Polemike

[koksy]

otprilike:-nije mu jasno zašto ga je biljana ničim izazvana metnula gde ga je metnula-konstatuje da se setimo kako su neke stvari ogavne tek kad se nama samima dese-zalaže se da mnogostruko kloniramo tičera i razašaljemo diljem internetašto se mene tiče, nemam primedbi.

[Wilde]

Biljana mu rekla da je bloger, pa se najedio. Internet je ono što bezimene budale pišu ispod tekstova na e-novinama. Ti isti su se šalili na račun Dobrice Ćosića. Fljuskanje govnima u mraku. Ima i vic.

[beatakeshi]

Zašto niko ne komentariše Srbljanovićkin tekst? Mala snaga?Sad tek vidim šta je dig napisao o tviterašenju. Dovoljno, za večnost.

Edited January 22, 2013 by beatakeshi

[Turnbull]

-zalaže se da mnogostruko kloniramo tičera i razašaljemo diljem internetašto se mene tiče, nemam primedbi.

[pacey defender]

Слободан Георгиев Гусларска историјаХајде прво о томе ко је ко. У претходном тексту сам се јасно у првој реченици одредио признајући да сам страни шпијун па је инсистирање Антић Чедомира на тој чињеници непотребно, непродуктивно и непристојно.Антић, с друге стране, користи простор у ,,Политици” (21. јануара) да би се представио као део нечега што се зове Напредни клуб, што је дериват његове првобитне НВО Српски напредни клуб којије као претечу „Отпора” био основао са Чедомиром Јовановићем после студентског протеста 1997. Дакле, обојица смо из НВО сектора само што је свима јасно ко мене плаћа али то за Антића не знамо иако је Напредни клуб основан још 1906. године скоро 70 година пре Антићевог рођења.Друго, видим да се грози и име да ми помене, баш као и када о Албанцима с југа Србије говори, чиме само потврђује моју претпоставку да су предрасуде централни покретач његовог „интелектуалног” деловања и крајњи домет његовог промишљања: сви Албанци су грозни,а сви који се скривају под нечим што се зове БИРН страни су плаћеници и издајници своје домовине, што рекао песник. Тако закључује и пише Антић који се понекад декларише и као историчар.У овој полемици то не чини па ваљда због тога не користи чињенице па се поводи за гласинама и кафанским причама јер би као историчар уместо да пита дао одговор на питања која сам поставља и која се тичу природе и резултата рата на југу Србије почетком двехиљадитих. Али, он је само напредњак са агендом па су ти који су се тукли јасно терористи и криминалци, а ми смо под јармом издајничких влада које једино што раде јесте да губе део по део велике Србије. Исто тако,када говори о новцу: прво је било између 60 и 40 милиона евра годишње,а сада је нашао неку вест која говори о 110 милиона за 12 година што такође није тачно али се умногоме разликује од његове почетне тезе.Антића, историчара, упућујем на документа Координационог тела, на њихове званичне годишње извештаје који су веома корисни ако ћемо да говоримо о чињеницама.Ако ћемо да гусламо, као што напредни чини онда је дихотомија добар-лош неопходна и све што би могло да је угрози представља напад на српске националне интересе. Антић, гуслар, пушта сузу над Србијом: његов лелек чују само Наши. Он упозорава да се накотило издајника, да су се непријатељи прибрали и да под вођством страних сила желе да униште ово што је од Србије остало. Ово звучи као реплика из „Господара прстена”. Мордор је Запад, ја сам Орка,а Албанци су Саруманова војска. Кажем, само да обуче ношњу и да почне да гусла. Ено, остале су у полицији гусле доктора Дабића.Такав би могао да се пријави и за неки телевизијски програм и да освоји новац за „нашу ствар”. Али заиста.БИРН СрбијаСлободан Георгиевобјављено: 22.01.2013.

