zakon o radu, posledice, kritike i (retke) pohvale

[Indy]

Pa, rade na tome.

[Anduril]

Pa i prica sa neoliberalizmom je selektivna i asimetricna - treba da vazi recimo za slobodan protok kapitala/investicija a ne vazi za sve vrste robe (poljoprivreda), zdrastvene/sigurnosne standarde ili ljude (selektivna imigracija).O totalnoj centralizaciji i planskom organizovanju u okviru (centralnog) bankarstva da i ne govorim.Da situacija bude najsmesnija, razni "analisti" tih istih banaka ne prestaju da pricaju o liberalizaciji i privatizaciji ekonomije osim naravno u njihovom domenu, tj. ukidanju centralnog bankarstva. Tu se tvrdo drze socijalizma ili drzavnog kapitalizma all the way.Ono sto ne razumem je zasto (levicarsko-liberalni) kriticari neoliberalizma ne zatraze od najvecih neoliberala-korporatista upravo to - liberalizaciju i u njihovim domenima i time razotkriju licemerje. Za sada to cine samo libertarijanci, no, njihov problem je uglavnom besmisleno fokusiranje na malu ili nepostojecu drzavu pa tako protiv sebe imaju sve ostale.

[Bojan]

Pojasnio sam da pored geografske postoji i strukturna mobilnost. Pozivajući se na onaj dokument čisto sam hteo da dam neku podlogu za diskusiju i odgovorim na primedbu da je mobilnost među većim u Evropi. Ne moram se na bilo kakav dokument pozivati da bi bilo jasno da ukoliko, recimo, negde propadne tekstilna industrija, a 10 godina kasnije imamo i dalje tekstilne radnike, imamo i slabu mobilnost radne snage.

[Turnbull]

Pa i prica sa neoliberalizmom je selektivna i asimetricna - treba da vazi recimo za slobodan protok kapitala/investicija a ne vazi za sve vrste robe (poljoprivreda), zdrastvene/sigurnosne standarde ili ljude (selektivna imigracija).O totalnoj centralizaciji i planskom organizovanju u okviru (centralnog) bankarstva da i ne govorim.Da situacija bude najsmesnija, razni "analisti" tih istih banaka ne prestaju da pricaju o liberalizaciji i privatizaciji ekonomije osim naravno u njihovom domenu, tj. ukidanju centralnog bankarstva. Tu se tvrdo drze socijalizma ili drzavnog kapitalizma all the way.Ono sto ne razumem je zasto (levicarsko-liberalni) kriticari neoliberalizma ne zatraze od najvecih neoliberala-korporatista upravo to - liberalizaciju i u njihovim domenima i time razotkriju licemerje. Za sada to cine samo libertarijanci, no, njihov problem je uglavnom besmisleno fokusiranje na malu ili nepostojecu drzavu pa tako protiv sebe imaju sve ostale.

Actually...

