jugoslavija od nemila do nedraga

[Prospero]

Kako može ići razgovor kad na crticu o grupi izbeglica iz jedne godine ubaciš podrugljivo pitanje o akciji terorističke grupe 15 godina kasnije? 

 

Što bi rekao Sinan - "čemu da se nadam višeeeee?"

[namenski]

Nije bilo podrugljivo, majkemi: bilo je samo i nista vise od podsecanja na hladnoratovske manipulacije emigrantima i na tendencioznost, nekompetentnost i nedobre namere ne toliko prema rezimu, koliko prema sto bi se danas reklo ni krivim ni duznim gradjanima jedne zemlje.

Ponajmanje bih se podrugivao ljudima koji su zbrisavali na vagonskim platformama, problem je samo u tome sto sam neke od njih poznavao licno i ne treba mi nikakav nadobudni novinarcic u cije motive imam debele razloge da sumnjam, bas kao ni ambasador poluidiot, da mi otvore oci.

[Prospero]

Pa šta da radimo, da ne pričamo ni o čemu i da ne pominjemo ništa jer se svaka priča može izvrnuti u neku mračnu stranu; neko je negde u nekom trenutku nekima manipulisao i to je onda direktno referentno za neke druge ljude u nekom drugom vremenu?

 

Pitam retorički, ne moraš odgovarati.

[namenski]

:D

Necu.

 

Osim da pokusamo da prevazidjemo crno/bele predstave i njihovo posto-poto zastupanje, makar i u zaru forumske borbe.

Slozices se nadam se, da naucnoistoricarsko klatno radi svoje, ljudi smo, i da je trenutno zaljuljano malo previse u jednu, bas kao sto je onomad bilo zaljuljano malo previse u drugu stranu, a da monopol na objektivnost i istinu^tm nema niko.

Da cemo, recimo, kao sto sada preispitujemo neka precutkivanja i ocene, koliko sutra doci u nuzdu da preispitamo neka druga precutkivanja i ocene: valjda nam jednom podje za rukom da uspostavimo neku ravnotezu i osvrnemo se oko sebe pomireni sa saznanjem da su sve^tm istorije nase i da mi bolje nemamo.

To, naravno, ne znaci da necu i u buduce da te lovim i saplicem na americkim ambasadorima  :P

[Prospero]

 

Misao, 1922, 8-1, str. 48-49.

[namenski]

Italijansko - jugoslovenska granica linija razdvajanja i primopredaja, ili: leto 1945. i blagoslovena UNRRA, na stranu Trumanova jaja i instant Lipton's cajevi, razne dzemove i kikiriki buter da ne pominjemo: trebalo je, k'o 'leba bezmalo - prevoza.

Kakvog bilo, samo da se kotrlja.

A prevoza je tog leta '45. u Evropi bilo, onoliko: ogromni depoi svakojakih kamiona, koje novih, onih koji su za netom zavrsen rat okasnili, koje onih koji su ratovali u Evropi od juna '44.

Amerikanci, ko ce drugi, pa Kanadjani, Britanci: iz ogromnog depoa kod Marseja su se ka Trstu kretale kolone kamiona da bi ih na granici - mada se to tada nije tako zvalo - preuzimali Jugosloveni, dok je ostatak jugoslovenskim brodovima prevozen do Dubrovnika i dalje, ka Bosni i - Albaniji.

Za Britance podataka nema, veci deo njihove pomoci u vozilima je isao u Cehoslovacku i pre svega Poljsku, ali Jugoslavija je zakljucno za 1947. dobila:

837 dzipova

10,363 kamiona

1,467 ostalih teretnjaka, cisterni i ostalog, taj rad

162 sanitetska automobila

3,786 prikolica, 

sve u svemu, po podacima The American Automobile iz avgusta 1947. godine, 16,615 komada, od cega je bilo 12,829 motornih vozila.

Ceni se da je ex-US Army bilo nekih 11,400 komada, ostatak su dali Kanadjani.

