Polemike

[bergasa19]

Pescanik

Lustracijski umVladimir Milutinović | 25/11/2012 U ovom tekstu želim da, što jasnije mogu, objasnim nezadovoljstvo koje sam, poput Dubravke Stojanović u vezi sa ovom poslednjom presudom iz Haga, osećao kada sam slušao deo argumenata tzv. Druge Srbije svih ovih godina. Šta to nije bilo u redu, iako sam se i ja protivio ratu, bio protiv nacionalizma, a za pomirenje posle ratova na prostoru bivše Jugoslavije?Kada sada promislim o tome, čini mi se da je mnogo jasnije da je čitav pogled, koji sam nedavno bio nazvao lustracijski, dakle, čitav lustracijski um, kako bi ga još mogli nazvati, u stvari bio jedna apstraktna struktura čiji je glavni cilj bio zamena ukupne realnosti jednom redukovanom realnošću. Ta operacija se naravno preduzimala zbog viših ciljeva koje sam i gore pomenuo i koje i ja delim, ali je problem bio u tome što se sredstvo za njih kosilo sa univerzalnim vrednostima, prvenstveno univerzalnom vrednošću istine. I čini mi se da je to uzrok onog nezadovoljstva.Lustracijski um se sada može precizno opisati. On uključuje:1) odnos samo prema zločinima na “srpskoj strani”ili tzv. “suočavanje sa prošlošću”. Pominjanje zločina drugih strana se odbacuje jer je to odlika nacionalista i, navodno, loše utiče na pomirenje sa onim drugima.2) prihvatanje kolektivne krivice,odnosno, prihvatanje da smo i mi sami, samom činjenicom da smo bili na ovoj strani rata, krivi za zločine.3) prihvatanje kolektivne kazne, i sudske i van-sudske, odnosno političke i moralne,odnosno, prihvatanje svih umanjenja kolektivnih prava (Kosovo, Hrvatska, R. Srpska, Crna Gora), prihvatanje trajne moralne nekompetencije, odnosno, odbacivanje puteva za pomirenje koji ne uključuju tutorstvo EU i samopotiskivanje iz rasprava kao subjekta koji je delegitimizovan nacionalizmom.Za sve ove tačke ima milion primera u toku ovih godina, a i danas posle presude, ali oni nam sada nisu važni. Ovde je bitno da je lustracijski um tražio snažno preoblikovanje viđenja stvarnosti i normalnog moralnog poretka.Umesto sagledavanja svih aspekata rata, tražilo se fokusiranje na krivicu samo jedne strane (formule za to su protivljenje “izjednačavanju strana u ratu”, odnosno, agresora i žrtve, protivljenje “relativizaciji”), a umesto ponovnog uspostavljanja moralnog integriteta, tražilo se trajno uspostavljanje asimetrije između “zajednice zločinaca”, koji se posipaju pepelom i kaju, i “zajednice žrtava”, gde su zločinci i žrtve bili izjednačeni sa narodima.Da bi se ovako krupno odustajanje od univerzalnih vrednosti nečim kompenzovalo morala se izmisliti i promovisati neka šargarepa i tu ulogu je odigralo zalaganje za ulazak u EU. Smatralo se da od samostalnog moralnog integriteta (većine) pojedinaca nema ništa, ali da bi njihovo stavljanje pod paternalistički uticaj EU, stvari, barem spolja, dovelo u normalu. Na ovaj način – po mom mišljenju, to je osobito izraženo u Srbiji – desila se jedna promena javnog uma: odjedanput se pretpostavljalo da naš javni um nije sposoban da se opredeljuje prema mogućnostima univerzalizacije, odnosno, prema pitanjima “Da li je ispravno?” (Na primer, da li je ispravno “čistiti samo u svom dvorištu”), nego je kao jedino nama primereno pitanje ponuđeno “Da li je korisno, da li će doneti neke koristi?”. Ulazak u EU (fondovi, mogućnost putovanja), godinama je služilo kao adut u odlučivanju po ovoj matrici, a tzv. “demokratske” vlasti, ne računajući period Z. Đinđića, su prednjačile u promovisanju ove logike.Kada se tome doda snažna želja da se ne bude sličan nacionalistima na srpskoj strani ni u čemu, što je želja koja je bila razumljiva, i političke koristi koje su proizilazile iz lustracije itd., zatvaranje lustracijskog uma je moglo da se smatra kompletnim. Ovo čemu prisustvujemo sada (na primer, u najnovijem tekstu Dubravke Stojanović) posle presude nakon koje je postalo jasno da je i sud u Hagu sledio istu ovu lustracijsku logiku, jeste dovođenje u pitanje cele ove matrice. Ako smo mi insistirali na određenim stvarima da bi suzbijali srpski nacionalizam i postigli koristi od učlanjenja u EU, očekivali smo da će neko drugi (pošto smo se mi samoisključili kao nekompetentni, zbog gubitka moralnog integriteta) odraditi posao oko pravde, da će neko drugi primetiti žrtve koje je nama zabranjeno da primećujemo. Ali, to se nije desilo, postalo je jasno, po svoj prilici definitivno što se tiče Haga, da je i taj sud sledio istu logiku po kojoj se može selektivno gledati na realnost, a moralni poredak podrediti političkim ciljevima.Kada je tako postalo jasno da je moralni poredak prazan i nezaštićen, postale su jasne i posledice matrice koja ga nije štitila. Dok smo mi bili fokusirani samo na zločine na srpskoj strani i ostavljali drugima da se bave zločinima drugih i srpskim žrtvama, nacionalizam u okolnim društvima je bujao. Hrvatski primer je tu lakše analizirati. U Hrvatskoj je postalo samorazumljivo tvrditi da etniškog čišćenja nije bilo (da su Srbi sami “dobrovoljno” otišli) i da je većina zločina nedokazana. Za zločine posle i za vreme Oluje niko nije odgovarao. Tvrdi nacionalisti tvrdili su da “onaj ko se brani od agresije ne može počiniti ratni zločin”, odnosno, “da hrvatski vojnik ne može počiniti ratni zločin” i dok je to bilo samorazumljivo, društveno je bilo prihvatljivo da niko ne bude osuđen. Ljudi koji su se tome protivili u Hrvatskoj, rutinski su šikanirani kao izdajnici, “Jugosloveni” i šta im još spada.Naš lustracijski um je sve to gledao sa strane. I dalje se insistiralo samo na “suočavanju sa vlastitom prošlošću” i mirenju sa “Hrvatskom” pri čemu su se sa Hrvatskom neprimetno počeli identifikovati hrvatski nacionalisti, jer bi samo oni mogli biti ti koji bi govor o žrtvama Oluje mogli smatrati uvredljivim, pošto to sigurno ne bi mogli biti antinacionalisti u Hrvatskoj koji su i sami govorili o tim zločinima.Tako se lustracijski um u stvari slagao sa domaćim nacionalistima koji su, takođe, Hrvatsku izjednačavali sa hrvatskim nacionalistima. Pomirenje je srećom napredovalo zahvaljujući životu i, mora se reći, i ljudima koji su ovde naginjali lustracijskim stavovima, ali je na tom pomirenju uvek stajala senka tog “multikulturalizma” po kom nije dozvoljeno mešati se u tuđe poslove, poslove Hrvatske pogotovo, a u stvari u poslove hrvatskih nacionalista.I danas, posle presude dvojici generala iz Hrvatske u Hagu, lustracijski um još uvek traži da ostane paradigma. Ljudi se pitaju “da li sam ja prešao na stranu nacionalizma”, ako smatram da je ova presuda nepravedna, da li ja smem da budem protiv neke presude, ako sam za EU, neki pominju emocije i dreku pledirajući da se vratimo u udobno okrilje moralne neodgovornosti u kojoj smo navikli da budemo.Međutim, to nije dobar put. Moralnom neodgovornošću se ne stiže nikud, pogotovo ne u EU koja se percipira kao moralno izgrađen skup nacija.Savršeno je normalno izaći iz nezrelosti lustracijskog uma. Kao što je savršeno normalno biti protiv nepravednih presuda.I poslati lustracijski um u istoriju. Filozofija.info, 24.11.2012.

