Jump to content
IGNORED

Kolumnistička lupetanja


Turnbull

Recommended Posts

Posted

Meni uvek kad pročitam ovakav tekst padne na pamet da je čovek koji ga je pisao pandurčina.

  • Replies 549
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

  • Turnbull

    91

  • gospa buba

    26

  • kim_philby

    21

  • bergasa19

    20

Top Posters In This Topic

Posted Images

Posted

Vrlo znakovita primedba :)Inače, meni je najzabavnije bilo da zamišljam Vuka sa Vol Strita na travi. To bi bio film.

Posted

Ček, pa to je onaj pisac, što je nominovan za NIN-ovu nagradu?

Posted

Ima ovih dana još od istog autora. Nešto se raspisao.

Шта да се ради Слободан Владушић ДрезденИсторијска истина постоји, али као и свака друга истина, и она зависи од часних људи и поузданих сведокаslobodan-vladusic.jpgИнтернет је Пандорина кутија. Када га отворите, не знате шта ће све из њега испасти. Рецимо, англоамеричко бомбардовање Дрездена запаљивим бомбама, 12. и 13. фебруара 1945. године. Фебруара, 2005. године, „Економист” доноси текст из кога сазнајемо да је град постао центар ходочашћа неонациста. Да би им се супротставиле, градске власти одговарају креирањем историјског оквира комеморације жртвама бомбардовања у коме се каже: ,,Ми памтимо допринос грађана и институција Дрездена вођењу (Другог светског) рата (...), као и насиље и злочине који су нацисти починили (...).” Зашто бомбардовање Дрездена изазива такву пажњу? У „Економисту” пише да број жртава у дводневном бомбардовању Дрездена варира између 25.000 и 200.000. Матијас Нојцнер, коаутор једне књиге о овој теми, каже да је мит о Дрездену – као најстрашнијем бомбардовању конвенционалним оружјем једног војно небитног града – настао захваљујући нацистичкој пропаганди и источнонемачким комунистима који су Дрезден претворили у симбол америчког империјализма. Године 2010. излази извештај градске комисије која објављује, званично, да је у Дрездену страдало 25.000 људи, што цитира и „Википедија”, тврдећи да број од 200.000 жртава припада нацистичкој пропаганди. Мајкл Хејстингс, аутор двотомне историје Другог светског рата под дантеовским насловом Пакао (2011), спомиње бомбардовање Дрездена у пола реченице, као напад на важан железнички чвор, али у фусноти додаје како ,,једноставно чуди што најновија истраживања тврде (...) да је у граду погинуло 25.000 људи, а не стотине хиљада, како се некада претпостављало.” Ипак, у наставку фусноте Хејстингс каже како та истраживања наговештавају да је бомбардовање Дрездена однело много мање живота него бомбардовање Хамбурга 1943. године. Дакле, Хејстингс сумња, али верује.Резимирајмо: од бомбардовања Дрездена мит су направили нацисти и источнонемачки комунисти. Последња истраживања разоткривају да је бомбардовање Дрездена мит. Крај приче? Па, додао бих лична искуства са Дрезденом. Први пут сам на ово бомбардовање налетео читајући књигу ,,Велике светске кризе и катастрофе“ (Београд, 1982) у којој је један текст посвећен и Дрездену. Текст се завршава следећом реченицом: ,,Од свих страхота рата у Европи, само немачки концентрациони логори превазилазе овај масакр.” У чланку се спомиње да је у бомбардовању страдало, највероватније 135.000 људи, ,,или (...) сваки десети грађанин или избеглица који се нашао у граду”. Сем тога, у том тексту стоји да је напад на Дрезден имао другачију мотивацију од ,,постепеног ремећења и уништења немачког економског система,” што је био мотив за бомбардовање Хамбурга.Очекивало би се да је ово књига која је изашла у комунистичкој Источној Немачкој, или да сам дошао у посед неког неонацистичког пропагандног материјала. Не... читао сам превод књиге „Кризе и катастрофе” Џереми Кингстона и Дејвида Ламберта која је у оригиналу изашла 1979. у Лондону. Дакле, књига је настала за време Хладног рата, а мени изгледа као посредни доказ да ондашњи британски историчари, за разлику од совјетских, нису желели да монтирају историју. Таква перцепција Дрездена тада није била неуобичајена. Године 1969. Курт Вонегат, један од најзначајнијих америчких постмодерних писаца, написао је роман ,,Кланица 5” у коме се (на један необичан начин) тематизује бомбардовање Дрездена. Данас би свако ко Дрездену да такав значај, био проглашен за неонацисту.Два кратка закључка: 1) историјска истина постоји, али као и свака друга истина, и она зависи од часних људи и поузданих сведока. А не од гвоздених песница тзв. ,,надљуди”, нацистичких, или било којих других. 2) Они који сматрају да историја није важна, греше: нису важни они сами, а историја то никада не заборавља да им докаже.www.slobodanvladusic.netСлободан Владушићобјављено: 06.02.2014.
Posted