Znalo se, ali nuzda zakon menja, da vojna vozila nisu bas prava stvar: namerno preteska, sto ce reci konstruisana da trpe vise nego takozvana komercijalna, poprilicno komplikovana, dozlaboga zedna, ali se u praksi pokazalo da ima i dobrih strana cele zavrzlame, pa se tako ispostavilo da je za odrzavanje zahtevni pogon na sva 4 tocka skoro pa jedino resenje za puteve po Bosni i ostalim vukojebinama Zapadnog Balkana.

I sami Jugosloveni Zapadnobalkanci su priznavali da sa stanjem puteva na terenu vozila koja su prevozila UNRRA brasno u gladnu Bosnu mogu da u najboljem slucaju naprave samo 4 ture u 6 meseci... 

Dubrovnik, luka: pristigli Sevroleti i utovar brasna za Bosnu u iste, momentalno, pravo iz voza...

 

Brasno, brasno i samo brasno...

 

Sevrolet je stigao u Dubrovnik.

 

Vozila dodeljena Albaniji prelaze Neretvu, pa dalje ka Titogradu i Tirani...

Pontoni su nemacki doprinos...

 

Odrzavanje su na sebe preuzeli Britanci dok se zapadnobalkanska braca ne priuce...

 

... a priucila su se brzo: ovaj dzip se u Splitu sprema za zimu...

 

... a ovaj Sevrolet ce da postane autobus. Kazu da ga je u Dubrovniku bilo moguce videti do u kasne 50-te...

 

Britanski doprinos i 1 Morris-Commercial CS8 i ponosni beogradski majstor...

 

Bedford OWL koji je u Trst doplovio na jugoslovenskom zapadnobalkanskom brodu Timok: tu su, vide se, i Fordson traktori za poljoprivredu...

Edited July 17, 2016 by namenski

[bigvlada]

Zanimljivo, da li je išta od ovoga preživelo do danas? Neki primerci po muzejima automobila ili tehnike? Da li su ovo bili prvi traktori sa motorom na tečno gorivo u Jugoslaviji?

[namenski]

Kurac su sacuvani, tako nesto je van dometa raznoraznih ljubitelja i jos raznoraznijih istrazivaca; ima se jos po negde u zabacenijim krajevima da vidi kostur, ostaci nekog Dzemsa, bilo je i privatnih pokusaja da se u njih ugrade dizel motori, ali sve u svemu ni jedan jedini, cak ni u vojnom muzeju koji, koliko znam, nije sacuvao ni jedno jedino motorno vozilo pokojne JNA.

Dzipovi su prosli nesto bolje, bilo ih je po vojnim otpadima jos krajem sedamdesetih dok nisu usli u modu, ali ih ne treba mesati sa poprilicnom kolicinom Vilisa koji su pojedine firme, Vinca na primer, uvozile za svoje potrebe sredinom 50-ih.

Ne treba ih mesati ni sa:

Ovi Dzemsovi o ostala paradna skalamerija stigli su u Jugoslaviju kasnije i pod drugacijim okolnostima.

UNRRA kamioni su nestali i iz drugih razloga: UNRRA je bila ozbiljna firma svesna svog zadatka, pa su tako predvideli da vozila koja poklanjaju tokom roka trajanja jedu sama sebe, tako da ih je vremenom veliki broj rasturen da obezbedi rezervne delove za ostale, ali da su trajali - trajali su, i to onoliko i u uslovima koji se danas tesko mogu zamisliti.

Kamioni poklonjeni Jugoslaviji, rekoh, putovali su najvecim delom iz Marseja, preko Italije: postoji i (americki) podatak da ih je usput nestalo skoro 1,000 komada - Evropa je tih par godina posle WW2 bila interesantno mesto sa sve hiljadama izbeglica sa svih strana, sa probudjenom privatnom inicijativom svake vrste, crnim berzama i ostalim poratnim pratecim pojavama, potrebita svega i svacega, od americkih cigareta do americkih kamiona.

I tako, nije ostao sacuvan ni jedan jedini Dzemsov drveni volan, dok ih negde paze i maze:

 

 

 

[Radoye]

Ja sam tokom 90-tih redovno vidjao jednog GMC u Novom Sadu, na Salajci. Ne znam sta je posle bilo s njim, retko me ima u tim krajevima od onda...