George Carlin once offered a memorable proposal to revamp the war on drugs. The year was 1996, and the American public was clamoring to make dealing a capital offense. Carlin found this solution misconceived. Instead of going after dealers, who don’t seem to pay much attention to criminal sanctions in any event, he suggested we’d be better off tracking down and crucifying — literally — the professionals who benefit financially from the drug trade. “Forget the dealers,” Carlin said, “you want to slow down that drug traffic, you got to start executing a few of these [bankers who launder the drug money]. White, middle class Republican bankers… . You start nailing one white banker per week to a big wooden cross, you’re going to see that drug traffic begin to slow down pretty quick.” Carlin is a comedian, of course, and his proposal sounds in comedy. But his causal claim is also difficult to dispute: if we did start crucifying “white Republican bankers,” as Carlin prescribes, drug traffic would slow down. Not because a handful of specific bankers are necessarily responsible, as individuals, for the flow of illicit drugs, but because the execution of bankers would dissuade establishment types from contributing, in ways both large and minute, to drug trafficking. The remarkable thing about Carlin’s proposal —putting aside its content, which I’m happy enough to proclaim unwise — is its form. The proposal does not reject the premises of the war on drugs; nor does it stand complacent in the face of the war’s deplorable costs. It simply argues for redistributing those costs. Whereas the mainstream liberal response to draconian drug laws is often to question the wisdom of the entire enterprise, Carlin’s response is to take the draconian view quite seriously, and to explore where its core commitment actually leads. This essay is not about drug policy. It’s about how leftists should respond to injustice, an undertaking for which Carlin’s proposal offers a berserk sort of blueprint. He doesn’t want to eschew the logic of mainstream policy goals, however barbaric or obtuse they may appear. He just wants the logic applied more rationally, pitilessly, and toward the right class of people: those who are quick to champion harsh drug laws, and who benefit from them most, but who are insulated, at present, from their deleterious effects. The problem I have isn’t the war on drugs — we can imagine Carlin explaining, with an irreverent smile — it’s how the war is being waged. It’s simple, really. Responses to injustice come in three flavors. The first is straightforwardly complacent: flawed as our institutions may be, we can rest assured that the alternative will be far worse. The second is just as straightforward, but in the radical direction: our institutions are flawed beyond hope, and justice demands their abolition. The third is somewhere in between the first two, though also, in an important sense, quite unlike both. In what follows, it’s this final response that I attempt to draw out....To some readers, this brand of “radicalism” — pushing on the boundaries of institutions from within — may seem like no radicalism; a sacrifice of authentic struggle for the sake of half-solutions; a technocratic vortex where political imagination goes to die. But I want to suggest, with a tip of the hat to Carlin, that institutional politics can be more than simple capitulation. Much more. What is remarkable about Carlin’s proposal regarding the war on drugs, apart from sheer outrageousness, is the specific idol that he refuses to revere. Carlin does not reject the logic of mainstream drug policy; he rejects the stopping point of that logic. He refuses to abide what Žižek has called the “internal negation” of ideology, the way power operates by pressing its own truth-claims only so far, and never beyond the precipice of what’s “reasonable.” On this view — for which Žižek is heavily indebted to Adorno — we should be suspicious of concepts like “reasonableness” and “sensibility” when they serve to rationalize decisions made by elites. It’s precisely at these moments, when leaders ostensibly act most practically, that power truly tips its hand.Concrete examples abound. Consider, for instance, the long-decried state of global agricultural markets: the fact that the United States and many European countries, while trumpeting the inalienability of “free trade,” continue to subsidize domestic agribusiness. The economic effects are crushing, the hypocrisy, breathtaking. A similar point can be made about asymmetry in international obligations. Countries like the United States are quick to demand compliance from other international actors — for example, with respect to UN resolutions, or treaty ratification efforts — but they fail, blithely, to meet reciprocal demands. In both of these examples, the problem is not the principles underlying the relevant policy. The principles are fine. What’s troubling is how selectively, and inequitably, the principles are being applied. A more mundane example of the same phenomenon — lack of institutional wherewithal, as opposed to flawed institutions — came to the fore in Elizabeth Warren’s recent efforts to make regulatory bodies account for their role in the financial crisis. In a hearing before the Banking Committee, Senator Warren asked various department heads to tell her “the last time [they] took a big bank to trial.” After fumbling around with shape-shifting phrases like “enforcement strategy,” the regulators finally admitted that no financial institution has ever gone to trial. Banks have gotten off without much in the way of serious punishment – certainly nothing that poses any genuine risk to their bottom line, or creates any incentive to avoid similar malfeasance in the future. Warren’s intervention serves as an excellent example of what it means to resist the “internal negation” of ideology in practice. Like Carlin’s proposal regarding the war on drugs, Warren’s proposal regarding bank regulation made no dramatic claim about the fundamental rottenness of the system as a whole. Hers was no revolutionary cry, no call to tear down, to fully replace. Whether this tack was strategic or more principled, no one can say – it may well be that Elizabeth Warren wishes to reinvent the entire infrastructure of banking regulation; perhaps she would prefer a world in which banks would cease to exist entirely. But these ideal commitments, even if they exist in the background, are irrelevant to Warren’s actual intervention before the Banking Committee, which eschewed all grandstanding. The intervention went a different route, and — such is my point — ended up being not only more efficacious, but also in an important sense more radical. How easy it is to call for the decimation of existing institutions! And how much more bracing is the demand for those institutions to make good on their own promises. Where a Marxist diatribe would have been laughed out of the room, Warren’s query loomed over the proceedings, inducing a particular brand of shame: that of something that cannot be ignored, disguised, or explained away.And why stop with taking banks to trial? Why not open shareholders to unlimited liability? Why not throw corporate leaders into prison? (Why not crucify some white Republican bankers?) I’m not saying that we should employ these policies; that’s an intricate policy question. The point is simply to emphasize the imaginative potential at the heart of Warren’s intervention, in form if not content. The question she invites us to consider, despite its reputation for drabness, is subtle and, if viewed in the proper light, quite conducive to creativity. What do we want, and what can we expect, from the institutions we actually have? It’s a simple question, departing from the simple observation that the way that liberal-capitalist values have taken shape in our world is not the only way for them to do so; that other worlds are possible, worlds quite proximate to this one, made up of the same component parts but, in a word, better. Getting from here to there isn’t particularly glamorous work. It bears the same relation to older forms of radicalism that legal doctrine bears to political theory; it trades in narrow analysis, not svelte abstraction. Yet what it lacks in aesthetic appeal, the work more than remunerates in substance and durability. With the right change of perspective, once we appreciate how supple and indeterminate liberal-capitalist values are, I believe that institutional politics can become a source of delight, no less imaginative than its revolutionary counterpart, but narrower, and more disciplined. Radicalism doesn’t have to disappear. On the contrary, it may be needed more desperately today than ever before. But its energy must be channeled. And its core of ambivalence — the wisdom to look with suspicion upon all forms of abuse, no matter their form, whatsoever their guise — must be cultivated. In fact, the claim is stronger. Radicalism must not disappear. But it has to do more than effervesce.

