Procesi sudskih rehabilitacija

[Dr Arslanagić]

ok tekst. Stojanović je verovatno najbolji poznavalac lika i dela Nedića od naših istoričara. on topić, trebalo bi da uskoro izađe i knjiga Zokija Janjetovića o ideološkim osnovama srpskih kolaboracionista.

[Sestre Bronte]

povodom trifunovića sa teme nešto niže, da li bi manje ljudi i mladih regruta poginulo da nisu postojali kolaboracionisti?

[vathra]

Ako se uzme u obzir broj streljanih koji je utvrdila ona komisija, i neka je svakom drugom oduzimano, nije ni to uopšte malo. Svakako znatno manje nego po prva dva osnova, ali je mnogo ogavno sprovođeno.

 

Иако Цветковић често спомиње да је ДКТГ пописала стрељане, њих на оном списку има најмање.

Ту су и страдали у борби, умрли од тифуса, а највећи број су Немци умрли у логорима (којима је такође одузета имовина одлуком донесеном још током рата).

Поред тога је списак лоше урађен са техничке стране, па има и дуплих имена, предмета војног суда из целе Југославије итд.

 

 

ok tekst. Stojanović je verovatno najbolji poznavalac lika i dela Nedića od naših istoričara. on topić, trebalo bi da uskoro izađe i knjiga Zokija Janjetovića o ideološkim osnovama srpskih kolaboracionista.

 

Мада и он понавља као позитивну страну Недићевог режима збрињавање избеглица, при чему пропушта да стави ствари у шири контекст: Немци у припојеним деловима Словеније депортују Словенце, а и режим НДХ (такође под немачком контролом) протерује Србе у простор Недићеве Србије (такође под немачком контролом). Недић се за то није много питао, као ни за одлуку о истребљењу Јевреја. Пре би се могло рећи да је при збрињавању избеглица учествовао у ширем немачком плану.

[Њујоркер]

O rehabilitaciji Milana Nedica

 

 

Dimitrijevic bi da vrati Nedicevu sliku u Vladi Srbije?!? Ne verujem...

Kamo muceni Acimovic...  

I on je deo kontinuiteta, valjda...

[Hamlet Strašni]

To je Zakon o nacionalizaciji građevinskog zemljišta i najamnih zgrada iz 1958. Pre njega je bio Zakon o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća iz 1946. ili 1948; nisam siguran.

 

U pojedinačnim slučajevima je mimo ova dva zakonska osnova imovina oduzimana u sklopu krivične osude od strane vojnih i kasnije redovnih sudova, kao posebna mera, i to odmah po oslobođenju.

 

Ako se uzme u obzir broj streljanih koji je utvrdila ona komisija, i neka je svakom drugom oduzimano, nije ni to uopšte malo. Svakako znatno manje nego po prva dva osnova, ali je mnogo ogavno sprovođeno.

 

TT tj. CZ M57

Ja sam prilično često imao posla sa zbirkom isprava jedne centralne gradske opštine u bgd. Po slobodnoj proceni 80%+ parcela je uvedeno u zbirke po nacionalizaciji.

[April]

Ako se uzme u obzir broj streljanih koji je utvrdila ona komisija, i neka je svakom drugom oduzimano, nije ni to uopšte malo. 

TT tj. CZ M57

 

Nisu u pitanju samo streljani. U Arhivima BIA postoje dokumenti kuda su odvođeni uhapšeni posle saslušanja u Maglajskoj. Deo je odvođen na streljanje, a drugi deo na Banjicu, i njima je takođe rekvirirana imovina.

 

Klasni motiv nagoveštava se i činjenicom da se najčešće u dokumentima pored likvidiranih lica ili onih sa spiska za likvidaciju navode i precizni podaci o vlasništvu nad zemljištem, nekretninama i drugoj imovini. 

