Polemike

[Turnbull]

O ideolozima i šarlatanimabojan blagojević, filozofski fakultet, niš "O JEDNOM FILOZOFSKOM SAMOUBISTVU"; VREME 1118Među lošim studentima postoji praksa da, kada im postavite pitanje koje ne znaju, krenu da pričaju bilo šta što ima ikakvu sličnost sa onim što ste ih pitali. Valjda misle: ako ih ne slušate pažljivo, promaći će vam ta smicalica, pa će izvući nekakvu vajdicu od toga. Time se pokušao poslužiti i Mario Kalik u svom tekstu "O jednom filozofskom samoubistvu", no mu, avaj, ni ta ujdurma nije prošla. Vidno uzdrman mojom kritikom, on pokušava da duhovito uzvrati, sve koristeći reči poput "urnebesno" i "smehotresno", koje su valjda poslednji put upotrebila Sedmorica mladih u novogodišnjem kabareu osamdes’šeste; priziva i Kripkea, ni krivog ni dužnog, sve samo ne bi li odvratio pažnju od temeljnih prigovora koje sam mu uputio u tekstu "O naučnoj kritici i ideološkom kukumavčenju" (Vreme 1117). Da li je moj prikaz Kalikovih argumenata "urnebesan" ili ne, to sam čitalac može prosuditi. Mene sada zanimaju nove teze koje Kalik iznosi, a koje postaju sve manje kantovske a sve više nebulozne i, kako bi Kalik rekao, "smehotresne".Prvo, Kalik je prinuđen da se povuče na rezervnu poziciju, te sad govori o homoseksualnosti kao delanju, praksi koja određuje nekakvo "biće" homoseksualca. No, i ova tvrdnja sadrži toliko početničkih grešaka da čovek prosto ne zna odakle da počne sa kritikom. Ja ne znam u kojem to jeziku imenica "homoseksualnost" (kao i sve njoj slične imenice) označava delanje, a ne svojstvo. U srpskom svakako ne, kao ni u engleskom ni francuskom. Možda bi Kalik bio ljubazan da nam pokaže kako se "homoseksualnost" menja po licima i vremenima. Ono što je potrebno da bi ovaj njegov stav funkcionisao je postojanje neke glagolske imenice poput "homoseksualisanje", no sama komičnost takvog izraza (kao i njegovo nepostojanje u jeziku) pokazuje koliko je nakaradna ova koncepcija koju Kalik želi da poturi kao samorazumljivu. Zamislite samo razgovor: "Šta radiš?" "Evo, homoseksuališem".Druga falinka tog stava je njegov očigledno antikantovski karakter. Kant nikada ne bi rekao da delanje određuje biće, verovatno je Kalik ovde mislio na Fihtea ("Jaaaao profesore, pa meni se sve pomešalo", vajkaju se oni loši studenti. Kalik je kanda toliki "stručnjak" za moderne mislioce da mu uopšte nije jasno šta ko od njih tu tvrdi.) Za Kanta, čovek je umno biće, sposobno da dela prema predstavi moralnog zakona, i ukoliko poštuje taj moralni zakon, zadržava dostojanstvo svoje ličnosti. I toliko. Nema nikakvog "bića homoseksualca", kao što nema nikakvog bića filmofila ili bića čitaoca "Vremena". Može se stvoriti empirijski pojam homoseksualca, no to nema nikakve veze sa kalikovskim "bićem". Ova diletantska ontologizacija se danas može naći samo u manifestima totalitarnih ideologija koje pomoću nje žele da jedan način života predstave kao prirodan, normalan i jedino vredan. No, kako smo već bili razotkrili Kalika kao ideologa, ovaj njegov postupak je bio očekivan.Zatim, Kalik tek usputno odbacuje maksimu koju sam predložio, "ponašaću se u skladu sa svojom seksualnom orijentacijom" (što je srž mog prvog temeljnog prigovora) sa jako sumnjivim argumentom: da se iz te maksime ne vidi o kojoj orijentaciji je reč. Hajmo proveriti da li njegov argument važi. Zamislite maksimu "poštovaću svoje roditelje". Kalik bi rekao, ne može se iz nje videti o kojim roditeljima je reč, te se ona ne može univerzalizovati. Valjda bi se tom univerzalizacijom ljudi zbunili, pa ne bi znali koje roditelje zapravo treba da poštuju, da li moje, da li Kalikove, da li neke treće; otkud ljudi znaju šta znači reč "svoj/a"? No, da je Kalik čitao Kanta, video bi da je maksima subjektivni princip htenja, te da je na subjektu da je snabde sadržinom, i to se i dešava: kao što uglavnom znamo ko su nam roditelji, tako uglavnom znamo i koja nam je seksualna orijentacija (možda je u ovome problem, možda Kalik ne zna koja mu je seksualna orijentacija, no to nije problem maksime, već problem samog Kalika, i želim mu da taj svoj problem reši).Sledi najveći Kalikov biser u celom tekstu: homoseksualci ne dobijaju decu kao homoseksualci (za razliku od heteroseksualaca). Kakva besmislica! Deca se dobijaju činom usvajanja ili činom porođaja, a ti činovi nisu ni homo- ni heteroseksualni, niti nužno proizilaze iz heteroseksualnih odnosa, što Kalik konstantno podmeće. Njegovo pozivanje na mali broj dece dobijene veštačkom oplodnjom je jalovo, jer je ovde pitanje samo da li su seks i začeće nužno povezani ili ne. U budućnosti će možda najveći broj dece biti dobijan veštačkom oplodnjom, a to ni tada neće promeniti kontingentni status obe vrste razmnožavanja.Najinteresantnije je da Kalik moj drugi temeljni prigovor, da je seksualnost jako složen fenomen, koji se ne može svesti na koitus (što Kalik i dalje čini) vidi kao "brkanje seksualnosti i ljubavi" i "banalnu pitalicu". Na njegovu žalost, to "brkanje" i niz "banalnosti" nisu produkti mog mudrog uma, već standardna koncepcija seksualnosti od Šopenhaurove "Metafizike polne ljubavi", preko Skrutona i Solomona do Igora Primorca, koji u svojoj knjizi Etika i seks razmatra između ostalog i pojmove ljubavi, braka, prevare i ljubomore. Kalik je kanda bio prezauzet čitanjem Brdarevog odgovora, pa nije stigao da pročita ove autore (pitanje je da li je i čuo za ikoga od njih), kao uostalom ni Kanta. Umesto toga, poslužio se oprobanom metodom "metni prs’ na čelo pa dumaj", te se boljim rezultatima nije mogao ni nadati.No, bitniji je deo teksta u kojem razotkrivam njega i njegovu bratiju sa NSPM-a kao ideologe. Kalik na to odgovara u stilu sedmogodišnjaka: "E, nisam ja, nego si ti!" i to je zapravo njegov najbolji argument u čitavom tekstu – jedino tu on ostaje na razini svojih kapaciteta. No, to, nažalost, ne traje dugo i Kalik se opet vraća svojim "argumentima". Navodno postoji kontroverza u naučnim krugovima oko toga da li je homoseksualnost bolest. Kalik očigledno ne shvata šta znači reč "naučno". Ako npr. SZO kaže da homoseksualnost nije bolest, a moj komšija Pera kaže da jeste, to jeste neslaganje, ali ne i naučno neslaganje. Od suštinskog značaja za nauku je razlikovati relevantna mišljenja od šarlatanskih. Nauka dopušta mogućnost da njeni trenutno važeći stavovi budu opovrgnuti, ali tu moramo razlikovati načelni nivo argumentacije od pojedinačnog. Naime, nauka svakodnevno doživljava napade od armije šarlatana koji smatraju da su baš oni bogom dani da potpuno izmene shvatanje svega postojećeg. Stoga, ako želite da izvedete revoluciju u nekoj naučnoj oblasti, morate pre svega jako dobro poznavati tu naučnu oblast (a kao što smo videli, Kalik se ne razume ni u Kanta ni u teoriju seksualnosti) i zatim izneti vraški dobre argumente kojim biste dokazali da se baš vaša teza razlikuje od mora šarlatanskih (nasuprot tome, argumenti navedeni u tom nesrećnom tematu NSPM-a su ili davno pobijeni ili se pozivaju upravo na te šarlatanske izvore koje uzimaju za ozbiljno još samo po američkim biblijskim koledžima i Antonićevim člancima). Strategija kojoj Kalik i Antonić zatim pribegavaju je poznata kao "Galileo gambit" i sastoji se, kako rekoh, u kukumavčenju da su žrtve nekakvog progona koji nad njima sprovode, kako Kalik piše, "Država" i nauka (rezonovanje je jednostavno: Galileo je bio progonjen, a bio je u pravu; mi smo progonjeni, ergo, i mi smo u pravu. Nije slučajno što Kalik koristi baš metafore srednjeg veka i Inkvizicije u svom tekstu), e da bi neko prolio suzicu nad njima i iz sažaljenja im priznao status naučnika. O kakvom je stravičnom progonu reč dovoljno govori činjenica da je izdavanje časopisa NSPM redovno pomagala država, koja mu je pritom, ni krivom ni dužnom, pridala i kategoriju M51. Je l’ to taj progon?Vratimo se na kraju na one loše studente sa početka teksta. Najgori među njima nisu oni koji se navedenom metodom služe s namerom da obmanu profesora, već naprotiv, oni koji ne primećuju razliku između dve teme, koji su tvrdokorno ubeđeni da znaju ono o čemu pričaju. Jednom kada to njihovo "znanje" dobije zasluženi tretman, oni kreću da nipodaštavaju svaki autoritet, svaku instancu koja im ne povlađuje: ne valjaju ni profesori, ni asistenti, ni fakulteti ni instituti, pa ni sama "Država". Siroti mali hrčki...