[namenski]

Godina je 2011. i na rezanje u tursko rezaliste u Aliagi pristigao je grcki motorni putnicki brod Hermes i to posto je dugo i uspesno vozio diljem grckih ostrva i ostalih luka razne turiste, izletnike i ostale putnike namernike.

Dobrano u u 21. vek.

 

Bela ladja k'o bela ladja da Hermes nije nekad bio:

 

Jugoslavija

2,600 BRT, porinuta u Splitu 1955. godine i krstena od strane kume po imenu Jovanka Broz.

Jedan od 3 ista broda, zamene za stare Partizanku i Proleterku sa kojima se po malo i muljalo oko osiguranja, poznatih kao 3J, gradjenih za Jadroliniju i namenjenih odrzavanju putnickih pruga uz i niz Jadran jer ne treba zaboraviti da je u ta vremena bilo primorskih gradova u koje je bilo tesko pa i nemoguce doci ikako drugacije nego morem.

Posle su dosli putevi, turizam, automobili i avioni.

Dakle 3J:

Jadran, koji je od sredine 70-ih godina proslog veka postao ploveci restoran u Torontu, ko ce ga znati, mozda je jos tamo;

Jedinstvo, koji je sa usponom turizma postao dubrovacki Ambasador i radio kao bogami ugledni uvodnicar u modu brodokrstarenja da bi zavrsio u Ekvadoru na rezanju i pomenuta Jugoslavija koja je 1976. prodata Grcima i citavih 35 godina posteno zaradjivala za 'leba.

[Radoye]

Jadran, koji je od sredine 70-ih godina proslog veka postao ploveci restoran u Torontu, ko ce ga znati, mozda je jos tamo;

 

Nije, ode i on prosle godine na rezanje...

[namenski]

Nije, ode i on prosle godine na rezanje...

:(

 

Bacih pogled, da vidimo sta kaze mama Jane's:

 

 

1 ozbiljan brod sa 1 medjunarodnom karijerom 

 

 

Edit: i vise nego pristojan dizajn^tm po najnovijoj tadasnjoj modi i potpuno u duhu vremena.

Edited September 3, 2016 by namenski

[namenski]

T/T Petar Zoranić

Porinut septembra 1959, 3. maj, Rijeka, 16.300 BRT, cirka 25,000 DWT, skoro 200 metara, parni pogon, 2 parne turbine De Laval, oko 12,000 KS, 17.5 cvorova brzine.

Priznato - ako je verovati savremenoj strucnoj periodici - remek delo brodogradnje iz vremena dok tankeri nisu poceli nenormalno, kapitalisticki, da rastu i dok su jos uvek spadali u najbrze trgovacke brodove.

Srecni vlasnik je bio zadarski Jugotanker, od zavrsetka broda, septembra 1960. godine.

 

 

Samo 3 meseca kasnije, dakle ganc nov brod, poneo je titulu nosioca najvece pomorske katastrofe u istoriji Jugoslavije i njenog pomorstva, titulu koju je preoteo od nesrecne Dakse i njene tragedije u Biskajskom zalivu, jos tamo neke daleke 1930. godine: decembra 1960, na putu iz Tuapsea za Hamburg, natovaren sa cirka 12,000 tona benzina od 90 oktana i cirka 11,000 tona dizela usao je u Bosfor, u sitne sate.

Propisno, ukrcavsi prethodno na za to odredjenom mestu turskog pilota: drzao se, propisno, azijske strane, propisno je vozio polako, nekih 5 - 6 cvorova.

Zapovednik broda je bio kapetan Anton Sablic iz Kostrene, posle Orebica mozda najpomorskijeg mesta na plavom Jadranu, koji je, usput budi receno, Bosforom do tada prosao preko 100 puta; s njim jos 49 clanova posade i 2 supruge clanova posade.

Plovilo se dakle po propisu i s duznom paznjom: pored zapovednika, na mostu su te noci bili turski pilot, drugi oficir palube i kormilar.