 

 

Ja sam prilično često imao posla sa zbirkom isprava jedne centralne gradske opštine u bgd. Po slobodnoj proceni 80%+ parcela je uvedeno u zbirke po nacionalizaciji.

 

I dva procenta je abnormalno mnogo, ali ako se uzme u obzir da je u Beogradu po proceni Državne komisije bilo sigurno preko pet hiljada streljanih(na nivou Srbije trideset šest hiljada), plus mnogo više uhapšenih, to su hiljade oštećenih i opljačkanih. 

 

Zato je priča o tzv.rehabilitaciji najobičnija tabloidna manipulacija, da se ne bi pričalo o procesnim marifetlucima, već da se tema iscrpi u ČvP ideološkim prepucavanjima. 

[Tribun_Populi]

Jeste nacionalizacija ubedljivo najzastupljeniji osnov oduzimanja, jer je tu bukvalno preko noći, zakonom, ljudima oduzeto sve preko cenzusa.

 

Ali ostaje činjenica da je veoma često motiv osude bio otimačina i pljačka. Ja sam više puta kačio jednu odluku suda gde rehabilituju čoveka koji je posthumno proglašen narodnim neprijateljem iako je bio vatrogasac pri opštini a stradao u savezničkom bombardovanju.

 

Da bi mu uzeli njivu.

 

TT tj. CZ M57

[Prospero]

Da se ponovim, glavna crta celog ovog zahvata rehabilitacije je zapravo udar na revolucionarnu pravdu, pa tek onda nekakva nova istorijska debata, i daleko više pravno nego istoriografsko pitanje.

 

Sudovi se ionako najviše bave procesnim stvarima u postupcima rehabilitacije, kod Golog otoka ni tim jer se stvar završava za 1 ročište pošto je po sredi bila administrativna mera upućivanja na izdržavanje kazne bez suđenja i presude, i sud se uopšte ne bavi likom i delom lica za koje se traži rehabilitacija.

 

Stoga me živo zanima šta će sud reći za Nedića - ne mogu se rehabilitovati pripadnici kvislinških jedinica, a Nedić bi morao potpasti pod tu definiciju, a sa druge strane imamo uredbu Vlade i oduzimanje imovine naslednicima, dakle kažnjena su lica koja nemaju veze sa krivičnim delom (uzimam zdravo za gotovo da je Nedić kvisling i ratni zločinac). 

[Tribun_Populi]

Sud koji odlučuje o rehabilitaciji se ne može upuštati u ocenu zakonitosti takve uredbe i pojedinačnih radnji koje su na osnovu nje preduzete, to je posao parlamenta i ustavnog suda. Tek ako oni zakonom/odlukom stave van snage tu uredbu (s tim da bi parlament morao odrediti retroaktivnu primenu zakona) onda se mogu anulirati i njene pravne posledice oličene u oduzimanju imovine.

 

TT tj. CZ M57

[Prospero]

Onda se nema čime ni baviti, nije bilo suđenja ni presude, može da se oglasi nenadležnim ili tako nešto.

[Tribun_Populi]

Pa u principu može, jer je na kontu proglašenja njega kolaboracionistom oduzimana imovina (po današnjoj terminologiji) povezanim licima, koja nisu bila akteri događaja.

 

Faktički se u ovom postupku njemu posthumno sudi, jer će se sud upuštati u utvrđivanje upravo tih činjenica kako bi utvrdio da li on može biti rehabilitovan uopšte tj. da li za to ne postoje zakonske smetnje (a postoje).

 

A zakon se primenjuje i na lica koja su i bez odluke suda lišavana života, slobode ili građanskih prava. Ne mora postojati formalna presuda.

