Procesi sudskih rehabilitacija

[hazard]

Da li je moguće da se ja složim sa skoro svakom rečenicom koju je napisao 1 Oliver Antić? Eto i čuda se dešavaju.

[hazard]

Dakle, ne svidja vam se kontrafaktualna istorija? Tough luck  ^_^

 

Pošto nemamo topik za alternativnu istoriju a ovde smo takve stvari iznosili, izneću ovde jedan scenario koji mi se vrzmaju po glavi često dok mi je mozak bio besposlen, a Manca sam kvotovao ovde samo da bi vratio topik na tu temu :D

 

Scenario alternativne istorije - četničko-partizanska saradnja tokom celog rata

 

Rat teče skoro isto kao i u pravoj istoriji do kraja '41., početka '42., sa sve početkom građanskog rata i sloma ustanka u Srbiji i istočnoj Bosni. Međutim zatim stiže poruka iz SSSRa Titu i KPJ da se ne treba sada zezati sa revolucijom i klasnom borbom, da Crvena Armija neće skoro, da se mora naći modus tesne saradnje sa ravnogorcima i da će se lako sprovoditi revolucija kada u zemlju umarširaju sovjetske divizije. Istovremeno preko izbegličke vlade dolazi Mihailoviću poruka od zapadnih saveznika da svi pokreti otpora moraju sarađivati inače će izostati podrška spolja.

 

Dolazi do sastanka Tita i Mihailovića na kojem se, ipak, dogovara saradnja.

 

 

 

Kao prvi korak izbeglička vlada donosi odluku podržanu kraljevskom proklamacijom kojima se ukida Obznana i svi prateći i slični akti, legalizuje KPJ i njeno političko delovanje, pozdravlja ustajanje članova i simpatizera KPJ protiv okupatora i njihovo organizovanje oružanog otpora. KPJ se poziva da prihvati ustavni poredak Kraljevine i obećava se joj da će ravnopravno učestvovati na izborima posle rata, i pozivaju se svi partizani i oni koji se njima bore da se priključe formacijama kojima komanduju oficiri vojske Kraljevine Jugoslavije. KPJ odgovara tako što formalno priznaje izbegličku vladu za legitimnu vladu Jugoslavije, iz okupirane zemlje uspeva da izađe Edvard Kardelj sa još dvojice manje istaknutim predratnim komunistima i da dođe do Londona, gde postaje potpredsednik izbegličke vlade u svim njenim oblicima do 1944., dok njegove partijske kolege do kraja učestvuju u njenom radu kao ministri raznih portfelja. Kada Mihailović biva imenovan za ministra vojnog u izbegličkoj vladi za njegovog zamenika biva imenovan Koča Popović. Izbeglička vlada na kraju ,,legalizuje" partizanske formacije zvanično kao ,,samoorganizovane odbrambene narodne neredovne čete formirane na inicijativu KPJ a pod komandom JVuO" i naređuje da one uvek nastupaju u koordinaciji sa lokalnim jedinicama JVuO, mada u realnosti partizani i JVuO deluju kao dve odvojene, paralelne i ravnopravne formacije.

 

Tito insistira na aktivnoj borbi protiv okupatora dok Mihailović zagovara pre svega čuvanje naroda dok ne dođe do promena okolnosti. Ova razlika koncepcija se razrešava tako što Tito pristaje da četnici u obostranu korist igraju ,,dvostruku igru": određen četničke jedinice će se ,,legalizovati" kod nedićevske vlasti kao i sarađivati sa italijanskim okupatorima da bi se olabavio pritisak ustaškog terora. U realnosti, oni će samo glumeti antikomunistički stav a koristiće vezu sa okupatorskim vlastima da bi pribavljali oružje i namirnice koje će prosleđivati ne samo drugim ravnogorskim jedinicama već i partizanima, što na kraju i čine u značajnim količinima. Da bi sve bilo uverljivo čak se organizuju i ,,hajke" ovih jedinica na partizane sa puškaranjem i bez ikakvog realnog rezultata, naravno. Pada dogovor da na teritorijama koje kontrolišu ,,legalizovane" jedinice partizane ne vrše oružane akcije osim ako nisu napadnuti, već da se tu ostavi ravnogorcima da vrše svoje ,,beskrvne" akcije otpora sabotažama i građanskom neposlušnošću. Međutim ta teritorija postaje sigurna zona gde se partizani mogu manje više bezbrižno sklanjati, i gde su slobodni da vrše političku propagandu i regrutovanje. Dogovor ovakve dvostruke igre biva komuniciran i vladi u Londonu, i sovjetima i zapadnim saveznicima i oni ga svi odobravjaju i zvanično u tajnim dokumentima.

 

Pećančevi četnici nastavljaju da se žestoko bore sa partizanima dok ne bivaju rasformirani od strane Nemaca 1942. zbog nedovoljnog zalaganja protiv ravnogoraca i sumnje u Pećančevu lojalnost. Jedan deo odmah prelazi u ljotićevce. Među ostalim Nemci vrše selekciju i one koje smatraju za podobne prebacuju u nedićevski srpski udarni korpus (SUK). Ostatak se razoružava i stavlja pod kućni pritvor, mada neki uspevaju da pobegnu i pridruže se ravnogorcima. Pećanac ostaje u kućnom pritvoru do oslobođenja, posle rata mu se sudi za izdaju i on biva streljan. Ljotićevci se tokom celog rata jednako žestoko bore i protiv partizana i četnika. Manji deo Nedićevaca, tj kada se isključe ,,legalizovani" ravnogorci, na čelu sa SUK se do kraja intenzivno bori sa partizanima. SUK ulazi u manje okršaje sa JVuO.

 

Van zona ,,legalizacije" JVuO i partizani se zajedno i ravnopravno bore protiv okupatora i njihovih saradnika. Saradnja teče neravnomerno. Negde je toliko jednaka i isprepletana da se osim na papiru ne može videti razlika između JVuO i partizana. Negde je saradnja tesna i dobra ali se dve formacije ipak drže odvojeno formacijski, na određenoj distanci, i zna se ko je čiji. Negde je saradnja sporadična pa skoro i nepostojeća ali se ne napadaju međusobno i bore se i jedni i drugi protiv okupatora i ustaša. U nekim delovima zemlje dominira jedan ili drugi pokret, te u tim krajevima partizanski odredi padaju faktički pod kontrolu JVuO tj. odredi JVuO padaju faktički pod komandu partizana. Međutim, lakše se dešava ,,stapanje" JVuO u partizane nego obrnuto. Komunisti su bolje organizovani, više politizuju svoje odrede i efektnije šire svoju ideologiju i propagandu. Takođe daleko bolje privlače ne-Srbe u svoje redove. JVuO je više decentralizovana, sa slabijom političkom porukom i ograničena na Srbe i pro-integralno-jugoslovenski orijentisane pripadnike ostalih naroda. Ovome doprinosi činjenica da partizani aktivno jurišaju na Nemce i Italijane bez zadrške dok JVuO pokušava da njih izbegava (naročito Italijane)  mnogim krajevima zemlje i da se fokusira na borbu protiv ustaša, domobrana, i ,,malih" okupatora Bugara, Albanaca i Mađara.

