Polemike

[Turnbull]

Kao uvod, malo SV (56. strana, inače):A, onda, NG "Danas":

Uh, kakvo razbijanje.

[Turnbull]

U jebote, nema kraja ludilu!

Једна од ствари у роману "На Дрини ћуприја" које су посебно незгодне за "политички коректне" акцијаше, које је књижевник Мухарем Баздуљ крстио "курсаџијама из музеја савремене уметности" - у посредној је вези са поводом захваљујући ком сам чувени мост, коначно, својим очима видео.

Пред крај ове књиге, Андрић, наиме, описује атмосферу у којој се, међу младим и образованим босанским Србима, формулишу идеје из којих ће настати Млада Босна, организација чији је циљ било ослобађање од аустроугарског јарма и уједињење са Србијом.

Млади образовани Срби који су чинили Младу Босну нису били само Срби из православних породица. Био је ту значајан број образованих Муслимана. А било је и образованих, словенски самосвесних католика. Такав је, на пример, био будући нобеловац Иво Андрић.

Не само током постојања Прве Југославије, коју "политички коректне" курсаџије мрзе као "великосрпску творевину", него и током Друге, Титове, коју некритички дижу у звезде, Млада Босна је слављена као ослободилачки покрет.

Ali Sanja Ilić!!! Nadrealno! Edited January 12, 2013 by Syme

[notenoughreasonsforclaire]

Imam ja bolje:

Povodom teksta Gorana Lazičića Dogodine u Semoljpolisu, objavljenog u Danasu od 29. decembra 2012. Dogodine u PolisuAutor: Slobodan VladušićTokom čitanja teksta Gorana Lazičića o mojoj knjizi Crnjanski, Megalopolis nisam mogao da se otmem melanholiji. Naime, u zahvalnici koja se nalazi na kraju uvoda te knjige pomenuto je i ime Gorana Lazičića. Dakle, Goran i ja smo drugari. Šta to znači? To znači da ako misliš drugačije od drugara, moraš bar da imaš toliko obzira da mu ne stavljaš u usta ono što nije kazao; zapravo, ako si deo nekakve intelektualne zajednice koju ne čine samo istomišljenici, onda bi tog principa trebalo da se držiš i onda kada ne znaš čoveka o čijoj knjizi pišeš, a nekmoli kada ga poznaješ.Međutim, Goran se nije držao ni te elementarne osobine građanskog vaspitanja a isto tako se nije držao ni čojstva, te lepe crte našeg nacionalnog etosa koja nalaže da jednako kao što čuvamo sebe od drugoga, čuvamo i druge od sebe. Zato njegov tekst „Dogodine u Semoljpolisu“ nema zaista nikakve veze sa mojom knjigom Crnjanski, Megalopolis. U Goranovom tekstu nema ničega ni nalik na uvid o razlici između Prestonice i Megalopolisa, koja simbolizuje otkidanje koncepta Megalopolisa od humanističkih temelja na kojima nastaje Polis. To je bazična ideja koja se potom nijansira u različitim pravcima, donoseći različite rezultate.I umesto da knjigu prvo predstavi, kako bi čitaoci Danasa i sami mogli da izvedu zaključak o njima, a onda i oceni, Goran je jedino falsifikuje. I šta sada da ja radim? Da polemišem? Sa čim da polemišem, jer sve što Goran tamo piše, nema veze sa onim što sam ja napisao. Evo i primera:Na jednom mestu u Goranovom tekstu pod navodnicima stoji sintagma „homogene nacije“ koju ja navodno postavljam „kao normu“ (to kaže Goran) u svom navodnom „etnonacionalističkom“ (i ovo on kaže) antiglobalizmu. Navodnici kojima je okružena sintagma „homogena nacija“ sugeriše da Goran citira nešto što se nalazi u mojoj knjizi. Iako znam da tako nešto ne bih nikada napisao, uzimam doc fajl rukopisa knjige i pomoću naredbe find tražim tu sintagmu: nema nijednog pogotka. Dakle, u rukopisu moje knjige nigde nije upotrebljena sintagma „homogena nacija“, što znači da Goranov „citat“ iz moje knjige nije citat, nego fikcija, izmišljotina ili montaža (da upotrebim terminologiju iz doba u kojem se odigravaju bezmalo sve priče iz Kišove Grobnice za Borisa Davidoviča). Zašto je to Goran uradio? Pa zato da bi mi mogao pripisati „srpski parohijalno-militaristički nacionalizam“. To što mu kao dokaz služi sintagma koje nema u knjizi, Goranu, ne smeta. Na sudu se to zove „lažno svedočenje“ i podleže krivičnoj odgovornosti.To je jedan mali, očigledan primer, a bezmalo ceo tekst je sastavljen od takvih kvazicitata, pripisivanja tvrdnji koje nigde nisu izrečene, hotimičnog nerazumevanja, pojednostavljivanja, nedvosmislenih denunciranja uz upotrebu jakih atributa (patrijahalno-militaristički, parohijalni, nacionalistički, /ultra/desni itd...) bez ikakvih korektnih citata (lažnih zato ima sasvim dovoljno) koji bi te atribute potvrdili. Takve i slične tehnike potvrđuju da Goran mrzi knjigu Crnjanski, Megalopolis, jer kako inače shvatiti to bezočno nizanje falsifikata... Kažem mržnja, jer mržnji ne trebaju ni građanski ni epski obziri, mržnji ne treba ni intelektualno poštenje, ni Pekićeva potreba da svakom svom junaku (ideji) da najbolje šanse. Mržnji treba samo močuga i mračna ulica. U Goranovom slučaju ta mračna ulica je dugačka više od 12.000 slovnih znakova sa proredom.I kada Goran u svom tekstu kaže da sam „nadobudan“ - onda moram da ga upozorim na to da me on takvim čini, jer u dnevnim novinama mojoj knjizi posvećuje više od 12.000 slovnih znakova! I to, pazite, knjizi čija teorijska postavka, kako to zapaža Goran, nigde u svetu nije relevantna, i koja uz to, opet zapaža Goran, nije ni politički delotvorna. Znači: nečemu nedelotvornom i nerelevantnom ćemo posvetiti verovatno najduži tekst u listu Danas od 29/30. decembra 2012. Čudna logika urednika kulturnog dodatka!A taj prostor je odvojen, Gorane, možda zato što i ti i ja vrlo dobro znamo da je Crnjanski, Megalopolis vrlo relevantna knjiga i to upravo zbog defanzivnog romantičarkog kosmopolitizma koji jeste realna alternativa sadašnjem procesu globalizacije. I baš zato što taj termin potpuno ukida mogućnost da se moja intelektualna pozicija (koja bi se, uzgred budi rečeno, mogla najbliže opisati kao pekićevska) svede na ono na šta bi ti želeo da je svedeš, Goran brže-bolje falsifikuje brdo „citata“ kojih uopšte nema u mojoj knjizi! I baš zato će u svom master-falsifikatu, na kraju teksta, da napiše kako Crnjanski „modernom globalizovanom svetu suprotstavlja defanzivni romantičarski kosmopolitizam (što bi mogla biti definicija sumatraizma)“.Jedno pitanje Gorane, odakle znaš to što si napisao? Odnosno: koga citiraš kada staviš pod navodnike sintagmu „defanzivni romantičarski kosmopolitizam“? Da li možda neki svoj tekst o Crnjanskom? Sudeći po elektronskom katalogu Narodne biblioteke, tvoji tekstovi