[Bojan]

Što se sveobuhvatnosti ovih mera tiče, Radulović se pojavljuje kao nosilac jedne šire privredne reforme, u okviru koje su predviđene izmene Zakona o privatizaciji, stečaju, planiranju i izgradnji i radu (prva dva već usvojeni, druga dva se očekuje da budu usvojeni u toku ovog meseca). U svemu tome on će biti i nosilac odbrane ovih predloga u javnosti, a verujem da je u dobroj meri i pokretač svega.U celom paketu jedino izostaje smanjivanje opterećenja na zarade, kao ipak jedna od bitnijih stvari. Verujem da je ovde ministarstvo finansija stavilo neki veto i nadam se samo odložilo ovu meru, jer momentalno ne može da se nosi sa bilo kakvim umanjenjem budžetskih prihoda, te čeka da vidi kakav će efekat imati povećanje pdva u nekim segmentima.Slažem se i sa viđenjem da treba pospešiti cirkulaciju novca (zazpi), jer to direktno utiče na povećanje dohotka.

[hazard]

I da pomenem 100 put, bez poreske reforme i reforme socijale ovaj zakon nece doneti nista.

Ne bih se složio sa tobom, i ne mislim samo na aramovu opasku da će bez pratećih poreskih reformi radnicima biti samo gore. Naravno, slažem se da pun efekat reformi radnog tržišta ne može da se postigne bez reforme poreske i socijalne politike, ali i bez toga je ovaj zakon koristan. Jeste, on čini jeftinijim i time i lakšim otpuštanje starijih radnika pod uslovom da većina njihovog radnog staža nije ostvarena kod trenutnog poslodavca, ali samim tim čini jeftinije i samim tim manje rizičnije zapošljavanje takvih radnika koji su nezaposleni. Za nezaposlene sa 20 godina staža ovaj novi zakon je dobar nevezano za ostale reforme. Takođe, to što će biti lakše otpustiti nekog sa mnogo godina radnog staža ni samo po sebi nije nužno loše. Pod jedan, olakšaće se firmama koje imaju višak radnika da broj radnika smanje, što je dobro jer povećava šansu da te firme prežive. Pod dva, olakšaće zamenu nekih radnika koji sepde na radnom mest ne zato što ga zaslužuju nego zato što su trenutno preskupi za otpuštanje nekim drugim radnicima koji su nezaposleni a više zaslužuju to radno mesto.Takođe, mislim da će mogućnost davanja ugovora na određeno do 2 tj. 3 godine pozitivno uticati na zaposlenost, naročito među mladima bez iskustva i onima 50+ koji su dugo bez posla.

[расејан]

Pa ono, ljudi su uzeli silu srpske statistike takvu kakva je, i zaključili (između ostalog) isto što smo ja i svi ostali koji su pre par meseci diskutovali o čini mi se izjavi nekog direktora našeg Simensa, da ne možeš preseliti porodicu u Suboticu za 15 hiljada dinarjev.

Просечан Амер се сели једном у пет година. Али зато нови послодавац кане тисућу-две (некад ништа, некад вала и комплетан трошак селидбе на други крај континента), јер рачуна да ће на новом раднику то свакако убрзо зарадити, а и да неће бити проблема да му се овај трошак избије из пореске основице.Нагласак је на "зна да неће бити проблема".

