Finansiranje porodice&prijatelja back home(tm)

[jms_uk]

Uz sve to porodica je porodica. Sa njom se mozes svadjati, neslagati, smatrati da su glupi, lenji, ponekad losi, sta god. Ali oni ce uvek biti tu za tebe. Svi mogu otici, i tzv prijatelji i zene/muzevi i dobre komse i kolege pune podrske, samo porodica ostaje. To vredi vise od bilo kojih para a iz mog iskustva retko je da uza porodica zaista prestavlja pretezak finansijski teret. 

 

Ovo mozda vazi u nekom idealnom svetu. Ne kaze se bezveze "prijatelje biras, familiju ne".

 

Edited March 29, 2014 by jms_uk

[Shan Jan]

Jeste licno i jeste u vidu neka normalna porodica. 

 

@jms: ima i toga al ja imao srecu da ovi najblizi nisu losi. A medju rodjacima svacega ima pa je i odnos svakakav. Ovo se vise odnosi na to da iako se oko nekih fundamentalnih stvari mogu neslagati sa porodicom dokle god moze da postoji normalan odnos pokusavam da ga odrzim. I uvek se vrati dobro. Ipak je to cvrsca veza od drugih. 

Edited March 29, 2014 by Shan Jan

[jms_uk]

Nemam ni ja problema sa mojim roditeljima, ali sam video primere gde porodica ne ostane uz nekoga. Ostavljaju ljudi i supruznike i decu.

[kapetanm]

koji je tacno to stav? da roditeljima treba bezuslovno davati, cak i ako je novac koji traze namenjen recimo za hranu detetu, a roditelj namerava da ga potrosi na kurve i kafanu, dok je za decu, iz vaspitnih razloga ok traziti odgovornost? i da li se to netrazenje odgovornosti odnosi samo na novac, ili je uopsteno, ili ipak ostavljate mogucnost da nekad negde postoji dobar razlog da se od ljudi ocekuje da budu odgovorni, cak iako su u pitanju roditelji davaoca / pomagaca? ili ste se zatrcali, pa vasu licnu situaciju uopstili na sve?

 

 

Где ти оде. Он није писао о томе ни о таквим екстремима. 

[rajka]

ne, ali ces najbolje da sagledas ogranicenja nekog nacela tako sto testiras na granicnim slucajevima. po drugoj strani, kao licna odluka (lican odnos) je ok, dok god ne pobrkas sebe sa svima ostalima, i pomislis da ako je nesto nekako u tvom slucaju, onda je takvo i u svim slucajevima. ali to je vec raspravljeno gore, mislim.

[kapetanm]

Свакако, не могу ја одређивати правила другима.

 

 

Баш ме пре неки дан питао пријатељ да ли да тужи децу, има ли шансе и да ли то да уради. Дакле, има и таквих идеја у фамилијама

[kgmr]

pa je l' osoba od javnog značaja? mislim, ako želiš da pomogneš prijatelju... :D

[kapetanm]

Шта ти значи то "од јавног значаја"? Не разумем питање

[Indy]

  ili ste se zatrcali, pa vasu licnu situaciju uopstili na sve?

Ne znam da li se radi o zatrčavanju, moje znanje o neodgovornim roditeljima je toliko teoretsko da uopšte ne bi imalo smisla da dajem komentare u tom pravcu. Mislim, čuo sam da takvi postoje, ali taman koliko sam čuo i za bradate žene. (OK, malo preterujem, ali ne mnogo).

[rajka]

(ne)odgovornost nije binarna promenljiva, nego kontinuum.

[Indy]

Slažem se, samo lično ne znam taj tip roditelja o kojima pričaš (kafane, kurve, itd) - možda je to malo i generacijska stvar.

[rajka]

nisam toliko pricala o tom tipu roditelja, koliko sam poked hole u necemu sto je licilo na nepromisljeno nacelo. a mozemo zamisliti i da postoji primer prosecno odgovornih roditelja i kontekst u kojem je optimalno dogovoriti se da ce i roditelji da urade nesto sa svoje strane da im bude bolje (sto je pokretac ovog thread nazvao uslovljavanjem), pored toga sto ce primiti pomoc od porodice.

Edited March 29, 2014 by rajka

[Aineko]

Taj princip lepo radi na detetu ali disciplinovati roditelje je potpuno druga situacija. Ima tu par faktora koji su jako bitni:

1) Roditelji su tebe ucili kako da se ponasas, dakle disciplinovanje njih je jako emotivna stvar. Ja bih, hipoteticki, rado primio savet od svog deteta al da mi ono upravlja zivotom  - pa radije bih umro od gladi. Ne zbog besa vec zbog osecaja sopstvene nesposobnosti i nepotrebnosti.

mozda malo vise otvorenog uma, tipa - "mozda nisam ja bas najpametniji", "mozda dete ima bolju perspektivu zbog drugacijeg iskustva/bolje prilagodjenosti vremenu..." i sl.