 

TT tj. CZ M57

[Prospero]

Ništa, onda pozvati Ristovića kao veštaka da nacrta sudiji nemački poredak na jugoistoku, i to da je "ali primio je srpske izbeglice iz NDH" potpuno promašena linija odbrane Nedića jer je izbacivanje (dela) Srba iz NDH (kao i Slovenaca iz Slovenije) bio deo šireg plana koji su Nemci aminovali, i da je time Nedić zapravo bio u ekipi izvođača radova. Nevoljni™ izvođač, jel, tako se to kaže, ali nije po sredi Nedićeva humanost™ nego izvršavanje zadatka u okviru nemačkog poretka.

 

Takođe, lako se da oboriti i teza da je "spašavao srpske živote" u ustanku 1941, jer su Nemci radili ono što su Nemci hteli, dakle ubijali po svom planu i programu, a remedijalni™ efekat Nedića je u tom ustanku bio taman negde oko 0 ili u minusu.

 

To su jedine dve linije odbrane za koje znam da se ponavljaju ad nauseam, i obe su teški BS. Čovek je do kraja ostao deo okupacionog aparata, nije se preverio čak ni početkom 1945, tako da...

 

Za imovinu me iskreno baš briga, tj. nemam nikakav problem da je vrate naslednicima (osim ako se ispostavi da je deo imovine stečen u 2SR, onda ćao zdravo), čak mislim da bi bilo fer da ga ostave u kolaboracionističkom košu, nerehabilitovanog, a da imovinu koju je stekao pre avgusta 1941. vrate naslednicima.

[Topola]

Eh, još kad bi samo prekomplikovani i dosadni pravosudni aparat imao takav identičan jednostavan zdravorazumski pogled na život i okruženje...

Edited December 18, 2015 by Topola

[Tribun_Populi]

Nemojte sumnjati u sposobnost osluškivanja™ javnosti od strane pravosuđa kad su u pitanju odluke koje imaju širi domašaj od prava i interesa involviranih stranaka. Sud se ovde stavlja u nezahvalnu ulogu da ispravlja istorijske greške, niko ko iole drži do sebe neće tek tako prelomiti preko korena. Obaška ovo:
 

 

Ne mogu se rehabilitovati i nemaju pravo na vraćanje imovine oduzete na osnovu propisa iz člana 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ("Službeni glasnik RS", broj 72/11), pripadnici okupacionih snaga koje su okupirale delove teritorije Republike Srbije tokom Drugog svetskog rata i pripadnici kvislinških formacija, a koji su izvršili, odnosno učestvovali u izvršenju ratnih zločina.

Pod licima iz stava 1. ovog člana, odnosno licima iz člana 5. stav 3. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ("Službeni glasnik RS", broj 72/11) smatraju se:

1) sva lica koja su odlukom vojnog suda ili drugog organa pod kontrolom Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije od dana oslobođenja određenog mesta proglašena za ratne zločince, odnosno učesnike u ratnim zločinima;

2) sva lica koja su sudovi i drugi organi Demokratske Federativne Jugoslavije i Federativne Narodne Republike Jugoslavije, kao i Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata proglasili da su ratni zločinci, odnosno učesnici u ratnim zločinima.

Pod licima iz stava 1. ovog člana ne smatraju se lica koja su do dana stupanja na snagu ovog zakona rehabilitovana, lica koja budu rehabilitovana po sili zakona u skladu sa ovim zakonom, kao i lica za koja se u postupku rehabilitacije utvrdi da nisu izvršila, odnosno učestvovala u izvršenju ratnih zločina.

Pod danom oslobođenja, u smislu stava 2. tačka 1) ovog člana smatra se dan kada su pripadnici Narodnooslobodilačkog pokreta počeli efektivno da vrše vlast u određenom naseljenom mestu, koja se kasnije nije prekidala.