[bergasa19]

Pescanik

Zbunjeni umMilica Jovanović | 26/11/2012 Drugostepena presuda međunarodnog Tribunala za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, kojom su dvojica hrvatskih generala proglašena nevinim za zločine u ratnoj operaciji Oluja – treći je oslobođen još u prvoj rundi – imala je očekivani efekat. Činilo bi se da su oko 200.000 izbeglih i najmanje 324 ubijena civila po sebi sasvim dovoljni za ratni zločin no, nažalost, ni u Zagrebu ni u Beogradu te žrtve ne postoje izvan konteksta. Za Hrvatsku, oni su kolateralna šteta jedne od završnih bitaka odbrambenog rata do kog nikad ne bi došlo da nije bilo srpske agresije. Za Srbiju, žrtve Oluje čine simbol stradanja hrvatskih Srba koje je trebalo preduprediti proglašenjem Krajine.Mimo proverbijalne istorije koju pišu pobednici, raznih aspekata presude i međunarodnog prava kojima treba da se bave pravnici, iz slučaja Gotovina i dr. prelilo se materijala i za novi krug preispitivanja odnosa prema balkanskim ratovima devedesetih i nasleđu koje su srpskom društvu predale elite toga doba. Morbidno likovanje aktuelne državne administracije i političko-medijskog mejnstrima, sastavljenog pretežno od istih aktera devedestih, kojima je sloboda hrvatskih generala poslužila kao konačni dokaz da haška pravda nema veze sa pravom i da je namenjena isključivo Srbima – uz osione pretnje prekidom saradnje i zahtevima da se zauzvrat preispitaju sve presude srpskim osuđenicima – imalo je dejstvo direktnog poziva na javno izjašnjavanje ne samo o presudi Žalbenog veća Tribunala, operaciji Oluja i zločinima nad hrvatskim Srbima, već i o zamišljenoj kategorizaciji Srba kao zločinaca ili žrtava.Mogućnost ovog rebrendiranja u svetlu oslobađanja Gotovine i ostalih, predstavio je filozof Vladimir Milutinović u tekstu Lustracijski um. Termin je autor skovao ranijom prilikom, kako bi opisao jedan od tri pogrešna načina tumačenja i reprezentacije političke stvarnosti u Srbiji, a odnosi se na zahtev za suočavanjem s nedavnom prošlošću koji prema autoru, između ostalog, podrazumeva “umanjenje kolektivnih prava vlastitog naroda” te lustraciju aktera na vlasti tokom sporne prošlosti. Ovu pogrešnu viziju stvarnosti dele članovi tzv. Druge Srbije, skupa koji je, istini za volju, danas već sasvim prazan, a u životu– ili makar u javnom diskursu – održavaju ga njegovi (nelustrirani) domaći neprijatelji iz devedesetih.Milutinovićeva antilustracijska kritika polazi od premise da u Srbiji postoji politička subkultura za koju je suočavanje sa ratnom prošlošću “pretpostavka za sve drugo“ pa samim tim i jedina tema kojom se treba baviti. To sve drugo čemu je suočavanje pretpostavka, na kraju – preko priznanja krivice, izvinjenja, umanjivanja kolektivnih prava sopstvenog naroda kroz nezavisnost Kosova, ukidanje Republike Srpske i veću autonomiju Vojvodine – vodi primerenoj kazni: ograničenju (valjda kolektivne) slobode članstvom u Evropskoj uniji.Platforma sa koje se meri zabluda, ili loša namera ”lustracijskog uma” jeste nešto što autor naziva ”normalni moralni poredak” ali ga pobliže ne objašnjava, sem očitim neslaganjem s elementima za pretpostavljeno “snažno preoblikovanje viđenja stvarnosti” koje ovaj um traži.Autor ih je popisao: 1) odnos samo prema zločinima na “srpskoj strani” ili tzv. “suočavanje sa prošlošću”. Pominjanje zločina drugih strana se odbacuje jer je to odlika nacionalista i, navodno, loše utiče na pomirenje sa onim drugima; 2) prihvatanje kolektivne krivice, odnosno, prihvatanje da smo i mi sami, samom činjenicom da smo bili na ovoj strani rata, krivi za zločine; 3) prihvatanje kolektivne kazne, i sudske i van-sudske, odnosno političke i moralne, odnosno, prihvatanje svih umanjenja kolektivnih prava (Kosovo, Hrvatska, R. Srpska, Crna Gora), prihvatanje trajne moralne nekompetencije, odnosno, odbacivanje puteva za pomirenje koji ne uključuju tutorstvo EU i samopotiskivanje iz rasprava kao subjekta koji je delegitimizovan nacionalizmom.Kolokvijalna interpretacija zahteva za suočavanjem s prošlošću iz prve tačke zgodno previđa da prošlost o kojoj je reč nije nekakvo opšte prošlo vreme već konkretan događaj koji je skrivio subjekt čije se suočavanje zahteva – a koji se suočavanju opire, između ostalog, navodeći događaje koje je skrivio neko drugi.Teza o kolektivizaciji krivice takođe je uobičajena diverzija, idealna za potrebe obezličavanja individualne krivične odgovornosti.Konačno, kao ”logičan” zaključak, sledi tvrdnja da je sudbina Srba u regionu u direktnoj vezi sa istragom i kažnjavanjem zločina koje su počinili Srbi.Osim dovitljivog naziva, u Milutinovićevoj postavci u stvari nema ničeg bitno drugačijeg od rutinskih reakcija na prve glasove u Srbiji koji su pozivali na kažnjavanje zločina počinjenih ”u naše ime”, još u vreme dok je Druga Srbija zaista postojala. Novo je samo to da su ti glasovi danas značajno proređeni. Apsolutnu prevlast u proizvodnji političke stvarnosti odnela je ona struja koja je umesto lustracije dobila deklaraciju o pomirenju, dokument o amnestiji od krivične i moralne odgovornosti za organizaciju i sprovođenje zločina u različitim zemljama bivše Jugoslavije, relativizaciju krivice i uspostavljanje poretka nekažnjivosti.Zapanjujuće je u kojoj je meri ideja da Srbija treba da bude građanska država a ne etno-pleme, još uvek odviše radikalna i da ”normalni moralni poredak” ne može biti nekakvo promućurno kalkulisanje sa zločinima ”naše strane” u menjaži s ”njihovim”. Ako je ta zbunjenost posledica neočekivane odluke Žalbenog veća Tribunala da oslobodi Gotovinu, možda se treba preciznije izjasniti: zločini počinjeni u Oluji ni na koji način ne oslobađaju državu Srbiju obaveze da u svojoj nadležnosti istraži, osudi i kazni zločine koje su devedestih počinili njeni građani, organizovale i finansirale institucije države čija je naslednica – dok građane Srbije ne lišava prava da se makar informišu o zločinima počinjenim u njihovo ime.Možda će tako biti manje neprijatno razgovarati o moralu i slobodi.