Filozofija istorije u dva drezdenska poteza. Kratko, ali jebitacno™.

Posted

:lolol:Jesteda.I naravno da tu nije reč o Drezdenu. Što bi rek'o Antonići - jednog dana...

  • 4 weeks later...
Posted

Redovan gost u ovoj rubrici, inventar takoreći.

 

Зоран Ћирјаковић Босна и банкрот левице

Различите иницијативе за стварање нове левице минирали су либерални активисти који верују да антифашизам и борба против национализма морају да буду полазна тачка сваке левичарске политике у Србији

Анализе протеста на улицама бошњачких градова углавном су биле везане за њихову политизацију, првенствено могући допринос рушењу дејтонских темеља Босне и Херцеговине, или су протести посматрани као заметак једног много бољег друштва у далекој будућности.

Али негде између страха од новог рата и наде у могућност остваривања утопијске визије многима је промакла политичка порука која се тиче грађана Србије. И овде тихо незадовољство може да експлодира и претвори се у бујицу насиља. И овде су се на власти већ измењале све партије. Не постоји политичка снага која не сноси део одговорности за данашње стање и која би могла да искористи и каналише ослобођену енергију за преко потребне промене.

Ни у Србији ни у Босни практично нема левице. Иако јој данас нигде не цветају руже, овде није реално очекивати да ће се у догледно време појавити организовани отпор какав у Грчкој предводи Сириза, коалиција која не жели да служи само као амортизер у неолибералној машинерији.

Све овдашње партије које се издају за левичарске су се одавно помериле ка привидно неидеолошком центру. Оне се разликују углавном по томе ком делу гласачког тела покушавају да бол и незадовољство умање помоћу све истањенијих буџетских прихода и страних кредита.

Бројне, декларативно левичарске организације су опседнуте жртвама рата и мањинама и сасвим су незаинтересоване за проблеме радника. Агилни активисти стално истичу „да су баш међу радничком класом национализам, мизогинија и хомофобија најраспрострањенији”, како, на пример, пишу Ксенија Форца и Мајда Пуача.

Покушаји да се на политичкој сцени појави „нова левица”, снага која би се посветила друштвеној цени неолибералних економских политика, били су неуспешни. Различите иницијативе су бивале миниране од стране либералних активиста који верују да антифашизам и борба против национализма морају да буду полазна тачка сваке левичарске политике у Србији.

Обесхрабрујуће је слушати Андреу Јовановић, елоквентну младу наду те патуљасте нове левице, како мора да објашњава да проблем није неки „ужасан српски културни менталитет” већ „економски и материјални услови” у којима живи већина грађана. Поставља се питање има ли овде уопште левице после Сребренице.

Нажалост, није реч само о Србији и Босни. Збуњена и слаба, левица у Европи данас нуди мало тога што је истински лево. Као да је у Аушвицу и „архипелагу Гулаг”, уз неколико милиона невиних људи, страдало и све оно што се може везати за колективизам који је прожимао светоназор злочиначких режима. Ту спадају и идеје једнакости, солидарности и заједништва које леже у темељу левичарских визија праведнијег света.

