Kolumnistička lupetanja

[pacey defender]

Čuj, prebacuje se Peščaniku licemerje.

 

Pravo na drugačije mišljenje u krugu istomišljenika nije nikakvo pravo. Malo se taj izraz pravo prečesto koristi. 

 

Ispada da je svaki portal, dnevni list, kafanski astal, dužan da u svoj krug prili baš svakoga, kako bi Krletova definicija prava na različito mišljenje bila zadovoljena. 

[James Marshall]

Dočim su trenutno e-novine bastion slobodarstva, sa sve čuvenim odgovorom PLukovića Mirjani Miočinović - dok sam ja jedan od suvlasnika e-novina, znači forever, ja se i jedino ja pitam ko može a ko ne može da izađe na mom portalu.

E turnbulle i drugari, je li imamo topić negdje o Druga Srbija Civil War, meni je to jedna od najzanimljivijih tema trenutno na srpskom internet-medijskom nebu (pošto slabo zalazim na polikitu, društvo, uglavnom pratim Sport, pdf Mediji i ove podrumske teme tipa Deponija, KDP)

[Turnbull]

Pa mislim da smo to apsolvirali na e-novinskoj temi. Mada ima ponečeg i na Teofilovom ćošetu...

[bergasa19]

Neka piše Nebojša. Neka piše što više. Taj je bio Savetnik Predsednika Republike Srbije, tako da je ovo odličan uvid u vladajuće glave.

[James Marshall]

Ma ovo ludilo je sad ušlo u galop, može komotno pbp da se otvori, zajebancije nikad dosta 

[Turnbull]

Čuj, prebacuje se Peščaniku licemerje.

 

Pravo na drugačije mišljenje u krugu istomišljenika nije nikakvo pravo. Malo se taj izraz pravo prečesto koristi. 

 

Ispada da je svaki portal, dnevni list, kafanski astal, dužan da u svoj krug prili baš svakoga, kako bi Krletova definicija prava na različito mišljenje bila zadovoljena. 

 

 

Ma to je prepoznatljiva frazetina, na BOBC-u je istu rečenicu ponovio jedan bot - onda se svi polomiše da mu objasne da autorske emisije i sajtovi mogu da puštaju koga hoće, sve dok oni sa drugačijim mišljenjima imaju svoje prostore za oglašavanje. Na to će bot trijumfalno - niste mi odgovorili na pitanje! Okrene se i ode. So long, suckers!

Edited June 15, 2014 by Turnbull

[Sir Oliver]

Ratko Dmitrović da ruši vladu?

Zemljo Inđijo.

[Turnbull]

Pa Krsić, kao i mnogi iz hora vučkih dečaka, ima svoju antipatiju i metu, i sve je zapravo podređeno odstrelu te antipatije. njemu je to Dmitrović, koga stalno prijavljuje kako skreće sa evropskog puta, itsl.

[Sir Oliver]

Hmm.da..dešava se™ - neko ti je antipatičan onako, iz nevezanog.

Ili možda ima i konkretan razlog?

Eto, sad nisam siguran da li ga je pominjao i kod Olje nedavno?

 

Abitno, nego mi je bilo zanimljivo kao još 1 primer kolumnističkog lupetanja

osim onog boldovanog u tvom poustu.

[Turnbull]

Naravno da ga je pominjao i održao kraći ekspoze na tu temu.

[Budja]

Isprazan tekst. Covek nema sta drugo da kaze nego "EU 2020".

Bergasa je o tome pisao na DS topiku, zamena cilja sredstvom i odsustvo ideologije, iliti drugacije tastina praznine.

[Sir Oliver]

 

Redovan gost u ovoj rubrici, inventar takoreći.

 

Зоран Ћирјаковић

 

 

 

O, da™ ^_^

 

 

Погледи са стране Зоран Ћирјаковић Гаврило у мајици са логом Пешчаника

Две свечаности прошле суботе – једна у Сарајеву и друга у Вишеграду – представљале су кулминацију дуге борбе за истину о Сарајевском атентату

За медијску, интелектуалну и научну естраду окупљену поред обала Миљацке, Видовдан 1914. био je дан када је почео један кратак и јако мрачан век. На плећа младог Србина из Обљаја и групе београдских официра сваљена су сва највећа европска зла – да није било Срба не би било ни Аушвица.