[bergasa19]

Pescanik

Zbunjujući um: „Hrvatska“ i „Srbija“ ne postojeVladimir Milutinović | 28/11/2012 Koliko vidim, Milica Jovanović mi je u svojoj reakciji na moj tekst Lustracijski um, uputila nekoliko primedbi. Ona mi zamera:- da pravim „diverziju“ izmišljajući da lustracijski um operiše sa kolektivnom krivicom.- da se zalažem za „relativizaciju“ naših zločina, putem zločina koje su učinili drugi, i za politiku nekažnjivosti- da izmišljam postojanje „Druge Srbije“ sada kada je ona već „prazan skup“.Ja mislim da sve tri primedbe nisu opravdane, a obrazlaganje tog mog stava će nam, nadam se, omogućiti da još bolje razjasnimo neka važna pitanja.Kolektivna krivica je u raspravama o suočavanju sa prošlošću uvek bila neka moneta za jeftino poentiranje. Trebalo bi da kolektivna krivica optužuje sve članove neke zajednice, pa samim tim i nevine njene članove, ako ih ima, tako da se onaj koji operiše kolektivnom krivicom može lako diskvalifiovati. Ali, tu stvari nisu tako jednostavne. Tek kolektivna krivica omogućava ostvarivanje političkih ciljeva (opravdavanje onoga što ja zovem kolektivna prava), a takođe kolektivna krivica, koja ne postoji, na neki način se poklapa sa kolektivnom odgovornošću za održavanje moralnog poretka, koja postoji. Tako da je tu lako pomešati različite stvari i zaista postoji pritisak u prilog stava da kolektivna krivica postoji.No dobro, da li pripisivanje „kolektivne krivice“ postoji danas kod nas, ili sam ga ja izmislio? Mogli bi to dokazivati na drugim tekstovima, ali nam je Milicin tekst sad pri ruci pa ćemo njega uzeti kao primer. Naime, želeći da opravda zahtev za suočavanjem srpskog društva samo sa zločinima počinjenim na „srpskoj strani“ (što je bila prva stavka mog opisa lustracijskog uma) Milica kaže da je to logično jer ta prošlost sa kojom se treba suočavati nije neko opšte prošlo vreme „već konkretan događaj koji je skrivio subjekt čije se suočavanje zahteva“. Evo ovde imamo subjekt koji treba da se suoči – mislim da smo taj subjekt svi mi, odnosno, srspko društvo – a to je isti subjekt koji je „skrivio“ konkretan događaj. Kada jedan kolektivni subjekt skrivi konkretni događaj, onda dobijamo kolektivnu krivicu.Dakle, nisam ja ništa izmislio. Kolektivna krivica je nezaobilazan deo ovog načina mišljenja. Lustracijski um „Srbiju“ i „Hrvatsku“ posmatra kao blokove, gde jedna strana treba da se suočava samo sa svojom prošlošću (svojim zločinima), dok drugu treba pustiti na miru, ako ne želi to suočavanje. I Milica operiše tim blokovima, kada kaže: „Za Hrvatsku, oni su kolateralna šteta jedne od završnih bitaka odbrambenog rata do kog nikad ne bi došlo da nije bilo srpske agresije.“, pri čemu se „Hrvatska“ izjednačava sa hrvatskim nacionalistima, pošto samo oni žrtve na srpskoj strani posmatraju kao „kolateralnu štetu“. Međutim, ovi blokovi ne postoje, nisam pročitao da neki od bivših feralovaca ovako posmatra žrtve Oluje. Umesto „Hrvatske“ i „Srbije“, kolektivne krivice i kolektivne nevinosti, postoje samo konkretni različiti ljudi, neki nacionalisti, a neki ne, neki zločinci, a neki ne.Milica mi čak imputira da ne samo da izmišljam pojam kolektivne krivice kod „Druge Srbije“, nego i da ga sam koristim „za potrebe obezličavanja individualne krivične odgovornosti.“ Ali, toga nema ni u jednom mom tekstu.Nego da idemo dalje. Druga stvar je „relativizacija“. Da li se ja zalažem da se isticanjem, na primer, zločina u Oluji nekako umanji značaj zločina na „srpskoj strani“, a da se i ovo oslobađanje generala iz Hrvatske iskoristi da se svi generali oslobode, za šta se zalažu nacionalisti. Daleko od toga, i ništa slično tome ne postoji u mojim tekstovima. Milica ne navodi da se u tekstu „Baterijska viđenja stvarnosti“ nacionalizam navodi kao prvo pogrešno viđenje, sa preciznim opisom da on uključuje poziv na nekažnjivost. Dakle, ja smatram da svi treba da budu kažnjeni, dok nacionalisti misle da ili niko ili samo strana koja je izgubila treba da bude kažnjena. Kad se ovo uzme u obzir, ne znamo kako bi moglo da se tvrdi da se moja reakcija nikako ne razlikuje od reakcije nacionalista.Ali, možda je važnije opštije pitanje: Da li svako pominjanje zločina nad sopstvenom stranom treba obeshrabriti jer predstavlja „relativizovanje“ zločina koje je ta strana učinila? Kako Milica kaže: Da li se neko „navodeći događaje koje je skrivio neko drugi.“ opire suočavanju sa vlastitom prošlošću i u krajnjoj liniji se zalaže da ti zločini ostanu nekažnjeni? Ovo pitanje je sada ponovo aktuelno, jer se tvrdi da govor o zločinima počinjenim u Oluji povodom presude generalima iz Hrvatske u Hagu, opet služi da bi se državu Srbiju oslobodilo „obaveze da u svojoj nadležnosti istraži, osudi i kazni zločine koje su devedestih, počinili njeni građani, organizovale i finansirale institucije države“.Međutim, ovde je ponovo govor nacionalista uzet kao jedino merilo stvari. Nacionalista zaista pominje zločine druge strane da bi njegovi ostali nekažnjeni. Ali, da li je nacionalistički način jedini način da se suočimo sa zločinima? Zašto ne bismo pominjali zločine druge strane u cilju da svi zločini budu kažnjeni? Striktno gledano, ovi zločini nisu u bilo kakvoj vezi i pominjanje i jednih i drugih moglo bi biti jedino u cilju da se svi zločini kazne. Možemo stvari pogledati ovako: Ako je relativizacija u pitanju uvek kada uz Srebrenicu pominjemo i Oluju, zašto nije relativizacija kada sada kada je aktuelna Oluja, pominjemo Srebrenicu ili Vukovar? Da bude još jasnije: da li, na primer, Dežulović nakon što je pomenuo Loru ili Oluju ima pravo da pomene Vukovar ili Srebrenicu? Ili nema to pravo da ne bi relativizovao zločine u Lori?Ja mislim da ima to pravo: to što je mogao da govori o Lori, daje mu pravo da govori o Vukovaru, a ne oduzima mu, valjda, to pravo. Kada bi pravo da govorimo o tuđim zločinima, nakon što smo govorili o svojim, bilo oduzeto, po meni bi to bilo zaista zbunjujuće i protivno moralnom poretku.Da pređemo sada i na poslednje pitanje. Da li sam ja pretpostavio da postoje stavovi koji ne postoje? U svojoj reakciji Milica kaže da je „Druga Srbija“ sada već „prazan skup“, međutim, ona ne misli da je to dobro. To da Druge Srbije nema (ili da je „značajno proređena“) znak je da je u Srbiji „apsolutnu prevlast“ odnela nacionalistička struja koja se zalaže za nekažnjivost. Ovaj zaključak je po meni još jedna odlika lustracijskog uma: on operiše samo sa ILI-ILI alternativom: ili ste nacionalista ili delite lustracijske stavove. Treća ili četvrta mogućnost ne postoji. Moja pak kritika lustracijskog uma ima za cilj upravo to da pokaže da se tu radi o izboru između dve autoritarne alternative i da treća neautoritarna mogućnost postoji.Na primer, reakciju nacionalističke Hrvatske na oslobađajuću presudu za „zločinačko udruživanje“ i „etničko čišćenje“ u Oluji, Viktor Ivančić je u Peščaniku označio kao „ekstazu poricanja“ rekavši da je jedina istina o domovinskom ratu to da se istina o domovinskom ratu ne sme reći. Kod nas se pak govorilo da su optužbe o „zločinačkom udruživanju“ i „etničkom čišćenju“ morale pasti, jer „naprosto ne stoje kao takve“, da su Srbi bili evakuisani i da je Hrvatska ovom presudom „sačuvala moralni prestiž“.Sada, mi se možemo slagati ili sa Viktorom Ivančićem (i ostalom sedmoricom ljudi u Hrvatskoj koji tako misle, kako svojevremeno reče Boris Dežulović) ili sa ovim domaćim stavovima. Ne možemo sa oboje, barem ne posle Aristotela koji je precizno opisao pravilo o neprotivrečnosti. U ovoj alternativi sada ne stoje nacionalizam i lustracijski um, već, recimo, „feralizam“ i lustracijski um. A ja ne vidim da jasno uviđamo da imamo ovaj izbor. Neko bi mogao da kaže da tu postoji razlika. Pošto je Viktor Ivančič u Hrvatskoj, on može da „čisti u svom dvorištu“, ali pošto smo mi u Srbiji mi bi trebalo da se slažemo sa, recimo, „lustratorima“, ako nećemo da se slažemo sa domaćim nacionalistima. To bi, međutim značilo da bi na izrazito loše strane ove presude i njenu nepravednost ukazivali i imali pravo da ukazuju samo „feralovci“. To ne bi činili ni hrvatski nacionalisti, ni oni koji se kod nas zalažu za „suočavanje sa prošlošću“ samo na srpskoj strani, ni mi koji bi trebalo da se složimo sa njima, a ne sa feralovcima, ni Srbi uopšte jer su nužno pristrasni. Ako bi i sami feralovci pod pritiskom da su izdajnici ili zbog svesti da po ovom pitanju imaju nominalno isti stav kao srpski nacionalisti odustali od ovog stava, imali bismo žrtve iz Oluje, a ne bi imali nijednog subjekta koji bi imao pravo ili želeo da o njima govori. Meni je ovo prilično zbunjujuća konsekvenca lustracijskih stavova, ali ako nekom to nije, on može, naravno, nastaviti da razmišlja na ovaj način.I iz Milicine reakcije vidi se da lustracijski stavovi, onako kako sam ih opisao, postoje kod nas. I ja ih nisam izmislio. Ako u njima ima nešto što nije dobro, ovo vreme je dobra prilika, jednako kao i svako drugo, da se tih stavova ljudi oslobode, kao i bilo kog drugog stava koji ima neodržive premise. Ne radi se tu o želji da se nešto „rebrendira“, pogotovo ne „Srbija“, pošto rekoh da takvo nešto ne postoji.Lustracijski um bi se najpreciznije mogao opisati kao način mišljenja koji pravi radikalnu razliku između „srpske“ strane u ratu i drugih strana. Razlika je potpuno crno-bela, zbog toga je on gluv za argumente koji traže da se isti principi, ma kakvi, primene na sve strane. Za njega bi to bilo „izjednačavanje strana u ratu“. Tu se jedino može uputiti poziv da se pokaže bilo koja druga oblast života ili mišljenja u kojoj važe slična pravila. U kojoj za osobu A važi istina X, ali ne i za osobu B, u kojoj A može da se bavi sa X, ali B ne može itd. Ako bi neko uspeo da to pokaže ja bih dobio mogućnost da budem baš zbunjen, protiv čega nemam ništa jer je čuđenje ili zbunjenost, po onom pomenutom Aristotelu, početak svake filozofije.Ako nešto treba „rebrendirati“, to je onda filozofija u Srbiji. Filozofija.info, 28.11.2012.