[bergasa19]

DANAS

VusroKad sam pročitao tekst Vladimira Kecmanovića, vusro sam se od straha, što rekao moj pokojni tast. Kecmanović bi, izgleda, da polemiše, ali ja ne bih, jer imam preča posla i prosto ne znam šta bih to mogao reći voždu najmlađe generacije nacionalista, a što već nisam rekao voždovima starije i, da kažem, uticajnije generacije. Osim možda ovo: nekada je među nacionalistima (Mihiz, Brana, pa i Pekić i drugi) bilo velike gospode, a takvih među postojećim, nazovimo ih komercijalnim nacionalistima, nema. Moj pokojni tast je, recimo, u svojoj biblioteci imao sabrana dela Miroslava Krleže, a ja zakleti „krležijanac“ nisam pa sam, kad bi mi nešto Krležino zatrebalo, išao kod Brane da zajmim knjigu. Ej more, novokomponovani rodoljubi, bez Krleže nema ozbiljnog srpskog ili hrvatskog nacionalizma. Krleža je, da kažemo, i nadahnuće i kamen nacionalističkog spoticanja.Ovo čime se Kecmanović & co bave nije nacionalizam, nego najobičniji provincijalizam i tribalizam. Izgleda da je to je čak znao i Veliki Gedža, inače ne bi Beli i Krleži pisao toplu posvetu na njegovim „Deobama“, sa pokličom da deoba ne bude: „Beli i Krleži, dragim prijateljima, ljubav i radost, bez deoba , Dobrica Ćosić“. Tako je pisao Ćosić. I to latinicom. Videćete to cenjeni publikume samo ako „Danasova“ tehnika nekako ugura, kako se ono kaže, faksimil.Pitaju me neki poznanici zašto sam relativno blag prema Kecmanoviću, koji je, da tako kažemo, idealan za stavljanje u polemičku mašinu za mlevenje mesa. Nema Kecmanović polemički dar ni politički sluh, nije duhovit, tanki su mu nervi, željan je pobede (u disciplini u kojoj pobednika nema), a ja poznanicima ovako odgovaram: iz više razloga. Razlog prvi: Kecmanović je veoma nadaren pisac, što je prava retkost među bratijom u kojoj se našao. Iz tog razloga, recimo, nikada nisam opleo ni Miću Danojlića, koji me stalno bajagi prcka u njegovim staračkim smatranjima u Vučelinom Pečatu. Razlog drugi: između Kecmanovića i mene zjapi generacijska provalija. Moj „sukob s njima“ je, uostalom, i počeo pre mnogo godina, posle Ćosićevog svrgavanja sa trona predsednika SRJ, kada se Gedža obrušio na tadašnje „postmoderniste“, a ja mu u NIN-u otpisao da svoje probleme rešava sa svojim vršnjacima i pajtašima, političkim komesarima, nadrealistima, agitpropovcima i pročim. Tako je najbolje u ovoj zemlji gde je malo šta dobro.

[morgana]

elegantno.

[Frank Pembleton]

Ovo moze da zapocne neku polemiku ili "polemiku"....Alternativa kao politika: Uloga odmerenosti u opštoj kakofonijiInicijativa za formiranje novog Građanskog saveza Srbije nikako nije van pameti, odnosno bez perspektive. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga da podseti na ideje koje su početkom devedesetih vodile ne samo lidere te stranke već i svih ostalih, tada opozicionih

Alternativa kao politika: Uloga odmerenosti u opštoj kakofonijiInicijativa za formiranje novog Građanskog saveza Srbije nikako nije van pameti, odnosno bez perspektive. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga da podseti na ideje koje su početkom devedesetih vodile ne samo lidere te stranke već i svih ostalih, tada opozicionihPošto politička scena po mnogo čemu liči na onu od pre dvadesetak godina, nije nikakvo čudo što se događaju stvari koje bude nostalgične uspomene na vreme građanskog buđenja početkom devedesetih. U sklopu različitih postizbornih gibanja, samoanaliziranja i prestrojavanja, pažnju je privukla inicijativa za formiranje Građanskog saveza Srbije – ovaj put ne kao stranke, već kao udruženja građana. Poziv za formiranje udruženja potpisuju Marija Obradović, Rade Glušac, Ljuba Kenig, Aleksandar Kraus i Ljiljana Aleksić, inače članovi nekadašnjeg GSS-a, a kasnije i frakcije koja je svojevremeno bila protiv ulaska stranke u Liberalno demokratsku partiju.Viđeniji lideri GSS-a za sada se nisu oglasili ovim povodom, ali između redova poziva moglo bi da se pročita kako i nisu najneophodniji. Mnogo je jasnije iskazano da su oni – baš kao i lideri drugih demokratskih i proevropskih stranaka – izneverili ne samo svoje birače već i ciljeve oko kojih su se svojevremeno okupili: "Sve naše partije, ne samo ideološki već i praksom upravljanja, pokazuju da im je osvajanje vlasti cilj preko koga ostvaruju svoje klijentelističke, uskopartijske interese, a pokazalo se i protiv građana i društva, suprotno od naših političkih uverenja, koje smo svi mi kao politički misleći ljudi imali. Već dugi niz godina mi nosimo osećanje koje ovih dana mnogi iznose, da se u postojećoj ponudi političkih opcija mi jednostavno ne prepoznajemo", stoji u Inicijativi za formiranje GSS-a.KREDO: Osim ocene partijskog delovanja, tekst incijative za formiranje GSS-a donosi i nešto što bi mirne duše svako normalan potpisao: "Bez oslobođenog i samosvesnog pojedinca, građana, ne može postojati ni funkcionisati demokratsko društvo. Istorijska je zabluda srpske političke klase da se može stvoriti država bez društva, a društvo bez građana. Naš osnovni politički kredo zasniva se na tome da DRŽAVA treba da bude aparat društva i servis građana, a ne teritorija zasnovana na organističkoj teoriji KRVI I TLA, koja upravlja represivnim sredstvima, društvom i ljudima, a nedavna prošlost je pokazala da to uključuje i projekte osvajanja drugih naroda i njihovih zemalja".U razgovoru za "Vreme" jedan od potpisnika, Aleksandar Kraus, kaže da će udruženje građana GSS-a svoje političke ideje za sada realizovati putem tribina, diskusija i aktivnosti koje inače realizuju udruženja građana, dok bi formiranje partije podrazumevalo mnogo ozbiljniji angažman u okviru kojeg bi trebalo okupiti i mlađe snage.Reakcije čitalaca internet portala E-novine, na kojem je objavljen poziv, uglavnom su pozitivne, iako je jedno od glavnih pitanja isključivo personalno – da li će se inicijativi pridružiti oni po kojima je GSS bio poznat, Vesna Pešić pre svega. Kraus ističe da inicijatori pokretanja GSS-a po pitanju nekadašnjih lidera imaju "ambivalentne utiske" i da su mnogo diskutovali o tome: "Ko god hoće, može da se pridruži, dobro je došao. Uostalom, navika da uvek postoje nekakvi lideri, svima se obila o glavu".Ovim pitanjem bavi se i tekst inicijative – tu se, naime, napominje kako je neophodno da se posveti "velika pažnja kvalitetu ljudi s kojima želimo da menjamo postojeće stanje", ali i da će GSS inicirati "drugačiji model rukovođenja od danas uobičajenih u politici". Ili, mnogo konkretnije: "Bilo je potrebno da prođe vreme, da mnogima postane jasno zašto mi svojevremeno nismo želeli da pređemo ni u DS, a kasnije ni u LDP. Sama činjenica da su se za te opcije izjašnjavala i opredeljivala prethodna rukovodstva GSS-a, bukvalno i nedvosmisleno govore kako je GSS bio, da upotrebimo pravi termin, ‘obezglavljen’. Rukovodstva GSS-a su napustila i izdala svoje članstvo."OBEZGLAVLJIVANJE: Formalno-pravno, Građanski savez Srbije nestao je s političke scene 7. aprila 2007, kada je odlučeno da se stranka priključi Liberalno-demokratskoj partiji. Tu odluku podržali su nekadašnja predsednica Vesna Pešić, kao i njeni naslednici na toj funkciji Goran Svilanović i Nataša Mićić. Posle nekoliko godina transformacija i potrage za identitetom GSS-a, činilo se da je to sasvim očekivan epilog. "Velika većina članova GSS-a bila je pre pet godina za ujedinjene sa LDP-om i veliki broj njih je ostao aktivan i u novoj partiji. I danas mislim da je u tom trenutku takva odluka bila racionalna i kamo sreće da je na našoj političkoj sceni više spajanja, a manje cepanja i razlaza izazvanih tvrdoglavošću i sujetom, kao i nespremnošću na drugačija mišljenja. GSS je prvo oslabio upravo zbog unutrašnjih svađa i trzavica, pa je dobar deo rukovodstva prebegao u Demokratsku stranku, a potom se gušio u unutarpartijskoj raspravi o saradnji sa frakcijom Čedomira Jovanovića, koja je prethodila ujedinjenju", kaže za "Vreme" Željko Bodrožić, novinar koji je kao član Predsedništva GSS-a bio svedok tih događanja, a koji je danas član Glavnog odbora LDP-a.PARTNERSTVO: Goran Svilanović i Zoran ĐinđićIako do dana današnjeg beogradskom političkom čaršijom kruže priče o tome da li je trebalo ili nije trebalo pristupati DS-u, LDP-u ili bilo kojoj drugoj stranci, ko je za to "kriv" i kakve je sve to posledice imalo, činjenica je ipak da prva asocijacija na GSS nije neslavan kraj. Tokom petnaest godina postojanja, Građanski savez bio je verovatno najuglednija stranka u Srbiji i jedna od retkih (ako ne i jedina) koja je važila za čistu i poštenu. Uporno insistiranje na borbi za ljudska prava, bezuslovno antiratna orijentacija, bliskost sa svim progresivnim pokretima u Srbiji i okruženju, uvek pristojna komunikacija s javnošću, ugledno i nekompromitovano rukovodstvo... sve to, uz mnogo onoga što dolazi pride, učinili su da GSS bude upravo ono što mu ime kaže – politička opcija građanske Srbije, u najširem smislu te reči.DANI SLAVE: Stranka je zvanično formirana 1992, ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke (nastale raspadom Saveza reformskih snaga Jugoslavije) i od samog početka okupljala je ugledne javne ličnosti, profesore univerziteta, umetnike, aktiviste najznačajnijih nevladinih organizacija. Iako je u okviru DEPOS-a 1993. GSS postao parlamentarna stranka, a u međuvremenu aktivno učestvovao u svim antiratnim akcijama, istinsku popularnost stiče tek tokom protesta 1996/97, kada se demonstrantima svakodnevno obraćala liderka stranke Vesna Pešić. Teško je danas zamisliti bilo koga ko bi govornički i politički "isplivao" nastupajući sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem, ali je Vesni to i te kako uspevalo – osim što je svaki put suvereno pobeđivala kada je u pitanju emotivnost i strast govora, nije ostajala u senci čak ni u "disciplinama" u kojima su njeni partneri do tada bili neprikosnoveni. Kako bilo, tada je i onima neupućenima postalo jasno da se, osim pameti i akademskih titula, u GSS-u gaje vrednosti do kojih je stalo svakom ko je normalan i da je u pitanju stranka koja nije rezervisana samo za salonske revolucionare. Tada zapravo počinje i "otvaranje" GSS-a prema široj javnosti: osim aktivnosti u sklopu Saveza za promene, sprovode se i akcije Srbija je naša zemlja (1999) i Verujemo u Srbiju (2000), koje su imale cilj da ojačaju uticaj stranke i pripreme je za izbore. Istovremeno, međutim, nikako nisu izgubljeni standardi od kojih se i krenulo: svaki drakonski zakon koji je donela Miloševićeva vlasti, svako kršenje ljudskih prava, svaka represija i sila, bile su teme o kojima se GSS najoštrije izjašnjavao (i delovao), čak i u trenucima kada su drugi ostajali nemi.PRST NA ČELO: Nakon oktobra 2000, GSS dobija komade vlasti na svim nivoima: ima pet poslaničkih mesta u saveznom parlamentu, devet u republičkom i sto odborničkih u lokalnim skupštinama. Predsednik stranke Goran Svilanović (koji je u međuvremenu zamenio Vesnu Pešić na čelu GSS-a) postao je ministar inostranih poslova, Nataša Mićić predsednica republičke skupštine i VD predsednika Srbije, Gašo Knežević ministar prosvete, Dragor Hiber predsednik skupštinskog Odbora za pravosuđe, Ivan Andrić predsednik Odbora za kulturu i informisanje, Radmila Hrustanović je bila gradonačelnica Beograda, a Vesna Pešić ambasadorka u Meksiku. Uprkos ovakvim pozicijama – neki kažu upravo zbog njih – GSS na izbore 2004. izlazi na listi Demokratske stranke i osvaja pet mandata. Pre toga, napustiće je neki od najuglednijih članova: Vojin Dimitrijević, Dragor Hiber, Gašo Knežević, Radmila Hrustanović... dok će Goran Svilanović podneti ostavku na funkciju predsednika. Na iduće izbore GSS će izaći u koaliciji sa LDP-om i osvojiti tri poslanička mesta, ali ga već tada malo ko posmatra kao samostalnu stranku nalik na onu "od onomad". Najugledniji članovi nekako su se bili "utopili" u svojim funkcijama, a ugled novih lidera nije mogao ni da se meri sa ugledom nekadašnjih. Jednostavno rečeno, GSS iz devedesetih nije bio isti kao GSS iz 2007, a GSS Nataše Mićić nije čak ni izdaleka nalikovao GSS-u Vesne Pešić.Zbog svega ovoga, inicijativa za formiranje udruženja građana GSS nikako nije "van pameti", odnosno bez perspektive. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga da njegovo postojanje podseti na ideje koje su početkom devedesetih vodile ne samo lidere te stranke, već i svih ostalih, tada opozicionih. Za početak, bilo bi dobro da ovaj GSS makar svoje bivše članove natera da stave prst na čelo i razmisle. "Poznajem ljude koji su pokrenuli inicijativu za formiranje novog GSS-a. Oni su dugogodišnji borci za građansko društvo i siguran sam da su im namere časne, ali mislim da će teško uspeti da utemelje novu organizaciju. Ta bi inicijativa trebalo da trgne vrh LDP-a, kao što je to trebalo da se desi kada se pojavila ideja o belim listićima, jer su to znaci koji ukazuje da su neke stvari pošle u pogrešnom pravcu", kaže za "Vreme" Željko Bodrožić.Kako god da prođe, inicijativa za formiranje GSS-a kao udruženja građana mnogo je postigla već tokom nekoliko dana svog postojanja. U kakofoniji uglavnom histeričnih tonova, koja trenutno dominira intelektualno-političkom scenom, tekst inicijative, koji je i ovde citiran nekoliko puta, predstavlja pravi dašak svežine. Mirno, sažeto, svakom razumljivo, uz odmerenu dozu razočaranja i još odmereniju dozu nade, svakom koga to zanima, rečeno je zapravo ko smo, gde smo i zašto smo. Dovoljno.Tamara Skrozza