2) Roditelji su te podizali i izdrzavali. Kad je Srbija u pitanju to zna da traje jako dugo (bogme jeste u mom slucaju npr). Ja mogu zbog ovog ili onog da budem besan, il da mislim da neke stvari treba drugacije da se urade, il da mislim da bi roditelji mogli malo vise da se pomuce al ako im treba novac davacu im (ko sto im i dajem) i ako treba davacu dok sam ziv. Jednostavno oni su za mene puno uradili i bilo bi izuzetno sebicno i nepravedno da ih ostavim na cedilu.

ja moje roditelje nisam terala da imaju dece. kad se odlucis na taj korak moras da budes spreman na bezuslovno davanje. naravno da ne bih nikog ostavila na cedilu, ali nikako to ne sme da bude one way odnos. sta vise, definitivno postoji i granica preko koje ne bih isla (tj. rekla bih "ja cu ti pomoci koliko god mogu ako ti odlucis da pomognes sebi, ali nema sanse da nastavim da ti pomazem ako ne zelis nista da promenis")

 

Uz sve to porodica je porodica. Sa njom se mozes svadjati, neslagati, smatrati da su glupi, lenji, ponekad losi, sta god. Ali oni ce uvek biti tu za tebe. Svi mogu otici, i tzv prijatelji i zene/muzevi i dobre komse i kolege pune podrske, samo porodica ostaje. To vredi vise od bilo kojih para a iz mog iskustva retko je da uza porodica zaista prestavlja pretezak finansijski teret.

drago mi je sto imas takvo iskustvo, ali nemoj da generalizujes. 

[Indy]

Na zalost, porodica (ako se tu misli pre svega na roditelje) ne ostaje. To vazi samo dok si vrlo mlad/mlad.

 

Dugorocno, ima znatno vise sanse bracni partner da ti ostane, premda je razlaz uvek moguc... 

[gagorder]

rado bih čitala ovu temu na društvu. a inače mislim da ima dosta toga opšteg ovde, u smislu kulturno zadatog, pa je onda veoma teško iskoračiti iz tih zahteva. ne bih to redukovala na lično moralisanje. kod nas se ljudi skandalizuju kad čuju da neko nije ostavio sve što ima deci. čak, postoji taj implicitan zahtev da stari ljudi ne rasipaju u trećem dobu ono što su stekli, jer nekako krnje tu porodičnu akumulaciju koju treba ostaviti potomcima. u drugim kulturama sasvim je ok da se deci obezbedi minimum, i to uslovno. da se iškoluju, a ostalo da se stavi u trast ili razdeli ili prosto potroši i za to nije vezana stigma, nego naprotiv. kada se harmonizuju nekakva pravila u određenoj regiji (ne nužno u EU, uzmimo kraljevinu jugoslaviju), taj zahtev za približavanjem normi je najslabiji u naslednom i porodičnom pravu. tu se veoma slabo zahvata, nasleđivanje se razume kao privilegija. isto je i sa davanjem za života.

 

pitanje je i roditeljskih uloga u određenoj kulturi, kako roditelj sebe definiše kada više ne može da daje, ili još gore, kada mora da prima, osećaj krivice prema detetu kojem se konstantno ne daje (jer ono nema potrebe) - dočim se daje onom drugom, koje neradom generiše potrebe. da li davati po zaslugama ili po potrebama (u našoj kulturi mislim da je češće po potrebama). stvar se usložnjava kad su tri generacije u pitanju. 

 

pitanje je i koju formu primanje "sme" da ima. recimo, u našoj kulturi je prihvatljivije da roditelji dotiraju sina i snaju i njihovu decu (da im poklanjaju novac na ime pomoći), nego da snaja radi (čuva decu) za platu kod muževljevog brata. argument koji sam čula: ne mogu ja to njima da naplatim, ja bih decu kojoj sam strina čuvala za džabe. sad, šta to znači? radije bih primila milostinju nego zaradila u okvirima porodice? moralnije je da prima poklon (od članova porodice, zato što sama nema), nego da im da nešto za uzvrat (da se iste te pare daju na ime vrhunske brige o deci onoga koji poklanja).

 

(ako ima interesovanja, možda da se cela tema prebaci na društvo? dijasporski karakter teme možda se vidi na pitanju o našim doznakama iz inostranstva - što je baš komplikovano pitanje, antropološko (mislim) i svakojako, ali to niko još nije otvarao ...)