[bergasa19]

Pescanik

Rebrendiranje SrbijeMilica Jovanović | 30/11/2012 Poštovani Vladimire*,Umesto da gubimo vreme na pokušaje rebrendiranja filozofije, predlažem da razjasnimo neke elementarne pojmove. Neka nam za to kao platforma posluži jedna jednostavna ideja, iz jednostavnog iskaza Dejana Ilića: „U situaciji u kojoj je kolektivni identitet nacije obeležen zločinom i moralno okaljan, jedinu osnovu za izgradnju novog kolektivnog identiteta čine univerzalne moralne vrednosti.“Time bismo mogli da predupredimo okolnost u kojoj je građanima na raspolaganju neki viši interes koji bi ih, privremeno ili zauvek, zaštitio od krivičnog gonjenja za ratne zločine – dok bi nam to istovremeno moglo koristiti i kao instrument za proveru pojedinačnih zahteva za kažnjavanje.Budući da osećanje kolektivne ili individualne moralne odgovornosti ne može biti predmet sudskog procesa, pravne norme, pa čak ni etičke obaveze, predlažem da ga izostavimo iz ovog diskurzivnog pokušaja.Univerzalne moralne vrednosti su ravnodušne prema kvantifikovanju zločina, ali moj predlog se ni ne odnosi na aktuelne srpske meme o tome ko je više kriv. Političke posledice kažnjavanja zločina takođe su bezvredne sa ovog stanovišta.O politici je, uostalom, trebalo razmišljati znatno ranije. Posledice su već tu, između ostalog i u ponovljenim naznakama, kroz presude Gotovini i Haradinaju, da međunarodno pravo ne vidi operaciju Oluja kao zločinački poduhvat, a Oslobodilačku vojsku Kosova kao terorističku bandu, ne zanemarujući činjenicu da je u oba slučaja bilo teških zločina nad Srbima.Pred nama je dug i složen proces razumevanja zašto je to tako.

[koksy]

mica postojana kano klisurina. nemoš je pomerit ni za milimetar.

