Poslednji film koji ste gledali Part II

[Kreator]

idi gledaj one bugare u poljskoj, za bolje nisi 

 

koji je to film da bacim pogled.? zvuči egzotično. 

[Lancia]

 

9.5/10

 

brilijantno napisan i režiran. teče kao reka i nosi glavnog lika, ponekad ga zvekne jako od kamen, ponekad nešto slabije a ima i momenata kada sve protekne mirno i glatko. sve je jebeno remek delo: svetlo (ooooo kako je razbila svetlo u filmu), tempo, događaji, emocije. šta je bre ova žena još snimila da gledam večeras? imam Eden na kompu, neko ga je nahvalio ovde...

Skroz fascinira lakoca pripovedanja. Lep film zaista, malo podseca po atmosferi, valjda zbog sjajne Isabelle Huppert na Elle, samo sto je jos L'avenir pravi vizuelni praznik za oci.

Btw, i muzika je legla, od Schuberta, preko Guthriea do prelepe akapele Fleetwoodsa. Pun pogodak.

[Ajant23]

Eden (2014)

 

Ovakvi filmovi su odraz mnogo toga što nije nimalo dobro sa filmom Evropske unije. Jedan od onih francuskih filmova, koji baš i nisu ništa.

 

Nisam ranije gledao ništa od filmova koje je radila Mia Hansen-Løve. Ostao sam u nedoumici da li je uradila gori posao kao scenarista ili kao reditelj. U filmu drame jedva i da ima. Režija se muči većim delom vremena. I jedno i drugo su prožeti neprestanim intervencijama da se misaono usaglase nenadahnute tendencije.

 

Ima se posla sa dramaturgom i rediteljem koji naprosto nije u stanju da stvori išta iz sopstvenog nadahnuća i koji naprosto živi od pogubljenih, tužno odmerenih polemičkih impulsa, neprestano se oslanjajući na svoj uski društveni kontekst u kome nije u stanju ni da progovori snažnije ili iskrenije od te naučenosti i manira ovladanim da kulturno balansira držeći svoje mesto u njemu.

 

Mogao bih dosta toga da napišem šta sve ne valja u ovom filmu, ali ionako nije bitno...

[zakintos]

pogledao sam od nje: father of my children iz 2009 bilo to davno, secam se da je bio ok al'posto nista mi se nije urezalo u secanje, verovatno je tja, meh a ne znam sto ovo i pisem... demencija maybe

[Ajant23]

Nisam to gledao. Hteo sam da vežem dva njena filma, ali sada sumnjam da ću...

[Zli Gli]

Doni Brasko, tek sad pogledao. Nisam obozavalac mafijaskih filmova ali ovaj mi je bas dobar.

 

Sent from my ALE-L21 using Tapatalk

[koksy]

gledao tj. pokušao da gledam onog tonijevog kolumbijskog hičkoka, la cara oculta

kako glupo protraćenih 35 min života. ne zna se šta je idiotskije dal priča dal likovi

 

 

 

 

ko vas jebe,  lepo sam vam govorio...

[kobni zelaya]

Eden (2014)

 

Ovakvi filmovi su odraz mnogo toga što nije nimalo dobro sa filmom Evropske unije. Jedan od onih francuskih filmova, koji baš i nisu ništa.

 

Nisam ranije gledao ništa od filmova koje je radila Mia Hansen-Løve. Ostao sam u nedoumici da li je uradila gori posao kao scenarista ili kao reditelj. U filmu drame jedva i da ima. Režija se muči većim delom vremena. I jedno i drugo su prožeti neprestanim intervencijama da se misaono usaglase nenadahnute tendencije.

 

Ima se posla sa dramaturgom i rediteljem koji naprosto nije u stanju da stvori išta iz sopstvenog nadahnuća i koji naprosto živi od pogubljenih, tužno odmerenih polemičkih impulsa, neprestano se oslanjajući na svoj uski društveni kontekst u kome nije u stanju ni da progovori snažnije ili iskrenije od te naučenosti i manira ovladanim da kulturno balansira držeći svoje mesto u njemu.