[Prospero]

Недићев акт издаје

Није Недић био жртва прогона и насиља из политичких или идеолошких разлога, већ обрнуто, под његовим ауторитетом и са потписом вршени су прогони и насиља

 

Аутор: Оливер Антић

среда, 23.12.2015. у 08:15

 

 

Милан Недић говори на једном скупу током рата (Фотодокументација „Политике”)

 

 

 

 

Рехабилитација се на основу закона може применити према лицима која су без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком лишена, из политичких или идеолошких разлога, живота, слободе или неких других права. Уколико подносилац захтева није у могућности да достави доказе за то, довољно је да поднесе опис прогона или насиља са подацима који могу да послуже за ближу идентификацију жртве и догађаја. Суд решењем о рехабилитацији утврђује да је рехабилитовано лице било жртва прогона и насиља из политичких или идеолошких разлога.

 

Да ли су у случају Милана Недића испуњени ови законски услови? Све врсте тумачења правних норми упућују на негативан одговор. Милан Недић је био председник српске Владе под непосредном управом нацистичке Немачке (у постављању Недића учествовао је и Гестапо). Недић је и пре почетка Другог светског рата исказивао своје слагање са наци-фашистичким „Новим европским поретком” и отворено се залагао за савезништво са Хитлером. У априлском рату јединице Треће групе армија, под његовом командом, на најзначајнијем фронту (територија Старе Србије, због повлачења према Грчкој) нису пружиле готово никакав отпор агресорима, због чега га је влада Краљевине Југославије већ 28. априла 1941. прогласила одговорним за распад фронта. Сарађивао је са Љотићем и пре и за време рата.

 

Недић је за време окупације имао избор: могао је да се придружи Југословенској војсци у отаџбини већ 17. априла 1941. (није био заробљен већ се накнадно добровољно предао Немцима) или, евентуално, да се искључи из јавног живота (пошто је био антикомуниста трећа солуција да се касније придружи паризанима није била реална). Он је одабрао прихватање најодговорније функције у окупираној Србији и већ тиме починио акт издаје. Под његовим ауторитетом и полицијским (укључујући и Специјалну полицију) и жандармеријским апаратом су сачињавани спискови смрти и родољуби који се нису мирили са окупацијом одвођени су у логоре и депортације. Управо зато је и ђенерал Михаиловић Милана Недића јавно назвао издајником и слао своје командосе у акције ликвидирања његових најревноснијих сарадника.

 

Под претпоставком да Недићу суди најобјективнији суд, уз примену највиших правних стандарда, уз оцену како отежавајућих тако и олакшавајућих околности (нпр. организовао је прихват великог броја избеглица од Словеније преко НД Хрватске све до КиМ и Македоније, организовао радне логоре за преваспитавање омладине и спасао животе делу српске омладине), казна би, јер ипак није био монструозни злочинац типа Анте Павелића, морала бити затвор који се мери деценијама. Није Недић био жртва прогона и насиља из политичких или идеолошких разлога, већ обрнуто, под његовим ауторитетом и са потписом вршени су прогони и насиља из политичких и идеолошких разлога и то од најстрашније политике и најмрачније идеологије коју је осудио цео цивилизовани свет и која је, управо зато, и данас забрањена. Следствено томе, позитивна одлука у овом случају била би противна како унутрашњем правном поретку, тако и међународном праву (које је у том делу когентног карактера и чини такође део унутрашњег права).

 

Недић је тога био свестан и зато је говорио, у више прилика, да без обзира ко дође на власт после рата он неће добро проћи. Претпоставља се да је, највероватније, због тога извршио самоубиство.

 

Изрицање правде, а то је крајњи циљ сваког судског поступка, подразумева и етичку, дакле суштинску поруку, која у овом случају не може ићи у прилог рехабилитације, напротив.

 

Ни са формалне стране (правно, етички, логички) постављено, није могућа рехабилитација лица које је, имајући у виду конкретне околности, само себи пресудило.

 

Коначно, рехабилитација Недића (Љотића и сл.) била би и увреда за рехабилитована лица која су заиста била лишена живота, слободе или неких других права, из политичких или идеолошких разлога.

 

 

Професор Правног факултета Универзитета у Београду