[bergasa19]

Pescanik

Tri odgovoraMiljenko Dereta | 30/11/2012 Posetiocu tribineDijalog sa anonimnim sagovornikom nikada nije ravnopravan. Zato mi je teško da kao neko ko je imenom i prezimenom došao na najavljeni Razgovor, odgovorim “posetiocu tribine”. Ali ipak:– Pozvanim sam se osetio pročitavši javni oglas u štampi;– O tome šta se zapravo dogodilo najbolje će pokazati snimak kada bude u celini dostupan;– Uprkos izvinjenju, ne pokazujete dužno poštovanje prema gospođi Zagorki Golubović, pre svega jer je ona protestovala zbog toga što se moje izlaganje prekida;– Vi smatrate ispravnim da reč dobije neko ko je upravo vređao bilo koga zbog fizičkog izgleda;– Naravno da sam razumeo prizemnu aluziju na Fidelinku i Čedu Jovanovića. Avaj, moja debljina je starija od Čedinog reaktiviranja ove fabrike. U poverenju ću vam reči da ću slatko ponovo jesti Fidelinka testeninu. Ne znate šta gubite ako je izbegavate iz političkih razloga.I na kraju hvala na uputstvu – moraću da naučim da svoje stavove, čak i kada su kritični, izražavam u dopuštenoj formi pitanja.Dejanu Iliću – Dok je u razgovoru bar jedan um… Poštovani Dejane, kao što ste očekivali, odgovaram na vaš tekst Razgovor sa jednim umom. Pokušaću da vas što manje kompromitujem u vašem društvu time što ću se javno saglasiti sa nekim vašim stavom i prisiliti vas na napor da se od te stigme ogradite. Biće teško, jer kroz vaš odgovor provejava, više slučajna nego suštinska bliskost, ali i uverenje da o tome treba razgovarati. Što u CZKD-u uprkos zvučnog imenu skupa „Razgovor…“ nije bilo moguće. Pravo na pitanje povodom dugih monologa za mene nije razgovor.Pa da počnem sa neslaganjima. Nisam rekao razularena, nisam publiku u CZKD-u poredio sa „njima sličnim građanima“ kako tepate Našima iz Topole. Poredio sam nedemokratski metod ometanja govora onih sa čijim se mišljenjem ne slažete, a on je, na moju žalost, isti. Ako se ništa nije dogodilo, na šta je reagovala gospođa Turajlić? Izgleda da se i njoj, kao i meni, prividela „dramatično pogrešna slika“. Sami kažete: „Pošto mu to nije pošlo za rukom sinoć je Dereta (u svom tekstu) izneo šest argumenata za koje je smatrao da o njima vredi razgovarati.”Za razliku od vas, ja neslaganje sa bilo čijim stavom ne smatram diskvalifikacijom sagovornika. Naprotiv, ulazeći u dijalog pokazujem poštovanje prema sagovorniku od koga samo očekujem jasne, konkretne argumente. Otud se ne slažem da je rezignacija spiskom neurađenih stvari koju ste sami napravili bila prikladan odgovor na pitanje „KO, KADA i KAKO treba da donese promene u Srbiji”. I nisam se povukao, već sam pokušao da nastavim razgovor upravo zbog „neprikladnosti” odgovora. A i da sam želeo (što nisam) da se „hitro povučem na poziciju žrtve, odakle moralno superiorno delim lekcije o demokratiji”, za mene ne bi bilo mesta. Taj prostor su zauzeli neki govornici.Da sam kojim slučajem ja izgovorio vašu jedinstvenu podelu na „ljude koji razmišljaju volonterski i one koji su za to plaćeni”, salve vašeg podrugljivog smeha još bi odjekivale gradom. Unapred vam se izvinjavam što ću se opet složiti sa vama da me kroz plaćanje poreza plaćaju čak i oni građani koji su učinili sve da kroz Preokret, tj. LDP ne dobijem priliku da „dobijem platu da bih menjao Srbiju”. Odluku da sa kandidujem za Parlament doneo sam iz uverenja da se pritisak za promene mora vršiti i kroz institucije, prema kojima je jedan broj govornika pokazao meni neshvatljiv prezir. Za razliku od njih, vi kažete da sam plaćen „da kao poslanik u naše ime obavi neke važne poslove”. Mislim da je razgovor sa sagovornicima izvan institucija ključni deo tog posla.Koliko je moguće kratko po tačkama koje ste postavili:Prvi argument – „Termin demokratski potencijal koristim od 2006. i pruzeo sam ga od profesora Zorana Lučića kada smo sa CESID-om radili predizbornu kampanju za demokratske snage. Drago mi je da ste ga i vi usvojili. Ukoliko demokratski potencijal ne procenimo objektivno, ne možemo razvijati adekvatnu strategiju promena. Kao što je to Dubravka Stojanović u svom izlaganju istakla, naša pozicija je pozicija manjine, što između ostalog implicira veliki broj kompromisa za minimalne promene.Drugi argument – Prelivanja JA u VI i MI u ONI bi zahtevalo mnogo više prostora i o tome ću pisati poseban tekst. Javiću vam kada i gde ću ga objaviti.Treći argument – da se greške ne opraštaju, samo sam ilustrovao Zakonom o informisanju i daleko sam od primisli da je to jedina zamerka koju građani imaju. Žao mi je što niste obavešteni da LDP vodi intenzivne razgovore sa građanima o svim aspektima zastupanja njihovih interesa. Kao primer, reći ću da sam postavljajući poslaničko pitanje u ime Ženske mreže o zatvaranju SOS telefona za žene žrtve nasilja postigao da se ti telefoni reaktiviraju. Neću vam glasno reći: Hvala što nam u razgovoru sa građanima želite sreću, opet da vas ne bih izložio opasnosti da vam zbog takvog stava bude uskraćena mogućnost da govorite, kao, kad već pitate, Stevanu Filipoviću.Četvrti argument – U pripremnim materijalima, odnos prema civilnom društvu nije „isključiv”, već se kaže da je „dodatna novina to što je nestalo ono što smo zvali civilnim društvom”. I tu se suštinski razilazite u proceni sa NP NAŠI, koji su napravili spisak nepatriotskih OCD za odstrel. Tim povodom se niste oglasili. Brojevi nisu problem, već je to pogrešno uverenje da je civilno društvo jednoumna grupa ljudi i organizacija koja zagovara iste vrednosti. Naprotiv. Razlike među OCD jednako su duboke kao i društvu.To nepostojeće, po vama „fasadno”, civilno društvo je u oblastima koje nas zanimaju postiglo između ostalog sledeće: usvojeni su Zakoni o borbi protiv diskriminacije, udruženjima, fondacijama i zadužbinama, osobama sa invaliditetom, nasilje u porodici je bolje regulisano zakonom, osnovane su tri nezavisne institucije koje se bave ljudskim pravima, osnovana je kancelarija za saradnju sa civilnim sektorom koja nas sada brani od “Naših” itd.Peti argument – hvala na preporuci knjige, ali to nije bila tema. Tema je bila kraj epohe i ja sam se pozivao na Les pathologies de la democratie Cintije Fleuri. Doduše, ona nije prevedena, ali verujte mi na reč da veoma uverljivo govori o teškoćama koje informativna epoha postavlja pred mlade demokratije. To je posebno dramatično za Srbiju, koja je danas ostrvo „stare epohe” u moru informativne epohe. Da, morali bismo i o tome da razgovaramo.Šesti zaključni argument – ste prihvatili. Ovo možda već jeste ”početak jedne lepe saradnje”. Za početak, pozivam vas da mi pošaljete vaš predlog Zakona o izdavaštvu. Ne! Ne tražim vašu glavu u kojoj tavori. Bacite ga najzad na papir. Učinićemo sve da ga stavimo na dnevni red Skupštine.Biljani Srbljanović – Déjà vécuRužna je laž Biljane Srbljanović kada kaže da je bilo šta “izgovorila”. Morala je da izvikuje da bi se njen glas čuo u opštoj buci glasnog negodovanja.Ružna je laž i da sam rekao da je ona pominjala moj fizički izgled. Videlo se i jasno čulo ko je to učinio i on je odmah posle mene dobio reč. Na to Biljana Srbljanović nije reagovala u zaštiti elementarne pristojnosti za koju je izgleda takođe duboko nezainteresovana.Rekao bih da je Biljana Srbljanović svoju reakciju napisala iz arogantne alavosti za pažnjom i aplauzom koji joj očigledno u poslednje vreme nedostaju.Svoju eventualnu konfuziju pripisaću iskrenom iznenađenju činjenicom da su ostali posetioci glasno protestovali što mi se uopšte daje reč. Svoje izlaganje sam počeo rečenicom „Da nije bilo Dejana Ilića, ja bih otišao veoma nezadovoljan”, jer se njegovo izlaganje u velikoj meri poklopilo sa mojim pripremljenim tezama koje dakle nisu nastale a posteriori.Za razliku od Biljane Srbljanović, ja smatram da ova akcija mnogo govori o odnosima Peščanika i LDP-a. Ako joj to nije bilo jasno iz nekih od izlaganja, to je u svojoj reakciji Srbijanka Turajlić sažela u rečenici: „Vi mu ne dopuštate da govori, jer u ovom trenutku mrzite LDP.”Ali ovde nije reč samo o Peščaniku i LDP-u. U pitanju su nespremnost da se čuje drugačije mišljenje i metodi koji se koriste da se svako drugačije mišljenje ućutka, a ta politička opcija omalovaži. To je pogubno za tzv. građansku opciju i ja to vidim kao bitan razlog njene današnje slabe snage. Ako ne umemo da razgovaramo možda bar da pokušamo da saslušamo jedni druge.Apsolutno se ne osećam žrtvom. Naprotiv. Mislim da je rasprava koja se otvorila napredak u rovovskoj borbi koja se vodi. Nadam se da će izaći iz uskog okvira „incidenta”Otpor dijalogu, pa i promenama onih koji samo na rečima zagovaraju demokratiju nije nov. Zato sve što sam doživeo za mene nije samo Déjà vécu nego Déjà survécu (ne već proživljeno nego već preživljeno).