Али неки овдашњи ауторитети су исту опасност препознали и у окупљању „сложне браће у Андрићграду”, како је другу суботњу свечаност, у емисији „Пешчаник“, назвала новинарка Светлана Лукић. Њена гошћа, Дубравка Стојановић, тврди да су српски политичари и интелектуалци дошли на обалу Дрине да би „поново покушали да заокруже свој болесни национални пројекат” и „узели тај пиштољ од Гаврила Принципа”.

Ова историчарка једна је у низу домаћих аутора који су претходних месеци покушавали да прикажу Гаврила Принципа као претечу рокера и панкера, бунтовног индивидуалца и анархисту који је имао несрећу да се роди на погрешном месту, међу примитивним Србима. У многобројним изјавама и текстовима, они нам голобрадог атентатора углавном представљају као жртву, отпадника из миљеа у коме царују (не)културом затроване сподобе, лудаци који егзистирају на доњој граници људскости.

Из ових култур-расистичких интерпретација позадине Сарајевског атентата Гаврило Принцип је херој само зато што није „типичан” затуцани Србин. По њима, да се родио век касније, он би био хипстер у мајици са логом „Пешчаника”, активиста Иницијативе младих или подмлатка Хелсиншког одбора. Многобројни антинационалистички ауторитети покушавају да докажу да антиевропске снаге зла покушавају да украду и злоупотребе њиховог доброг, грађанског Принципа.

Али, сваки овдашњи национализам, па и Принципов, био он српски или југословенски, производ је европеизације Балкана. „Увоз европске врсте национализма на Балкан захтевао је да се хетерогени империјални простор, насељен различитим етничким и верским заједницама, трансформише у хомогену националну домовину”, пише Бехул Озкан, угледни турски историчар. Он подсећа и да је „процес европеизације Балкана изазвао велике људске трагедије у балканским друштвима”.

Амнезија је један од главних прерогатива моћи. Зато не чуди да су многи западни ауторитети, али и овдашњи аутоколонијални умови, склони да забораве да је (једно)национална држава дар Запада остатку света и да национализам није балканска или српска идеологија.

Важна лекција модерне историје Западне Европе јесте то да барјак национализма представља заставу слободе. Успешна, мада по правилу насилна, изградња државе једног народа лежи у темељу просперитета и стабилности великих земаља које данас чине кичму Европске уније. Чињеница да су балкански државотворни пројекти започињани са великим закашњењем, у присуству савремених медија и камера, представља главни разлог зашто многима делују ружније од ништа мање бруталног западноевропског оригинала.

Упоредо са борбом за историју, прошлог викенда се разбуктао и рат око географије – где се налази Србија? Прославу у Вишеграду и ставове неистомишљеника о Сарајевском атентату Дубравка Стојановић види као „израз антиевропејства у нашој заједници”. Она их везује за страх интелектуалне и политичке елите од убрзања европских интеграција и, како иронично закључује, „страшне опасности да ћемо ми неком невероватном брзином од десет година ући у Европу”.

Док је историчарка Маргарет Мекмилан Србију поистоветила са сатанизованим Ираном, Биљана Србљановић је преместила још даље од Европе, у Бин Ладенов Авганистан. Она је у пригодном комаду изградила ликове који се савршено уклапају у слику „ћелије терориста-спавача” коју су после 11. септембра произвели параноични западни медији. „Твоје је сада само да чекаш да ти се јави када. Чекаћеш дуго. Изгледаће ти као век. Али ти ипак чекај”, изговара алкаидизовани Апис у драми „Мали ми је овај гроб”.

Ипак, избацивање Србије из Европе, њено „сељење” све даље на оклеветани Оријент, као и патологизацију њене културалне и историјске другости у односу на наметнуту идеју Европе, треба првенствено посматрати у контексту пуцања шавова унутар Европске уније и неуспеха да буде изграђена замена за старе, етничке национализме.

Изгледа да више није довољно да (западно)европске мржње и њихове трагичне последице буду послате у прошлост. Да би „уједињена Европа” могла да настави да делује одрживо и здраво, њена зла треба некако да постану – и остану – неевропска.

Стари балкански баук је и даље ту. Дубравка Стојановић поручује да су одлучивши да оду у Андрићград уместо у Сарајево српски лидери јасно показали да нема никаквог заокрета, „да је то она увек иста Србија”, и упозорава – „метак испаљен тог 28. јуна 1914. у Сарајеву још увек лети”.

Предавач на Факултету за медије и комуникације

Зоран Ћирјаковић

објављено: 02.07.2014.