Ja za taj papir nisam tvrdila ništa više od toga da percipiram ove probleme sa srpskom statistikom koje sam navela, i da iz tog razloga smatram da ih ne treba korstiti za poređenje sa nemačkim podacima za koje smatram da su znatno manje pogođeni problemima neobuhvaćenosti stanovništva statistikom, i generalno neažurnim sistemom za skupljanje podataka (evo samo još jedan anegdotski ali ne i beznačajan primer, u Srbiji mi je u ličnoj stajao zavičaj do prošle godine, a ja tamo ne živim 15 godina. U EU se od mene očekivalo da se prijavim u novu opštinu čim se preselim, međutim opština me je još pre preseljenja obavestila da imaju podatak da imam novu adresu jer im je agencija poslala to dva meseca pre preseljenja čim smo potpisali ugovor. Za to vreme, koliko mi je poznato u Srbiji skoro niko ne prijavljuje podstanare.).

Не знам за ЕЗ; Амери су исто доста аљкави са папирима, сваки час те изненаде на ову или ону страну. Ја сам промену адресе пријављивао само пошти, да ми још месец-два прослеђују пошту са старе на нову адресу. Установе претплаћене на услуге поште су добијале и ажуришку, тако да су ми претплаћени часописи (а и гомила ђубрета од разних реклама, и годишњи извештај од социјалног како стојим са стажом) уредно пребацивани на нову адресу. Пререгистровао кола, из старог округа стиже чек на неискоришћене месеце регистрације (око $19).Међутим деси се да ти једна те иста установа пошаље пет ствари на најновију адресу, шесту на неку адресу од пре четири године. Јер нису баш синхронизовали све базе.Овде, нико није луд да буде пријављен на тачно оној адреси на којој се налази... искуство из 1992. За већину ствари ти ионако није битно, нико не вуче те податке из некаквих матичних књига или тако нечег, него прекуца оно што им даш на формулару, и не проверава.

Pojasnio sam da pored geografske postoji i strukturna mobilnost. Pozivajući se na onaj dokument čisto sam hteo da dam neku podlogu za diskusiju i odgovorim na primedbu da je mobilnost među većim u Evropi. Ne moram se na bilo kakav dokument pozivati da bi bilo jasno da ukoliko, recimo, negde propadne tekstilna industrija, a 10 godina kasnije imamo i dalje tekstilne radnike, imamo i slabu mobilnost radne snage.

То овде неће скоро да заживи, ал' видим да је кренуло ту и тамо. Својевремено смо се чудом чудили како је тај и тај певач пре тога био рудар, па возач камиона, па кувар, па тренер за некакав спорт, па портир, па продавао осигурање... Какве ли је то школе завршио ако је могао све то да ради, а опет што је то све радио кад је већ имао такве школе?После сам, тек тамо, укапирао да су то све послови за које или не треба више од дан-два обуке, или мајстор уме да фолира док не уђе у штос. С друге стране, постоји та култура да се ради било шта, да посао не мора да буде сталан, да може да се радуцка ово оно док се не нађе нешто боље, дај шта даш, и да није битна нека школа јер се све то научи у трку. Што гомила наших дипломаца не капира, и радије џабалебаре уз кукњаву годинама него да прихвате да беру малине, перу кола, келнеришу. Део ове генерације с краја абецеде је укапирао - виђам доста виспрене келнере, например, који немају онај научени шлиф из средње угоститељске, ал' су стекли нешто на лицу места. А знам чак и из своје генерације, неке незапошљиве друштвењаке којима треба једноцифрено до пензије, који постају ловочувари, таксисти, било шта.

[Budja]

Pa nije. :DMislim, ja govorim o akademiji ovde. Ne samo o nauci, vec i o undergrad udzbenicima. Mi klince ucimo o raznim mogucim market failures u Econ 101. Drugo, cak i sami Chicago doktoranti objavljuju radove koji pokazuju da trzista nisu efikasna cak ni u semi-strong smislu. Yes, you can trade on public information and earn some money.A i kada se dalje od toga pogleda, u USA i EU ima mnooogooo vise regulacije nego sto neoliberalizam predvidja.