[Turnbull]

JOŠ JEDANPUT O JUGOSLAVIJI > Iskra u okumuharem bazduljU MUZEJU ISTORIJE JUGOSLAVIJE PRVOG DECEMBRA, NA ROĐENDAN PRVE JUGOSLAVIJE, OTVARA SE IZLOŽBA "JUGOSLAVIJA OD POČETKA DO KRAJA". OVE NEDELJE PADA I DVADESET DEVETI NOVEMBAR, DAN REPUBLIKE, ROĐENDAN DRUGE JUGOSLAVIJE. U NAŠE VREME PRIČA O JUGOSLAVIJI POKUŠAVA DA SE LIŠI SVAKOG POLITIČKOG SADRŽAJA. A U POLITICI JE KLJUČ, POLITIKA JE KRUCIJALNA DIMENZIJA JUGOSLOVENSKE IDEJE I JUGOSLOVENSKOG PROJEKTA. NIJE SE JUGOSLAVIJA SASTAVLJALA ZBOG KINEMATOGRAFIJE, POPULARNE MUZIKE ILI FUDBALA, SASTAVLJALA SE IZ POLITIČKIH RAZLOGA. BITI SUBJEKT, BITI SLOBODAN, BITI (POLITIČKI) FAKTOR, NE BITI KOLONIJA, NE BITI RESURS, NE BITI OKUPIRAN – ZBOG TOGA SE SASTAVLJALA JUGOSLAVIJA. SVE DRUGO DOLAZI POSLEMalo je u jeziku glupljih analogija od one između države i braka. A ipak, ovdje, na našim stranama, ta je analogija vrlo frekventna, pa se, eto, često kaže kako je disolucija Čehoslovačke bila kao miran i civilizovan razvod, dok se Jugoslavija raspala na način na koji se raspadaju neki manje mirni i civilizovani brakovi, s razbijanjem čaša i tanjira te potezanjem noževa. Formalnopravno se onda kaže da se dotadašnji supružnici razvode zbog "nepomirljivih razlika". I zbilja, u takvim situacijama doskorašnji "bračni drugovi" obično imaju različito mišljenje o apsolutno svemu, uz tek jedan poslovični izuzetak: ne znaju, brate, zašto su se onomad uopšte i vjenčavali. Na toj tački i glupa analogija može zgodno da posluži; dok u javnostima postjugoslovenskih državica i provizorijuma postoji nekoliko dominantnih, međusobno suprotstavljenih – hajde da iskoristimo taj pomodni termin – narativa o tome zašto smo se rastavljali, najpopularnije vladajuće teorije o tome zašto smo se (uopšte)sastavljali mnogo su lakše uskladive.ZABLUDA I PROFIT: U Srbiji je, recimo, trenutačno jako popularna teza o Jugoslaviji kao tragičnoj grešci srpskog naroda. To je, recimo, opsesivna tema zrele faze u stvaralaštvu Dobrice Ćosića od kojeg ju je preuzela cijela gomila (para)istoričara i publicista. Ta se ideja razlila u javnost i može ju se prepoznati i tamo gdje vjerovatno nije svjesno i tendenciozno usađena, nego tek efektno preuzima duh vremena. Prisutna je, recimo, kao politički kontekst i pozadina u filmu Montevideo, Bog te video. Eksplicitno se o jugoslovenstvu kao "istoriji jedne zablude" govori, recimo, u knjizi "Srpski kulturni krug 1900-1918" Petra Pijanovića u kojoj se jugoslovenstvo Cvijića i Skerlića, primjerice, proglašava štetnim utopizmom. Pogrešno je bilo na kraju i poslije Prvog svjetskog rata stvarati Jugoslaviju, kaže ova teza ako je sumiramo na najkraći mogući način, trebalo je stvarati Srbiju kao nacionalnu državu, na prostoru manjem od Jugoslavije, a što je moguće većem. Ono što je za Srbe greška, za Hrvate je, naravno, u takvom načinu razmišljanja, profit. Srbi su stihijski pohrlili u Jugoslaviju, a Hrvati su profitirali, oko toga su se složili Dobrica Ćosić i Darko Hudelist, a cijelu stvar ovih dana prigodno sažima i Inoslav Bešker polemišući sa onom davnom sintagmom Stjepana Radića o "guskama u magli". Nisu hrvatski predstavnici 1918. godine bili naivne guske, poručuje Bešker, oni su se bavili "kontrolom štete". Da nije bilo Jugoslavije, Hrvatsku bi podijelili njeni agresivni zapadni i istočni susjed (Italija i Srbija), a Hrvatima bi, eventualno, ostala nekakva tampon-zemljica Hrvatska u sredini (zanimljivo, u vrijeme raspada Jugoslavije, Tuđman će sličnu sudbinu da namijeni Bosni i Hercegovini). U toj viziji, Jugoslavija podsjeća na onaj fabulozni zamrzivač u kojem, kao, leži Volt Dizni čekajući da se pronađe lijek protiv smrti. Hrvatima je, dakle, a slični se stavovi daju čuti i u Sloveniji, Jugoslavija poslužila tek da se pripreme za dugo željenu nezavisnost i da je ostvare kad se steknu uslovi. Od Crnogoraca ćete katkad čuti da im je Jugoslavija oduzela državnost, najstariju i najkontinuiraniju na Balkanu, od bosanskih muslimana da ih je uljuljkala u iluziju o bratstvu i jedinstvu i tako ih pripremila za klanje i genocid, a vjerovatno joj i Makedonci imaju neku zamjerku, koje sada ne mogu da se sjetim.LEŠINARI, TELALI: Dobro, da ne griješim dušu, ima u svim tim postjugoslovenskim zemljicama i provizorijumima, kao i u takozvanoj dijaspori, i nekog organizovanog svijeta što se ne loži toliko folklorno na svoje (nacionalne) države. Ne gade se njima, istini za volju, ni te države, ali finansijski su ipak više naslonjeni na različite međunarodne fondacije, pa avionski skakuću s konferencije na konferenciju (conference-hopping, što bi rekle kolege sa BBC-ja) lijući suze zbog nepravdi i obespravljenosti svih mogućih ugroženih marginalaca. Ipak, nemaju ni oni za Jugoslaviju pretjeranih riječi hvale. Ona je za njih, kako veli stih koji u posljednje vrijeme strašno često citiraju, "završila u masovnim grobnicama i koncentracionim logorima". Oni su pravdoljubivi ljevičari koje zanimaju globalna pitanja. Njihov stav o Jugoslaviji upravo je savršeno, makar i nesvjesno, zipovao muzički kritičar Aleksandar