[Turnbull]

Ne znam kako nam je promakao ovaj rukavac polemike.

Fantazmagorija iz istorije književne sadašnjice: Unutrašnji polilogFric, Kec, trt i prcPiše: Marjan ČakarevićVeličina slova: Treba čitati knjige: Jeziva poruka Vladimiru KecmanovićuPhoto: StockAntonić i družba čika Dobrice je sve shvatila ozbiljno i već je uveliko proglašavala izbornu pobedu: Kecmanović je novi predsednik Književne republike (ne Krležinog časopisa, nego nekoliko ovdašnjih portala, časopisa i kafana). Antonić, vučićevski obeućen, klicao je novom predsedniku, orilo se po komentarima na sajtovima: Vlado –Srbine!, i čika Dobrica je odahnuo, napokon pobedismo Basaru i Krležu. Ali, onda dolazim i ja sa rezultatima iz udaljenih zvezdarskih izbornih jedinica i insistiram da se izbori moraju ponoviti, jer je u kontejneru kod Vukovog spomenika, preko puta gazda-Koletove mehane, pronađen džak sa listićima na kojima je pisalo Basara, i na kojima su bili tačni citati iz KrležeUragan u književnoj čašici rakije počeo je Kecmanovićevim primedbama o besmislu na javnoj sceni. Nemušto, kao i inače, vajkao se kako niko ne vidi pad kriterijuma u kulturi i medijima, najviše se zadržavajući na kolegama piscima i umetnicima, i organizatorima Festivala jednog pisca, posvećenog jednom Hrvatu. Štivo humorno, nema sumnje, naročito u pojedinim detaljima, stilskim bravurama prvog reda, na primer, kad za klasične pisce koristi palanačkosportskonovinarsku frazetinu „velikani pisane reči“. Na to mu je Basara očinski lupio dve-tri čvrge, onda se pojavio melanholični i rezignirani Vučinić na NSPM, ekstrahujući Kecmanovićev zipovani tekst, a onda je Kecmanović odlučio da mu je sad dosta ćutanja i da će on sad svima njima da pokaže šta sve on zna, kad su ga već povukli za jezik.U tom besu, ponajpre zbog sopstvenog neznanja, veselnik Kecmanović naletao je na Krležu citirajući, tumačeći, otkrivajući zaveru tročlane književno-tribinske redakcije Kulturnog centra Beograda, koja je, u stalnom dosluhu sa Basarom, rešila da uništi srpsku kulturu. Sve je to ispalo nesrećno i plitko, jer su se svetla književne arene upalila, ostao je sam sa čašom i tužnom tastaturom, ali književni izborni proces je bio počeo. Odveć se uzdajući u čika Dobričino pamćenje i kafanske spin-doktore, čije se reklamne poruke izobliče od duvana i alkohola u nešto potpuno suprotno, Kecmanović se nekako sveo na ono za šta ga proglašavaju kritičari od autoriteta – talenta na pragu pete decenije života. Da je, kako su bolji običaji podrazumevali, recimo sa ivšićevskih pozicija analizirao izbor Krleže za temu festivala, pa preispitao i te pozicije, ali i povratak verizmu u savremenoj prozi kao dubinski odjek repatrijarhalizacije, ili, u najmanju ruku, kao povratak konzervativizmu, da je tako nešto napisao mogla se od svega toga zapatiti plodna intelektualna rasprava. Tako bi podigao opšti utisak u javnosti da talentovani mladi pisci znaju ponešto i iz sopstvene struke, a ne samo da misle da znaju nešto o politici. Ali kako sa „ivšićevskim“ i „repatrijarhalizacijom“ pred Dobricu i Antonića? U toj dilemi je i osnovna tačka sukoba Kecmanovićevih tekstova sa samim sobom. Pledirajući za govor o književnosti i književnim vrednostima, Kecmanović se prebrzo i olako spustio na nivo komunističkog birokrate pred penzijom iz predosmosednične epohe, sa dva razreda pravno-birotehničke škole, pa je prozivao srpsku državu što sopstvenim parama slavi strane državljane (mada mrtve nekoliko decenija, ali svejedno strane), pa je tražio da se urede međudržavni sporazumi kojima bi bila regulisana čitanja knjiga i javnog govora o njima, poštujući principe reciprociteta, što je, na kraju, ispalo vrlo duhovito.* Žrtva ijekavice: Slobodan AntonićPhoto: css.org.rsMeđutim, Antonić i družba čika Dobrice je sve shvatila ozbiljno i već je uveliko proglašavala izbornu pobedu: Kecmanović je novi predsednik Književne republike (ne Krležinog časopisa, nego nekoliko ovdašnjih portala, časopisa i kafana). Antonić, vučićevski obeućen, klicao je novom predsedniku, orilo se po komentarima na sajtovima: Vlado –Srbine!, i čika Dobrica je odahnuo, napokon pobedismo Basaru i Krležu. Ali, onda dolazim i ja sa rezultatima iz udaljenih zvezdarskih izbornih jedinica i insistiram da se izbori moraju ponoviti, jer je u kontejneru kod Vukovog spomenika, preko puta gazda-Koletove mehane, pronađen džak sa listićima na kojima je pisalo Basara, i na kojima su bili tačni citati iz Krleže.Povuci riječ, cikne Antonić, prešavši na ijekavicu da zazvuči opasnije.Antoniću, pa nije ti ovo univerzitetska komisija, niti NSPM, izgovorim ja ladan ko Milka Canić i prospem džak sa ukradenim listićima na sto.Na prvom listiću samo tri reči: Treba čitati knjige! Svi zbunjeni. Samo čika Dobrica kulira.Na drugom listiću nešto duži tekst:„Jer svi ti suvremeni staljinistički pisci, već pokajani ili još nepokajani, računaju upravo na čudovišnu opću nepažnju i opću dekompoziciju koju su dijelom i sami izazvali ili ubrzali. Publika, iduća pokoljenja, ili tko zna što, bit će, kažu oni kad ih nitko ne čuje, kadra razlikovati i razdijeliti njihovu plaćeničku rabotu od njihovih 'slobodnih' umotvorina. U najmanju je ruku šaljivo to što ti uvijek tako revolucionarni pisci na taj način priznaju neprihvatljivu podvojenost: propagandni tekstovi su dobri za 'mase', a pravo je njihovo djelo rezervirano za elitu. Kako je žalosna literatura na kraju ovoga vijeka!“Šta je sad ovo, opet Hrvati, pita Antonić.Ivšić, kažem.Ko je sad pa taj, pitaju svi.Ma neki hrvatski pesnik nadrealista, bez veze, došapne jedan iza ćorave izborne kutije.Tekst povodom smrti Marka Ristića, dodajem, časopis „Gordogan“, 1985, preštampano u knjizi U nepovrat, 1990.Kecmanoviću već pomalo nelagodno.Treći listić – Crnjanski.Šta s Crnjanskim, skoči ceo Kecmanovićev štab, samo se Dobrica malo umrdne.Na izbornom mestu utvrđeno je da ga previše potežete i u dobru i u zlu, i da to postaje pomalo dosadno. Napravili ste od njega nekakvu carinu za ulaz u srpsku kulturu, a niste naveli nikakve konkretne dokaze da je Krleža vodio harangu protiv njega. Pri čemu ispada da je Crnjanski bio anđeo u ljudskom liku, protiv koga su se urotili svi đavoli ovog sveta. Bilo je tu polemika, jetkih reči i ciničnih komentara, ali fantazirati da je Krleža čovek koji je vodio takve staljinističke akcije protiv Crnjanskog, pa zaista je teško odlučiti da li u toj tvrdnji preteže glupost ili bezobrazluk. Dočim protiv Krleže jesu takve akcije vođene, kao što su i protiv Crnjanskog vođene, ali ih svakako nije vodio Krleža. Sa druge strane, ima mnogo dokaza da je imao najviše mišljenje o književnom opusu Crnjanskog:„Zašto uostalom Miloš Crnjanski ne bi dobio Nobelovu nagradu, kad je, recimo, Roman o Londonu tri puta bolji od nekih koji su takvu nagradu dobili.“(Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan, knjiga 1, str. 270, Globus, Zagreb, 1986). Vladimire, duboko si me razočarao: Dobrica Ćosić, patronPhoto: FoNet/Aleksandar KokovićDakle, podmećete Krleži, a pri tom, podmećete i Marku Ristiću. Reč je o Krleži, a ne o čika Dobrici, i o Marku Ristiću, a ne o Krstiću. Ako su Krleža i Ristić bili dobri prijatelji, bedno je i glupo proglašavati jednog za trabanta ovog drugog. Uopšte, sudite o evropskim intelektualcima najvišeg ranga na način seoskih alapača. Šta vi mislite, da oni nisu imali pametnija posla u životu, nego da po kafanama spletkare protiv ovog ili onog pisca. Ili da je Ristić pre nego što nešto pomisli ili napiše pitao Krležu za dozvolu. A evo, ima i ova epizoda iz njihovog života:Kad smo počeli rad na Enciklopediji Jugoslavije, šef redaktor srpske redakcije bio je Marko Ristić, a sekretar Roksanda Njeguš. I jednoga dana, ne znam kako se to dogodilo, Nikola Sekulić, dostavio mi je golem fascikl materijala. Vjerojatno to nije pročitao nego je vidio da je riječ o Leksikografskom zavodu i poslao meni. Međutim, kad sam ja pročitao, kosa mi se digla na glavi. Vidim čitav niz zapisnika i saslušanja o tome kako sam iz Enciklopedije izostavio Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada, kako brišem iz pripremljenog materijala za štampanje srpske kapetane sa solunskog fronta, a uvršćujem austrijske generale hrvatskog porijekla. Čitava hrpa vrlo ozbiljnih optužbi s manje-više otvorenim aluzijama i tvrdnjama o mom tobožnjem nacionalizmu. Istragu je navodno pokrenula Roksa Njeguš, koja se, moram priznati, u prvo vrijeme kao sekretar redakcije vrlo odlučno borila protiv naših mentaliteta i doprinijela da u Enciklopediju uđe ono najbitnije. Ali, eto, ne znam što joj je bilo da pokrene tu istragu. Uz materijale bio je priložen i zapisnik o saslušanju Marka Ristića; njegove bi se izjave otprilike mogle svesti na to – pa i jest i nije. Sve zapisnike predao sam Borku Vranjicanu, koji je u Zavodu bio političko-upravno lice i moj zamjenik i rekao mu da napiše Marku Ristiću pismo i da ga pita je li doista to njegova izjava. Marko je odgovorio da je dao jednu takvu izjavu, ali na brzinu, jer se spremao na put, i da su, u biti, to njegove misli.Pošto je istragu vodio CK Srbije, napisao sam veliko obrazloženje i odgovor na sve te pritužbe. Istakao sam da Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada nije ni moglo ući jer se vodi pod slovom 'S', a ono dolazi poslije slova 'H'. Ubrzo sam pozvan k Draži Markoviću, koji je bio određen da cijelu stvar raščisti. On je taj posao vodio korektno, vidio je da su to besmislice i pitao me:'No, što sad da činimo?''Ništa osobito. Neka Roksa Njeguš i Marko Ristić daju ostavke na svoje položaje, jer ja poslije ovoga s njima ne mogu raditi.'Tako se i dogodilo. Marko mi je to jako zamjerio. I dalje smo se družili i viđali na Brionima i drugdje, provodili dane zajedno, ali među nama je otad postojala velika provalija.Nisam mogao shvatiti da se Marko mogao tako ponijeti, Marko koji je mene znao bolje nego itko, Marko zbog koga sam, braneći ga kao nitko nikog nikada, ušao 1939. u najljući okršaj s kompaktnom demokratskom većinom Centralnog komiteta Partije, ali eto, tako se dogodilo, a da ni sam Marko možda nije bio svjestan kakve je sve razmjere cijela stvar mogla poprimiti...(Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan, knjiga 3, str. 10-11, Globus, Zagreb, 1986.) Ej, Čakareviću, smaraš! Ne mogu da čitam ovolike navode, kaže Kecmanović.Ne smaram ja, nego istorija i istorija književnosti, odgovaram. Ali ovo nije kraj, dodajem. Srozavaš nam profesiju kada navodiš Ristića i njegov tekst o Crnjanskom, Rastku Petroviću i Elijaru, pa kažeš da je proglasio „ideološkog neistomišljenika 'mrtvim piscem'“.Pa zar nije, pita Kecmanović.Jeste, ali se tekst ne zove „Tri mrtva pisca“, nego „Tri mrtva pesnika“. Razlika nije dramatična, ali je taj tekst fundamentalan za srpsku kulturu, pa se očekuje od nekoga ko se proglašava njenim čuvarem da barem naslov tačno citira. Da ne ulazimo sad u fine razlike između pojmova „pesnik“ i „pisac“, koje su presudne za Ristića, teško da biste to razumeli. 'Ajde da je Antonić pogrešio, ali tebe ipak proglašavaju nekakvim piscem, a ti to ne poričeš, naprotiv. Pomisliće zlonamerni čitaoci da ovaj tekst nisi nikad čitao, evo, ja već sumnjam da jesi, što nam svima, a tebi naročito, ruši i ovako ne previsok ugled, koji imamo u javnosti.Ne seri, Čakareviću, nego daj šta ima još, već pomalo pizdi Kecmanović, vidi da se izborna pobeda klima.Na četvrtom listiću piše: neostaljinista!Šta je pa sad ovo, pitaju u glas.Pa to bi Kecmanović trebalo da objasni, kažem ja.Ne razumem, kaže Kec.Prc, kaže Basara. Tako se i Staljin pravio blesav, on je imao tenkovske divizije, ti imaš Politiku, Glasnik i RTS/B92, dobacuje Basara, koji sve vreme do tada mirno sedi u ćošku, pijucka drugu rakijicu, puši, smeška se, čeka konačan ishod izbora, ali sve do ovog trenutka ne podjebava.Čika Dobrici se već smračilo pred očima, pa ja brže bolje požurim da objasnim o čemu se radi i navedem Kecmanovićev tekst: „A srpska kultura je, opet, na Krležu, reklo bi se, uticala kao inspiracija za tekst u kom lamentira nad Evropom koja je spala na to da aminuje trijumf 'prljavih Cigana', to jest Srba, i u kom, u svega nekoliko reči, uspeva da nacistički izvređa dva naroda, što je rezultat na kom bi mu pozavideo i 'veliki brat' logora Jasenovac Vjekoslav Maks Luburić, s kojim je, jelda, takođe bio u sukobu, i to tako žestokom da je u Zagrebu odremao period u kom je ovaj žario i palio i u kom su levičari mnogo manje poznati od Basovog idola, u Maksovim logorima pogubili glave“.Dakle, Krleža je, sledeći logiku ovog teksta, nacista gori od Maksa Luburića i, na neki način, posredno je kriv, time što je bio poznat pisac, zato što su u NDH ubijali levičare. Staljin bi zbilja bio ponosan na vitalnost svojih umetničkih postupaka.Čakareviću, ne vređaj, to piše u tekstu, kurobeca se Kecmanović. Kecmanovićev čitalac ljubi zajedničkog idola: Staljin foreverPhoto: StockEj Kec, ne ide se na svadbu bez crven-bana, pokušavam ja da budem duhovit. Moram da ti otkrijem jednu tajnu. Tekst koji navodno citiraš je jedno poglavlje iz Krležinog Dnevnika (knjiga 2, str. 225-227, Oslobođenje, Sarajevo, 1977, drugo izdanje 1981), sa naslovom Scena na jasenovačkoj stanici, a iz septembra 1919.Čika Dobrici već nije dobro.Austrijski službenici napuštaju Bosnu, nastavljam ja:„(...) kompozicija ta čeka već čitav dan u Jasenovcu da krene, tu je prenoćila, krenut će večeras u Beč, sarajevsko administrativno osoblje, austrijski povratnici, tu u Jasenovcu svršava jedna ekspedicija 1878-1918/19, četrdeset godina ni u što, u trenutku popušila ih je historija kao smrdljivu cigaretu, ugasivši taj crno-žuti čik u blatu upravo u Jasenovcu (...)/ U jednom vagonu, na naslonjaču stila šezdesetih godina prošlog stoljeća 'mauvais gout', tamnozelene presvlake, sjedi presvijetli gospodin beha-Sektionsschef, i zuri u ništa. Zuri u ništavilo prolaznosti na sprovodu sebe samoga. (...) Oko njega viču djeca nad cvilidretom, vesele, nasmijane djevojke i mladi infanterijski oficiri koketiraju na korzu pred štacijom, a gospodin Sekcionsšef sjedi u svome naslonjaču napomičan kao mumija i zuri u vakuum. Osjeća da se da je ovoj ispeglanoj i ištirkanoj lutki 'u ovome glumištu hladno'.“Reč je, dakle, o smrti jednog, austrougraskog i rađanju drugog, eshaezijskog sveta, a opisani službenik ne shvata„da su ratovi oluje i da te oluje nose čitave svjetove po zakonu dublje logike.“Posle ovoga, u Krležinom tekstu slede znaci navoda, koji su pravopisni signal da ono što je unutar njih nisu piščeve reči. U konkretnom slučaju, reč je o unutrašnjem monologu austrijskog službenika:„ 'Car je mrtav i njegovi carski ađutanti s njim. I Carica je mrtva. I njen sin, carski prijestolonasljednik, isto tako. I njegova ljubovca, baronesa. I Carev brat, i sam Car Meksika, i on je mrtav. Caricu su zaklali. Careva brata Cara su ustrijelili, sina mu dotukli šampanjskom flašom, jedan mu se brat odmetnuo u skitnice, sinovca, drugog prijestolonasljednika Carstva, su ustrijelili, i njegovu ženu groficu isto tako. Drugog sinovca carskog kao Cara su prognali, treći prijestolonasljednik carski sa roditeljima u progonstvu, rat je izgubljen, Beč gladuje, Austrije nema, rulja je zavladala svetom, rat su dobili ovi balkanski Cigani, kakve li sramote! I ovaj povratak, u ovim marvinskim vagonima, punima brabonjaka i balege. Kamo?'“Nakon što pored njega protutnji Orijent-ekspres Pariz-Beograd, „pet-šest naparfimiranih pulmana sa mahagonijem i mesingom, sa slatkim mirisom kolonjske vode i sapuna, sa baršunastim zavjesama svojih sleepinga“, službenik nastavlja svoj monolog:„'Beogradskoj gospodi ide karta. Tko bi to bio mogao da povjeruje? Grey, Lloyd George, Poincare, Clemenceau, Wilson, sve su to beogradski asovi! A tko je nas pobijedio? Ovi ušljivi balkanski Cigani, koji po čitave dane žvaču luk i pljuckaju po hapsanama, ova nepismena bagra za vješala, njoj danas Evropa vjeruje i dala joj je u ruke nekakve barjake.'“(Dnevnik, knjiga 2, str. 225-227, Oslobođenje, Sarajevo, 1977, drugo izdanje 1981.) Ni ja ne čitam ništa, pa šta mi fali: Kecmanović i Krstić, prijateljsko ćućorenjePhoto: prozanaputu.comKao što vidiš nema nigde „prljavih Cigana“, nego samo „ušljivih“. Razlika jeste beznačajna, ama znakovita, pošto su to navodni navodi iz Krleže. Otkud ti ideja da će ti ovako podmetanje proći neopaženo. Krleža nacista, gori od Maksa Luburića! Krleža koji u isto vreme kada prvi put objavljuje tekst Scena na jasenovačkoj stanici, u časopisu Republika piše o Prvom srpskom ustanku sledeće redove:„A kada se za jedan ustanak iz sto i pedesetogodišnje retrospektive može reći da je za punih stotinu i pedeset godina anticipirao bitku za principe čovječnosti i slobode, onda je ta ocjena podudarna s najdostojnijim priznanjem kakvo se može odati jednom historijskom događaju. Poslije sloma Prvoga ustanka, pedeset još punih godina trajala je borba za političko oslobođenje, dok se nije spustio turski barjak sa kalemegdanske tvrđave, a uspomena na te slavne dane ostat će živa dok nam bude roda i jezika.“(O stopedesetogišnjici ustanka, u knjizi Historijske teme, Oslobođenje, Sarajevo, 1985.)Pa zar ti nije palo na pamet da će neko pročitati te tekstove, pa videti da tu nešto ne štima, da je nelogično. Prvo: Krležina svaka reč se tada sa pažnjom sluša, a drugo: otkud ti blesava ideja da je on bio takav intelektualni i ljudski ološ, gori od Luburića. Pri tom, uopšte ne umeš da sakriješ da nisi u životu otvorio tekst koji navodiš. Pa još, kao, braniš i Cigane od nacizma, bruka!Čakareviću, nabijem te na crven ban, sad već Kecmanović sasvim besan.Ja vadim peti listić: bizarnost!