Kolumnistička lupetanja

[cmrlj]

bivsa

[*edited by mod]

Bivsa kolumnistkinja, amerikanka ili devojka?

[Turnbull]

Jednostavno predivno.

Filmski ratoviO Staljingradu, kulturi, kinematografi ji i istoriji koju ona promoviše: o tome zašto nemamo fi lm o Kolubari i Ceru, zašto su nam potrebni i da li su dozvoljeni ili nisu… Kako se istorija koriguje na velikom platnu, a kako se promoviše preko njega i još mnogo toga, iz ugla našeg kolumnisteObjavljeno 22/12/2013u 04:45Poslednja izmena: 21.12.2013 u 20:49Nadavno sam iz kulturoloških razloga gledao najnoviji ,,Staljingrad’’ Fedora Bondarčuka. Tom prilikom, setio sam se nekoliko klinaca iz voza koji su, pre nekoliko godina, komentarisali jedan drugi američko-nemačko-britansko- irski fi lm na istu temu ,,Neprijatelj pred vratima’’. Ono čega se još i sada dobro sećam, jeste da su ti klinci fi lmsku istinu poistovetili sa istorijskom istinom. Nisu u tome jedini: današnji gledaoci istoriju uglavnom ,,uče” iz fi lmova, a o svetu se obaveštavaju iz video igara koje imaju vrlo jednostavnu podelu na dobrog junaka (kojim upravljaju) i zlotvore koje ubijaju, bez milosti, jasno. Jednostavna podela uloga, koja ne trpi nikakve nijanse, sa vrlo jasno izraženim geopolitičkim interesima. To je razlog zašto je tako malo ličnosti, a tako mnogo zombija. Dakle, ono što zovemo pop-kulturom danas ima istu onu ulogu koju je usmena književnost imala u drevnim zajednicama: da obuči, orijentiše i vaspita članove zajednice šta je dobro, a šta ne, ili, bez eufemizama, ko je prijatelj, a ko je neprijatelj. Istorija u tom procesu vaspitanja članova zajednice ima značajnu ulogu, jer ona može da pruži model za ponašanje. Ili da ga ukine, ako prestane da postoji. Zato se u tzv. kulturnoj industriji danas vodi pravi rat za istoriju: ona se ili neprekidno reinterpretira u skladu sa interesima zaraćenih strana (recimo, bitka oko Staljingradske bitke) ili se čak ukida kako bi se realna istorija zamenila trodelnom globalnom fantazijom (na primer, ,,Gospodari prstenova’’, budžet 281 mil. $, 17 komada oskara) čime se zajednice lišavaju vlastite istorije u korist jedne globalne, koja uvek pripada nekome (što se jasno vidi iz pravaca svetskih migracija – Holivud i Volstrit još uvek jesu centri sveta.) Razume se, postoje i reakcije: tako je Kina na Tolkina odgovorila svojim dvodelnim istorijskim spektaklom Crvena hrid (budžet oko 170 mil. $) koji je ilustrovao vrhunsku produkcionu moć ove države, ali i njenu globalnu nezavisnost. U tom smislu i Bondarčukov ,,Staljingrad’’ (30 mil. $) predstavlja nastavak jednog neprikidnog niza ruskog tematizovanja Drugog svetskog rata, koji ima zadatak da održi u pogonu državotvorni mit na kome opstaje ta zemlja. Zajedno sa promenama geopolitičke situacije menja se i prezentacija staljingradske bitke, pa tako u ovoj poslednjoj Bondarčukovoj verziji istorije, Nemci više nisu fašisti, već neprijatelji i potencijalni prijatelji što je simptom jedne otvorene ponude, koja pak, ne remeti patriotski karakter samog fi lma. (Sličnu reinterpretaciju Drugog svetskog rata Nemci su dobili od Amerikanaca/ Britanaca fi lmom ,,Engleski pacijent’’ 27 mil. $, 9 komada oskara.) Zaključak koji se iz ovih brojki i slova nameće, jednostavan je: rat traje. Nazovimo ga fi lmskim ratom. Kakva je naša uloga u svemu tome? Za početak legitimno je da u 2014. godini, ili nešto kasnije, ispričamonašu istoriju putem jezika fi lma. Ako neko smatra da istorija nije važna, neka proba da objasni ovu fi lmsku borbu za istoriju ili protiv istorije ukojoj se ulažu ogromna sredstava: samo oni koji su već stradali u tom fi lmskom ratu smatraju da je fi lm zabava i ništa više. Mi ostali, koji smojoš uvek živi, znamo šta se događa i zašto fi lm o Kolubari i Ceru neće biti snimljen još neko vreme. Šteta, bio bi to zabavan, spektakularan fi lm. A možda i prilika da privučemo strani kapital…Ne? Nije moguće! Nije moguće da se neko od učesnika još seća ishoda tih bitaka i da nam na tomejoš zamera…. Eto vam istorije i zapamtite: ako vi zaboravljate na nju, ona nikada ne zaboravlja na vas.Slobodan Vladušić