o Crnjanskom, Gorane, ne postoje. To će reći, da ti o Crnjanskom imaš samo osnovno fakultetsko znanje. U najboljem slučaju.Da ne bi puno razmišljao, odgovoriću ti: citiraš Crnjanski Megalopolis, ovaj put ispravno, pa stoga verovatno i ne navodiš da je to moj uvid o Crnjanskom. Jer da si to naveo, onda ne bi nikako mogao napisati nastavak rečenice u kojoj Crnjanskovom defanzivnom, romantičarskom kosmopolitizmu „Vladušić (...) zloupotrebljavajući pritom delo velikog pisca kao paravan, suprotstavlja ofanzivni srpski parohijalni nacionalizam (što možemo označiti kao, semoljizam)“. Gde ja to suprotstavljam romantičarskom kosmopolitizmu ovu budalaštinu koja postoji samo u tvom tekstu, Gorane? Pitam gde, kada i ti i ja znamo da je moj pasus o Crnjanskovom defanzivnom kosmopolitizmu poslednji pasus u mojoj knjizi - što će reći da posle njega nema ništa, a ponajmanje nekog „ofanzivnog srpskog parohijalnog nacionalizma“ - i što je lirski ton koji taj pasus preplavljuje, stiska sugestija da se poistovećujem sa Crnjanskovim defanzivnim romantičarskim kosmopolitizmom, te da u njemu pronalazim prijatelja u prošlosti.A zašto Goran po cenu laži, želi da me odvoji romantičarskog kosmopolitizma? Pa zato što romantičarski kosmopolitizam kaže otprilike ovo: ja sam deo jedne nacionalne kulture koja je svojim vrhovima deo jedne svetske kulture, sačinjene od nacionalnih kultura, a to Goran, koji je vrhove video samo na wallpaperu, ne može da prihvati. A kada ne postoji svest o vrhovima, što znači o vrednostima i razmeni tih vrednosti između nacionalnih kultura, onda je moguće da se umesto prikaza jedne knjige ta knjiga neprekidno falsifikuje i da se potom napišu rečenice koje lagano klize ka rasizmu i biopolitici: „Vladušićeva pozicija u studiji Crnjanski, Megalopolis pripada onom tipu konzervativnog antiglobalizma koji je pre svega projektovan za domaću upotrebu i za autorsku ličnu simboličku dokapitalizaciju unutar lokalne zajednice“, odnosno „jedno je kada Vladušić ovakvu studiju piše i objavljuje u Novom Sadu tj. Beogradu i na srpskom jeziku, a sasvim drugo da je to uradio na nekom od univerziteta u svetu i na engleskom jeziku (ili bar na nekom od velikih svetskih jezika)“.Šta znače ove rečenice? Da je uprkos - usuđujem se reći - obilju relevantne domaće i strane literature, prevedene i neprevedene, koja je u njoj citirana, moja knjiga „provincijalna“, „lokalna“, „nerelevantna“ itd, jer je napisana na srpskom (a ne na engleskom, ili na nekom od svetskih jezika) i jer je napisana na Univerzitetu u Novom Sadu, a ne na nekom od svetskih univerziteta. Da se Goran prema Edvardu Saidu, rodonačelniku postkolonijalnih studija, malo manje ponaša kao Petko prema Robinzonu, braneći ga od mojih napada (koji nisu samo moji) i da ga je umesto toga malo više čitao, svakako bi video da je njegov odnos prema srpskom jeziku (na kome i on sam piše), odnosno prema nacionalnoj kulturi i istoriji srpske književnosti (a ne nekakvoj inferiornoj „lokalnoj zajednici“ za koju nije izvesno da li je uopšte pismena) u velikoj meri blizak stavu kolonizatora prema zemlji koju treba kolonizovati. Što znači: koristiti je kao izvor sirovina, kao bazu jeftine radne snage, i kao tržište, pri čemu lokalna zajednica može lagano i da odumire. To posebno važi za njene neproduktivne delove: oni koji nisu radno sposobni i oni koji su višak radne snage.Međutim, ako Goran baš želi da nešto iz Crnjanskog, Megalopolisa vidi na nekom od svetskih jezika (najbolje na engleskom, pošto mu je on, kao bivšem studentu srpske književnosti, je li, najbliži) pošto, sasvim rasistički, smatra da ono što je napisano na nekim drugim jezicima nije vredno čitanja (dakle, može se koristiti za potpalu) hajde da mladiću to i učinimo: zamolio bih te, Gorane, da u svojoj kosmopolitskoj biblioteci, u kojoj pretpostavljam nemaš nijednu knjigu na tzv. „jeziku lokalne zajednice“, pronađeš zbornik Imagology today - Imagologie heute (uredio Davor Dukić, Aachen Beitrage zur Komparatistik 10, Bouvier, Berlin 2010), te da otvoriš page 175. Tu ćeš videti tekst pod naslovom Imagology and the Metropolis - autor tog teksta sam ja, a delovi tog teksta su kasnije uključeni u knjigu Crnjanski Megalopolis.Za kraj: pošto se očigledno stidiš jezika na kom pišeš, zamolio bih te da sledeći tekst o mojoj knjizi napišeš na nekom od tzv. „svetskih jezika“. Možda ćeš tada manje da falsifikuješ, iako, lično, sumnjam da ti tvoji atrofirani etički obziri i, moram priznati, prilično nevidljive intelektualne sposobnosti, dozvoljavaju nešto više od ovoga što si napisao: a to znači da falsifikuješ jednu knjigu.Još jedno „čudo“Reagovanje Slobodana Vladušića na tekst Gorana Lazičića (Danas, 29. decembra 2012, na više od 12.000 slovnih znakova), koje ima blizu 10.000 slovnih znakova, trebalo bi da, opet, bude „čudna logika urednika kulturnog dodatka“. Smatrajući da čitaoci Danasa imaju pravo na svoj zaključak, ovo reagovanje objavljujemo u celini, uz poruku da na to nikako nije uticala informacija da je „o odgovoru obavešten i glavni urednik“.