Uh, opet taj tehnicisticki neoliberalni recnik: (semi-strong efikasna). :mad:Salim se, naravno.Nego, ovo oko drugog zakljucka je jos uvek sporno, da ne bude zabune. Da, ima trading tehnika kojima se dobije znacajan bruto prinos ALI:- da li je to naknada za rizik?- koliki su transakcioni troskovi koji pojedu prinos?- da li su strategije izvodljive u realnom vremenu?Sve su to pitanja gde se vode akademske diskusije. Tj,pitanje je daleko od razresenja.No u pravu si da u 1 Cikagu sede Thaler i Sunstein, ali i Fama i Cochrane.Mainstream je neoklasicni metod u teoriji (maksimizacija korisnosti gde oko funckionalne forme ima neslaganja) a ne rezultati. I behivioralisti i Stiglic i Krugi se kolju koristeci taj metod.Van mainstreama su Austrijanci i marksisti i raznorazni feminist, post-modern i dr. ekonomisti.

[Budja]

Ne bih se složio sa tobom, i ne mislim samo na aramovu opasku da će bez pratećih poreskih reformi radnicima biti samo gore. Naravno, slažem se da pun efekat reformi radnog tržišta ne može da se postigne bez reforme poreske i socijalne politike, ali i bez toga je ovaj zakon koristan. Jeste, on čini jeftinijim i time i lakšim otpuštanje starijih radnika pod uslovom da većina njihovog radnog staža nije ostvarena kod trenutnog poslodavca, ali samim tim čini jeftinije i samim tim manje rizičnije zapošljavanje takvih radnika koji su nezaposleni. Za nezaposlene sa 20 godina staža ovaj novi zakon je dobar nevezano za ostale reforme. Takođe, to što će biti lakše otpustiti nekog sa mnogo godina radnog staža ni samo po sebi nije nužno loše. Pod jedan, olakšaće se firmama koje imaju višak radnika da broj radnika smanje, što je dobro jer povećava šansu da te firme prežive. Pod dva, olakšaće zamenu nekih radnika koji sepde na radnom mest ne zato što ga zaslužuju nego zato što su trenutno preskupi za otpuštanje nekim drugim radnicima koji su nezaposleni a više zaslužuju to radno mesto.Takođe, mislim da će mogućnost davanja ugovora na određeno do 2 tj. 3 godine pozitivno uticati na zaposlenost, naročito među mladima bez iskustva i onima 50+ koji su dugo bez posla.

Sto se "matorana" sa stazom tice, to si u pravu.Sto se lakseg otpustanja tice, to je ok, ali ako su porezi manji ne bi otpustio 3 vec jednog ili dva radnika (lupam napamet ali princip je tu).Oko zamene neporduktivnih produktivnim radnicima, slazem se.Sto se tacke oko odrejenog tice, tu ce samo biti ozakonjena praksa da ljudi nisu bili zaposljavani na stalno vec se trazio modus kako da budu zaposleni privremeno. To je imalo svoj trosak, i taj trosak se otklanja.Dakl, dve od cetri stavke koje si pomenuo odnose se na strukturu zaposlenih i fer konkurenciju pri zapsoljavanju a ne na mogucnost rasta zaposlenosti, dok je cetvrta stavka u smislu rasta zaposlenosti za debatu. U makro smislu tu nece biti mnogo promena.Pri tome, da se razumemo, zakon o radu jeste pozitivan korak ali nije panacea.

[Anduril]

Actually...

Zanimljiv tekst.Nisam ni sumnjao da ima levicara koji ukazuju na ovaj neodostatak.No, poenta da se politicka levica, dakle, pre svega socijal-demokratija u potpunosti pogubila u ovom smislu i osim povecanja dugova i visih poreza nema drugih recepata.Prica od Blera, Sredera i ekipe ide nesto otprilike ovako: nemamo tretnutno nista bolje od liberalnog kapitalizma ali je on sam po sebi nepravedan/nemilosrdan pa trebate da birate nas da ga korektujemo kroz poreze i vece dugove/stampanje da bi se finansirala socijalna drzava.

[Indy]

Skoro niko ne obecava veze poreze, barem ja nisam primetio.A mozda bi trebalo.