Dragaš poredeći u jednom (odvratnom) tekstu grupe Šarlo Akrobata i EKV. Citirajmo ovdje tu emfatičnu budalaštinu: "Ukratko, Šarlo je u odnosu na EKV poput načela socijalizma u odnosu na Jugoslaviju. Za prvo vrijedi boriti se i danas, drugo je tek prošlost koju valja ostaviti na miru." Ovi fanovi načela socijalizma prvi su u redu kad se propagira "suočavanje s prošlošću". Oni, kao, ne daju da se zaborave žrtve. Oni su, da se ne lažemo, lešinari. Treba ove sedmice, u kojoj su i 29. novembar, Dan Republike, prvi dan Drugog zasjedanja AVNOJ-a i 1. decembar, dan na koji je proglašena prva Jugoslavija, u kojoj su, dakle, rođendani i prve i druge Jugoslavije, čitati pjesmu Miloša Crnjanskog koja se zove Jugoslaviji. Napisana je tapjesma u Zagrebu 1918. godine i počinje onim stihovima koje svi znaju: Nijedna čaša što se pije,/ nijedna trobojka što se vije,/ naša nije. U njoj su i stihovi o strašnoj braći gustih obrva, mutna oka, tužnih pesama. Ključna je strofa, međutim, pretposljednja:A svetkovina što vino pije,slave i crkve šta nas se tiču? Suza sa oka još kanula nije, još telali mesto mrtvih viču.Joj, koliko je poezije u ovim telalima, pa još kod Crnjanskog, najmanje turskog među našim velikim piscima! Znamo svi šta je telal, ali nije loše ponekad potegnuti rječničku definiciju: objavljivač i oglašivač saopštenja vlasti. Telali novog svjetskog poretka, lojalni i dobro plaćeni službenici, što telali po pravilu jesu, telale tako svoju priču, svojnarativ, o Jugoslaviji, telale umjesto mrtvih, jer se, kao, zalažu za mrtve. A pošto živi, bar neki od njih, imaju nezgodnu naviku da pamte, telalski narativ o Jugoslaviji ima dva sloja. Eto, kažu telali, lijepo se živjelo (načelo socijalizma!), dobivalo smo stanove, besplatno školstvo, besplatno zdravstvo, išli smo na more, Vegeta je dobar začin, Zdravko Čolić je dobar pjevač, Rade Šerbedžija je dobar glumac, ali sve je to završilo u masovnim grobnicama i koncentracionim logorima. Suština narativa je jasna: treba priču o Jugoslaviji lišiti svakog političkog sadržaja. Jer u politici je ključ, politika (u osnovnom značenju riječi, ne u kafanskoj vulgarizaciji koja politiku svodi na dnevno-operativne spletke i mahinacije) je krucijalna dimenzija jugoslovenske ideje i jugoslovenskog projekta. Nije se Jugoslavija sastavljala zbog kinematografije, popularne muzike ili fudbala, sastavljala se iz političkih razloga. Biti subjekt, biti slobodan, biti (politički) faktor, ne biti kolonija, ne biti resurs, ne biti okupiran – zbog toga se sastavljala Jugoslavija. Sve drugo dolazi poslije kao, kako se to kaže,kolateralna korist. I nisu Jugoslaviju pravili kalkulanti, oni što su vagali šta je najbolje i najrealnije moguće u datom trenutku, oni što su imali rezervne varijante, karijeristi i pragmatičari; pravili su je slobodni ljudi, frajeri, što su vjerovali u pjesme i snove.ZVEZDA NA ČELU: Postoji stari običaj pri jevrejskim sahranama, običaj koji je Boris Davidovič Novski u jednom kratkom razgovoru sa svojim nekadašnjim duhovnim mentorom Isakom Iličem Rabinovičem ovako sumirao: "U trenutku kada se spremaju da iznesu mrtvaca iz sinagoge da bi ga odneli na groblje, jedan se službenik Jahvin nagne nad pokojnikom, zovne ga po imenu i kaže mu glasno: Znaj da si mrtav!" Primio se ovaj običaj u kontekstu Jugoslavije, baš se, ono, primio. Nije ni čudo, vole ovdje ljudi običaje; pa i poslovicu imaju: Bolje da propadne selo, nego adet. I u nazivu izložbe koja se prvog decembra otvara u Muzeju istorije Jugoslavije – a naziv joj je "Jugoslavija od početka do kraja" – ima natruha tog običaja; pokojnik se oslovi, zovne ga se po imenu, kaže se, dakle, Jugoslavijo, pa joj se kaže, je li, imala si početak i imala si kraj, što je samo varijacija na ono: Znaj da si mrtav. Ipak, svi se pogrebni običaji prave zbog živih, ne zbog mrtvih. I ovaj običaj služi da se žive uvjeri da je mrtvac stvarno mrtav. U jugoslovenskom slučaju to je naročito perverzna vrsta egzorcizma. Mislim na to insistiranje na glasnom oslovljavanju, nakon što su i sve fele domaćih izdajnika i strani faktor potrošili silesiju novca i eksploziva da to ime uklone iz stvarnosti i iz života, da ga potpuno isprazne od sadržaja, da od njega načine ljusku šupljeg oraha. Dugoročno, međutim, od toga neće biti ništa. Kako ono kažu, možeš sve ljudi lagati neko vrijeme, možeš neke ljudi varati sve vrijeme, ali ne možeš sve ljude varati sve vrijeme. Doći će vrijeme i za istinu. A istina je da nije Jugoslavija završila u masovnim grobnicama i koncentracionim logorima. U njima su počele njene državice-nasljednice, entiteti, provizorijumi i okupirane teritorije, i četrdesetih i devedesetih godina dvadesetog vijeka. Jugoslavija se rodila iz zvijezde na čelu i iskre u oku, iz rane u srcu mrtvog Ujevića, iz groba među maslinama Ljubomira Milanovića "svršenog maturanta iz Smedereva", iz eha pucnja Gavrila Principa, onog koji je napisao stihove što su i poslije stotinjak godina najbolji komentar na priču o smrti Jugoslavije: Ko hoće da živi nek mre/ ko hoće da mre nek živi.