[kim_philby]

opet nasa stvar. ostavio bazdulj anticu. :P

[Turnbull]

Odgovor falsifikatora koji mrzi sve što je srpsko

(Va)istinu falsifikuje(m)

AUTOR: GORAN LAZIČIĆ

Slobodan Vladušić me u svom reagovanju („Dogodine u Polisu“ u Danasu od 12. januara 2013) optužuje da falsifikujem njegovu knjigu. To je besmisleno i to je jeftin trik nekoga ko nema ozbiljnih argumenata. Mogao je, naravno, da tvrdi da su moji stavovi o njegovoj knjizi netačni ili da su zaključci tendenciozno izvedeni, pa da onda to obrazloži. Međutim, u njegovom reagovanju toga nema. Ono se skoro celo svodi na prilično patetično smenjivanje „melanholije“ i galame koji odzvanjaju na praznim mestima gde bi trebalo da budu argumenti.

Jedini moj stav koji Vladušić s kakvim-takvim stvarnim argumentima pokušava da ospori jeste onaj o tome na kom jeziku i gde je knjiga objavljena, tj. o implikacijama njene „projektovanosti“ prevashodno za „domaću upotrebu“, ali i to čini neprecizno i, u krajnjoj liniji, s neodrživom kontraargumentacijom. No, na to ću se vratiti kasnije. Prvo o navodnom falsifikovanju.Vladušić tvrdi da „sve što Goran tamo piše, nema veze sa onim što sam ja napisao“, da ga „neprekidno falsifikujem“, da je moj prikaz „bezočno nizanje falsifikata“, ili još slikovitije, da „falsifikujem brdo citata“. A onda od svih tih „brda“, od sve te silne „neprekidnosti“ i „nizanja“ falsifikata, Vladušić navodi jedan jedini primer koji ne znam kako drugačije da opišem nego kao neozbiljan. Jer, koliko je samo tendencioznosti i licemerne naivnosti potrebno da jedan doktor književnih nauka tvrdi kako znaci navoda nužno i jedino označavaju citat iz knjige koja se prikazuje, i to u novinskom prikazu koji već po sebi nema prostora za fusnote ili druge akademske konvencije citiranja. U mojim tekstovima pod navodnike inače dosta često stavljam reči ili sintagme čije značenje želim na različite načine da osenčim, odnosno da ironiziram, ili prosto da naznačim da (mislim da) imam otklon od njihovog pretpostavljenog, bukvalnog značenja. Vladušić takođe u svojoj knjizi koristi navodnike i na taj način.Ali osim tog pravopisnog aspekta „falsifikata“, tendenciozna konstruisanost optužbe još je očiglednija na sintaksičkom nivou. U rečenici gde navodno falsifikujem Vladušića, tvrdim da autor studije Crnjanski, Megalopolis „lamentira nad pojavom hibridnog identiteta i njegovim normiranjem u globalizovanom svetu, ali upravo on i linija etnonacionalističkog antiglobalizma postavljaju kao normu naturalizovani pojam homogene nacije, što je u mnogo većoj meri diskriminišući koncept“. Dakle o čemu se radi? Ja na tom mestu opisujem autorovo stanovište unutar opozicije „hibridni/homogeni identitet“, koju i sam Vladušić prihvata u svojoj analizi, tvrdeći da „ideologija“ Megalopolisa utiče na to da je unutar te opozicije „ovaj drugi pol prokazan“ (str. 34). Pritom, ovo nije niti Vladušićev niti moj genijalni izum, već jedno od „opštih mesta“ u teorijskim radovima studija nacionalizma.Imam li još nekih argumenata da tako odredim stanovište autora studije Crnjanski, Megalopolis? Kao ključne negativne odlike Megalopolisa Vladušić ističe decentriranost i mobilnost, stalne metamorfoze i gomilanje različitih identiteta, kojima suprotstavlja ukorenjenost, statičnost, usporenost, nepromenljivost, dakle, atribute iz najbližeg sinonimnog polja „homogenog“. Pored toga, jedna od glavnih argumentacijskih linija u studiji jeste optuživanje „urbanog diskursa“ da proizvodi i favorizuje hibridne identitete s ciljem „stigmatizovanja nacionalnih identiteta, dok istovremeno učestvuje u konstruisanju hiperkolektiva“ (24). Za Vladušića je, drugim rečima, temeljna opozicija urbano/hibridno nasuprot nacionalnog/homogenog, pri čemu on neupitno stoji „na strani“ ovog drugog.Kada Vladušić definiše Megalopolis kao „transnacionalni grad, koji egzistira izvan nacionalnog tkiva“ (26), ili kada kaže da „metropola isključuje organsku vezu između identiteta i onoga čime je taj identitet zagarantovan“ (166), šta znače te biologicističke metafore osim da njihov autor podrazumeva da je nacionalni identitet nešto ako ne „prirodno“, onda barem „homogeno“ (u slučajevima kad nije bolesno, deformisano, ili