[Turnbull]

Danas je zaista dan za briljiranje.

ZORAN ĆIRJAKOVIĆ: “BOL ĆE UVEK BITI TU”ponedeljak, 23 decembar 2013 13:10 Bojim se da glavni cilj ove izložbe nije bio da građanima Srbije ponudi istinu o jednom velikom i sramnom zločinuU Kulturnom centru Beograda je prošle nedelje otvorena izložba “Bogujevci // vizuelna istorija” – i vratila nas u krvavu prošlost. Kao i početkom devedesetih, kada su mnoge biografije i karijere građene na telima i patnjama nevinih, i danas se stradanje civilnih žrtava koristi kao moćna antipolitička mašina – sredstvo ućutkivanja i diksvalifikacije.Naravno, stapanje umetnosti, sećanja i nekropolitike nije balkanski specijalitet. Svuda gde se ostvarivanje poželjne vizije budućnost vezuje za krvavu prošlost “potreban je lokus pamćenja na kome se lična i kolektivna sećanja mogu konstruisati, pridodati, ažurirati i reafirmisati”, piše Kristijana Gruber sa Univerziteta u Mičigenu. “Kao i pričanje istorije, prikazivanje sećanja nikada nije nevina i prosta operacija”.To posebno dolazi do izražaja na prostoru koji je ne samo prezasićen zlom već i etnički uokvirenim, krajnje slektivnim sećanjem na zlo. Sve na Balkanu ima nacionalnost – i zločinci, i žrtve, i pravda. Zato ovde svaka umetnička, medijska i politička upotreba sećanja i svako insistiranje na manjku pravde predstavlja igranje vatrom. Ni jedan antinacionalizam na Balkanu ne deluje na devičanskom prostoru – čak i kada je sasvim nevin i naivan on obezbeđuje priručno opravdanje za gadne ispade drugih nacionalizama.Uz fašizam, jedna od najčešće zloupotrebljavanih reči u govoru ovdašnjih preduzetnika suočavanja i pravde jeste normalnost. Tako je i ova memorijalna izložba predstavljena kao nešto što postoji iznad i izvan ideološkog konteksta – kao izraz normalnosti. Na taj način svako njeno osporavanje i kritika bivaju patologizovani i oklevetani. “Izložba 'Bogujevci – vizuelna istorija' ne sme biti sporna”, piše Mia David, direktorka Kulturnog centra, koji je u Beogradu postavio ovu “umetničku izložbu”.Ali postoje brojne normalnosti. Ona u urbanoj Savamali nema mnogo toga zajedničkog sa onom u Goraždevcu ili u izbegličkom centru u Krnjači. Nažlost, ušuškana i privilegovana normalnost “nevladine Srbije” – kojoj se odnedavno priključila i Vlada – nije jedina srpska normalnost. I organizatori izložbe i mnogi samopravedni gosti na otvaranju su zaboravili da “drugi” koga nije lako razumeti i poštovati nije samo osoba drugačije vere i nacije.Kada nas Mia David u citiranom autorskom tekstu poziva na empatiju i kaže da “moramo otvoriti dijalog i koliko god imali različite istine i stavove moramo naći snagu da čujemo jedni druge”, ona ipak ne misli na sve “druge”. Ljudi kojima je sporna izložba – koja, kako naglašava, “ne sme biti sporna” – tako bivaju gurnuti na ivicu čovečnosti i normalnosti, među spodobe koje ne treba čuti a kamoli poslušati. Štaviše, retorsko pitanje Mie David “Ko se plaši izložbe o zločinima?” sugeriše diskvalifikujući odgovor – takav strah pokazuju samo zločinci i oni koji ih podržavaju.Nažlost, bojim se da glavni cilj ove izložbe nije bio da građanima Srbije ponudi istinu o jednom velikom i sramnom zločinu. Stiče se utisak da je organizatorima bilo važnije da prikažu sebe i one povređene ljude koji su svoje nezadovoljstvo i stavove na ružan način izražavali ispred galerije. Nije lepo što su vikali i vređali – ali i da su bili jako pristojni i tihi, oni kojima su želeli da se obrate ih ne bi čuli.Među njima je bilo i srpskih žrtava. Još ih više ima među ljudima kojima je ova izložba “sporna” – ali koji u sredu uveče nisu bili na Terazijama. Da je ambiciozna beogradska direktorka želela i njih da čuje saznala bi neke bolne činjenice.Na primer, sa izuzetkom malog broja Albanaca, uglavnom iz severnog dela Mitrovice, i stanovnika nekoliko nealbanskih sela na severu Makedonije, Srbi, destine hiljada nevinih ljudi, jedine su žrtve na Balkanu koje, ako to žele, danas ne mogu da se vrate čak ni u svoje spaljene kuće u velikom delu Hrvatske i na Kosovu.I njihov bol će “uvek biti tu” – kao i bol preživelih “umetnika” iz porodice Bogujevci čija je rečenica citirana na zidu beogradske galerije. Ali, za razliku od albanskih sapatnika, Srbi imaju na raspolaganju jednu “pililu” protiv neizmernog bola manje – ogromna većina će ostati večni prognanici. Zato mislim da nije uviđavno podsećati srpske žrtve da za njih ne samo da nema pravde već ni povratka. Ako ne možemo da im pomognemo, onda bi bilo ljudski da im bar ne guramo prst u najbolniju ranu.