 

Mogao bih dosta toga da napišem šta sve ne valja u ovom filmu, ali ionako nije bitno...

 

Gde si ti tu video "polemičke impulse"?

 

Tu dramu koju ti tražiš je Assayas prošao još negde sredinom devedesetih sa "Hladnom vodom", a njegova supruga i učenica samo prati njegov tok, tako da bi bilo teško očekivati to od nje. Eden je film o zanosu jednog vremena, jednog perioda u životu i sve dramsko u njemu je ublaženo tim nostalgičnim tonom, stavljeno u drugi plan.

[Ajant23]

"tužno odmereni polemički impulsi" nalaze se u rečenici, odnosno pasusu: Ima se posla sa dramaturgom i rediteljem koji naprosto nije u stanju da stvori išta iz sopstvenog nadahnuća i koji naprosto živi od pogubljenih, tužno odmerenih polemičkih impulsa, neprestano se oslanjajući na svoj uski društveni kontekst u kome nije u stanju ni da progovori snažnije ili iskrenije od te naučenosti i manira ovladanim da kulturno balansira držeći svoje mesto u njemu.

 

Inače, sam tretman karakterističnih mesta biopica: počeci koje karakteriše ideja i sredina iz koje se širi (porodica, klub), veze sa devojkama, koje oslikavaju faze u ogledalu (devojka pisac, koja je tu na određeno vreme; prolazne veze oličene u seventeen (ABBA) DJ devojci; nagoveštaj romanse koja se motiviše kao Čehovljeva puška i koja se samim tim razvija u problematizaciju društvene realizacije veze, da ne kažem porodice; klasična sponzoruša/snob/malograđanka; manjinska devojka sa margine čije se ludilo, isto kao interpretacija Nore u socijalizmu, transformiše u slučaj neuklopljenosti u društvo koje nije rešilo problem manjina; poslednja devojka sa kojom više i nema vezu, koja je sublimirana u ironiju lajtmotiva pesme koju mu je ostavila kao poslednji i prvi lik u ogledalu); faze uspona i pada, koje se lome kulminacijom na putu kao mitskom prelazu preko distance vode, ali i povratka u izvore sopstvenog nadahnuća; put kroz vreme kao put kroz granice, tipična naratološka dijegeza života, koja zanemaruje iskustvo življenja u ime interpretacije transcedentne misli o njemu; parabola o ubrzanju sagorevanja do sloma, koji vodi transformisanoj pojavnosti. Sama parabola, što bi rekao Nortrop Fraj, pretenduje da bude pozno istorijska, dakle ironična. Otuda se javlja i čitav niz tipičnih motiva narativa moderne koji se vraća u ishod postmoderne: samoubistvo umetnika u peripetiji (skica kao ironija neoplatoničarskog morala forme, strip kao ironija komunikacije, Tuluz Lotrek kao ironija prevaziđene boemije); kokain; abortus; bankrot, odnosno neuspeh realizacije u kapitalizmu, i tako dalje.

 

Naravno, autor sve to tretira u izrazito polemičkom kodu. Većina motiva i u istoriji života junaka, kroz stereotipe biopica, i u istoriji postmoderne su tu u uobičajeno nenadahnutom izgovoru da se tako mora postupati, ali se zato može konstatno od toga distancirati i sarkastično se sve to može obrađivati. Kao posledicu toga dobijamo smešno polemičnu dramu do koje ni autoru uopšte nije stalo, pa se gega od jednog do drugog ironičnog impulsa po principu hajde sada da dodam i ovo i da se kroz sarkazam i od toga distanciram na ovaj ili onaj način, koliko mi tada zaiskri nadahnuća, ukazujući na neka od onih naših mesta o kojima smo često pričali kao o problemima. Drama, kao celina stvaranja, nju naprosto i ne zanima, ona samo sledi žanr i narativ onako kako je naučena kroz iskustvo društvene analize književnosti. Uostalom, uprkos intelektualnim stvaralačkim nastojanjima pojedinih nemaca, ni opera nikada nije imala uspelu dramu - sve su to samo vrhunske muzičke numere, koje se smenjuju sa nekakvim vezivnim tkivom, odnosto konstruktom koji ih povezuje koliko toliko.