odrođeno). Kada nasuprot Megalopolisu nastoji da afirmiše nacionalnu prestonicu, Vladušić kao njenu glavnu osobinu ističe „moć oblikovanja vlastitog sveta i moć njegovog rasprostiranja unutar nacionalnih granica“ (103), odnosno moć „širenja nacionalnih karakteristika na celo društvo“ (145). Umesto u globalizovanom svetu, Vladušić želi da živi u „vertikalno usmerenoj zajednici“ koja se „temelji u nacionalnim mitovima kao simboličkom temelju vlastite egzistencije“ (325). On pozitivno konotira sliku „monolitnosti“ i „socijalne homogenosti“ (149-150), koju Crnjanski, po njegovoj interpretaciji, prenosi/stvara u tekstovima o Stokholmu. Ili još jedan citat koji je na granici bizarnosti, ako ne i preko nje: „Slično kao što se (...) pokazalo (...) da velegrad nije homogeni prostor koji objedinjuje sve građane, tako se i ovde pokazuje da u Romanu o Londonu postoji korenita razlika između društvene periferije Londona, koja ide na spavanje sa vlastitim partnerom/partnericom uz zvuke engleske himne, i društvenog centra čiji su (seksualni) afiniteti i preferencijali transnacionalni“ (278).I da li onda grešim ili sam tendenciozan ako Vladušićeve „afinitete i preferencijale“ unutar opozicije hibridni/homogeni identitet smeštam na ovaj drugi pol? Kad već pominje Borisa Davidoviča, moram da primetim da se zapravo Vladušić u svom odgovoru služi KGB-taktikama, jer da se ne bi previše mučio oko pribavljanja dokaza, mnogo je jednostavnije nekoga optužiti ludim, tj. falsifikatorom, i tako završiti posao.Vladušić se ne osvrće ni na jednu od mojih suštinskih primedbi njegovoj studiji. To je na prvom mestu njena „deduktivna“ zasnovanost, čija je posledica to da su književna dela Crnjanskog, u krajnjoj liniji, pala u drugi plan i postala svojevrsna „kolateralna šteta“ autorove ambicije da napiše (dnevno)politički, ideološki traktat protiv globalizacije i to sa jednog izrazito konzervativnog, nacionalističkog stanovišta. Zatim, da su istorijsko-“aktuelizacijska“ interpretacija Druge knjige Seoba, kao i tumačenje Lamenta nad Beogradom u kome odjednom postaje moguće „svariti Megalopolis“ (342), kontradiktorni sa ostatkom studije, da su u odnosu ili-ili. Naveo sam da je neodrživo to što Vladušić osporava postmoderne teorijske paradigme kao proizvode, tj. instrumente globalizacijske „urbane“ ideologije, a da pritom i sam delo Crnjanskog tretira pre svega kao tekstualni provodnik ideološkog sadržaja. (O tome je na mnogo većem prostoru i sa mnogo detaljnije razrađenom argumentacijom već pisao Mirnes Sokolović u tekstu Megalopolis i nacija, koji je objavljen na platformi www.akt.ba)Kao zgodna ilustracija za to šta je Vladušić u svojoj studiji, u konačnom efektu, uradio sa Crnjanskim, može da posluži njegov tekst Incident Đoković, objavljen na sajtu Nove srpske političke misli. Tu Vladušić, naime, tvrdi da je za uspeh srpskog tenisera najbitniji „sklop vrednosti“ koji čine „pravoslavlje, patriotizam, porodica“, a koje upotpunjuju „osećanje mere“ i „čojstvo, tradicionalna srpska osobina“. Dakle, kao što za vlastite (dnevno)političke potrebe instrumentalizuje Đokovića i od njega pravi Semolj-Đokovića, Vladušić slično tome od Crnjanskog pravi Semolj-Crnjanskog, a od sumatraizma - semolj-sumatraizam, ili jednostavnije rečeno, semoljizam.Vladušić tvrdi da u mom tekstu „nema ničega ni nalik na uvid o razlici između Prestonice i Megalopolisa, koja simbolizuje otkidanje koncepta Megalopolisa od humanističkih temelja na kojima nastaje Polis“. Prvi deo rečenice je netačan, jer pri početku teksta, kada opisujem dva glavna pojma u studiji, navodim da „kao alternativu Imperiji/Megalopolisu on nastoji da afirmiše koncept države nacionalnog suvereniteta“. A što se tiče izneveravanja temeljnih postavki humanizma u „Megalopolisu“, to je problem koji se direktno svodi na „dijalektiku prosvetiteljstva“ o čemu sam takođe govorio. Netačna je i Vladušićeva konstatacija da je međuodnos Prestonice i Megalopolisa „bazična ideja koja se potom nijansira u različitim pravcima, donoseći različite rezultate“. Jer, osim u delovima studije koje sam u tekstu pomenuo kao stvarno dobre i interpretacijski značajne, u kojima je autor poštedeo Crnjanskog