 

U vođstvu ravnogorskog pokreta javlja se bojazana da će komunisti ,,pojesti" ceo pokret otpora i na kraju jednostavno preuzeti JVuO celu. Smatra se da je potreban veliki događaj koji će obrnuti stvari. Sredinom 1942. rađa se plan koji glasi da Kralja Petra II treba da obuči SAS kao specijalca i padobranca i da on treba aktivno da se pridruži otporu u okupiranoj zemlji. Par iskusnih četničkih komandanata i boraca izvlači se do Engleske da učestvuje u njegovoj obuci. Čerčilu se ova zamisao jako dopada iz propagandnih razloga u Petar II biva uguran u to bez da se sam mnogo pita. Izbeglička vlada daje podršku jer vidi to kao znatno podizanje sopstvenog rejtinga. 1943. pred italijanski slom Petar II padobranom se spušta sa ovim četničkim borcima i članovima britanskog SASa u okupiranu Jugoslaviju. Postaje oficir JVuO i zapravo učestvuje u borbama. Širi se priča o ,,narodnom kralju" koji se vratio da se bori u svojoj zemlji. Saveznici rabe ovo kao propagandu besomučno. Nemci pizde, i traže od Nedića i Ljotića da se javno odreknu kralja i monarhije što znatno oslabljuje njihovo već slabo stajanje u narodu. Nedićevska propaganda proglašava ga za ,,kralja boljševika" a ustaška za velikosrpskog žderatora koji je došao da kolje Hrvate. Čak i Sovjeti kreću da ga veličaju u svojoj propagandi. KPJ odlučuje da ne može to da ignoriše i da mora se pridruži hvalospevima. Tito se susreće sa Kraljom Petrom, zemlju i svet obilaze slike u kojima se oni zdrave i učestvuju u borbama zajedno. Ovo sve daje jak vetar u leđa JVuO i osnažuje je, i čini je koliko-toliko ravnopravnim političkim takmacom KPJ i partizanima.

 

Kao deo dolaska Petra II u rat rehabilituje se ličnost Kneza Pavla. Otkriva se da je on kao regent bio nadglasan od ostalih članova namesništva i vlade kada je potpisivanje trojnog pakta bilo u pitanju i krivica se skida sa njega. On dolazi iz izgnanstva u Africi u London gde opet postaje knez-namesnik, ali samo u izgnanstvu, da iznad izbegličke vlade vrši funkciju koju je do tada obavljao Petar. Kao engleski đak i anglofil, dobro se snalazi u tom okruženju.

 

Na ratnom polju, Nemci sprovode svoje operacije tj. tzv. ,,ofanzive" koje deluju i protiv partizana i protiv četnika istovremeno. Međutim, postojanje ,,legalizovanih" zona gde se i jedni i drugi mogu skloniti i okrepiti umanjuje efektivnost tih operacija. Septembra 1943. dolazi do kolapsa Italije. ,,Legalizovani" odredi JVuO koji su sarađivali sa Italijanima na teritoriji NDH, Slovenije i CG otkazuju ,,poslušnost" okupacionim vlastima, staju otvoreno na stranu Mihailovića i kreću da razoružavaju italijanske formacije. Iz Rima stiže narađenje da se ima predavati samo onima sa kojima se do juče sarađivalo ili odredima JVuO. Međutim, neke italijanske formacije se svejedno predaju partizanima, dešava se i razoružavanje od strane mešovitih partizansko-četničkih grupa, a i svejedno, oružije, opremu i namirnice koje JVuO uzima od Italijana se delom prosleđuje partizanskim jedinicama po dogovoru. Na teritoriji NDH su preko 80% ,,saradničkih" jedinica sa Italijanima bili ravnogorski ,,spavači". Oni malobrojni iskreni saradnici Italijana se rasipaju. Neki uspevaju da sa povlačenjem pobegnu u Italiju sa italijanskim trupama, nakon što bivaju razoružani od strane jedinica JVuO. Mihailović smatra da je većinu ovih motivisao strah od ustaša i anti-komunizam, i da ih treba pustiti kućama osim ako ne postoje indicije da su činili ili pomagali u ratnim zločinima. Neki od njih jednosavno bacaju oružije ili ga predaju JVuO i odlaze kućama. Tito naređuje da je svako ko nije dokazani ,,spavač" koji se sada aktivirao fašista i da se treba goniti. Partizani streljaju one koje uspevaju da razoružaju prilikom predaje Italijana, sa ostalima se žestoko bore. Ustaška vlast ih svejedno proglašava za nepodobne i nepouzdane i naređuje njihovo razoružavanje, a ako pružaju otpor, borbu protiv njih. Razoružani i zarobljeni pripadnici ovih formacija bivaju poslati u Jasenovac i druge logore. Preostali pokušavaju da se borbom probiju do Nemaca i stave se u njihovu službu. Međutim Nemci ih gledaju sa podozrenjem i razoružavaju ih. One koje su imali sreće šalju kući, a ostali završavaju u nemačkim radnim logorima. U Crnoj Gori osim zelenaša nema iskrenih saradnika okupatora i svi osim njih se daju aktivnom otporu nakon pada Italije. Zelenaški kolaboracionisti zovu Nemce i ustaše kao ispomoć, uz čiju podršku proglašavaju Nezavisnu Državu Crnu Goru sa pro-hrvatskom drvljevićevskom ideologijom. Razbuktava se mali građanski rat u CG između zelenaša s jedne strane i bjelaša-ravnogoraca i partizana sa druge.

 

Ovo dovodi do velikog oslobađanja teritorija i celih gradova u CG i delovima NDH koji su bili pod italijanskom okupacijom. Oba pokreta otpora dobijaju veliku količinu naoružanja i ostalih ratnih potrebština, i prostor da ,,dišu". Međutim Nemci uz udarničku pomoć trupa NDH uspostavljaju kontrolu nad većim gradovima i saobraćajnim pravcima što zapravo donekle smanjuje manevarski prostor ustanicima u odnosu na prethodno stanje, ali su svejedno materijalno ojačani.

 

U Sloveniji je drugačije jer je tamo odnos ,,spavača" i iskrenih kolaboratora u italijanskoj zoni bio 50/50. ,,Spavačka" polovina se aktivira i pridružuje borbama jedinica JVuO i partizana iz ilegale, ali Nemci umarširavaju odlučno, preuzimaju kontrolu nad ostalom polovinom kolaboracionističkih trupa i onda uspevaju da uspostave svoju vlast a pokreti otpora moraju u ilegalu. U delu Slovenije koji su Nemci aneksirali bilo je oko 30% ,,legalizovanih spavača" među lokalnim kolaboracionističkim jedinicama ,,seoske straže". Nemci zbog italijanskog iskustva sami kreću u ,,čišćenje" ovih jedinica a ,,spavači" se onda preventivno povlače u ilegalu noseći sa sobom koliko god ratnog materijala mogu.

 

U NDH van italijanske zone i nema iskrenih saradnika među četničkim jedinicama, svi su ,,legalizovani spavači". Vlasti NDH odlučuju da se oni ne mogu tolerisati i da je pitanje vremena kada će okrenuti stranu i napadaju ih. Komandanti od ovih formacija traže zaštitu od Nemaca, ali Nemci ne čine ništa. To im daje izgovor da otkažu poslušnost i stupe u otvorenu borbu. I KPJ i JVuO oglašavaju da je bilo kakva ,,dvostruka igra" na teritoriji CG, NDH i Slovenija gotova i da su može biti ili na strani otpora ili na strani okupatora - i ako obe formacije održavaju određene kontakte sa nekim domobranskim oficirima. Rat na području NDH se razbuktava dodatno, borbe postaju jače i raširenije, kao i ustaški zločini ali i nemačke represalije. Jedinice JVuO, kao manje organizovane i sa manje borbenog iskustva od partizanskih, pretrpljuje teže gubitke u ljudstvu od partizana. Mnogi istaknuti ili bitni komandanti ginu.

 

Oktobra 1943. KPJ organizuje u brdima zapadne Bosne kongres čija je tema budućnost Jugoslavije. Traži se federativna republika sa 6 republika federalnih jedinica, kao ona SFRJ koju smo poznavali u pravoj istoriji, u istim granicama. Ovo izaziva buru od reakcija od JVuO. Kralj Petar denuncira ovaj predlog. Mihailović upozorava da će biti kraja saradnje u borbi ako se u ovim zahtevima istraje. Ne beznačajan broj Srba prelazi iz partizanskih jedinica u jedinice JVuO. Od svih saveznika stižu poruke da se treba umiriti i naći kompromis.

 

Krajem novembra 1943. u Jajcu organizuje se Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije. Za predsednika AVNOJa bira se Kralj Petar II. Učestvuju predstavnici i KPJ i JVuO i sa njima povezanih grupa. AVNOJ posle dosta pregovaranja i nadgornjavanja usvaja sledeće zaključke:

 

- Jugoslavija biće ponovo uspostavljena nakon rata, jer legalno nikada nije prestala da postoji.