[bergasa19]

U jebote, nema kraja ludilu!Ali Sanja Ilić!!! Nadrealno!

Zao mu sto cuprija nije srusena

[Turnbull]

U, brate, sezone dijabola.

[3opge]

Imam ja bolje:

pismeno i efikasno mrvljenje jedne dvolicne gnjide, pravo je uzivanje citati Vladusica.

[teacher]

pismeno i efikasno mrvljenje jedne dvolicne gnjide, pravo je uzivanje citati Vladusica.

Realno, sad moram da pročitam knjigu. Ne sumnjam da će ovi što reaguju na ključne reči "pekić", "crnjanski", svakako doći do fašizma u 3 koraka, ali na to smo navikli.

[Кристофер Лумумбо]

pismeno i efikasno mrvljenje jedne dvolicne gnjide, pravo je uzivanje citati Vladusica.

ne znam ko je vladusic ali sam posle ovog teksta dobio zelju da procitam knjigu.

[koksy]

Realno, sad moram da pročitam knjigu. Ne sumnjam da će ovi što reaguju na ključne reči "pekić", "crnjanski", svakako doći do fašizma u 3 koraka, ali na to smo navikli.

[Turnbull]

Ne morate da čekate knjigu, evo vam sample.

[Turnbull]

Meni je ipak ovo hajlajt iz Vladušićevog odgovora.

A zašto Goran po cenu laži, želi da me odvoji romantičarskog kosmopolitizma? Pa zato što romantičarski kosmopolitizam kaže otprilike ovo: ja sam deo jedne nacionalne kulture koja je svojim vrhovima deo jedne svetske kulture, sačinjene od nacionalnih kultura, a to Goran, koji je vrhove video samo na wallpaperu, ne može da prihvati.

Zlatibore pitaj Taru da li pamti romantičarski kosmopolitizam.Inače, Lazičićeva kritika je uistinu slabija od one Sokolovićeve koju sam ovde već kačio. Na to mnogo argumentovanije i efektnije razbijanje, autor nije reagovao. (Ne kažem da je to zato što nije znao kako, samo konstatujem). Edited January 13, 2013 by Syme

[kim_philby]

Realno, sad moram da pročitam knjigu. Ne sumnjam da će ovi što reaguju na ključne reči "pekić", "crnjanski", svakako doći do fašizma u 3 koraka, ali na to smo navikli.

pa niko ne reaguje na te kljucne reci vec na njihovu stratesku upotrebu poput ove. ovo tebi odgovaram posto za tebe ima jos nade za razliku od zorgea koji umesto da zavodi red na filmu lelemudi po drugim topicima. Edited January 13, 2013 by kim_philby

[Turnbull]

pa niko ne reaguje na te kljucne reci vec na njihovu stratesku upotrebu poput ove. ovo tebi odgovaram posto za tebe ima jos nade za razliku od zorgea koji umesto da zavodi red na filmu lelemudi po drugim topicima.