i čitaoca svoje ideološke i (dnevno)političke opsesije, to Vladušićevo „nijansiranje“ se kreće u jednom jedinom unapred postavljenom pravcu („satanizovanje globalizacije“ iz nacionalističke perspektive), dok su „rezultati“ ili takođe jedni te isti (globalizacija uništava sve tradicionalne vrednosti i, naravno, mrzi sve što je srpsko), ili su međusobno protivrečni.Nisam rekao, što mi Vladušić pripisuje (falsifikuje me?), da je „nerelevantna“ njegova knjiga (kao knjiga); rekao sam da je nerelevantan i realno politički nedelotvoran tip antiglobalizma koji je u njoj razvijen. Kada sam napisao da je „jedno kada Vladušić ovakvu studiju piše i objavljuje u Novom Sadu, tj. Beogradu i na srpskom jeziku, a sasvim drugo da je to uradio na nekom od univerziteta u svetu i na engleskom jeziku“, to ne znači niti da mislim da je njegova knjiga samo zbog jezika „nerelevantna“, niti da se stidim srpskog jezika (iako inače, kao što je opštepoznato, mrzim sve što je srpsko). Time sam prosto naznačio da te dve opcije stvaraju dva potpuno različita konteksta, a time i dva različita značenja studije. Vladušićeva knjiga je u svom značajnom delu izrazito oštra polemika s poststrukturalizmom i, još više, s postkolonijalnim studijama, i zato je nužno zapitati se kakav je status tih teorijskih koncepata u našoj akademskoj i intelektualnoj sredini? Ko danas na toj sceni ima stvarnu moć, čije je stanovište vladajuće - Saidovo ili Vladušićevo? Da li se Vladušić svojom knjigom suprotstavlja moć(n)i(ma) i vladajućim ideologijama ili kolaborira s njom/s njima? Od koga je dobio nagradu za knjigu, docenturu na Fakultetu u Novom Sadu, mesto urednika Letopisa Matice srpske - od marginalaca i potlačenih čije stanovište deli? (Tragično je što srpska kultura upravo u postkolonijalnim studijama ima sjajne mogućnosti za novo iskazivanje, ali problem je u tom što ta paradigma, pre svega zbog svoje temeljne deesencijalizacijske perspektive, ostaje neprihvatljiva za oficijelne kultur-nacionalne narative)Vera u mogućnost ravnopravne razmene između nezavisnih (nacionalnih) kultura, koja bi bila oslobođena uticaja, tj. imperijalizma, (nažalost) je potpuna i bezizgledna utopija, čega je i Vladušić svestan kada naposletku govori o „nemogućnosti takvih dodira“ i melanholiji koja iz toga proizlazi (353). Međutim, „melanholični“ završetak studije ne znači da je autorski vajb koji zaista preovlađuje u Vladušićevoj studiji sagledanoj u celini - „defanzivni romantičarski kosmopolitizam“, kako on definiše sumatraizam Crnjanskog. Stanovište koje u studiji dominira jeste ono koje sam opisao kao „ofanzivni srpski nacionalizam“ i Vladušić je toga izgleda i sam svestan: neposredno pre nego što ga obuzme završna melanholija, on kao još jednog „prijatelja u prošlosti“ prepoznaje romantičarskog filozofa Fihtea i njegove Govore nemačkoj naciji, ne bi li obrazložio svoje pravo, kao pripadnika „porobljenog naroda“, da protiv „porobljivača“ govori u hiperbolama (351-352). Problem je u tome što Slobodan Vladušić ni u političkom, ni u ekonomskom, ni u kulturno-ideološkom smislu nije „porobljeni“ član srpskog naroda.Čudna je logika da nekome ko toliko kuka - ne bez osnova - što je u savremenom hiperglobalizovanom svetu sve potpuno komercijalizovano i trivijalizovano, a posebno umetnost i kultura, sada odjednom smeta što jedan književni prikaz u dnevnim novinama ima 12.000 karaktera, tj. što nije neki prigodni osvrt, reklama izdavača ili nešto tome slično (i pitam se kakva bi bila reakcija da se radilo o hvalospevu iste dužine). Što se tiče pozivanja na naše „drugarstvo“ i zahvalnicu u predgovoru, Vladušić i to koristi prevashodno kao trik, sa sličnom funkcijom kao kada me optužuje za falsifikat, u ovom slučaju verovatno s namerom da neko „neupućen“ pomisli da moj tekst ima neke lične motive, isto kao što bi se po pominjanju u zahvalnici pretpostavilo da sam imao priliku da čitam barem delove studije pre nego što je objavljena. To međutim nije bilo tako. Takođe, nisam do kraja siguran ni kako bi trebalo da shvatim to što me Vladušić kroz ceo tekst oslovljava samo sa „Goran“, ali siguran sam da ima neke veze sa „čojstvom, tom lepom crtom našeg nacionalnog etosa“.