Neke 4 NM, mozda malo jace severno od Istambula, otprilike u visini mesta po imenu Khanliehu, na radaru je primecen veliki brod kako plovi u susret, sekuci im kurs sto se kaze: nepropisno, drzeci se azijske umesto evropske obale.

World Harmony, World Tankers Corporation, Monrovia, Liberija, takodje tanker, 21,000 BRT, prazan, za Novorosijsk.

Bez pilota.

Vlasnik Stavros Niarchos, 1 od notornog grckog dvojca sa kormilarom.

U 2.40 minuta, World Harmony se, iako upozoravan sirenom sa Petra Zoranica, zabio u jedan od tankova sa benzinom i sve je otislo u 3 lepe: benzin, benzinske pare iz nedovoljno provetrenih tankova grckog broda...

Puklo je toliko da se - kazu - potresao i osvetlio ceo Stambol.

Oba broda su bila onesposobljena za plovidbu, Grk je plutao, nosen zloglasnim bosforskim strujama ka zalivu Beykoz gde se nasukao i gde se vatra prenela da drvene kuce; Jugosloven je naleteo na usidren i osvetljen turski putnicki brod Tarsus...

Sve u svemu, 22 Jugoslovena i 29 Grka, onaj turski pilot i 2 turska carinika sa Tarsusa: sa mosta grckog broda se nije izvukao niko, a nadjena su samo 4 tela.

U ta predekoloska vremena nije se mnogo kukalo na zagadjenje od izlivenog tereta, sve u svemu, ceni se, nekih 15,000 tona, ali se itekako kukalo na skoro pa onemogucen pomorski saobracaj: Petar Zoranic goreo je do februara 1961. godine uprkos raznoraznim pokusajima da se pozar ugasi i sa sve bombardovanjem od strane turskog ratnog zrakoplovstva...

 

Prica kaze da su Jugosloveni imali srece: zahvaljujuci azurnosti i brizi turskog agenta Jugotankera, posta koja je trebalo da im bude podeljena tek u Hamburgu, dopremljena im je na brod nepunih sat vremena pre sudara, tako da je vecina, umesto na spavanju, bila budna i citala pisma od kuce u ta vremena pre satelitskih i ostalih telefona, Interneta i ostalih komunikacionih blagodeti i kada su radio emisije za pomorce, nesto slicno pozdravima i zeljama slusalaca, bile mesecima jedina veza sa kucom.

U pricu spada i prica o skakanju u zapaljenu ledenu vodu Bosfora, strujama koje sprecavaju plivace da se dokopaju obale, desetinama hiljada probudjenih Carigradjana koji su pozurili da vide o cemu se radi...

 

 

 

A Niarhosi i Onazisi, ko i svi Grci...

 

 

 

Usput, ima nesto u grckom bahacenju Moreuzima, neki istorijski sentiment valjda: pored ostalih sranja, uspeli su 1979. godine da sahrane i ponos brodogradnje Causeskuove Rumunije, ozbiljan takodje tanker, Independenta, skoro 170,000 DWT, preko 250 metara duzine, koji je ni kriv ni duzan usidren kod stanice Haydarpaşa na juznom ulazu u Bosfor cekao da ukrca pilota.

U rumunski brod natovaren sa skoro 100,000 tona sirove nafte iz Libije za Konstancu, zabio se grcki teretnjak Evriali, natovaren celikom iz Zdanova, predjasnjeg i tadasnjeg Mariupolja za Italiju.

Od 46 Rumuna, prezivela su samo trojica.

Ispostavilo se da Grk nije poslusao Turcina pilota, komsijska posla mada neki grcki pomorci jesu dopali turskog zatvora.

Tetka Lloyd je nesto zatezao oko isplate osiguranja Rumunima; Jugotankeru je osiguranje isplaceno bez problema i uz uredne nalaze svih mogucih istraznih komisija.

Grci, doduse, jesu malo po obicaju kmečali.

[Radoye]

Jadran, koji je od sredine 70-ih godina proslog veka postao ploveci restoran u Torontu, ko ce ga znati, mozda je jos tamo;

Nije, ode i on prosle godine na rezanje...