[sailorman]

Kakvo govno, jebote. Mislim da od ovoga ne može jadnije i niže, zakucao je dno.

[Turnbull]

Misliš? Stay tuned for the next issue!A šta kažeš na Vladušićev nastavak rata kinematografskim sredstvima?

[sailorman]

Ne kapiram baš šta muči tu osobu. Je l možda to što je nacionalna istorija skrajnuta na račun komunjarske? Buaahahahaha.

[cmrlj]

Bivsa kolumnistkinja, amerikanka ili devojka?

kolumnu je napisala u americi.

[расејан]

Jednostavno predivno.

Eto vam istorije i zapamtite: ako vi zaboravljate na nju, ona nikada ne zaboravlja na vas.

Он је сам по себи жива историја. Већ сад не зна да оно није Федор него Фјодор.

[dillinger]

Marš na Drinu Žike Mitrovića Vladušiću nije dovoljno srpski?

[kim_philby]

Jednostavno predivno.

gospodar prstenova je drzavotvorni film gondora? kako se neko pored spilberga, malika i tarentina zalepi za pitera dzeksona?a cirjakovic je potpuno konfuzan. on bi lanuo ali ne sme. samo mi nije jasno kako zna sta organizatori misle.Sent from Bender's iPad using Tapatalk

[koksy]

nit stisnut', nit prdnut'.

[Turnbull]

Na početku trava, a na kraju strava!