Edited January 22, 2013 by Syme

[bergasa19]

Pescanik

Sviranje u dipleRastislav Dinić | 23/01/2013 Šta je, zapravo, sadržaj pretenciozog sviranja… u diple na temu “propasti zapada” hic et nunc? Pa, zapravo, ništa!? Tek potreba da se nešto kaže pravo iz nutrine vlastite praznine, da se strahota koja se odvija pred našim očima “objasni” na način koji će “nas” osloboditi svake odgovornosti, a pri tome još i pružiti sladak privid kako “nam” se sve ovo dešava jer smo bolji, superiorniji, autentičniji od nekoga drugog. Tako se stvari sa ravni političkog, sa koje ih treba posmatrati, sele ka “civilizacijskom” mrsomuđenju opšteg smera, na veliku radost onih koji imaju razloga da strepe od toga da ih neko priupita šta nam ovo učiniše?Teofil Pančić, Špengleri iz našeg sokaka Svakako ste već čuli za tragičan slučaj Hasinte Saldane. Ova medicinska sestra iz londonske bolnice „Edvard II“ igrom slučaja je postala žrtva telefonske šale dvoje australijskih DJ-eva, namenjene princezi Kejt koja je u to vreme ležala u istoj bolnici. Nekoliko dana kasnije, nesrećna Saldana je počinila samoubistvo.Slučaj je podelio kako britansku, tako i internacionalnu javnost. Da li je u pitanju priča o bezobzirnim medijima koji su u potrazi za gledanošću spremni i da gaze preko leševa? Ili o tragičnom ishodu susreta različitih etosa (Saldana je bila poreklom iz Indije)? Ili pak o nesrećnom slučaju koji nije ničija neposredna krivica – DJ-evi nisu imali nikakvog razloga da veruju da će njihova ipak bezazlena šala bilo koga dovesti u ozbiljnu nepriliku, a svakako ne u iskušenje da sebi oduzme život. Tragedija je ponekad samo tragedija, tim teža što se za nju ne može naći krivac.Bilo je, dakle, svakojakih tumačenja, ali je Teofil Pančić ponudio jedno od najoriginalnijih. Za Saldaninu smrt, kriv je – internet:Ne verujem da iko ozbiljno očekuje da Kejt M. rodi vanzemaljca, šivaću mašinu ili baobab, tako da je nejasno o čemu se, jebote, uopšte radi, to jest, kako jedna takva stvar (jedna udata gospođa vodila ljubav s mužem, zatrudnela pa će da rodi) može izazivati bilo kakvu radoznalost?! E, ali to vam je ta selebriti kultura kao deo šire Kulture ničega, i to su vam mediji kao njeni glavni opslužitelji…Sada, kada se zbilo što se zbilo i kada je stvar nepopravljiva, u ponekom ozbiljnijem mediju možete čitati poneku manje ili više ozbiljnu i utemeljenu “analizu slučaja”, koji je sasvim besmisleno sagledavati kao nekakav “izolovani incident” i posledicu puke beslovesnosti i neozbiljnosti ono dvoje Australaca. Naprotiv, nevolja je baš u tome što su ovo dvoje u osnovi igrali po pravilima, a onda se, ups, desilo nešto nepredviđeno – mada i sasvim moguće, čak verovatno, otuda i načelno predvidivo. Mediji su dubinski inficirani otrovnom kombinacijom infotejmenta (informacija nije informacija ako nije “zabavna”) i podivljale, sa interneta na sve strane prenesene kulture anonimnosti i neodgovornosti: ako na internetu svaki kreten i zevzek može da se predstavlja bilo kako i vređa i kleveće bilo koga i ako je to već legalizovano i legitimizovano kao deo medijskog mejnstrima tako što su mnogi ozbiljni mediji takav sadržaj inkorporirali (da ne bidnu nedajbože konzervativni…), onda nema razloga da se ne očekuje da ista kultura travestije i radikalne neodgovornosti ne zahvati i medijske profesionalce. Hasinta Saldana, slučajna tragička žrtva, nije umela ili htela da živi u takvom svetu. Nama ostalima se još čini da ćemo biti bolje sreće, ali ko zna, možda u nekom konačnom svođenju računa Hacinta bude srećnija od nas – jer, glavno tek dolazi.Šta nije u redu da ovakvim zaključkom? Pre svega ono očigledno – telefonske šale kao forma radijske i televizijske komedije, značajno su starije od interneta i sa njim povezane „kulture anonimnosti“. Poduhvat dvoje Autralijanaca nalazi se u prepoznatljivoj i dugoj tradiciji radijskog humora i uvoditi u priču internet i anonimnost, niti je potrebno, niti je uopšte smisleno (Mel Grig i Majkl Kristijan nisu bili anonimni, već poznati radijski voditelji, koji pritom nisu nikoga „vređali i klevetali“). Ali zašto onda Pančić uopšte poseže za ovim najblaže rečeno neubedljivim objašnjenjem?Apokalitični kraj citiranog pasusa, kao i celog teksta (nemamo se čemu nadati, najgore tek dolazi!) može nam pomoći da dođemo do odgovora na ovo pitanje, jer nas nepogrešivo upućuje na žanr Pančićeve analize; tu smo, to je sada već sasvim