- Granice koje je iscrtao okupator su nelegalne i nelegitimne i ne mogu poslužiti kao osnova za bilo šta.

- Zahteva se oslobađanje jugoslovenskih naroda van predratne jugoslovenske teritorije i njihovo pripajanje Jugoslaviji.

- Ukida se koncept integralnog jugoslovenstva kao državna politika i garantuje se jednakost, kulturna i politička, svih jugoslovenskih naroda.

- Odbija se koncept asimetričnog uređenja države, kao što je bilo nakon 1939. sa Banovinom Hrvatskom. Svi delovi države moraju imati ravnopravan status.

- Osim gorenavedenog, nakon rata ponovo će se uspostaviti društveni poredak Kraljevine Jugoslavije. Narod će na slobodnim demokratskim izborima birati vlast i nakon tih izbora pitanje promene društvenog uređenja biće otvoreno.

- Jugoslavija će biti ustrojena kao federalna država. Slovenija, Hrvatska i Srbija biće federalne jedinice, ali može biti i drugih.

- Makedonija i Crna Gora će ili biti zasebne federalne jedinice ili visokoautonomne oblasti Srbije.

- Samouprava i autonomija Bosni i Hercegovini je zagarantovana.

- Srbija, ukoliko bude bila veća od svojih granica iz 1914. biće organizovana kao federalna država ili sa visoko-autonomnim oblastima van tih granica iz 1914.

- Granice Banovine Hrvatske ne mogu poslužiti kao osnova rešenja, jer srpski narod nakon ustaškog terora mora biti u jednoj federalnoj jedinici ili u više njih gde će biti većina. Ovo važi i za srpski narod u Hrvatskoj.

- Sudbina monarhije odrediće se referendumom nakon rata. Za očuvanje monarhije mora glasati većina stanovnika Jugoslavije, ali i većina stanovnika svake federalne jedinice.

- Ukidaju su sve banovine, uključujući i hrvatsku, a AVNOJ će imati funkciju vlade u oslobođenim delovima zemlje do daljnjeg. Pod nadzorom AVNOJa vojne formacije koje kontrolišu određenu oblast biće dužne da formiraju i privremenu civilnu vlast.

- Podgorička skupština 1918., kao i slična tela Srema te Bačke, Banata i Baranje 1918. su legitimni izraz narodne volje i moraju su uzeti u razmatranje kod pravljenja razgraničenja između federalnih jedinica.

- AVNOJ i izbeglička vlada će zajedno napisati prelazni ustav, koji će definisati granice federalnih jedinica.

 

Ubrzo zatim izbeglička vlada usvaja i potvrđuje zaključke AVNOJa.

 

Borbe se nastavljaju u punom jeku. Napredovanje združenog pokreta otpora kao i velike nemačke i ustaške represalije sada privlači i veliki broj Hrvata i Muslimana koji skoro svi prilaze partizanima (do tada Srbi disproporcionalno dominiraju u oba pokreta među rank and file ljudstvom). Partizani kreću da primaju među sebe i veliki broj bivših domobrana i članova muslimanskih zelenokadrovskih formacija. Ovo ljuti mnoge Srbe u partizanskim jedinicama i opet dovodi do njihovog prelaza u JVuO. Sve više teritorije se oslobađa i rat sve više prelazi iz gerilskog u klasični. Od saveznika stižu poruke da je dosta sa dualizmom i ,,dvovlašćem" i da pokreti treba da se integrišu u jednu efikasnu celinu. JVuO ovo prihvata jer smatra da će tako otupeti politički uticaj KPJ dok KPJ prihvata jer želi da zaustavi ,,krvarenje" ljudstva ka JVuO.

 

1944. AVNOJ i izbeglička vlada potpisuju sporazum o prelaznom ustavu prema kojim se integrišu u jednu, Prelaznu vladu u zemlji. Uloga Kneza Pavla prestaje. Kralj Petar II se povlači iz aktivnih borbi (mada do kraja rata obilazi prvu liniju fronta) i stupa ponovo na mesto monarha mada mu ustav ostavlja uglavnom ceremonijalne funkcije, osim imenovanja premijera nakon izbora. JVuO i partizani se integrišu u narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije. Josip Broz Tito postaje premijer prelazne vlade a Draža Mihailović glavnokomandujući NOVJ. Britanci iskrcavaju u zemlju jugoslovenske vojnike koji su se do tada borili na bliskom istoku i oni takođe ulaze u sastav NOVJ. Ravnogorski pokret čini grešku smatrajući da je bitnije kontrolisati vojsku, ali ne uspeva da zapravo NOVJ stavi pod svoju kontrolu, a za to vreme komunisti se duboko infilitriraju u strukture civilnih vlasti koje se uspostavljaju po oslobođenju teritorija. NOVJ ostaje de fakto podeljena na ravnogorske i partizanske jedinice, gde KPJ održava neformalnu komandnu strukturu nad ,,svojim" jedinicama, dok ravnogorski pokret to ne čini prihvatajući zvaničnu strukturu NOVJ kao jedinu. Između njih postoje i ,,neutralne" jedinice sa izmešanim ljudstvom. Vremenom se kvari donekle ,,čistoća" komunističkih i ravnogorskih jedinica NOVJ, kako se vrši mobilizacija na oslobođenim teritorijama.

 

Prelazni ustav stvara Demokratsku federativnu Jugoslaviju, sastavljenu od 

- Federalne države Slovenije, u današnjim granicama

- Federalne države Hrvatske, današnje granice minus prevlaka i sve što je 90ih u naše vreme činilo RSK

- Federalne države Makedonije, u današnjim granicama minus Skoplje i Kumanovo

- Federativne države Srbije koja zauzima ostatak teritorije Jugoslavije, ali je sama federacija Autonomnih oblasti.

 

U Makedoniji jedinice JVuO postojale su samo u okolini Skoplja. Makedonci krajem rata prilaze do tada slabašnim partizanskim jedinicima i uspevaju da se izbore za svoju zasebnu federalnu jedinicu. Međutim, pre toga jedinice JVuO već zauzimaju Skoplje i Kumanovo u teškim borbama sa albanskim i bugarskim snagama. Ovo ima za rezultat da se ove oblasti pripajaju Srbiji, a glavni grad Makedonije postaje Ohrid. U Crnoj Gori međutim zelenaška ideologija i kolaboracija i jaka prisutnost ravnogoraca zakopava ideju zasebne crnogorske federalne jedinice u Jugoslaviji i ona postaje deo Srbije.

 

Jakim prisustvom u srpskim krajevima te ratnom reputacijom Kralja Petra ravnogorci i saveznici imaju dovoljno uticaja da obezbede faktički maksimalne srpske zahteve po pitanju granica Srbije - skoro svi Srbi u Jugoslaviji su na okupu. Međutim, plaća se cena u federalizaciji Srbije, koja se namerno rascepkava na sitno kako ne bi dominirala jugoslovenskom federacijom - samo pod ovim uslovom komunisti prihvataju njene granice. FD Srbija se sastoji od AO Vojvodina (današnje granice - Novi Sad), AO Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem (Vukovar), AO Zapadna Slavonija (Daruvar), AO Srpska Krajina (Knin), AO Zapadna Bosna (Bihać), AO Centralna Bosna (Sarajevo), AO Istočna Bosna (Tuzla), AO Hercegovina (Mostar), AO Crna Gora, Primorje i Boka (današnje granice CG sa prevlakom - Podgorica), AO Kosovo (Priština), AO Metohija (Prizren), AO Sandžak (Novi Pazar), AO Južna Srbija (Skoplje), AO Pomoravlje i Istočna Srbija (Niš), AO Zapadna Srbija (Užice), AO Šumadija i Podunavlje (Kragujevac), i Beogradska oblast.