[Turnbull]

Важна лекција модерне историје Западне Европе јесте то да барјак национализма представља заставу слободе. Успешна, мада по правилу насилна, изградња државе једног народа лежи у темељу просперитета и стабилности великих земаља које данас чине кичму Европске уније. Чињеница да су балкански државотворни пројекти започињани са великим закашњењем, у присуству савремених медија и камера, представља главни разлог зашто многима делују ружније од ништа мање бруталног западноевропског оригинала.

 

 

Jebiga, naša velika nesreća su te kamera, što nismo mogli da lepo pokoljemo i počistimo sve što treba i tako sebi izgradimo temelj prosperiteta i stabilnosti.

Edited July 3, 2014 by Turnbull

[Sir Oliver]

Pa da..sve se vidi, majkumu!

 

A i ta Evropa:

 

 

Изгледа да више није довољно да (западно)европске мржње и њихове трагичне последице буду послате у прошлост. Да би „уједињена Европа” могла да настави да делује одрживо и здраво, њена зла треба некако да постану – и остану – неевропска.

 

Bikicu i njeno "alka(lo)idizovanje" časnog Apisa da i ne pominjemo! 

[Ariel]

I evo ga opet, mogli bismo da preimenujemo topik u Ćirine kućne čarolije. Iako se slažem s određenim iznetim opservacijama, tanka mu je ta linija rešenja da je za sve kriv Derida, kako zgodno kada možeš da nađeš prost uzrok za to što nema ideološke snage na današnjoj levici. Tako da se sve što vredi u tekstu svodi na te opservacije koje nisu ama baš ništa novo i mogu se sumirati kao "mladi se ne bune jer nemaju više sistem vrednosti." Mada bi bilo vredno raspraviti malo o tome gde Ćirjaković greši i šta je zapravo to što je umrtvilo buntovnu oštricu studenata diljem zapadnog sveta (hint: fakulteti nisu što su nekad bili).

 

 

Одавно дипломце није чекала овако туробна будућност. Од Канаде, у којој је петина младих људи незапослена, до Грчке и Шпаније, у којима више од 53 одсто нема посао, говори се о „изгубљеним генерацијама”.

Очекиване стопе економског раста не обећавају промене набоље. Чак и Марио Драги, главни банкар еврозоне – у којој је четвртина младих људи на бироу – признаје да ће незапосленост у тим кључним годинама оставити „доживотне последице”.

Упркос томе, нема великих студентских демонстрација. Малобројни протести, какав је био „Окупирај Волстрит”, завршили су се неуспехом, изгубљени у твитовању и лајковању. Шта је успавало бунтовне умове? Чиме су анестезирани?

Вероватно највеће изненађење представља равнодушност која је завладала међу студентима друштвених и хуманистичких наука, на факултетима који су важили за колевке субверзивних идеја и покрета. Њихова незаинтересованост за велике промене и сумњичавост према покретачким идејама везана је у великој мери за мисао једног човека – Жака Дериде.

Ниједан мислилац у 20. веку није утицао на толико велики број научних дисциплина и умних људи као овај харизматични Француз. Многи Деридино дело доживљавају као „крај филозофије”, врхунац интелектуалног развоја човечанства.

На универзитетима широм света „читање Дериде” је постало обред прелаза у „праву” интелектуалну елиту. Мада, тешко је неинфициранима објаснити заводљивост филозофа који је своју највећу идеју описао речима: „Деконструкција, ако таква ствар уопште постоји, заузима место искуства немогућег”.

Деридина стратегија тумачења текстова, деконструкција, ставила је нагласак на проналажење контрадикција, предрасуда и недоследности. Временом се, тврде критичари, претворила у деструкцију – опсесивно растакање свих великих идеја и дисквалификовање њихових аутора.

Иако представљена као израз интелектуалне побуне против старих, „окошталих” теорија и учења, опојна мисао Деридиних постмодернистичких следбеника постала је потмули непријатељ сваког другог бунта. Њихов утицај се често наводи као један од главних разлога зашто се стиче утисак да више нема левице.

Док су „дворски” филозофи и политиколози, заједно са економистима из „чикашке школе”, развијали скуп идеја на коме се темељи поредак који већ четврт века управља нашим животима, Деридини обожаваоци на левици су се забављали, доказујући да су све велике идеје бесмислене и шупље.

Не чуди да апологете неолиберализма више не оклевају да признају су им деридијанци, некада највећи непријатељи – постали савезници.