jasno, na terenu konzervativnog Kulturkritik-a.Kritičar kulture nije zadovoljan civilizacijom, koja je jedina kriva za njegovo nezadovoljstvo. On govori kao predstavnik neiskvarene prirode ili višeg istorijskog stadijuma. Pa ipak, on je nužno od iste suštine kao i ono u odnosu na šta se smatra superironim. Nedostatnost subjekta… koji u svojoj kontingentosti i skučenosti sudi o moći onog postojećeg, postaje neizdrživa kada je sam subjekat sve do svoje najdublje strukture, posredovan onim čemu se suprotstavlja kao nezavistan i suveren. Ali ono što čini sadržaj kritike kulture tako neprikladnim nije toliko manjak poštovanja prema onome što kritikuje, koliko zasenjeno i arogantno priznanje koje ova kritika podmeće kulturi. Kritičar kulture teško da može izbeći imputaciju da on sam poseduje kulturu koja kulturi nedostaje. Njegova taština nadovezuje se na taštinu kulture: čak i u optužujućem gestu, kritičar se drži pojma kulture, izolovanog, neupitnog, dogmatičnog. On preusmerava napad. Tamo gde je očaj i neizmerna beda, on vidi samo duhovne fenomene, stanje čovekove svesti, propadanje normi. Insistirajući na ovome, ova kritika je u iskušenju da zaboravi na ono neizrecivo, umesto da teži, kako god nemoćno, ka čovekovom spasu.^[1]Stvari sada postaju jasnije. Internet je tu samo kako bi se napad preusmerio. Sa čega? Sa činjenice da je za dubinsku infekciju medija kriva sama njihova tržišna struktura, kojoj ne izmiče niko, pa ni sam kritičar, u meri u kojoj je njom posredovan. Nada koju demokratija polaže u medije – da će oni biti prostor razložne rasprave između sugrađana – izneverava se ne pod pritiskom interneta, nego pod pritiskom komercijalizacije. Tamo gde demokratija zahteva razmenu argumenata, tržište očekuje šou. Ali pošto finansijski opstanak medija ne zavisi od demokratije, nego od tržišta, po pravilu pobeđuje ovo drugo.^[2]Sam kritičar kulture, kako Adorno lucidno primećuje, nije nikakav izuzetak od ovog pravila. I prezir prema savremenosti, naricanje nad propadanjem normi, nad konzumerizmom, nad banalnošću, nad kulturom ničega, i sami su deo te iste savremenosti i te iste kulture. Kolumnistička naricanja podležu istom neumoljivom zakonu tržišta kao i radijski šou sa telefonskim šalama. To je ono o čemu se, jebote, ovde radi.Šta onda znači Pančićeva opaska da Biljana Srbljanović „ima kolumnu u uglednom beogradskom dnevnom listu Tviter“, ali da on taj Tviter ne čita, „ne što ne bih hteo nego se nekako uvek rasproda pre nego što stignem do kioska.”? Ona znači isto što i ona druga (koja se tiče jednog Mihnjikovog intervjua): „Ne, džaba guglujete, nema ga na internetu, osim početnih delića; he he, crknite, paraziti!”^[3] Sve što je izvan tržišta – irelevantno je. Šta se prodaje – vrijedi, šta se ne prodaje – ne vrijedi.^[4]U svom odgovoru na tekst Biljane Srbljanović, Pančić povlači paralelu između interneta i pušaka, kao sredstava samih po sebi neutralnih, ali u pogrešnim rukama – ubojitih:Naravno da je medijum po sebi neutralan, i naravno da se ne treba „ljutiti“ na pušku nego na ubicu, ali jasno je i to da treba videti šta ćemo s tom prokletom puškom, kako da se spreči njena, jelte, „zloupotreba“. Ili, u protivnom, da se pomirimo s tim da živimo u nekakvom „prvobitnom stanju“, kao Ameri sa svojim nepodnošljivo lako dostupnim puščetinama kojima svako malo neki otkačeni psiho bez adekvatne terapije pobije sve što mu se nađe u dometu. Ili kao svi mi, kao stvarne ili potencijalne žrtve sajber gomile, regrutovane i nahuškane neretko i od profesionalnih medija, bilo da se radi o onima “rođenim“ na internetu, ili o internet ograncima tradicionalnijih medija.Kao nekome ko predano prati američku debatu o kontroli naoružanja, priznajem da mi je pala na pamet slična analogija, ali sa jednom značajnom razlikom. Ono što je za Pančića internet, to u ovoj debati nisu puške, nego video-igre, Merilin Menson, nasilje u filmovima – jednom rečju, sve ono o čemu američki konzervativci vole da naklapaju ne bi li izbegli ono najbitnije – interese industrije naoružanja koji sistematski onemogućavaju bilo kakvu zakonsku reformu. U oba slučaja, jedna konkretna ekonomska i politička tema – prokletstvo novca koje temeljno kompromituje mogućnost demokratske deliberacije – pretvara se u priču o stanju svesti i propadanju normi, ukratko – u pretenciozno sviranje u diple na temu “propasti zapada”.^[5] Peščanik.net, 23.01.2013.———–