A na tu temu ima još. Boškecova knjiga je dobila nagradu Miloš Crnjanski. Ko je bio predsednik žirija? None other than Nikola Milošević.

Saradnik "Pravoslavlja" Boško Obradović Dobitnik nagrade „Miloš Crnjanski“U svečanoj sali Udruženja književnika Srbije u Beogradu 9. novembra 2005. godine uručena je nagrada „Miloš Crnjanski“ za 2003-2005. godinu, koju dodeljuje zadužbina Miloša Crnjanskog. Među laureatima nalazi se i Boško Obradović, profesor književnosti iz Čačka i član redakcije našeg lista. Visoko priznanje za najznačajnija književna dela u oblastima u kojima se ogledao najveći srpski književnik 20. veka, Miloš Crnjanski, dodeljeno je jubilarni, deseti put.

Obradović je nagradu dobio za najbolju knjigu eseja na srpskom jeziku u protekle dve godine. Reč je o knjizi „Miloš Crnjanski i novi nacionalizam“ koja je izašla 2005. godine u izdanju „Hrišćanske misli“ iz Beograda. Odluku je jednoglasno doneo žiri u sastavu: Nikola Milošević, predsednik Zadužbine i predsednik žirija, Srba Ignjatović, predsednik Udruženja književnika Srbije i Dimitrije Tasić, sekretar Zadužbine. Po zaveštanju Vidosave Crnjanski, „Nagrada Miloš Crnjanski“ dodeljuje se od 1981. godine, dvogodišnje, i do sada ju je dobilo 50 autora. Nagrada se sastoji od novčanog dela, povelje i medalje (bronzanog odlivka sa likom Crnjanskog).

U obrazloženju žirija, između ostalog, stoji: „Svojom esejističkom raspravom Miloš Crnjanski i novi nacionalizam, Boško Obradović pruža jedan vredan doprinos izučavanju srpske međuratne književne istorije, i to tako što on među našim novim, retkim književnim istraživačima, otvara, i bez ideoloških predrasuda osvetljava one književno-istorijske stranice koje pripadaju, kako će naš laureat odrediti svojim podnaslovom, književnoj desnici u 30-im godinama 20. veka. Ali, imajući Crnjanskog kao glavnog junaka svoje knjige, Boško Obradović termin književna desnica preciznije označuje kao novi nacionalizam, u Crnjanskovom duhu, izraženom u njegovom nedeljniku Ideje 1934/35. godine... kao afirmisanje nacionalne kulturne istorije i novog nacionalnog programa, a protiv „poplave tuđinštine“ i „marksističke religije“. Međutim, ove stranice su u našem postrevolucionarnom književnom izučavanju bile ili potpuno zatvorene, tj. prećutkivane, kao tamna strana meseca naše književne istorije, ili grubo politički anatemisane, zajedno sa njihovim autorima, među kojima je stradao i Crnjanski, kao izgnanik koji je još za života bio proglašen „mrtvim pesnikom“. Knjiga Boška Obradovića je, međutim, uverljiv književno-istraživački glas koji našem nacionalnom pamćenju vraća prave vrednosti naše književnosti i kulture.“

Valja se setiti i ovog teksta:

Forward starih ideja

Broj 627Tagovi: kulturna politika, nacionalizamDatum objave: 24.12.2011. Piše: Saša Ilić