Амерички конзервативци су осамдесетих изгубили идеолошку битку на универзитетима, али се убрзо испоставило да су добили велики рат. Опчињени „теоријом” и опскурним жаргоном, скептични и цинични постмодернисти и њихови студенти остали су изоловани и неразумљиви, не само невољни већ и неспособни да се укључе у важне друштвене расправе у времену успона тачеризма и реганомике.

Идеологија која фаворизује интересе привилеговане елите, „један одсто” супербогатих и њихове мињоне, тријумфовала је без помена вредног отпора.

Ноам Чомски тврди да су постмодернисти допринели самоискључивању интелектуалаца не само из важних политичких борби већ из стварности. У бунтовне младе мозгове се уселио нихилизам, веровања да ништа нема вредност и схватање да је све толико релативно да више ништа није важно.

Питер Ленон, колумниста „Гардијана”, написао је да „коришћењем Деридине логике можемо деконструисати ’Мајн кампф’ и открити да је (Адолф Хитлер) био у сукобу са антисемитизмом”.

За Дериду и, наводно погрешно, разумевање његовог опуса везују се и две главне опсесије данашњих активиста – политичка коректност и „политике идентитета”, које су фокусиране на положај мањина угрожених од стране већине – мушкараца, националиста, фундаменталиста... – чији је идентитет представљен као злоћудан, доминантан и недостојан поштовања. Виктимизација и демонизација постале су тако главне одреднице активизма.

И ангажовани студенти данас углавном говоре језиком идентитета, а не језиком промена. Постали су опседнути препознавањем и признавањем различитости, што је створило нове антагонизме и довело до умножавања ратишта на којима се воде политичке битке.

Истицање „другости” и набрајање неправди заменило је потрагу за сличностима и везама између група и појединаца.

Деконструкција и политике идентитета су стигле и на универзитете у Србији и зачарале многе бриљантне младе умове. И овде су они који су желели да буду ангажовани изабрали предвидиве циљеве.

Покрећу их, на пример, чињенице да је живот мајки Сребренице испуњен неизмерним болом, да није лако бит геј Ром у Земуну или лезбијка на Врачару.

Нажалост, и наши академци су углавном постали равнодушни према мукама политички некоректних, али изузетно бројних жртава тржишног фундаментализма. Парада поноса је постала важније питање од стално растућег броја људи који копају по контејнерима.

На протестима 1968. године београдски студенти су узвикивали „Радници–студенти!” и „Ми смо синови радног народа”. Нажалост, данас у истим клупама главну реч имају бунтовници који се упињу да докажу да немају ништа с радним народом.

Њима је незамисливо да буду на истим барикадама с пониженим људима који су можда хомофобични, вероватно слушају Ацу Лукаса, смеју се расистичким вицевима о Циганима и сигурно не би разумели Дериду и Бодријара.

Проблем није само у овим младим, политички коректним елитистима који верују да су незапослени молер из Батајнице и отпуштени столар из Сврљига заслужили да живе у беди. Велики део левичарског активизма се свео на невладине организације које делују као полиција ставова и мисли – постмодерна, лепше обучена, али подједнако неуморна инкарнација Илије Чворовића.

„Када би се сутра дигле снаге револуције, ’левичари’ би прво проверили да ли се састоје од ’правих’ идентитетских група. Ако састав није задовољавајући, отказали би револуцију. Не би им било важно то што би користила свима, што би учинила живот подношљивијим за све оне који су маргинализовани”, пише професор Мајкл Ректенвалд с Њујоршког универзитета.

Млади бунтовници су принуђени да бирају између две крајности. На једној су острашћене идентитетске битке које се завршавају или малом победом или повлачењем у елитистичке лагуме прожете самосажаљењем и презиром према „непросвећеној маси”.

Другу оличавају екстремно десничарски, углавном фундаменталистички покрети – једини који покушавају да „промене свет”.

Овако велико сиромаштво покретачких визија је у болном нескладу са очекивањима младих људи којима је украдена будућност. Нажалост, оно одређује могуће домете сваког, па и студентског бунта.

Ретки протести, прожети мешавином резигнације и беса, остаће начин да се испразне нагомилане фрустрације и дође до мало конзумерског задовољења – прилика да из разбијеног излога изнесу нове патике, паметни телефон или неколико фирмираних крпица.

Понижена и оклеветана, ућуткана већина је разумела да се за веће циљеве данас не вреди борити.

 

Зоран Ћирјаковић

Inače, naleteo sam tako što je šerovao Pujo... lol