1. Theodor Adorno, „Cultural Criticism and Society”, Prisms (MIT Press, 1997). ↑
2. Nigde Pančićeva analiza ne zvuči manje ubedljivo nego tamo gde tvrdi kako su mnogi ozbiljni mediji podlegli infotejnment formatu, „tobože da ne bi ispali konzervativni“. Kao da se radi o tinejdžerima željnim dokazivanjima, a ne o komercijalnim institucijama namenjenim pravljenju profita. ↑
3. Teško je danas čitati ovu opasku, a ne setiti se Arona Švarca. ↑
4. “Saučesništvo kritike kulture u kulturi koju kritikuje ne leži samo u mentalitetu kritičara. Još više, ono je diktirano njegovim odnosom prema onome čime se bavi. Čineći kulturu svojim objektom, on je još jednom objektifikuje. Jednom kada je kultura sama svedena na ‘kulturnu robu’, sa njenom jezivom filozofskom racionalizacijom, ‘kulturnih vrednosti’, već joj je oklevetan raison d’etre. Destilacija takvih ‘vrednosti’ – odjek komercijalnog jezika nije ni najmanje slučajan – stavlja kulturu na volju tržišta.“, Adorno, „Cultural Criticism and Society”. ↑
5. Sanjin Pejković je već uočio da se ovde radi o diskursu moralne panike. Ovako Pančić, u lavkraftovskom zanosu, o varvarima pred vratima: “[M]ravolike armije bezbrojnih, anonimnih i nevidljivih apdejtovanih brbljivaca, mutantnog internetskog soja forumaša i blogera, koji se šire svetom kao kakva apokaliptična zaraza, namerna da ga definitivno zaguši, da zadavi ljudski soj njegovim sopstvenim blebetom, namnoženim do nepodnošljivosti, do neopozivog obezvređenja svake reči, svakog plemenitog napora da se nešto verbalno artikuliše, da misli i osećanja budu složeniji od pukog urlika onog Kjubrikovog majmuna što mlati i zamahuje onom koskom.” ↑