[Lezilebovich]

Evo 10 istina i zabluda oko novog Zakona o radu: 1. Godišnji odmor će biti manje plaćen – delimično tačno- Sada, za vreme godišnjeg odmora zaposleni dobija platu, koja je prosek onoga što je zarađivao u poslednja tri meseca. U taj prosek ulazi i regres, 13. plata, svi bonusi i naknade u poslednja tri meseca. Po novom zakonu bi osnovica za naknadu u vreme odmora bila osnovna zarada uvećana za minuli rad. 2. Bolovanje će biti manje plaćeno - delimično tačnoObračun naknada za vreme bolovanja više se ne bi radio na osnovu proseka poslednje tri zarade, umanjene za 35 odsto. Sada se menja osnovica koja će i u ovom slučaju biti osnovna zarada, plus minuli rad. Dodatan teret za sve je što će se i minuli rad računati samo kod poslednjeg poslodavca, što bi značajno pogodilo one koji su menjali firme. 3. Smanjuje se naknada za minuli rad - tačnoPo novom, obračun nadoknade za minuli rad će se raditi samo prema godinama provedenih kod poslednjeg poslodavca, umesto za ceo radni staž. Ako zaposleni promeni firmu, minuli rad će mu biti nula, što u praksi znači da svuda gde ova stavka ulazi u obračun, taj radnik dobija manje novca. Sada je zakonski minimum za minuli rad 0,4 odsto zarade po godini staža. 4. Otpremnine će biti manje nego do sada - tačno- Radnici su do sada, u slučaju otkaza, mogli da računaju da će im poslodavac isplatiti otpremninu za sve godine radnog staža. Po novom, poslodavac je dužan da plati otpremninu samo za godine staža provedene u njegovoj firmi. 5. Manja naknada za odlazak u penziju - tačno- Prilikom penzionisanja, radnik bi do sada dobijao od firme i tri prosečne plate. Po novom, plan je da se ta naknada za buduće penzionere svede na dve prosečne plate u Srbiji. 6. Rad na određeno će zameniti stalni radni odnos - netačno- Ugovori na određeno su do sada mogli da traju do godinu dana. Po novom, taj rok se produžava na dve godine. 7. Oštrije kazne zbog nediscipline - tačno- Radnik bi sada zbog nediscipline mogao da bude udaljen s posla tri dana, dok bi po novom zakonu to moglo da se prolongira na čak 30 dana. Kao disciplinska mera predviđeno je i smanjivanje plate do 20 odsto. 8. Lizing radnika zatvoriće mogućnost zapošljavanja za stalno - netačno- Danas je na lizing već zaposleno oko 50.000 ljudi, ali ta oblast nije zakonom regulisana, pa su radnici manje plaćeni od svojih kolega koje firma zaposli za stalno. Novi zakon bi regulisao ovu oblast tako da što bi ti ljudi morali da imaju jednake zarade i prava kao i oni zaposleni za stalno. 9. Manje naknade za povredu na radu – delimično tačnoI ova naknada zavisi od obračuna, a to je i u ovom slučaju osnovna zarada uvećana za minuli rad. 10. Nema isplate zaostalih plata ako radnik tuži firmu zbog otkaza - tačno- Do sada je radnik koji dobije otkaz, tuži firmu i dobije spor, mogao da računa i na isplatu svih zaostalih plata za vreme suđenja. Po novom, poslodavac je obavezan da mu isplati naknadu, a ne zaostale zarade.

sve mi je donekle jasno, osim tačke 10. ako poslodavac nezakonito otpusti radnika i izgubi na sudu, opet mi izgleda da mu se isplati. i šta je uopšte naknada ?edit: a što se tiče odmora, bolovanja i slično. ako ja u ugovoru imam npr. 400evra, a dogovor sa šefom da radim za 700 kojih dobijam na račun (sve legalno, to su kao neki bonusi za uspeh i sl. koje dobijam svaki mesec). ako odem na odmor, neću dobiti tih 700, nego ovih 400 ? Edited January 3, 2014 by Lezilebovich

[aram]

da se razumemo, ja takodje smatram da je ovaj zakon uglavnom dobar.

[Anduril]

Skoro niko ne obecava veze poreze, barem ja nisam primetio.A mozda bi trebalo.

Pa uvodjenje diretnih poreza je uglavnom nepopularno (mada je povecanje PDV i raznih manjih poreza tipa na duvan simptomatican) pa se masovno pribegava niskim kamatama (porez na ustedjevinu) i stampanju para kroz kupovinu drzavnih obveznica.

[pacey defender]

Nakon ovog Lezilebovićevog posta (ne znam odakle si ga uzeo), utisak mi je minuli rad. Ako se povrediš, to koliko ćeš para dobiti zavisi od minulog fakin rada.