 

1944. svi ,,legalizovani spavači" u Nedićevim jedinicama prilaze NOVJ i preostatku ,,dvostruke igre" dolazi kraj. U Srbiji se ponovo razbuktava rat kao 1941. Nemci smatraju da je Nedić kriv za sve ,,spavače" ispod njegovog nosa i uskraćuju njegovoj vladi bilo kakvu praktičnu podršku. Jedino Ljotićevci i SUK, koji sada potpadaju direktno pod nemačku komandu bez ikakvog upliva Nedićeve vlade, ostaju podržani od strane Nemaca i grčevito se bore protiv NOVJ i povlače sa Nemcima. Hitler besno naređuje što veće odmazde i zločine nad srpskim civilnim stanovništvom tokom povlačenja. Preostale nedićevske formacije se rasipaju zbunjeno. Sarađuju mlako sa Nemcima dok oni kontrolišu i dalje neku teritoriju, a pred znak nemačkog poraza ili povlačenja ostavljaju oružije i dezertiraju bežeći kućama ili se predaju jedinicama NOVJ. Mnogi od njih bivaju nakon toga mobilisani od strane NOVJ nakon oslobođenja teritorije na kojoj borave. Ako naleću na ex-partizanske jedinice NOVJ, često bivaju streljani po kratkom postupku, naročito oficiri.

 

Na jesen 1944. ulaze sovjetske trupe u Jugoslaviju. Svečano ih dočekuju Kralj Petar, Tito, i Draža. Odigravaju ključnu ulogu u oslobođenju Beograda. Ovde međutim se pojavljuju prve pukotine između KPJ i Sovjeta. I ako Sovjeti daju više i bolje naoružanja jedinicama koji se sastoje od komunista i bivših partizanskih boraca i koje su pod uticajem ili kontrolom KPJ, i ako utiču da na teritorijama koje oslobode članovi KPJ dobiju ključne vodeće pozicije u prelaznoj lokalnoj vlasti, njihov teritorijalni zahvat je mali i kratko se zadržavaju. Tito ne dobija pomoć za osvajanje vlasti kakvu je očekivao od Staljina.

 

Ustaše, sa kolekcijom preostalih kolaboracionista, grčevito se brane pred partizansko-četničkim napredovanjem. Defekcije ka partizanima tj. NOVJ su završene, ko to ne želi da uradi a ne podržava ustašku vlast se pasivizirao, i ostaju samo najtvrdokornije i najfanatičnije pristalice. Borbe su žestoke i krvave.

 

Mihailović, verujući da će tako podignuti profil antikomunističkih snaga, koncentriše ravnogorske i neutralne jedinice NOVJ na sremski front. Međutim, ovo samo dovodi do velikog gubitka ljudstva i povećanja uticaja komunista unutar vojske.

 

Ostatak rata do kapituliacije Nemačke traje kao i našem svetu, sa jednakom količinom oslobođene teritorije. Nemačke jedinice kao i kod nas nastavljaju da se bore i nakon kapitulacije, ali se na kraju predaju - međutim preostale snage NDH nastavljaju borbu samostalno. Bez podrške Nemaca su suviše oslabljenje, i NOVJ uz velike gubitke oslobađa Zagreb. Bežanija ustaša, preostalih domobrana, ljotićevaca, nedićevaca, zelenih kadrova, i slovenačkog domobranstva doživljava svoj kraj u Blajburgu, gde ex-četnici i ex-partizani zajedno učestvuju u njihovom masakru. Pavelić i Ljotić, međutim, bivaju zarobljeni, uz druge istaknute ustaše i kolaboratore.

 

NOVJ i Prelazna vlada uspostavljaju vlast u celoj zemlji. Zauzima se Istra i NOVJ umarširava u Trst. Rat je gotov, i u zemlji vlada nelagodni mir između fokusiranih i dobro organizovanih komunista i prilično šarenolike antikomunističke neformalne koalicije.

 

 

Posle rata:

 

 

 

Dosta vojnika NOVJ se demobiliše a NOVJ postaje zvanično Jugoslovenska armija (JA), mada stare podele unutar nje ostaju. Najviše se demobilišu ,,neutralne" i mešovite jedinice.

 

Krajem 1944. prelazna vlada osnovala je Odeljenje za zaštitu naroda. U sastav OZNe ulaze uglavnom obaveštajne organizacije koje je ranije među partizanima organizovala KPJ. Šef OZNe je Aleksandar Ranković. Antikomunističke snage misle da su ovako uspele da nateraju KPJ da svoj obaveštajni aparat stavi pod državnu kontrolu, ali su joj u stvari samo dale veću moć. OZNa odlučno preuzima infrastrukturu okupatorskog i predratnog obaveštajnog aparata. Obaveštajne strukture JVuO integrišu se u službu vojne bezbednosti gde ima daleko manje komunističkog uticaja. 

 

Kralj Petar II uz odobrenje vlade donosi ukaz kojima se ljudima koji su bili članovi okupatorskih i kolaboracionističkih vojnih formacija kao i držali srednje i visoke pozicije u državnoj upravi za vreme okupacije zabranjuje vršenje rukovodećih javnih funkcija kao i kandidovanje na prvim posleratnim izborima, dok se ne završe suđenja i slični procesi.

 

Na jesen 1945. održavaju se izbori. Ravnogorski pokret se nakon stvaranja NOVJ i velikog gubitaka ljudstva politički rasuo i nije se pretočio u jedinstvenu stranku, već se uglavnom reosnivaju u nekom obliku predratne stranke. U Srbiji su najjače Demokratska stranka i Socijalistička partija Jugoslavije, koje imaju svoje glasače i van Srbije, dok iza njih ide Narodna radikalna stranka koja je uglavnom ograničena na Srbiju, kao i Zemljoradnička stranka koja je na 4. mestu. Međutim nijedna od ovih stranaka na dominira ne-komunističkim blokom, i svaka ponaosob nije dovoljno jaka da se susprotstavi KPJ. Postoji još nekoliko manjih, marginalnih stranaka.

 

U Makedoniji komunisti dominiraju, skupili su skoro sve makedonske nacionaliste, a opozicija im je jedino prikriveno probugarska Stranka za Makedoniju, čija popularnost ne prelazi 20%. U Hrvatskoj je na dalekom 2. mestu iza KPJ tj. KPH HSS, koji je oslabljen em činjenicom da su mnogi predratni članovi bili u strukturama NDH em time što je od ostalih bar pola prešlo u KPH. HSS predvodi koaliciju par manjih stranaka. U Sloveniji postoji samo jedna nekomunistička stranka, Ujedinjeni blok za Sloveniju.

 

Komunisti insistiraju na tome da sve stranke koje predstavljaju pobedničku stranu u ratu izađu na izbore zajedno, i da se broj poslanika u koaliciji deli po ključu - gde KPJ kao daleko najveća stranka u zemlji dobija najviše, ali ipak nešto manje od pola ukupno. Zapadni saveznici ubeđuju Kralja Petra da prihvati i podrži ovakvu koaliciju Narodnog fronta, jer smatraju da je zemlji na prvim izborima potrebna stabilnost, i da će se tako KPJ lakše kontrolisati. Međutim, ispostaviće se da će to samo omogućiti KPJ dalje ,,puzajuće" preuzimanje države. U NF ulaze sa KPJ i sve gore navedene stranke osim Stranke za Makedoniju. Kao opozicija NF na izborima pojavljuju se jedino stranke manjina, SzM u Makedoniji i Alternativne liste sdruženih nezavisnih kandidata. Vlast tj. NF u kampanji optužuje ove liste da su ostaci kolaboracionističkih snaga, što je dobrim delom i tačno, ali na njima ima i ljudi koji jednostavno ne veruju u saradnju sa KPJ.

 

NF na izborima sa saveznu skupštinu osvaja preko 4/5 poslanika, a u svakoj FD i AO osvaja bar 2/3 poslanika u skupštini. Tito nastavlja kao predsednik vlade. KPJ koristi svoju organizovanost i brojčanost da na što više uticajnih mesta u državnoj upravi postavi svoje ljude.

 

Sudi se javno Nediću, Ljotiću, Drljeviću i ostalim kolaborantima, kao i Paveliću i svim viđenijim članovima ustaškog režima. Ustaške strahote i zločini izlaze potpuno na videlo. Prolazi se kroz neku vrstu jugoslovenskog nirmberškog procesa. Javnost se mnogo bolje upoznava sa ratnim zločinima nego u našem svetu i na mnogo objektivniji način. Svi gore navedeni bivaju osuđeni na smrt, ali se u javnosti ne izjednačavaju, već ipak postoji gradacija među njima, sa Pavelićem kao najgorim i najocrnjenijim.