Šta je ovo, koji moj, pita Dobrica.Pa ne možeš čoveka da optužuješ da je rat odremao u NDH. To zvuči kao da je morao da nastrada od ustaša, samo zato da biste ti i tvoji glasači bili zadovoljni. Bizarnost je u ovom prigovoru, inače, eufemizam za glupost. Ajde sad što to nije tačno, pročitaj njegove Dnevnike i navedene razgovore sa Čengićem, pa ćeš videti kako mu je bilo, nego što nekako srozavaš i vodeće srpske pisce.Kako sad pa to, upada Vučinić, prvi put.Pa tako lepo: ni Crnjanski nije doplivao u Srbiju i branio je od okupatora, a i Andrić je kulirao sve vreme na gajbi u Prizrenskoj. Broj aktivnih boraca protiv fašista, to će ti i čika Dobrica potvrditi, bio je, i uvek je veoma mali. Da si bio na tribini na Festivalu, mogao si da čuješ duhovitu opasku Predraga Markovića da kasniji veliki broj prvoboraca je bio toliki samo zbog dobrih penzija, ali i zbog instaliranja komunističkog sistema.Je l' to onaj bradati ministar reko, pita Dobrica.Ma jok, čika Dobrice, tvoj Peđa, dodaje Vučinić.Dobrica se sad malo zamisli, pa kaže, bilo je tih slučajeva, ali ja ništa nisam mogao tu da učinim, uostalom, tada sam već odlučio da se posvetim svom književnom radu.A Kvaternik i Đilas, pita Kecmanović. Ko mene voli, voli kamen goli: Crnjanski poručuje KecmanuPhoto: StockJa vadim sledeći listić: lažov! Sa Kvaternikom ocem Krleža se posvađao još 1918, on je i u Prvom ratu vešao Srbe po Terazijama. O tome lepo piše u čuvenom tekstu Pijana novembarska noć 1918:Vješalima mi prijetite, zar ne, upao sam u riječ Ministru rata povišenim glasom! „Objesit ćemo mi prije vas! Rekao sam dolje Kvaternik zato, jer je taj vaš Kvaternik bio šef generalštaba beogradskog Guvernmana 1916 i jer su svi oni mrtvaci sa terazijskih vješala Kvaternikovi mrtvaci, jer je bio Borojevićev ađutant, jer je crno-žuta kreatura i jer predstavlja sve ono protiv čega se naš narod bunio i danas se još buni! Pozovite još i generale Scheurea i Rhemena i Potioreka! Mogli ste pozvati i Admirala Horthyja. On vam je predao čitavu austrijsku flotu i on vam je dao poštenu riječ svoje lojalnosti! Onda podijelite Hortyju orden Narodnog vijeća SHS za njegov masakr u Kotoru! Bravo! Dolje austrijski junkeri, dolje Kvaternik! To pitanje ne ćete riješiti vješalima! Sramota!(Pijana novembarska noć 1918, u Dnevnik, knjiga 2, Oslobođenje, Sarajevo, 1977/1981.)To je, dakle, Kvaternik stariji, a o Kvaterniku sinu kaže:„Ali njegov sin mi nije dao mira, iza svih pokušaja da mi glava ode stajao je osobno Dido Kvaternik.“(Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan, knjiga 2, str. 115, Globus, Zagreb, 1986.)Zbilja je zanimljivo reći za odnos sa Đidom i Didom: „s kojima Fric tu i tamo jeste bio u sukobu, ali mu se za taj sukob uglavnom 'fućkalo', s obzirom na poziciju koju je imao kod Đidinih i Didinih šefova“. Ima, recimo, i ovo mesto kod Čengića:A zapravo nisam za vrijeme rata bio pasivan, nego i te kako aktivan, aktivniji nego mnogi drugi koji su bili u partizanima aktivni. Trebalo je u to vrijeme postojati u Zagrebu! Hrabrije je bilo za jednog Krležu da sjedi tu nego da je u partizanima, kamo također nije imao kuda jer je bio popljuvan. I sad se nađe jedan Đilas koji u svojim intervjuima piše kako sam bio kukavica te nisam došao u partizane! Živjeti u Zagrebu uz vlastite najljuće krvnike kakvi su bili general Slavko Štancer, vojskovođa doglavnik vitez Kvaternik i njegov sin šef policije Dido i na kraju, kao kapa tome, poglavnik Ante Pavelić i Kerubin Šegvić, dakle kompaktna družba protiv koje sam se borio otkad sam propisao. I sad sam kukavica što tu pored njih sjedim i čekam kada će mi zakucati na vrata. Moj je slučaj zaista 'klasičan primjer kukavičluka'.(Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan, knjiga 3, str. 208, Globus, Zagreb, 1986.)Sa spiska za streljanje, kad je proglašena NDH, izbrisao ga je lično Pavelić, a on se ipak odvažio da odbije njegovu ponudu da bude upravnik HNK. Ima i o tome sve lepo zapisano kod Čengića. Ipak je to nekakva hrabrost da odbijete čoveka koji vam je bukvalno sačuvao život.Što se tiče Đilasa, i u vezi sa njim obmanjuješ svoje glasače, dodajem.More, jebo vas Đilas, Milovan a ne Dragan, bagro komunjarska, skoči Basara, sad već kod sedme-osme čašice.Mi se svi ispostrojavamo, samo Dobrica, oštar kao kikirez, dobacuje, Kipranin, sedi dole, nije još ništa gotovo.Bas, pri kraju smo, bojažljivo prilazim, opusti se, pobeđuješ.Ajde sinovac, požuri, kaže Basara i utone ubrzo u melanholiju.Dakle, izokrećeš Kecmanoviću, i podmećeš, jer nemaš pojma: Đilas je Krležu, posle oslobođenja, dočekao zavaljen u fotelji, sa nogama na stolu, a ne obrnuto:Obratio sam se Titu pismom, pozvao me da dođem u Beograd, bilo je to pred kraj 1945. Zvao me Tito da dođem već u maju na Dan pobjede, ali tada nisam otišao.„Drago mi je da Te vidim“, rekao mi je pri susretu „nisi došao, a dobro bi bilo da si došao u partizane, ali šta je bilo među nama, bilo je, o tome nećemo više, a što se polemika tiče, njih s Tobom više neće biti. Idemo dalje…“– I Vi ste već tada razmijenili mišljenje s Titom oko „Pečata“, „Književnih sveski“ itakozvanog sukoba na ljevici?– On je rekao da je cijela ta diskusija bila suvišna s moje strane, ali i da je Partija u tom slučaju promašila i da je i Partija tu mnogo štošta izgubila.Tih dana u hotelu „Madera“ posjetio sam Milovana Đilasa u njegovom apartmanu. Razgovarali smo o različitim stvarima, a onda mi je Đilas postavio pitanje:„Reci Ti meni, Stari, ali iskreno, zašto nisi došao u partizane?“„Nisam došao jer bi me ubili.“„A ko bi Te ubio?“„Recimo, Ti.“Đilas je skočio sa stolice kao da ga je netko iglom bocnuo u stražnjicu i izašao na balkon. Ubrzo se vratio i rekao: Čak i ja bih se odrekao P 70: Milovan ĐilasPhoto: lupiga.com„Moram biti iskren i pošteno priznati: Ubio bih Te do 1942. A zašto nisi došao na zasjedanje AVNOJ-a, kad smo Te zvali?“„Niste po mene poslali čovjeka moga povjerenja; u ljude koji su mi dolazili nisam vjerovao, a uostalom, moj stil nije da dolazim na kraju balade.“22. V 1968.(Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan, knjiga 1, 1986.)Kao što vidiš i o tome lepo piše kod Čengića. A Đilas mu je podmetao kad god je mogao, čak i kad ga je hvalio, jer nije mogao da mu oprosti što ga je Krleža nazvao ovnom, i još važnije od toga, što je dokazao da je književni ovan. Međutim, ti odnosi i neslaganja postojali su na jednom mnogo ozbiljnijem nivou, a u osnovi bi se mogli odrediti kao sukob umetnika i političara. Ali da bi to znao, trebalo je da pročitaš ponešto pre nego što sedaš za tastaturu.Pa ti me stvarno proglašavaš za staljinistu, snuždeno će i sad već ozbiljno Kecmanović, a ja se sve vreme izdajem za desničara.Eh sad, ne proglašavam te ja, nego tvoje neznanje i to što pišeš. Ali ako ti to nešto znači, ima osnova da te odredim i kao nacional-staljinistu ili nacneostaljinistu. Međutim, ne treba to uzimati k srcu, tapšem ga po ramenu, mora se koristiti neka pojmovna aparatura, a ideje i umetnički postupci putuju kroz vreme i narode. A bilo mi je glupo da kažem gebelsovski, jer Staljin je ipak bio Sovjet, naš čovek, Srbin takoreći, a i oslobodio je Evropu od nacista, pa će tako biti prihvatljivije.Je l' ima još, pita Kecmanović.Ima još nekoliko listića, ali oni ne mogu uticati na konačan ishod izbora. Dakle, Basara ostaje predsednik (Književne) Republike. Ali nemoj da padaš u depresiju, idi u biblioteku, nastavi da treniraš.Ajde branitelji, dosta je bilo, ustaje polako Basara, a ti Marjane, zovi Makija da me vozi kući.Pa Bas, Maki (Bogoljub Arsenijević, slikar i antifašista, prim. ur.) više ne živi u Beogradu, kažem.Dobro, zovi onda taksi da me vozi na Brdo.Ubrzo dolazi taksi i Basara odlazi niz Kneza Miloša.Čekaj, kaže Antonić, a šta je bilo sa Deklaracijom koju je Krleža potpisao.Jao Antoniću, ti zbilja imaš mazohističke porive, kažem. Evo listića sa navodom, gde je to jezgrovito objasnio:Oskar Davičo mi je, tu skoro, rekao da su hrvatski i srpski dva jezika. Jebem ti boga, kazao sam mu; to je jedan Jezik. Glupost je tvrditi drukčije. Ali, eto, nas dvojica sad razgovaramo, vas je majka učila srpski, mene moja majka hrvatski. Potpuno se razumemo, iako sam ja ijekavac a vi ekavac. Ja mislim da kod vas taj isti jezik treba da se zove srpskim, a kod nas hrvatskim. Lično, ja sam iznad svega toga i potpuno me ne interesuje kako će se jezik zvati.(Milan Đoković, Beleška o razgovoru sa Miroslavom Krležom, iz rukopisne zaostavštine, 1967)Ti si Kecmanoviću stvarno fenomen, ovo još nisam video u polemici, javlja se rezignirani Vučinić, od pet argumenata koje si naveo protiv Krleže, nijedan nije tačan. U stvari, svi su na tvoju štetu.A tvoji su, kao biva, mnogo bolji, brani se Kecmanović. Predsednik Književne Republike: Svetislav BasaraPhoto: StockČika Dobrica sluša i priseti se jednog davnog razgovora pa kaže, e moj Vladimire, pa ja sam mislio da ti nešto znaš. Kakve ste vi generacije, muka mi pripadne od vas: niste ratovali, gradska ste deca, mogli ste nesmetano da studirate, imate prvoboračke prinadležnosti od malena i opet ništa, nadjebavaju vas neki Evropejci.Kecmanović i ostali ćute pokunjeni.Jebem vas blentave i nesposobne sve redom, skoči Dobrica, zovi mi Marka Krstića, zovite Akademiju, nek mu daju Ćopića.Svi blago ustuknu, a Antonić će stidljivo, pa, čika Dobrice, zar Ćopić nije umro.Dobrica ga odmeri pogledom Putina, kad mu srpski političari govore o panslavizmu, a onda, sasvim utučen, blago mu kaže, Ćopićeva nagrada, Bobice.Potom ogrnu gunj, otvori vrata, napusti izborni štab i ode u pravcu devetnaestog veka. Tren nakon što se vrata zatvoriše, iza njih se začu jedro, sonorno „trrrt“.*Taj zvonak zvuk me probudi.Posle sam se čudio odakle mi i kome su potrebni svi ti citati.