 

Tu se cepa i do ekstrema ogoljava apsurdni postupak autora. Film se šizofreno cepa kao Raskoljnikov kada čita pismo majke, i tada za Miu Hansen-Løve kao stvaraoca više nema sumnje - ona prelazi na stranu pozicije Vendersovog gosta Kolumba, dakle Porfirija Petrovića. Naravno, sve je puno ironije, kao što se davno naučilo da tako prolazi u našim krugovima.

 

Naivno je videti da se kroz takav postupa priziva epohalno delo filozofa, koji je davno na počecima demokratije insistirao jedino i isključivo na indivudualnom putu pojedinačnog razvoja, i otuda je to svoje delo nazvao Država. To što ona radi niti je filozofija, niti je duboko promišljanje, niti je - u krajnoj liniji - namigivanje kroz emociju muzike kojom se lakše prevazilazi ona strana intelekta za koga je Dostojevski govorio da je tumor.

 

Jok. To ti je, brate, dramaturg i reditelj koji naprosto nije u stanju da stvori išta iz sopstvenog nadahnuća i koji naprosto živi od pogubljenih, tužno odmerenih polemičkih impulsa, neprestano se oslanjajući na svoj uski društveni kontekst u kome nije u stanju ni da progovori snažnije ili iskrenije od te naučenosti i manira ovladanim da kulturno balansira držeći svoje mesto u njemu.

 

To nije istorijska ironija, već smrt ruke - da i ja budem sarkastičan evocirajući Fosijonovu Pohvalu ruci...

 

^_^

[Duci Simonovic]

+1

[Zli Gli]

Jebete li sta i sto ne?

[Čutura]

je reko zli gledao film..

[ToniAdams]

gledo je na prosloj strani, doni brasko.

[Ravanelli]

garant gledao. pogedao trejler, napalio se i to je to.

gledanje filmova je novo citanje knjiga

[kobni zelaya]

Čekaj, Ajante, misliš ako napišeš kilo čaršafa da ćeš time nešto dokazati? Lepo si prošao kroz radnju filma i klišee, samo ne znam šta si time dokazao - da se u filmu nešto dešava? Nešto što su klišei žanra? Pa jeste, tu si u pravu. Samo nije biopic u pitanju, nego coming of age film.

 

 

 

Naravno, autor sve to tretira u izrazito polemičkom kodu.  

 

Naravno da ne. Autor to tretira u nostalgičnom kodu, što je takođe svojstveno coming of age filmu. Autor je toliko rešen da govori o jednom vremenu (koje je prošlo) da "lista" događaje po godinama i označava ih velikim brojevima posred ekrana. To možda nije ne znam kakav postupak, ali svakako je dovoljno jasan.

 

 

 kokain; abortus; bankrot, odnosno neuspeh realizacije u kapitalizmu,

 

 

Evo kako ti mašiš - glavni junak se na kraju filma "realizovao u kapitalizmu" i radi u nekoj firmi, ili čak banci, ne sećam se više, gledao sam film dosta davno. Ne možeš da ignorišeš neke stvari u radnji a tumačiš film samo po delićima zato što ti tako odgovara.

 

 

poslednja devojka sa kojom više i nema vezu, koja je sublimirana u ironiju lajtmotiva pesme koju mu je ostavila

 

Ovo je verovatno najsimptomatičnije za razumevanje tvog nerazumevanja filma - niti je lajtmotiv pesme ironičan, (naprotiv, to je oda muzici koja će ih povezati) niti je to devojka "s kojom nema vezu", već devojka sa kojom će imati vezu, brak itd.

 

Sorry što ne mogu da pišem čaršafe, nemam vremena, zato i nisam baš aktivan na forumu u poslednje vreme.