:(

 

Evo ga fotka Jadrana sa poslednjeg putovanja na rezanje:

 

 

 

On May 28, 2015, the vessel was towed out of Toronto's harbour. Its departure was witnessed by a crowd of several hundred people and an impromptu band who had gathered for the occasion and was broadcast live on CP24.

 

The ship was towed across Lake Ontario and through the Welland Canal to Port Colborne, where Marine Recycling Corporation has its scrapyard, in a journey that began at 10:30 am and concluded at 2:15 am the following morning.

[namenski]

:(

Na stranu profesionalna veza sa brodovima, jos nisam sreo coveka - ma se nikada i ne vozio brodom - kome odlazak broda na umiranje nije neka tuga.

Ne znam o cemu se radi, dal' uticaj medija i raznih literatura, dal' primisao da naprava koja je u sustini putnik i cija je sustina putovanje, vise nece da putuje, ko ce ga znati...

 

 

'Ajmo mi dalje sa Jugoslavijama, dakle:

Skoda S-Id

 

Ona Jugoslavija, predratna, misli se na pre WW2, kakva god da je bila i kome god da je ili nije valjala, koprcala se u oblastima kakva je na primer nabavka naoruzanja izmedju svega i svacega, kako su vec prilike, politicke i ekonomske nalagale.
Para malo, prijatelja niotkuda, nabavljalo se gde se stiglo i moralo.
Pa je tako za vazduhoplovstvo pazarila Messerschmitt Bf-109E, Savoia Marchetti SM-79, Do-17K, ali i Harikene.
Sa oklopom, tenkovima, stajalo je malo drugacije. Glavni snabdevac su bili Francuzi, sarenilo je bilo opste, obaska sto se sa tenkovima nije bas bilo nacisto, svodilo se manje-vise na kad imaju, nabavljaju, proizvode i uvode drugi, moramo valjda i mi: Renault FT-17, Renault-Kegresse M28, Renault R-35.
Nabavilo se jos nesto: mali broj Skoda S-Id tanketa kako se to tada zvalo, nesporno najsposobnijeg oklopnog vozila u inventaru Kraljevine Jugoslavije.
Stari majstori, velemajstori tacnije, u proizvodnji oruzja, Cehoslovaci, cuvena Skoda u saradnji sa CKD (Českomoravska Kolben Danek) su 1937. razvili jednostavnu tanketu, vozilo skoro po pravilu bez kupole, sluzeci se kao osnovom lakim tenkom LT-35.
Nova tanketa je trebala da bude odgovor na zahteve armija zemalja kao sto su Avganistan, Latvija, Peru, Rumunija, Svedska i Jugoslavija za jeftinim i jednostavnim oklopnim vozilom koje – dovoljno je samo pogledati navedene zemlje – nije ni trebalo ni moglo da bude nista vise osim onoga sto je stvarno bilo.
A sva je prilika da je moglo da bude nocna mora i za mnogo jace i sve razuzdanije oklopnike koji su se u ta vremena mnozili po Evropi.
Na kraju je jedini kupac tankete S-Id (tacnije je Š-Id) bila Jugoslavija.
Najveca, skoro jedina razlika izmedju tenka LT-35 i nove tankete bila odsustvo kupole.
Trup je bio kutija uobicajena za ta vremena, sa vozacem koji je sedeo desno i komandirom pored njega.
Komandir je imao mogucnost da kroz 4 proreza na krovnom poklopcu osmatra prakticno u svim pravcima, vozac samo jedan, doduse nesto veci prorez, da gleda gde vozi.
Izmedju ta dva, jedina clana posade, nalazilo se jos jedno od Skodinih brojnih remek dela: Skodin top A3 kalibra 37 mm, cevi duzine 40 kalibara, kojim je rukovao komandir i za koji se u vozilu nalazilo 90 granata. Koje pancirnih, protivoklopnih, koje onih za protiv svega drugog.
Brzina zrna na ustima cevi bila je 786 m/s, sto je standardnom protivoklopnom zrnu omogucaalo da na daljini od 500 metara i udarajuci pod uglom od 90 stepeni probije 58 mm debeo tadasnji standardni test oklop, takozvani RHA (Rolled Homogenous Armour).