Vesti & Blogslobodanvladusic.net Homo canabis – rob sa osmehom Nedavno se američki predsednik pozabavio pitanjem marihuane. Pozivajući se na predsednikov intervju Njujorkeru, Hafington post prenosti izjavu Baraka Obame koji je kazao da po njegovom mišljenju (,,I think…”) marihuana nije opasnija za zdravlje od alkohola. (Lično, i pored preporuke sa visokog nivoa, i dalje ostajem veran alkoholu). Po mišljenju DEA-e (Drug Enforcement Administration) koja se nalazi u sastavu američkog ministarstva pravde, marihuana, međutim, spada u grupu najopasnijih droga koje izazivaju ozbiljnu psihičku i fizičku zavisnost. Na sajtu DEA-e nalazi se i tekst u pdf. formatu, od nekih tridesetak stranica koji je posvećen posledicama i opasnostima od marihuane. Biće, međutim, da pomenuti tekst nisu čitali u Vašingtonu i Koloradu, državama u kojima je upotreba marihuane od skora legalizovana. Ili možda jesu? Dozvolite mi da budem prorok: istovremeno sa daljim legalizovanjem marihuane, pojavljivaće se rezultati novih tzv. ,,naučnih istraživanja” koji će ,,dokazivati” ne samo da marihuana nije previše štetna za zdravlje već da je, verovatno i ,,zdrava” (za nešto). Tako će predsednikovo ,,I think” postati tzv. naučno potkrepljeno znanje, a tekst o marihuani sa sajta DEA će misteriozno nestatati. Uskoro će, po kolonijama, nastupiti identična legalizacija marihuane i to će se pravdati tzv. ,,svetskim trendovima” i velikim rečima o slobodi, a cela stvar će biti podržana (i već jeste!) od industrije zabave koja smisao života već prikazuje kao neobuzdano koktelisanje seksa i droge, kao dva ne samo vrhunska, već i jedina uživanja koje život može da pruži. Nešto tu nedostaje….iz motoa revolucionarnih šezdesetih (seks & droga & rokenrol) danas je nestao poslednji član – rokenrol. I to nije slučajno. Jer rokenrol je bio posledenji odbljesak umetničke pobune protiv sistema, koja je neretko obuhvatala i eksperimente sa opijatima. Počelo je, verovatno od Kvinsijevih Ispovesti uživaoca opijuma, preko francuskih ,,prokletih” pesnika sa polovine 19. veka do Hakslijevih eksperimenata sa maskalinom koja su završila knjigom Vrata percepcije (1954) – čiji je naslov kumovao nazivu grupe Doors. U svim ovim slučajevima halucinogene materije su imale ulogu da prošire granice (građanskog) sveta koji je delovao suženo i tesno. Danas, međutim, pop kultura kao glavne uživaoce druge ne spominje više (demodirane) muzičare i umetnike, već vukove sa Volstrita, kojima droge, kontra slobode i širine, donosi fokusiranost na jednu jedinu stvar: pravljenje novca. Droga tako prestaje da bude simbol pobune protiv sistema i postaje njegov sastavni deo – jer biti na drogama, znači biti na vrhu. Međutim, osnovni razlog buduće legalizacije droge (počinjemo sa marihuanom….) jeste ipak na dnu: posle pada Berlinskog zida, sistem na Zapadu više nema volju da radi za većinu stanovništva, već samo za manjinu. Posledice: propadanje srednje klase, sve veći broj nezaposlenih ili slabije plaćenih poslova, sve veća udaljenost između realnog života i sveta reklama, sve veća razdaljina između tzv. političke klase i naroda…Tako se stvara realni socijalni pritisak. I umesto da te probleme rešava stvarajući pravednije i solidarnije društvo, sistem će pribeći virtuelizaciji života, u čemu značajnu ulogu ima legalizacije droge. Pomoću jeftinih droga mase poniženih i uvređenjih postaće mase plutajućih dezorijentisanih atoma, nesposobnih da bilo šta shvate ili urade i za sebe i za svoje bližnje. Ponajmanje da menjaju sistem. Ne sumnjam da će se naći budale ili bednici koji će besplatno odnosno za pare, govoriti kako je drogiranje izraz tzv. ,,slobode”. Međutim, mi ostali, koji smo još uvek plemeniti, znaćemo da je priča sa drogom načinila svoj puni krug: na početku je bila sinonim za slobodu, na kraju – simbol ropstva. (Novine novosadske)

Edited February 7, 2014 by Syme

[kobni zelaya]

Auh, bre....

[Ariel]

Kao i uvek kada priučeni pišu o ovoj temi, osnovni problem je generalizacija tj. sam termin "droge", gde se na silu guraju supstance koje izazivaju prilično različite efekte na svest, a i na telo. Druga naopaka pretpostavka je da će se ljudi mnooogo drogirati pa će ovaj zli nepravedni sistem da dodatno ojača i zatre svaku opoziciju i potencijalnu želju za promenom. Veza između ta dva postoji, ali je u suprotnom smeru: "sistem" je po prirodi stvari u pičku materinu jak i kao i svaki sistem, ne želi da se promeni, pa ljudi koji su izvukli sranje štihove i nemaju izbora niti priliku za sreću u životu okreću kreku ili vutri ili staklu ili alkoholu.Treća zabluda je da će sve to biti legalizovano brzo. Možda i hoće, negde, u sledeću deceniju-dve. Ali uvek će nam ostati vansistemski bastioni poput Saudijske Arabije i Singapura gde te bace u jamu na 20 godina zbog džointa.