 

Dva dela bivšeg pokreta otpora se dogovaraju da procesiraju svoje ljude koji su činili zločine u prvoj fazi ustanka i tokom kratkog građanskog rata. Neposredni čionioci i njihovi neposredni komandanti dobijaju kazne, ali se izbegava pitanje odgovornosti političkih rukovodstava.

 

Dalje, pritisak KPJ otvarana pitanje četničkih zločina, prevashodno nad Muslimanima, i nakon 1942. Kontrapritisak otvara pitanje partizanskih zločina. Ovo dovodi do istraga i suđenja, pa i presuda. Pritisak dvaju političikih snaga jednu na druge dovodi utiska da su obe ipak počistile svoje dvorište i da su bar neposredni koljači iz redova pobednika poslati u zatvor i kažnjeni.

 

Oficirima i visokorangiranim zvaničnicima kolaboracionističkih struktura sudi se za izdaju, mnogima naravno i za ratne zločine. Kada su u pitanju nižerangirani, onima koji bivaju osuđeni za ratne zločine sudi se i za izdaju. Ostali se šalju na 2 godine prinudnog teškog rada na obnovi zemlje pa 2 godine prinudne neplaćene vojne službe, nakon čega su amnestirani.

 

,,Preletači" u partizane/JVuO/NOVJ krajem rata se amnestiraju od optužbi za izdaju, ali onima kojima treba se sudi za ratne zločine. Osuđeni dobijaju zvaničnu potvrdu da su bili jedno vreme bili borci na pravoj strani ali nemaju pravo na nikakve beneficije zbog toga. Ostali bivaju upućeni na 1 godinu prinudnog rada i 1 godinu neplaćene vojne službe, nakon čega su amnestirani i sa priznatim boračkim stažom, ali sa duplo manjim beneficijama od ostalih boraca.

 

Revolucionarne pravde, par u posleratnom periodu, generalno, nema. KPJ pokušava da eliminiše raznorazne političke protivnike lažnim i neosnovanim optužnicama, ali ostale političke snage to sprečavaju. Suđenja su generalno fer i objektivna, i biva osuđen onaj koji to zaista zaslužuje. 

 

Na proleće 1946. održava se referendum o monarhiji u skladu sa zaključcima AVNOJa. Zakon predviđa da će i u slučaju ukidanja monarhije Karađorđevići, uključujući i Kralja Petra, zadržati svoje titule kao počasne. Ovo se čini zbog velike popularnosti Kralja Petra među narodom, zbog njegovog ratnog angažmana. Takođe se predviđa mogućnost da DFJ bude federacija republika i monarhija, tj. da neke FD mogu postati republike a neke biti monarhije - ovo se ubacuje zbog popularnosti monarhije u Srbiji. Međutim, za ponovno uvođenje monarhije u jednoj od FD potreban je novi referendum.

 

Referendum prolazi u usijanoj atmosferi. Komunisti po prvi put posle rata otvoreno napadaju ličnost Kralja Petra, ali ponajviše igraju na nacionalističku kartu van Srbije i na podsećanje na međuratni period. U Sloveniji nešto preko 2/3 glasa protiv monarhije, u Hrvatskoj 75%, a u Makedoniji preko 80%. U Srbiji, u AO gde su većina manjinski narodi, Muslimani ili Hrvati pobeđuje opcija protiv monarhije, negde sa tankim a negde sa ubedljivim većinama. Međutim kod Srba je druga priča. U CG, zapadno od Drine i severno od Save monarhija ostvaruje tesnu pobedu, dok je u Srbiji istočno od Drine monarhistički glas jak, naročito u Šumadiji gde skoro 85% ljudi glasa za. Ukupno, nešto više od 55% stanovništva Srbije glasa za monarhiju. Međutim, činjenica da su sve ostale FD glasale protiv dovoljno je za njeno ukidanje, a i ukupno kada se sagleda stanovništvo cele Jugoslavije, većina je glasala protiv kralja. Kralj Petar izjavljuje da prihvata rezultate i da odstupa sa vlasti. Skupština DFJ usvaja amandmane na privremeni ustav po kojima se monarhija ukida a Kralja menja privremeno predsedništvo koje ona bira.

 

Međutim, sada se čuju glasovi da u Srbiji treba organizovati referendum za uvođenje monarhije na nivou FD, kao što je zakon predvideo, jer očigledno većina to želi. Ne-komunističke snage se ujedinjuju oko tog zahteva, i NF je blizu cepanja. Politička situacije je veoma nestabilna.

 

Sve presecava atentat na Kralja Petra na leto 1946. U isto vreme vrše se atentati na istaknute vođe ne-komunističkih snaga, ali i na neke istaknute komuniste. Pokušava se atentat na Tita i članove predsedništva, ali oni su neuspeli. Zemlja je u potpunom šoku. Nedugo zatim misteriozno umire Draža Mihailović. U štampi se primećuje da su od kraja rata misteriozno umrli mnogi prvaci ravnogorskog pokreta, ali se to usred šoka od atentata slabo primećuje u javnosti. OZNa i JA uvode policijski čaš. OZNa ubrzo otkriva da je atentat počinila grupa bivših ustaša, VMROvaca i zelenaša. Vlada uvodi dodatne restriktivne mere dok KPJ potpiruje histeriju. Vlast zabranjuje sve političke organizacije koje nisu deo NF. Atentatori bivaju uhvaćeni, suđeno im je i streljaju ih. Pod izgovorom da je zakazala bezbednosna struktura zemlja smenjuju se mnogi i postavljaju na njihova mesta ljudi bliski KPJ i članovi KPJ - naročito ovo važi za vojnu bezbednost koja je do tada bila van komunističke kontrole. Cenzura štampe je sve veća. Tito drži zapaljive govore o tome kako se moraju kazniti i preduprediti svi oni koji ubijaju rodoljube i časne borce, kao što je i pokojni ,,narodni kralj" bio. Oni nisu svi bili komunisti, ali su se borili sa nama i mi njih nećemo zaboraviti, govori. Karođerđivići napuštaju zemlju strahujući za svoju bezbednost. U takvoj atmosferi priča o novom referendumu u Srbiji pada u zapećak.

 

Ono što se zapravo dešava je tihi puč KPJ koja sada kontroliše sve veći i veći deo države. Ovo je nešto nalik čehoslovačkom scenariju. Međutim, ostali deo NF se napokon buni i uz pomoć podrške zapadnih saveznika uspeva da se izbori za nove izbore krajem 1946. Kako je hladni rat počeo, retorika KPJ je sve više antizapadna.

 

NF se cepa i na izborima nastupaju odvojeno KPJ i i u svakoj FD koalicija nekomunističkih ex-NF stranaka. KPJ vodi žestoku i prljavu kampanju optužujući protivnike da su agenti stranih država koje su nas ostavile na cedilu 1941., i naglašava veze sa SSSRom čije su nas trupe oslobodile. Koristi delove državnog aparata koje kontroliše da vrši pritisak na birače.

 

KPJ osvaja komotno veliku većinu u svim FD osim Srbije, gde uspeva da uzme tesnu većinu na federalnom nivou kao i u većini AO. Na saveznom nivou takođe uzima većinu, ne ubedljivu ali dovoljno komotnu. Izbori nisu bili baš fer i demokratski ali su se glasovi pošteno brojali. KPJ izjavljuje da će implementirati svoj partijski i izborni program, a to je prelazak na socijalističko društveno uređenje. Van Srbije njega vlast je jaka i opozicija joj se lako pokorava. U Srbiji se antikomunističke snage stavljaju pred dilemu. Neki smatraju da je vreme da istupe zajednički nekomunističke jedinice JA i da se pokuša puč. Drugi govore da je besmisleno ponovo ulaziti u građanski rat, da je narod sit ubijanja i ratovanja i pokazuje se ne poguban primer Grčke koja je u tom trenutku u bratoubilačkom ratu. SSSR šalje signale da bi u tom slučaju intervenisao, dok zapadni saveznici govore suprotno, da su preokupirani situacijom u Grčkoj i da ne mogu pomoći. KPJ ipak ima kakav-takav izborni legitimitet. A i onako van Srbije za tako nešto nema podrške. Tada se rađa ideja o istupanju Srbije iz Jugoslavije. Međutim KPJ poručuje da u tom slučaju granice Srbije nisu garantovane, jer one mogu biti deo samo unutarjugoslovenskog razgraničenja. Makedonci poručuju da će u tom slučaju jurišati na Skoplje, Muslimani da će otkazati poslušnost vladi u Beogradu.