Ovih dana je došlo do višestrukog umrežavanja “pravoslavnih i rodoljubivih snaga” na kulturnom frontu čija su avangardna prethodnica svakako Dveri – Pokret za život Srbije, budući da su one prve prepoznale i povezale sve subjekte novog političkog i kulturnog bloka u Srbiji ali i šire (Aleksandar Dugin, Heinz-Christian Strache i dr.). Radi se o uvezivanju delatnosti hip-hop grupe Beogradski sindikat sa Dverima, a potom i sa književnim naslednicima Memoranduma SANU-a oličenim u grupi P70, na čijoj su godišnjici nastupali u SKC-u. Zaista, tamo gde su Dveri bile pre dvanaestak godina, prateći muzički ansambl dospeo je tek u prvoj polovini dvehiljaditih, dok je književni sastav na toj poziciji tek nekoliko poslednjih godina.

Dveri su stvorile politički ambijent na terenu za zabavljačko-edukativan program koji se lagano rađa. Književnici, između ostalog, mnogo stidljivije artikulišu svoj nacionalizam od svojih političkih preteča. Naime,Boško Obradović (1976. / Dveri) je 2005. dobio Nagradu “Miloš Crnjanski” za svoju knjigu programskih eseja “Miloš Crnjanski i novi nacionalizam” (izdanje Hrišćanske misli i Zadužbine Nikolaj Velimirović i Justin Popović, 2005). I dok se Obradović bavio (političkim) Idejama Crnjanskog, Slobodan Vladušić (1973. / P70) je 2011. objavio svoju knjigu “Crnjanski, Megalopolis” (Službeni glasnik) kojom će pokušati da pod koporanom Crnjanskog formuliše svoju floskulu o gorkom patriotizmu kao spasu od “priglupih autošovinista kao što je to bio jedan Radomir Konstantinović, pisac nesrećne ‘Filosofije palanke’”. Ono što je, međutim, svim grupama zajedničko jeste (novi) nacionalizam i pozivanje na Crnjanskog, dok je simbolička platforma za eksplikaciju takve (kulturne) politike srećno prepoznata u krizi na severu Kosova.

Tzv. srpsko stanovište

Bilo je pitanje trenutka kada će neko u zahtevu Srba sa severa Kosova za ruskim državljanstvom prepoznati neke stare narative, koji su u romanu Miloša Crnjanskog “Druga knjiga Seoba” doživeli “milost uobličenja” ali i surovo deziluzionisanje, koje će pomenuti interpretatori Crnjanskog ostaviti izvan vidnog polja. Naravno, to su prvo učinili Dverjani, koji su organizovali predavanje dr Mila Lompara, stručnjaka za književnost 18. i 19. veka, a posredno i za Crnjanskog. Dr Lompar, inače višegodišnji član žirija Nagrade koja nosi ime slavnog pisca, kao i predsednik Zadužbine Crnjanski, održao je predavanje u Čačku na konferenciji Dveri. Njegovo predavanje je okarakterisano kao epohalno, a ono što je dr Lompar izgovorio poslužiće kao deo predizborne kampanje Pokreta za život Srbije. Počevši citatom iz pisma Arsenija III Čarnojevića ruskom carskom savetnikuGolovninu iz 1705, dr Lompar je markirao ponovljenu povesnu situaciju iz koje je potom izvukao nekoliko bitnih karakteristika koje bi trebalo da odlikuju novu srpsku politiku, a pre svega srpsku kulturnu politiku koju on smatra centralnom. Tom prilikom je istakao važnost saradnje među (sve)srpskim univerzitetima, dovršavanje leksikografskih nacionalnih poduhvata, ali i “bavljenje onim centralnim pitanjima našeg nacionalnog identiteta koja su najbolje izražena u magistralnom romanu Crnjanskog ‘Seobe’, ali i Jasenovcu kao našoj tragediji XX veka”.