На осиромашеној политичкој сцени Старог континента те моћне идеје су временом углавном присвојиле снаге на крајњој десници. Друштвена правда и класа су пак постале речи које нису кул. Ретко ћете их чути од политичких ратника који се куну у индивидуализам и захтевају све бројнија права „по сваку цену”.

Левица је данас најјача у Латинској Америци где идеја нације није стигматизована у 20. веку. Штавише, сви велики левичарски лидери у региону су велики националисти. Ево Моралес и Уго Чавез су се ослонили на трансформативну снагу национализма како би коначно на дневни ред ставили страдање маргинализоване већине. За разлику од европских, који су постали опседнути или глобалним или капиларним, латиноамерички левичари успех дугују чињеници да нису игнорисали важност нације. Они су препознали да се на нивоу државе и даље одлучује исход већине важних друштвених битака.

Али њихов главни проблем је што су опијени успехом убрзо почели да потцењују моћ непријатеља. А када економска кола крену низбрдо, једина врата на која се може покуцати су она Међународног монетарног фонда. Малена Венецуела нема довољно нафте, Кина се не протеже преко губера а догађаји у Кијеву су показали да Русија није у стању да брине ни о свом дворишту.

Идејни банкрот левице више не познаје границе и она нигде није у стању да понуди алтернативу. Зато не треба да чуди да захтеви пробуђене бошњачке поткласе нису усмерени ка промени поретка који производи растуће неједнакости и ослања се на све подмуклије облике експлоатације.

Једни желе било какав посао и наде полажу у долазак западних корпорација. То су углавном незапослени који непријатеље боље будућности виде у корупцији и лошим домаћим политичарима. По њима, систем је добар и само га треба очистити од локалног политичког кукоља.

Други, већином запослени који нередовно примају увредљиво мале плате, траже да их домаћи политичари и држава дадиља заштите од капиталистичког кукоља. И они верују да је систем у реду и да само треба позатварати лоше капиталисте, нарочито оне најомраженије – тајкуне.

И једни и други велике наде полажу у експерте. Тузлански пленум захтева владу сачињену од „стручних, нестраначких и некомпромитованих чланова”. Али веровање да одлуке у економској сфери нису политичке, да је реч о нечему што се може препустити експертима, представљају једну од заблуда које су произвели интелектуални предузетници у служби догматског, „научног капитализма”.

Има незадовољника који сањају о повратку у самоуправну идилу. Али носталгичари обично заборављају да је у темељу титоистичког раја била хладноратовска рента. Деценијама је главни југословенски извозни производ била спољна политика. Она је обезбеђивала и лукративну љубав несврстане браће и спремност запада да подржи бенигни социјалистички експеримент који је био трн у оку совјетских непријатеља.

У одсуству политичке алтернативе ни спонтаност не слути на добро. Требало је само неколико сати да се протести у Сарајеву претворе у анархију обележену уништавањем имовине и ситнопљачкашком редистрибуцијом. Ако се испостави да и у Србији одговарајућу метафору ускоро треба тражити у неком од годишњих доба, бојим се да ће дугачка јесен незадовољства бити много адекватнија од оптимистичке слике пролећа.

Зоран Ћирјаковић
Posted

Druga stvar je zanimljivija. Izgleda da je Jakšić degradiran.

Posted

Gle stvarno, nije bilo njegovog teksta u današnjim novinama.

Posted

Druga stvar je zanimljivija. Izgleda da je Jakšić degradiran.

Koji Jakšić ?Boško?Iz Politike?

 

Послато са WЦ шоље усинг БВК

Posted

Koji Jakšić ?Boško?Iz Politike?

 

Послато са WЦ шоље усинг БВК

zar nije on u penziji?

Posted

zar nije on u penziji?

I to što kažeš...BTW danas gost kod D.V. na rtv...

 

Послато са WЦ шоље усинг БВК

Posted

Ovaj Vladusic ne samo da izgleda kao da ima 50 godina, nego pise kao da ima 80.

Posted

Ovaj Vladusic ne samo da izgleda kao da ima 50 godina, nego pise kao da ima 80.

 

 

a šta hvaliTM nama od cca 50 jers moliću? :mad:

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
×
×
  • Create New...