 

Unutar KPJ mnogi agituju da je došlo vreme za pravu revoluciju, da nakon pobede na izborima treba ukinuti parlamentarizam i zavesti diktaturu proleterijata i surovo se obračunati sa opozicijom. Tito se koleba jer misli da je dobar deo podrške KPJ na klimavim nogama i da će se otopiti ako se krene tim pravcem.

 

Predstavnici antikomunističkih snaga predlažu kompromis - KPJ može sprovoditi svoj program jer je dobila izbore ali ne nasilno. Može sprovoditi nacionalizaciju i preduzeća i imovine ali vlasnici, i strani i domaći, moraju biti kompenzovani. Verskim zajednicama može biti oduzeta imovina uz kompenzaciju, ali verske slobode moraju ostati i ne sme biti diskrimancije prema vernicima. Tito ovo prihvata i govori da je to koncept ,,meke revolucije". Ideju razrađuje Kardelj koji govori o specifičnostima jugoslovenskog slučaja i fenomenu gde je društvo demokratski i uredno odlučilo da krene putem socijalizma.

 

Početkom 1947., uz podršku opozicije, usvaja se novi ustav koji DFJ transformiše u FNRJ, sa NR Hrvatskom, NR Slovenijom, NR Makedonijom i NFR Srbijom. AO u Srbiji postaju autonomne pokrajine s tim što se uviđa da je ipak preterano sa usitnjavanjem Srbije pa dolazi do određenog ukrupnjavanja: AP Vojvodina se stvara od AO Vojvodine i AO Istočne Slavonije i Baranje; AP Kosovo i Metohija od AO Kosovo i AO Metohije; AP Srednjeistočna Bosna od AO Centralne i AO Istočne Bosne, sa sedištem u Sarajevu; Glavni grad AP Zapadne Bosne seli se iz Bihaća u Banjaluku; AO Srpska Krajina i AO Zapadna Slavonija se spajaju u AP Lika, Kordun, Banija i Slavonija sa sedištem u Kninu. Skraćuje se ime Crne Gore na AP Crna Gora i Primorje. Ostatak Srbije bez Beograda (koji je zasebna AP) se spaja u AP Užu Srbiju sa sedištem u Kragujevcu.

 

Vrši se nacionalizacija imovine i ekonomije. Vlasnici bivaju kompenzovani sa malim iznosom novca u gotovini, i obveznicama na 30 godina. Iznosi koji se daju su fer i u skladu sa tržišnim cenama, ali je način otplate nepovoljan - zbog loše ekonomske sitaucije u zemlji, vlast govori da u prvih 10 godina obveznica može isplaćivati samo 20% ukupne vrednosti, a ostatak ravnomerno tokom preostalih 20 godina. Ovaj proces teče relativno mirno uz uredan i tačan popis imovine.

 

Ustav predviđa ovakvo postepeno uvođenje socijalističkog uređenja ali na papiru ostavlja politički pluralizam i slobodne izbore. Kreću da od Staljina pristižu primedbe na rad KPJ, da ne sprovode odlučno revoluciju, da traće rezultate ratne borbe i da previše paktiraju sa buržoazijom i nacionalistima. Iz KPJ stiže odgovor da oni koji su govorili da revoluciju započetu 1941. treba prekinuti i koji nisu pomogli revoluciju 1944. kada su u zemlji bili prisutni treba da ćute. Sve kulminira rezolucijom Informbiroa 1948. i Jugoslavija raskida odnose sa SSSR. U strahu od invazije uvodi se vanredno stanje. KPJ čisti samu sebe od IBovaca, i šalje protivnike na Goli otok. Zemlja se okreće ka SAD. Vlast koristi priliku da na Goli otok pošalje i raznorazne svoje antikomunističke političke protivnike. Plašeći se intervencije SSSRa koja bi poništila postignute dogovore, nekomunističke političke snage daju punu podršku vladi KPJ. Lagano se vrši pritisak na nekomunističke političare da ili pristupe KPJ ili se povuku iz javnog života. Jedna po jedna stranka se gasi pod pritiskom OZNe, a ono što ostaje od socijalističke, zemljoradničke i hrvatske seljačke stranke ujedinjuje se sa KPJ. Malobrojne marginalne stranke koje se odupiru pritisku na kraju bivaju zabranjene.

 

Na izborima 1950. nema opozicije. Glasa se samo za i protiv KPJ, i to ,,gluvim kutijama". Vlast KPJ postaje apsolutna i Titova diktatura politički je neprikosnovena. No, vlast se ipak drži postignutih tranzicionih dogovora. Tretman SPC i drugih verskih organizacija daleko je ,,mekši" nego u našem svetu. Obveznice za nacionalizovanu imovinu se isplaćuju. Ovo je sve važan deo legitimacije vlasti u narodu i naročito nakon raskida sa Staljinom ona se ovoga svega pridržava.

 

1960. FNRJ menja ime i postaje SFRJ, sa SR Slovenijom, SR Hrvatskom, FSR Srbijom, i SR Makedonijom. Srpske AP postaju SAP. 1963. usvaja se novi ustav koji konačno legalizuje jednopartijsku diktaturu KPJ, koja je u međuvremenu postala SKJ. SAP se unapređuju u socijalističke autonomne republike, i vrši se njihova prekompozicija i preimenovanje. Tako imamo SAR Krajinu, SAR Crnu Goru, SAR Kosovo, SAR Vojvodinu, SAR Hercegovinu, SAR Beograd, SAR Bosnu (sa sedištem u Sarajevu, spajanjem SAP Zapadne i Srednjoistočne Bosne). Ponovo se stvara SAR Sandžak, koja ovog puta uključuje i delove Crne Gore (čije se granice smanjuju). Ostatak Uže Srbije se deli na SAR Centralnu Srbiju (Kragujevac) i SAR Jugoistočnu Srbiju (Niš).

 

Ostatak unutrašnje i spoljne politike Jugoslavije teče manje-više kao i u našem svetu. Na spoljnopolitičkom planu osniva se pokret nesvrstanih, otopljavaju odnosi sa SSSR nakon smrti Staljina i SFRJ balansira između blokova. Unutar zemlje razvija se ideologija samoupravljanja, i postoji prilično liberalno socijalističko društvo u odnosu na istočni blok.

 

Krajem 60ih vlast počinje da zabušava sa isplaćivanjem obveznica za nacionalizaciju, i kreće sa čestim odlaganjem isplata.

 

Komunistička istoriografija disproporcionalno veliča uspehe i dostignuća partizana u odnosu na ravnogorce, ali ni ove druge ne zapostavlja. Po zemlji se dižu spomenici Kralju Petru i Draži, doduše manje impozantni od onih Titu i partizanima. Po njima se nazivaju i trgovi i ulice, mnogo više u Srbiji nego van nje. Borački staž i u jednim i u drugim formacijama se priznaje jednako, s tim što se onima koji su proveli vreme u ,,legalizovanim" formacija donekle umanjuje jer nisu čučali svo vreme u ilegali.

 

Tendencija je takva da se savezna vlast, i na jugoslovenskom i na srpskom nivou, sve više razvalšćuje. To kulminira ustavom iz 1974. koji praktično konfederalizuje i SFRJ i FSRS. Na saveznom nivou stvari teku prilično harmonično, ali unutar Srbije se javlja veliko nezadovoljstvo jer je FSR Srbija sve manje funkcionalna. Republičke vlasti sve više su zamajane nacionalnim pitanjem. Imamo i Maspok, i smenu ,,liberala" u Srbiji.

 

1980. umire Tito.