Profesor se tom prilikom nije zapitao zbog čega je toliko puta već došlo do ponavljanja nekih istorijskih bezizlaznih situacija, već je naglasio da tu novu politiku, po ugledu na neke stavove Crnjanskog iz 1934, treba sagledavati sa srpskog stanovišta. To, međutim, nije novost u srpskoj politici koja je pod tom egidom vođena poslednjih decenija, i to ne samo tokom devedesetih. Sa srpskog stanovišta se sagledavala stvarnost i na Osmoj sednici 1987, sa istog stanovišta je Milošević reagovao šest meseci ranije u Kosovu Polju. Sasrpskog stanovišta je pisan Memorandum SANU-a 1986, sa tog stanovišta je usledio odgovor na albanske demonstracije 1981, sa tog stanovišta je čitan Ustav iz 1974, a takođe je i odgovor srpskim liberalima proistekao sa tog stanovišta. U martu 2003, sa tog stanovišta je usmeren snajperski hitac u dvorište Vlade. Postavlja se pitanje, je li to zaista srpsko stanovište ili se radi o nečemu drugom. Moglo bi se ići unazad kroz istoriju i istoriju srpske kulture i videti kako je tzv. srpsko stanovište vrlo često funkcionisalo kao element iracionalnog razaranja svih resursa. No kako “Seobe” Crnjanskog nemaju nikakve veze sa Jasenovcem, tako ni pomenuto srpsko stanovište nema veze sa željenom kulturnom politikom, za koju će se Dverjani i njihovi sateliti, siguran sam u to, zdušno zalagati.

Hip-hop patriotizam

Sa srpskim stanovištem povezan je još jedan pojam, danas najfrekventniji u vokabularu desničara – radi se opatriotizmu. Slobodan Vladušić u “Pečatu” izlaže čitave eseje na temu slobode i patriotizma. Čini se kao da živi pod represivnim merama koje mu ne dozvoljavaju da praktikuje pravoslavne obrede, da ima liturgiju na narodnom jeziku, predaje na srpskom univerzitetu, povezuje se sa Palama i Banjalukom, dobiva nacionalne nagrade, piše za nacionalističke novine i bori se za očuvanje srpskog stanovišta u patriotskim udruženjima poput “Svetozara Miletića”. Sve je to malo i nedovoljno.

Tako i Feđa Dimović (1977), lider Beogradskog sindikata i stalni kolumnista hip-hop “Politike”, iznosi svoj program za preporod Srbije. On pop-kulturu tretira kao zlo koje treba ukrotiti i prilagoditi kao provodnik za plasiranje tradicionalnih duhovnih vrednosti. Takođe, insistira na pažljivom praćenju distribucije kulturnih sadržaja, pri čemu bi trebalo propustiti Mihalkova i zaustaviti Anželinu Džoli, i naposletku stvoriti što širi nacionalni front za agit-patriotizam. Tako se i hip-hop na domaćem terenu iskrivljuje pod blizinom patriotskog usijanja, pa dok u Bronksu obiluje političkim porukama usmerenim protiv rasizma, ugnjetavanja od strane belaca i nasilja svake vrste, u izvedbi Beogradskog sindikata dobivamo hip-hop pakovanje za kosovski zavet, vitezove reda zmaja, govor majora Gavrilovića ili sonet generalu Mladiću. Nije teško zaključiti kuda vodi ovakva kulturna politika, no postavlja se pitanje, možemo li se ponovo vratiti.

Ja inače, nemam nikakve dileme da je Crnjanski u jednom delu svog javnog života bio i fašista. Ali meni to zaista ne smeta da ga volim i cenim kao pisca, a da ga kao pesnika obožavam do imbecilnosti. Tim pre što njegovo kompleksno i raznovrsno delo već i samo daje puno osnova za kritiku njegovih desnih skretanja.Problem je što ove nove fanove Crnjanskog njemu privlači upravo njegova najideologiziranija strana, oni ga ne vole uprkos njegovim idejama (tj Idejama), nego upravo zbog njih. To je, ukratko, problem i sa Vladušićem. Koga zanima rasprava, a ne childish name-calling, mogu ida elaboriram ovo za Vladušića. Edited January 13, 2013 by Syme

[beatakeshi]

Ne morate da čekate knjigu, evo vam sample.

U drugom redu slovna greška. Odmah odustajem.

[Turnbull]

I to frojdovska! Draži ga dražava!

Edited January 13, 2013 by Syme