[bergasa19]

Ovaj ne odustaje. DANAS

19/06/2012 19:04U polemici ima poraženihAutor: Vladimir KecmanovićSveta Basara se „vusro“. Žao mi je. Ali, „da kažem“, sam je kriv. Iako ne u suštinskom smislu, u kontekstu dnevne efemernosti donekle je tačna Svetina misao da je polemika disciplina u kojoj nema pobednika. Samo što se te relativne istine polemičari obično prisete kada izgube bitku. Jer ako pobeda i nema, poraza, sve mi se čini – ima.A kako je došlo do toga da Sveta izgubi polemički dvoboj sa čovekom „idealnim za stavljanje u polemičku mašinu za mlevenje mesa, bez polemičkog dara i političkog sluha, neduhovitog, tankih nerava, željnog pobede“? Možda je kvaka u tome što u polemici neku ulogu igra i snaga argumenata?Ali, hajde da Svetu dodatno ne „vuseravam“ teranjem na mučna preispitivanja – da ga porazim, i bez argumenata, koji su, plašim se, surovo i „neprincipijelno“ na mojoj strani, bila mi je dovoljna „generacijska provalija“ koja „zjapi“ između njega i mene, čega se „vusrani“ lepo, ali, avaj, kasno prisetio. Kada se znatno stariji pisac upusti u polemiku sa znatno mlađim, može samo da se nada kako je mlađi kompletan idiot. Inače - provešće se kao bos po trnju, što se Sveti, sve mi se čini, upravo dogodilo.Sa koju desetinu više godina i objavljenih knjiga, sa srazmerno većim brojem priznanja i svim što uz to ide, afirmisaniji polemičar, baš zato što je reč o disciplini u kojoj, kako sam tvrdi, pobednika nema - biva pobeđen na samom startu.Da ne govorimo o tome kako, duže egzistirajući kao javna ličnost, čak i čovek manje živahan od Svete, biva u prilici da se u nazočnosti „cenjenog publikuma“ „vusere“ neuporedivo više puta, pa mu se lako može dogoditi da ga mlađi, koristeći tu činjenicu kao validan argument, ne porazi samo relativno nego, „da tako kažem“, i apsolutno. Svestan te činjenice, a gajeći poštovanje prema njegovom literarnom daru, Svetu sam, pre nego što je – kao čovek nezainteresovan za sport i neupućen u sportska pravila – pokušao i da istrči i da ne istrči na teren, štedeo koliko sam mogao, „prckajući“ ga samo kada bi baš preterao, pa i tada što je moguće blaže, kako ga ne bih terao da se upušta u unapred izgubljenu bitku.I da budem iskren, bio sam siguran da je dovoljno iskusan da tu grešku ne napravi. Računao sam: naučio je nešto od „Velikog Gedže“, o kom je napisao nekoliko hiljada tekstova i pola police knjiga, a čovek mu, poštujući „generacijsku provaliju“, nije odgovarao. I hajde što se ispostavilo da Sveta ima od „Gedže“ slabiji politički sluh. Ako uzmemo u obzir da je Dobrica Ćosić bio predsednik republike, a Svetislav Basara jedva dogurao do ambasadora na jednom živopisnom ostrvu – to je nekako i normalno. Ali, da su Svetini „živci“ tanji - to je, opet imajući u vidu „generacijsku provaliju“ - zaista začuđujuće. No, šta je, tu je, posle karanja, nema kajanja, i tako to…Ostaje nada da će se Sveta prisetiti kako ne gubi onaj koji kocka, nego onaj koji pokušava da se vadi – i poštujući vlastite reči – pozabaviti se „sopstvenim vršnjacima i pajtašima“. Jeste da ta družina baš i ne vrvi od polemičara, ali kao materijal za satiričnu obradu uopšte nisu rđavi.P.S.Budući da me proglasiše desničarem, ne bi bilo lepo da ne izrazim solidarnost sa Svetinim jalovim žalom za vremenima u kojima su književni nacionalisti bili gospoda. Slažem se da su današnji pisci, kako nacionalisti, tako i oni drugi – o tempora, o mores – prilično „komercijalno“, dodao bih i estradno nastrojeni. Istina, i u komercijalnim i u estradnim tendencijama žešće kaskam za Svetom, ali prihvatam svoj deo odgovornosti. I kada bi od tih grehova mogao da nas opere po jedan komplet Fricovih sabranih dela, odmah bih nabavio dva. Jedan za Svetu, jedan za sebe. Da ih poslažemo u regale i pozovemo ekipu iz Storija da nas fotografiše.