Pod uglom od 30 stepeni ta debljina je iznosila 36 mm.
Vise nego dovoljno da se rasturi bilo koji nemacki tenk savremenik.
Na desnoj strani je bio ugradjen mitraljez CZ M37 sa 2,550 metaka, kojim je rukovao vozac.
Mitraljez je mogao da se isturi i kroz gornji otvor komandira, sve u nadi da bi mogao da posluzi kao sredstvo protiv aviona, ali bice da bi mu ta uloga bila poprilicno problematicna.
Vozilo je bilo jace oklopljeno nego sto je to i tada za tankete bilo uobicajeno: ceoni oklop je bio debeo 22 mm. skoro kao i kod LT-35 (25 mm), oklop bokova, krova i poda vozila je bio debeo 6 mm.
Spajanje je bilo izvedeno zakovicama ili – ko vise voli – nitnama.

 

Vide se ceoni otvori za vozaca (veci) i komandira (manji). Mitraljez CZ M-37, kalibra 7.92 mm, je izvucen i postavljen na prstenastu vodjicu oko otvora komandira, ne bi li glumio PA orudje.

 

 

Sve u svemu, vozilo je na kraju bilo tesko 4,572 kg, pa je moglo da dobije slabiji motor od tenka iz kog je nastalo: Skodin vazduhom hladjeni benzinski motor snage 60 KS koji je omogucavao brzinu od 45 km/h, brzinu vise nego zavidnu za vreme u kome je vozilo nastalo. Prethodnik, LT-35 je sa duplo jacim (120 KS) motorom postizao 40 km/h, dok su najbrza jugoslovenska oklopna vozila, pomenuti Renault-Kegresse M28 i Renault R-35 dobacivali jedva do 20 km/h.
Vesanje se sastojalo od spiralnih opruga, dva para glavnih tockova i jednog tocka zatezaca gusenica koje su sa gornje unutrasnje strane bile pridrzavane sa po 4 valjka.
Sve u svemu, svi do cijeg se misljenja drzalo, slagali su se da je S-Id bila najbolja tanketa svog vremena, a nije bilo preuvelicavanje sto je u njemu vidjen potencijalno odlican lovac tenkova – cinjenica koju su Nemci vrlo brzo priznali prijavivsi da je upravo ova Skodina tanketa bila direktni idejni prethodnik cuvenog StuG III.

 

Cesi vaze za kavzi nesklone, osim kad je proizvodnja prvoklasnog oruzja u pitanju: ovo vozilo je bilo i brzo. Moglo je, svi se slazu, da bude i opako.

 

 

Jedini kupac, Jugoslavija, je 1938. godine nabavila svega 8 komada S-Id; delom iz razloga nestasice para, delom ocekujuci najavljenu i usavrseniju verziju oznacenu kao S-Ij.
Aprila 1941. godine ove tankete su se nasle negde oko Topole i Kragujevca; vecina ih je bila unistena u susretu sa 11. oklopnom divizijom.
O razlozima ne vredi raspravljati: 8 tanketa nije uzorak na osnovu koga bi se bilo sta moglo da zakljucuje; osim toga, tankete nisu imale ni jednu jedinu pancirnu granatu, greskom ili sabotazom, svejedno. Da jesu, mozda bi ova vozila, svojom niskom siluetom, snaznim naoruzanjem i dokazanom odlicnom pokretljivoscu napravila barem ogrebotinu na 11. Panzer Division.
Posle kapitulacije, Nemci su koristili nepoznat broj ovih tanketa oznacivsi ih nemacki panzer jednostavno kao PzKpfw-32(j).

 

Manevri, negde pred rat: dovoljno lako da moze na skelu/pontonski most vojske cije glavesine jos uvek odbijaju novotarije kao sto je, na primer, radio veza, argumentom zvanim ako se bez toga moglo u Proslom ratu, moci ce i u sledecem…
Nije moglo.

 

 

Barem je moglo ovo: 27. mart 1941. i Skode na ulicama Beograda.
To se nekad zvalo vojska s narodom.
Danas se zove engleska ujdurma.