 

 

 

U današnje vreme:

 

 

 

80ih SFRJ pogađa ekonomska kriza i pad kredibiliteta KPJ. Čuju se glasovi za promene. Nezadovoljstvo u Srbiji ključa. U svim republikama raste nacionalizam. Ljudi kojima država duguje isplate za nacionalizaciju tuže i uspeju da dobiju na sudu, uz dodatnu kamatu; MMF koji finansira jugoslovenski budžet insistira na ovim isplatama, i sve se završava do 1989. Izbijaju neredu na Kosovu, gde demonstranti traže istupanje iz FSRS i status republike u SFRJ. Unutar SKS se dešava unutrašnji puč, i jedan ambiciozni srednji aparatčik preuzima vlast. Mitinguje se i demonstrira. Sve kulminira usvajanjem novog ustava FSRS kojim se nadležnosti SARova dosta smanjuju (ali ne obespravlju skroz) a federalna vlast znatno jača. U drugim republikama otvoreno se govori o secesiji.

 

1990. održavaju se prvi višestranački izbori u republikama. U Srbiji i Makedoniji pobeđuju reformisani komunisti, a u Sloveniji i Hrvatskoj antikomunističke stranke.

 

Ulazi se u period nestabilnosti. 1991. dogovara se novi ustav, i SFRJ postaje Savezna Republika Jugoslavija, sa Rep. Hrvatskom, Slovenijom i Makedonijom, i Federativnom Republikom Srbijom. SAR postaju AR, s tim što se zbog pritiska srpskih nacionalista SAR Sandžak preimenuje u AR Staru Rašku, SAR Kosovo u AR Kosovo i Metohiju, a SAR Crna Gora postaje AR Crna Gora i Boka. Održavaju se prvi višestranački savezni izbori, ali ovoga puta većinu u Srbiji i Makedoniji osvaja nekomunistička opozicija. Pravi se savezna vlada koja dogovara referendume o nezavisnosti u svim republikama. U Srbiji većina glasa za Jugoslaviju, ali u ostalim većina je ubedljivo na strani nezavisnosti. Prave se ugovori o mirnom razlazu gde se regulišu sva sporna pitanja sukcesije. Srbija kao jedina koja je glasala za opstanak federacije dobija pravo da bude pravni naslednik Jugoslavije. U međuvremenu fudbalska reprezantacija SRJ osvaja evropsko prvenstvo 1992.

 

1. januara 1993. SRJ se mirno rastaje. FRS postaje nezavisna kao Savezna Republika Srbija, AR postaju jednostavno republike ali sa novim ustavom koji dodatnu jača saveznu vlast. Reformisani komunisti koji sada nastupaju kao Socijalistička partija Srbije gube prve izbore nakon raspada SRJ na proleće 1993. 

 

Otvaraju se dosijei tajnih službi. Izlazi na videlo šokantna informacija - atentat na Kralja Petra i ostale jesu izveli ustaše, VMROvci, i zelenaši ali su oni svi bili instruisani od OZNe. Nisu ni znali ko ih organizuje, ali je sve bio plan KPJ da se liši političkih protivnika. Komunisti koji su stradali u tim atentatima su jednostavno žrtvovani radi ,,viših ciljeva", osim par njih koje je Tito hteo da eliminiše kao unutarpartijske protivnike. Neuspeli atentat na Tita i predsedništvo je fingiran kako bi cela priča izgledala uverljivije. Ne samo to, nego je OZNa zapravo i otrovala Dražu Mihailovića, kao i mnoge druge istaknute ravnogorce u posleratnom periodu. Ova saznanja dodatno srozavaju već dodatno poljuljan ugled (bivših) komunista. Ne samo to, nego se otkriva da u partizani i četnici i tokom perioda saradnje u ratu aktivno radili na tome da skidaju glave bitnim ljudima u protivničkom taboru, često koristeći veze kod okupacionih vlasti. Komunisti su bili nešto uspešniji u tome mada ni ravnogorci nisu mnogo zaostajali. 1943. nakon zasedanja AVNOJa, Mihailović naređuje da se sa ovom praksom prekine, ali komunisti nastavljaju, doduše smanjenim intenzitetom do osnivanja OZNe. Živim akterima ovih događaja se sudi kao ratnim ili posleratnim zločincima.

 

Srbija ne ulazi u NATO jer sledi nasleđe nesvrstanosti, za razliku od ostalih bivših jugoslovenskih republika, ali ulazi 2004. u EU. Srbija je stabilna i demokratska zemlja, sa razvijenošću iznad proseka bivših evropskih komunističkih zemalja. Integrisana je u evropsku i svetsku ekonomiju. Vlasnička transformacija sprovedena je poštujući nasleđe samoupravljanja, tako što su radnicima u skladu sa stažom deljene akcije preduzeća. Tranzicija je generalno uspešna, mada mnogi bivši giganti propadaju ne snalazeći se u novom okruženju.

 

Zemlja pati od korupcije, i nerazmontiravanja državih i paradržavnih struktura bivšeg komunističkog režima od kojih se mnoge mutirale u organizovani kriminal i tajkunske firme. No, situacija je daleko podnošljivija nego u našem svetu, a ima dovoljno prostora za zdrav privatni sektor, i ako su neki segmenti privrede nezvanično monopolizovani, a mutnih tranzicionih bogataša ima dosta.

 

Zadržavanjem federalne strukture amortizuju se zahtevi manjina, među kojima ima separatističkih tendencija. No država je generalno skupa i glamozna, i s krizom nakon 2008. razbuktava se diskusija o tome da li je treba zadržati federalni sistem ili ga ukinuti i zameniti drugačijim konceptom decentralizacije.

 

Problem restitucije ne postoji, jer je to rešeno do kraja 80ih. Ne postoji ni konfuzija u društvu generalno o slici događanja iz drugog svetskog rata. Unutar malog dela političke scene i akademske zajednice postoji jedno vreme dobro primećena debata o tome da li je saradnja ravnogoraca sa komunistima bila opravdana i pravi izbor. Mnogi tvrde da je to otvorilo put kasnijoj komunističkoj diktaturi i represiji. Drugi tvrde da nije moglo drugačije, da pre svega nije bilo moralno učestvovati u bratoubilačkom ratu tokom okupacije, kao da bi eventualna samostalna pobeda KPJ u tom ratu bila daleko pogubnija. Upoređuje se SFRJ sa zemljama istočnog bloka, činjenica da je KPJ ipak dobila izbore, i kao dostignuća nekomunističkih snaga izdvaja se ,,mirna" tranzicija u socijalizam bez otimačine imovine, i očuvanje nacionalnih interesa srpskog naroda. Istoričari pišu feljtone zamišljajući alternativnu istoriju u slučaju da je građanski rat nastavljen 1942. ili da je ponovo počeo 1946. kao u Grčkoj, i šta bi bilo da je jedna od strana pobedila.

 

 

 

Svaka čast onome ko sve ovo pročita

 

A mislim da je sada red da se oprostim od pisanja na ovom podforumu :)

[Topola]

Zaboravio si samo da dodaš da je u takvoj Jugoslaviji prva direktna strana investicija već u februaru 1946. bilo otvaranje Diznilenda kod Livna...

[bigvlada]

Petar bi zaginuo tokom obuke u SAS-u, pa je dalji tok događaja nepostojeći. 

[Frank Pembleton]

Hazarde traži pre od portala!

[Bujodrag]

Pošto nemamo topik za alternativnu istoriju a ovde smo takve stvari iznosili, izneću ovde jedan scenario koji mi se vrzmaju po glavi često dok mi je mozak bio besposlen, a Manca sam kvotovao ovde samo da bi vratio topik na tu temu :D

 

Scenario alternativne istorije - četničko-partizanska saradnja tokom celog rata

 

 

 

 

Bravo!

 

Po ovome bi trebalo snimiti film, ili još bolje, seriju.

[vathra]

Hazarde,

Preneo ti je tekst telegraf.

Nisam hteo da ti kvarim trud i da kažem da je krš, ovo ti je valjda dovoljna potvrda.