[Turnbull]

Ovaj ne odustaje. DANAS

Jedini suvisao komentar na ovo koji mi pada na pamet je onaj koji je svojevremeno Vladeta Janković uputio Šešelju: "Vi ste jedna preispoljna budala i pajac".Inače, i u "Politici" ima novi nastavak:

Krleža, Erazmo i pretpolitička SrbijaPovodom tekstova ,,Zapadnobalkanska pravila” (17. 5) i ,,Razvedravanje” (14. 6)„Ima mnogo interesenata koji žive od ljudske gluposti. I upravo iz tih fatalnih razloga glupost još uvek ima dobre društvene šanse! Ako je do demokracije, kompaktna joj je većina zagarantirana u svim najosnovnijim pitanjima života i smrti.” (MiroslavKrleža, „O Erazmu Roterdamskom”)Da je ovdašnjoj kulturnoj i književnoj sceni, kao uostalom i čitavom društvu, neophodno temeljno redefinisanje, više je nego očigledno. Ali je, i to znamo – nemoguće! Iz bezbroj razloga. Najnoviji slučaj „Kecmanović protiv KCB-a” koji se prostire po znatnom medijskom prostoru, uključujući i list ,,Politiku”, još je jedna potvrda nemogućnosti te misije. Kolumnista lista „Politika” Vladimir Kecmanović čak u dva navrata dezavuiše manifestaciju Kulturnog centra Beograda (KCB), Festival jednog pisca, čija je tema Miroslav Krleža, vređajući organizatore i učesnike. Da je u pitanju zapravo Kecmanovićev lični negativni odnos prema Krleži i njegovom nasleđu, to je više nego jasno. Između ostalog i stoga što se o prethodnim festivalima čije su teme bili Rastko Petrović, Vinaver i Nastasijević, uopšte nije oglašavao i ne koristi se bilo kakvom građom (tekstovima), niti informacijama u vezisa festivalom. No, njemu, niti ,,Politici”, ne smeta da čitaoce „informiše” i „savetuje”, uprkos tome što na manifestaciji nije učestvovao, niti joj prisustvovao, a pišući o festivalu demonstrira nepoznavanje osnovnih postulata organizacije kulturnih događaja, i, što je još alarmantnije, pokazuje apsolutnu neupućenost u Krležino delo.Navešću samo dve od brojnih neistina od kojih ,,Politikin” kolumnista gradi svoj „tekst”. Upoređujući recepciju dela Vedrane Rudan i Miroslava Krleže (?!), on tvrdi da organizatori festivala u KCB-u „posetioce nisu uspeli da privuku ni brojnim bilbordima ni ostalim marketinškim trikovima”.Činjenice i podaci kažu sledeće: ,,Festival 1 pisca” posetilo je oko pet hiljadaljudi (a izvesno je da će na koncertu Dženifer Lopez biti bar četiri puta više!), iako nije korišćena bilo kakva plaćena reklama. Upotrebljen je samo jedan bilbord, u vlasništvu Grada, pa je, gle čuda, za gradske ustanove kulture njegova upotreba – besplatna! Izložbe je svakodnevno posećivalo stotine ljudi, svih generacija. Na tribinama poput one na kojoj su na primeručestvovali Velimir Visković, Igor Mandić, Bora Ćosić i Mirko Demić, a na kojoj je bilo reči o uvek aktuelnoj „krležofiliji” i „krležofobiji” (pri čemu ovu potonju Kecmanović veoma krepko potvrđuje), i koje jasno reflektuju političke pozicije i opcije srpske i hrvatske sredine, prostor je bio tesan da primi sve zainteresovane. Bar trećinu publike činili su srednjoškolci iz čitave Srbije, i to ne oni koje su profesori prisilili da dođu, već mladi koji aktivno čitaju i koji su na festivalu pokazali sofisticirano poznavanje Krležinog i književnog i političkog delovanja... Predrag Matvejević je pak, neko drugo veče, doživeo stajaće ovacije takođe brojne beogradske publike... I kad smo već kod „političkog delovanja”: naš „arbitar” nikako da shvati da „Festival 1 pisca” nije nekakva svetosavska akademija, gde se bilo ko „slavi”... To nije apologetska manifestacija, već program koji ima tendenciju da kritički sagleda sveukupnost literarnog, društvenog i političkog angažmana pisca koji je tema festivala. Pa je shodno tome i oKrleži izrečeno mnoštvo stavova, ali na temelju činjenica i argumenata, između ostalog i na osnovu naučnih istraživanja Velimira Viskovića, ili Tomislava Brleka, ili pak literarnog bavljenja Krležinim delom od strane Bore Ćosića.Stoga je adresa na koju bi se moglo uputiti sledeće pitanje: koji su razlozi za bavljenje temama iz kulture na način koji Kecmanović demonstrira, koristeći se insinuacijama i govorom mržnje, u stvari adresa redakcije „Politike”.*Kulturni centar Beograda, urednica književnog i tribinskog programaOlivera Stošić Rakićobjavljeno: 20.06.2012

Užasno dugačka i razgranata, a potpuno besmislena polemika. Šta smo imali? Kecman je o Krležinim danima napisao zlonameran, glup i neinformisan tekst, čije su glavne tvrdnje zatim lako i ubedljivo pobijene (učesnici nisu čitali Krležu) ili ismejane (zašto mi pravimo o njihovom piscu, kad oni ne prave o našem), nakon čega je on uzvratio novim lažima, kako o festivalu, tako i o samom Krleži (bilo malo ljudi, Krleža nazivao Srbe Ciganima, itd.), koje su opet brzo i lako pobijene. I kraj. Nema dakle nikakvog merituma rasprave, sve je raspravljeno, ali polemika nikako da stane, jer pijani i nepismeni kafanski poluinteligent nikako da prestane da priča, stalno iznoseći nove laži, gluposti i uvrede, dernjajući se i držeći beskonačne tirade. To nije polemika, to je public meltdown.

[bergasa19]

"Polemike" sa likovima slicnim Kecmanovicu su neverovatno teske. Da bi ga dobio moras da se spustis na njegov nivo sto on i prizeljkuje. Takvi ljude ne zanima meritum polemike nego demagoska nazovipolitika.

[Turnbull]

"Polemike" sa likovima slicnim Kecmanovicu su neverovatno teske. Da bi ga dobio moras da se spustis na njegov nivo sto on i prizeljkuje. Takvi ljude ne zanima meritum polemike nego demagoska nazovipolitika.

Ma znam, ali pogledaj samo ove druge velike polemike koje su se ovde već pominjale, recimo one oko Antonićeve Misionarske inteligencije, ili Tačku razlaza - pa to su ozbiljne polemike u kojima itekako postoji meritum - hoćemo li graditi "liberalni nacionalizam" ili ćemo izlaziti na kraj sa zločinima počinjenim u naše ime, postoji li kolektivna odgovornost, šta je dužnost intelektualca u tranzicionoj demokratiji sa hipotekom ratnih zločina, itd. I ja mislim da i tu mnogi učesnici (Antonić, pre svega) čine razne nepodopštine - podmeću, izvode, preuveličavaju, itd, ali bez obzira na to jasno je da se tu raspravlja o nekom konkretnom i realnom pitanju, koje zaslužuje da se o njemu raspravlja (ako hoćeš, ove polemike mi se čine najbližim što smo mi prišli Historikerstreit-u).Ama u ovoj raspravi nema ničega, svako sa trunkom pristojnosti i auto-refleksije bi do sada odustao. Ali ne i Kecman, koji je sad ovo pretvorio u prozivanje Basare, ne osvrćući se na sve ostale odgovore koje je dobio, u kojima se opvrgavaju njegove laži. On prosto laži bace kao bombone, i nebitno mu je šta će s njima biti. Kad ga uhvate u nekoj, on samo pređe preko toga, i ide dalje.

[bergasa19]

Ni sa Antonicem ne bi bilo neke vrsne polemike, da se tu nisu sukobila dva misljenja koja su daleko od Antonica. Antonoc je tu bio samo slagvort. Ovaj Kecmanovic ne moze ni da nabode neku tacku oko koje bi se mogla povesti polemika. Jednostavno covek ne razmislja dok pise. Zato je nemoguce sa njim polemisati.