[koksy]

jebote, ne mogu da verujem: negde je odlučeno da se sjaše sa kusturice i ćosića pa da se uzjaše na pančića.

[kim_philby]

jebote, ne mogu da verujem: negde je odlučeno da se sjaše sa kusturice i ćosića pa da se uzjaše na pančića.

verovatno na vrhu tatljinovog spomenika trecoj internacionali. jednostavno mu se namestio a teofil eto sada moze da polemise s ljudima s imenom i prezimenom a ne sa bezlicnim net hordama.

[koksy]

ma ne brinem ja za njega već mi je fenomenološki zanimljiva ta pojava da se u nekom momentu fiksira neki lik pa kao u dečjoj igri podvikne ajmo sad svi na njega.

[pacey defender]

ma ne brinem ja za njega već mi je fenomenološki zanimljiva ta pojava da se u nekom momentu fiksira neki lik pa kao u dečjoj igri podvikne ajmo sad svi na njega.

Covek prozove pa mu se odgovori. Odnosno, provokativno napadne odredjenu pojavu pa se jave ljudi koji bi da se javno ne sloze sa tim. Nista novo. Sto Kim kaze, evo sad moze da polemise sa zivim ljudima.

[DarkAttraktor]

cini ti se Koksi, tj. letis u neke paranoicne zakljucke a potcenjujes mnogo jednostavije mehanizme at play kao sto je npr. the power of Biki prosto, kolko se povecala kolicina njegovog lupetanja zadnjh par meseci i pocela da poprima patoloske proporcije - toliko se i povecavala sansa da ga neko ovako argumentovano iznalupa. a kad se ostrvio na Biki onda je to bila gotova stvar.

[Wilde]

jebote, ne mogu da verujem: negde je odlučeno da se sjaše sa kusturice i ćosića pa da se uzjaše na pančića.

Ljudi uglavnom pišu o onome što je u datom trenutku aktuelno, a pritom nemaju nikakvu međusobnu koordinaciju. Naravno da će često dolaziti do preklapanja. Nije svaka tema o kojoj se napišu dva kritička teksta automatski hajka & haranga.Odličan Dinić, inače. Videćemo da li će Teofil biti voljan da diskutuje s nekim ko nije poznat koliko i on.

[Аврам Гојић]

ma ne brinem ja za njega već mi je fenomenološki zanimljiva ta pojava da se u nekom momentu fiksira neki lik pa kao u dečjoj igri podvikne ajmo sad svi na njega.

jadan covek, mora da polemise :(