[Utvara]

April je bukvalno u pravu, svaku njegovu reč potpisujem. Evo Oliver Antić, stara SPSova komunjara, nema problema sa rehabilitacijom Draže a ima sa rehabilitacijom Nedića. U pitanju su mazanja očiju i odbrana otete imovine.

 

Kod rehabilitacije Draže radi se o povredi procesnog prava, ne sudi mu kao zločincu, nego se fokusira isključivo na manjkavosti procesa, a kod Nedića odjednom naprasno ulazimo u moralne odluke.

Za proces protiv Draže imamo užasnu komunjarsku strahovladu i predrasude kao posledice ideologije, a kod Nedića toga nema, nego je sve super, iako nije ni došlo do suđenja.

 

Ključna reč - povrat (povraćaj?) značajne imovine, živi naslednici, unuci, itd.

Nedić je bio bogati oficir i zemljoposednik i vlasnik nekretnina i pre nego što je postao izdajnik, a proglašen je izdajnikom administrativno, posle smrti. Sve što je njegova cela porodica imala je odužeto, oni su žigosani i osuđeni na životarenje.

Đavo je u detaljima te imovine - kome je to oduzeto, i kome je svojevremeno dato, a ko danas raspolaže tom imovinom. Ne bi me uopšte čudilo da je to neko iz stare, bivše komunističke a današnje SPS nomenklature.

 

Čak je i to samoubistvo upitno, da li se sam ubio ili ga je neko od islednika bacio, jer postoje indicije da je tako nešto urađeno. Međutim, za moralnu gromadu Antića odjednom ništa od toga nije upitno.

 

[Tribun_Populi]

Đavo jeste u detaljima, a jedan od značajnih detalja je u tome da (su) se postupci rehabilitacije Draže i Nedića vode/vodili po dva različita zakona - Dražin po onom iz 2006. a Nedićev po onom iz 2011. godine, pri čemu su ti zakoni u pogledu dozvoljenosti rehabilitacije znatno različiti.

 

TT tj. CZ M57

[nautilus]

April je bukvalno u pravu, svaku njegovu reč potpisujem. Evo Oliver Antić, stara SPSova komunjara, nema problema sa rehabilitacijom Draže a ima sa rehabilitacijom Nedića. U pitanju su mazanja očiju i odbrana otete imovine.

 

Kod rehabilitacije Draže radi se o povredi procesnog prava, ne sudi mu kao zločincu, nego se fokusira isključivo na manjkavosti procesa, a kod Nedića odjednom naprasno ulazimo u moralne odluke.

Za proces protiv Draže imamo užasnu komunjarsku strahovladu i predrasude kao posledice ideologije, a kod Nedića toga nema, nego je sve super, iako nije ni došlo do suđenja.

 

Ključna reč - povrat (povraćaj?) značajne imovine, živi naslednici, unuci, itd.

Nedić je bio bogati oficir i zemljoposednik i vlasnik nekretnina i pre nego što je postao izdajnik, a proglašen je izdajnikom administrativno, posle smrti. Sve što je njegova cela porodica imala je odužeto, oni su žigosani i osuđeni na životarenje.

Đavo je u detaljima te imovine - kome je to oduzeto, i kome je svojevremeno dato, a ko danas raspolaže tom imovinom. Ne bi me uopšte čudilo da je to neko iz stare, bivše komunističke a današnje SPS nomenklature.

 

Čak je i to samoubistvo upitno, da li se sam ubio ili ga je neko od islednika bacio, jer postoje indicije da je tako nešto urađeno. Međutim, za moralnu gromadu Antića odjednom ništa od toga nije upitno.

 

takve indicije postoje otprilike za svakoga ko je izvrsio samoubistvo u nekom od pritvora, to ne znaci nista. u to vreme je i njegov brat izvrsio samoubistvo, u sloveniji. zaboravlja se da su to bili heroji prethodnog rata, ugledni gradjani drustva, predratna elita, koja je odabrala pogresnu stranu, a nakon kragujevca i kraljeva su vrlo dobro znali s kim imaju posla i na kraju su bili porazeni i ponizeni. 

 

on je saradnik okupatora. to je odabrao ili je na to pristao. sve ostalo je posledica toga. pored postojanja legalne (njena legitimnost je druga stvar), prostao je da stvara svoju vladu i tako je postao izdajnik. 

 

da plagiram kolegu forumasa, ovde se brkaju nekakva istorijska i pravna rehabilitacija. to ne mora nuzno biti isto, cak se i u nirnbergu provukao sper koji je odgovoran za smrt hiljada i hiljada ljudi na prinudnom radu. o nedicu, ravnogorcima, partizanima i frakcijama unutar njih ce misljenje dati istorija, bez obzira da li postoje presude. 

[Topola]

on je saradnik okupatora. to je odabrao ili je na to pristao. sve ostalo je posledica toga.

 

iako ne znači ništa sa formalno-pravne strane za "rehabilitaciju" ipak mi se čini da se olako previđa, prećutkuje ili čak uopšte ne poznaje njegov minuli rad do 1941. I on i brat su bili istaknuti pronemački "čimbenici" predratne društvene elite i bili su angažovani u brojnim zakulisnim ili transparentnijim zahvatima koji su jačali sprovođenje politike Trećeg rajha prema Kraljevini Jugoslaviji. Jedan sitan detalj je posebno ilustrativan: Nedićeva uloga u prekrajanju ratnih planova kraljevine zbog koga je došlo do sumanutog rasporeda vojnih snaga usled čega je mogućnost iole uspešnije odbrane, bar na nivou koje nedelje dužeg pružanja otpora, bila trajno obogaljena...

 

Uostalom, ima već ko će to sad da nam dalje pojasni...  

 

A sve a propos "nateranosti" na koju je "srpska majka" morao da "pristane" kako bi postao "jadni" kvislinški premijer.

Edited January 11, 2016 by Topola

[vathra]

Đavo jeste u detaljima, a jedan od značajnih detalja je u tome da (su) se postupci rehabilitacije Draže i Nedića vode/vodili po dva različita zakona - Dražin po onom iz 2006. a Nedićev po onom iz 2011. godine, pri čemu su ti zakoni u pogledu dozvoljenosti rehabilitacije znatno različiti.

 

Да ли то значи да по новијем закону треба да се утврђује да ли је неко осуђен политички или јесте био крив за злочине који му се приписују, а по старом не треба?

 

Ако је одговор да, због чега Антић износи податке о кривици Недића, док је за Дражу говорио само о мањкавости процеса?

[Topola]

[Tribun_Populi]

Да ли то значи да по новијем закону треба да се утврђује да ли је неко осуђен политички или јесте био крив за злочине који му се приписују, а по старом не треба?

 

Ако је одговор да, због чега Антић износи податке о кривици Недића, док је за Дражу говорио само о мањкавости процеса?

To znači da treba, jer novi zakon ne dozvoljava rehabilitaciju lica osuđenih za ratne zločine, čak i ako ih je ratnim zločincima proglasila Državna komisija NKOJa za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, a ne sud. Stari zakon je sadržao samo veoma uopštenu formulaciju da se rehabilitovati mogu lica koja su osuđena u političkim procesima.

 

Stoga Draža, koji je osuđen za ratne zločine, po ovom novom zakonu ne bi mogao biti rehabilitovan, bez obzira na sve manjkavosti u procesu.

 

Za ostalo bi morao da pitaš Antića.

 

TT tj. CZ M57

Edited January 13, 2016 by Tribun_Populi

[vathra]

To znači da treba, jer novi zakon ne dozvoljava rehabilitaciju lica osuđenih za ratne zločine, čak i ako ih je ratnim zločincima proglasila Državna komisija NKOJa za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, a ne sud. Stari zakon je sadržao samo veoma uopštenu formulaciju da se rehabilitovati mogu lica koja su osuđena u političkim procesima.

 

Stoga Draža, koji je osuđen za ratne zločine, po ovom novom zakonu ne bi mogao biti rehabilitovan, bez obzira na sve manjkavosti u procesu.

 

Јасно, значи зато што је стари закон имао само веома уопштену формулацију^тм, суд је могао да каже да их није занимало да ли је Дража уопште крив за неки од злочина по ком је суђен. Занимљиво...