[le petit nicolas]

Ne znam kako nam je promakao ovaj rukavac polemike.

rukavac ispade najbolji deo polemike. i najknjiževniji. ovaj momak treba da se mane onih smornih i nategnutih pesama i da predje na prozu: ima priču, ima ritam, ume da napravi lik koji ne istresa parole nego govori skladno svom karakteru.poz

[Turnbull]

Pa da nastavimo gde smo stali. A to je kod Kecmana. Danas:

Proza na stranputiciAutor: Mirjana MiočinovićKnjiževna grupa Proza na putu (P-70) i ove je godine, uprkos mojoj najstrožoj prošlogodišnjoj zabrani, svoju književnu nagradu Poziv na putovanje povezala sa imenom Danila Kiša.Oglasite se na www.danas.rsNjeni su članovi, među koje spada i Vladimir Kecmanović, Danasovim čitaocima poznat po svojim infamnim sudovima o Krleži, odlučili da ta nagrada "afirmiše savremenu prozu u najboljem duhu Saveta mladom piscu Danila Kiša" (videti Danas, 11-12 avgust 2012, str. 12). Odabrani savet glasi: "Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologije", dok se na Guglu, uz pomenutu vest, citira još i rečenica: "Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve".Kako živim u zemlji u kojoj je pojedinac nemoćan pred nasilničkim ponašanjem, koje se ne obazire na tuđu volju i tuđa prava, ovim kratkim pismom želim samo da obavestim javnost da je ovo svojatanje Danila Kiša od strane ovih spisateljskih siledžija protivno mojoj volji. I ta volja nije posledica nekakvog hira, već najdubljeg uverenja da između njih i Danila Kiša, između onoga kako je on mislio i pisao, kao i toga kako je živeo, i onoga kako oni pišu, misle i žive, nema nikakvih dodirnih tačaka. Naprotiv. Zbog njima sličnih i zbog "vladajuće (nacionalističke) ideologije" koju zastupaju, on je napustio ovu zemlju.Moj im je pak lični savet da prelistaju kupusare Dobrice Ćosića, svog zaštitnika i jedinog "učitelja mišljenja" koji je po njihovoj meri, i pronađu neki slogan koji bi pristajao njihovom programu.

Edited August 15, 2012 by Syme

[Turnbull]

Kecman otpisuje:

Reagovanje na tekst "Proza na stranputici" (Danas, 14. avgust 2012)Retorički savetAutor: Vladimir KecmanovićIz poštovanja prema liku i delu Danila Kiša gospođi Mirjani Miočinović neću odgovoriti na način koji njen javni nastup zaslužuje, niti ću se baviti pitanjem ko je zapravo "na stranputici" i ko se bavi uzurpacijom jednog književnog dela.Oglasite se na www.danas.rsPosavetovaću je samo da se nad mislima svog pokojnog supruga ("Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologije" i "Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve") koje je navela, u kontekstu vremena u kom živi ozbiljnije zamisli. Kada bi to učinila, kao obrazovanoj, a pretpostavljam i inteligentnoj osobi, samo bi joj se kazalo koja je to vladajuća ideologija koja zagađuje savremenu misao i ko su prinčevi u koje treba sumnjati.Nažalost, gospođa Miočinović se opredelila da savremenim prinčevima i vladajućoj ideologiji mentalno robuje. Nemam iluziju da je tu moguće nešto promeniti, pa je savet retoričkog karaktera.Da je savetujem da se prepusti mislima lokalnih kulturtregera koje su "po njenoj meri", a da delo Danila Kiša pusti da govori samo za sebe, bilo bi, opet, delimično suvišno, a delimično nepristojno. Nepristojno - iz razloga koje sam već naveo. A suvišno jer se gospođa Miočinović kulturtregerskom razmišljanju i bez mog saveta očigledno prepustila.

[Turnbull]

Slobodna Evropa

Desničari i Kiš: Zloupotreba imena kritičara nacionalizmaPrintajtePošaljiteKomentirajteRazmjena:Danilo Kiš, foto: novitalas.comVeličina slovaBranka Mihajlović15.08.2012Književna grupa Proza na putu, poznata po autorima desničarske orijentacije, već drugu godinu raspisuje konkurs za književnu nagradu 'Poziv na putovanje' čiji je cilj, kako kaže grupa pisaca, da se afirmiše savremena proza u najboljem duhu saveta mladom piscu Danila Kiša „Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija.“I već drugu godinu bezuspešno to pokušava da spreči Mirjana Miočinović koja je po piščevom testamentu zadužena za brigu o njegovoj zaostavštini. Mirjana Miočinović u pismu objavljenom u listu Danas objašnjava zašto upotrebu imena Danila Kiša smatra siledžijstvom koje je protivno njenoj volji:“I ta volja nije posledica nekakvog hira, već najdubljeg uverenja da između njih i Danila Kiša, između onoga kako je on mislio i pisao, kao i toga kako je živeo, i onoga kako oni pišu, misle i žive, nema nikakvih dodirnih tačaka. Naprotiv. Zbog njima sličnih i zbog vladajuće (nacionalističke) ideologije koju zastupaju, on je napustio ovu zemlju. Moj im je pak lični savet da prelistaju kupusare Dobrice Ćosića, svog zaštitnika i jedinog "učitelja mišljenja" koji je po njihovoj meri, i pronađu neki slogan koji bi pristajao njihovom programu.“Vladimir Kecmanović, jedan od članova grupe Proza na putu, najavljuje odgovor u listu Danas.“Činjenica je da prošle godine, kada je bila ideja da nagrada nosi ime Danila Kiša, Mirjana Miočinović to nije dopustila i mi, poštujući njen stav, nismo nagradu nazvali po Kišu. Mi se na njega pozivamo i na to imamo zakonsko pravo”, kaže Kecmanović.Književnik Filip David, lični prijatelj Danila Kiša, za naš program tim povodom kaže da je ta grupa pisaca bliska ideologiji Dobrice Ćosića.“Ono na čemu oni zasnivaju svoje zajedništvo, to je moj utisak, to jeste ideologija. I to ona vrsta nacionalističke ideologije koju je Danilo Kiš najoštrije osuđivao. Setimo se samo šta je on govorio o nacionalizmu, da je to ideologija kiča i banalnosti, da je to totalitarna ideologija. I pozivati se na njega uz nagradu koju oni dodeljuju, to je u odnosu na Kiša neka vrsta blasfemije. Ja potpuno razumem i podržavam ono što je napisala Mirjana Miočinović. Jer je to izrugivanje sa imenom Danila Kiša”, naglašava David.Na pitanje šta ga vezuje za Danila Kiša, Vladimir Kecmanović odgovara:“Kada sam pročitao Grobnicu za Borisa Davidoviča, odlučio sam da se bavim pisanjem. A vanknjiževni, najbliži stav Danila Kiša mi je ono što je govorio, a to je da ustaje od stola kad mu neko kaže da Staljinovi i Hitlerovi logori nisu isto.”Sartrov ŽilPisac Saša Ilić, jedan od urednika književnog časopisa Beton, za naš program podseća da nije zloupotreba Danila Kiša jedini takav primer na srpskoj književnoj sceni.“Danas imamo i aproprijaciju lika i dela, recimo, Radomira Konstantinovića (autora 'Filosofije palanke'), kad o tome priča Gojko Tešić najavljujući štampanje Konsantinovićevih dela. Jednog dana, ubeđen sam, kada Mirko Kovač ne bude među živima, da će nacionalisti u Srbiji reći: pa da, ali on je bio veliki srpski pisac... Dakle, naprosto se radi o nasilnom, brutalnom preuzimanju legitimiteta velikih autora”, kaže Ilić i dodaje da taj problem nije sporadičan.“Problem je mnogo dublji. Problem je ove kulture. I problem kulturne javnosti koja ćuti pred tim. Jadno je da MIrjana Miočinović mora sam da se bori za odbranu nekih principa”, navodi Saša Ilić.Filip David ​​I Filip David podseća na još ranije pokušajesvrstavanje Danila Kiša u nacionalističke torove:“Ja se sećam, još u vreme Miloševića, da je ministar kulture Željko Simić objavio veliki tekst sa naslovom: Danilo KIš nije vaš, nego naš! Dakle, stalno neko pokušava da prisvoji Danila Kiša, kao da to može. Ako u tome ne uspeju, onda dolazi do potpuno suprotne reakcije. Vređanje, podcenjivanje njegovog značaja, njegove uloge.. Tako da neki pisci koji su bliski rupi Proza na putu, objavio je knjigu' Lažni car Šćepan Kiš' u kojoj potpuno negira ulogu Danila Kiša, optužuje ga da je on eksponent nekih stranih sila, da je postavljen da kontroliše srpsku literaturu, da neko iz inostranstva njime diriguje, da je svoj uspeh u inostranstvu postigao zahvaljujući svojim jevrejskim vezama itd. I te dve suprotnosti se, zapravo, dodiruju. Ako ne može da bude naš, onda ćemo ga ocrniti na najgori mogući način. Ali ćemo pokušati, ipak, pre toga, da ga prisvojimo.”Ne znam da li se domaći čuvari nacionalnog pečata prepoznaju u mnogim citatima iz Kišovog opusa u kojima iscrtava portret nacionaliste okovanog u svom palanačkom duhu. Tek, malo ko podseća na tog Danila Kiša. Pisca koji je slikovito opisao nacionalistu, bio on Francuz, Englez, Srbin ili neki drugi Balkanac:“To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomen jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova «tajna», da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju”, piše Kiš.Kiš dovršava svoj portret daljim objašnjenjem da je taj i takav nacionalista ništavan.“Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one isuviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam....On je potencijalni borac koji čeka svoj čas", pisao je Kiš u predvečerje ratova na Balkanu.

[bergasa19]

Lukava je ta ekipa. Tacno znaju sta ce da dirne u zice i uspevaju da ostanu u zizi javnosti.