Vreme

[Turnbull]

REAGOVANJE NA TEKST MUHAREMA BAZDULJA »ISKRA U OKU« (»VREME« BR. 1143) > Šta je kome Jugoslavijasvebor midžićKAKVO MOŽE BITI JUGOSLOVENSTVO O KOME GOVORI MUHAREM BAZDULJ KOJE KAO SVOJ BARJAK UZIMA CRNJANSKOG, DO UPRAVO ONAKVO KAKVO JE I BILO? SRBOSLOVENSKO, MONARHISTIČKO, ZAGLEDANO U SLIKE MOĆI (OD FRANKA DO STALJINA), CENTRALISTIČKO I ORJUN-AŠKO. NA KRAJU KRAJEVA, ONO JUGOSLOVENSTVO KOME SU MAKEDONCI, KADA VEĆ BAZDULJ NE MOŽE DA SE SETI, DIREKTNO OBRATILI SVOJE ZAMERKE HICIMA KOJE NI ON NI CRNJANSKI NE BI GLORIFIKOVALI, ALI KOJI SU POPUT ONIH SARAJEVSKIH IZ OBZIRA PLEMENSKE SREĆE USMRTILI JEDNOG KRUNISANOG TIRANINA. TO JE JUGOSLAVIJA ČUBRILOVIĆEVSKIH (TA MRAČNA STRANA SRBOHRVATSKOG MLADOBOSANSKOG PAKTA) RASNIH FANTAZIJA I PLANOVA ZA ISELJENJE ALBANACA S KOSOVA. JUGOSLAVIJA U KOJOJ JE JEDAN NOVI NACIONALIZAM TREBALO DA ZAMENI SVE DRUGE I JUGOSLAVIJA KOJA JE TREBALO DA POJEDE BOSNU, MAKEDONIJU, KOSOVO I CRNU GORU A DA ZUBE OČISTI ČETNIČKOM KAMOM. ETO, TO JE JUGOSLAVIJA KOJU ZAZIVA BAZDULJPoznata je ona Benjaminova opaska da će pobeda neprijatelja biti tako potpuna da ni mrtvi neće biti sigurni u svojim grobovima. Međutim, jedno je to znati a drugo je biti suočen s tim. Tako su rođendani dve Jugoslavije izvukli iz skrovišta mnoge koji su poput pučkog tribuna Antonija (prototip frajera – samo pitajte Kleopatru) počeli da razvlače pokojničine stvari, pokazuju njenu krvavu togu i drže slovo o mrcu koji možda ne zna da je mrtav, ali zasigurno nije u prilici da odgovori.Na primer, Muharem Bazdulj je iskoristio ovu priliku da pod redakcijskom opremom u vidu dvoglavog orla Karađorđevića kaže koju o Jugoslaviji. Kaže on, danas svaka mala nacionalna skupina ima svoj narativ o Jugoslaviji. Na nju kukaju i Srbi i Hrvati i Bošnjaci. Čak se i Makedonci žale, ali Bazdulj ne može da se seti šta bi to bila njihova primedba. Pa kaže da oni koji stalno govore o tome da je klanica plemenskih ratova grobno mesto Jugoslavije, zapravo prikrivaju činjenicu da su ti zločini i te strahote kolevke novih država-naslednica te da od njih takvih ništa bolje i ne možemo očekivati. So far, so good. Zatim da je jugonostalgija jedna vulgarna pokrivalica koja nam skriva politički sadržaj Jugoslavije, koji se između ostaloga – a po Bazdulju čini se ekskluzivno – sastojao u politici nezavisnosti i nepristajanja na diktat proverbijalnih Velikih sila. Eto, uz onu malu ogradu, i ovo bih mogao da potpišem.Međutim, Bazdulj nastavlja, tu nije kraj. Kraj i početak, alfa i omega jugoslovenstva zapravo je u frajerstvu. Meštrovićeva karijatida je, zapravo, bila jedan frajer. Ili ako već ona nije, onda su to bili oni koji su je pravili. I ti i takvi koji su je pravili stoje nasuprot onima koji telale (opet Bazdulj) činjenicu smrti Jugoslavije. I među tim telalima nisu najgori oni koji su se povukli u svoje etničke zabrane, već oni drugi koji iz Jugoslavije ekstrapoliraju još nešto mimo frajerstva. Ko su ti ljudi? Evo šta pisac veli:Dobro, da ne griješim dušu, ima u svim tim postjugoslovenskim zemljicama i provizorijumima, kao i u takozvanoj dijaspori, i nekog organizovanog svijeta što se ne loži toliko folklorno na svoje (nacionalne) države. Ne gade se njima, istini za volju, ni te države, ali finansijski su ipak više naslonjeni na različite međunarodne fondacije, pa avionski skakuću s konferencije na konferenciju (conference-hopping, što bi rekle kolege sa BBC-ja) lijući suze zbog nepravdi i obespravljenosti svih mogućih ugroženih marginalaca. Ipak, nemaju ni oni za Jugoslaviju pretjeranih riječi hvale. Ona je za njih, kako veli stih koji u posljednje vrijeme strašno često citiraju, "završila u masovnim grobnicama i koncentracionim logorima". Oni su pravdoljubivi ljevičari koje zanimaju globalna pitanja.Eto fantoma pravdoljubivog levičara-kosmopolite, na čijem mestu, poput psa od slame, staje mučeni Aleksandar Dragaš, rok-kritičar (kako se to u moje vreme govorilo) koji je napisao jednu duhovitost o tome da je EKV deo jugoslovenskog kiča ništa manje od Doris Dragović te da ako je nešto vredno spasavanja iz tog brodoloma onda je to ideja socijalizma, odnosno Šarlo Akrobata.I čisto da ne ostane nimalo sumnje gde ko stoji, sve to autor teksta začini i Crnjanskim. On je taj frajer s iskrom u oku, koji jeste jugoslovenstvo.Kakvo je to frajersko jugoslovenstvo? Zapravo, kakvo može biti jugoslovenstvo koje kao svoj barjak uzima Crnjanskog, do upravo onakvo kakvo je i bilo?Srboslovensko, monarhističko, zagledano u slike moći (od Franka do Staljina), centralističko i ORJUN-aško. Na kraju krajeva, ono jugoslovenstvo kome su Makedonci, kada već Bazdulj ne može da se seti, direktno obratili svoje zamerke hicima koje ni on ni Crnjanski ne bi glorifikovali ali koji su poput onih sarajevskih iz obzira plemenske sreće usmrtili jednog krunisanog tiranina. To je Jugoslavija čubrilovićevskih (ta mračna strana srbohrvatskog mladobosanskog pakta) rasnih fantazija i planova za iseljenje Albanaca s Kosova. Jugoslavija u kojoj je jedan novi nacionalizam trebalo da zameni sve druge i Jugoslavija koja je trebalo da pojede Bosnu, Makedoniju, Kosovo i Crnu Goru a da zube očisti četničkom kamom. Drugim rečima, frajerska Jugoslavija bez ijedne natruhe levičarske brige za svetske probleme.Eto, to je Jugoslavija koju zaziva Bazdulj. On mrtve ne zove da se uvere da su zaista to ili da im saopšti činjenicu smrti, već zato što priziva aveti. Njemu bi trebala jedna Jugoslavija-utvara. Ona Jugoslavija koja nije rođenja 29. novembra 1943, već je tada sahranjena u autentičnom činu i emancipacije i pravdoljubivosti i univerzalnosti svih naših naroda i narodnosti.U Jugoslaviju koja se rodila 29. novembra bio je uračunat i socijalizam, koji je tada stajao za ravnopravnost (ne samo etničku), pravdu (ne samo pradedovsku), umetnost (ne samo folklor) i slobodu (ne samo od stranog zavojevača).Marko Ristić, pesnik te i takve Jugoslavije, čija knjiga Politička književnost nosi podnaslov ZA OVU JUGOSLAVIJU, piše o jugoslovenstvu: Kad ne bismo živeli baš u ovom trenutku, na ovoj Planeti, kakva je danas, u ovom blokovskom, nasilničkom, militarizovanom, rasističkom, nacionalističkom, neofašističkom svetu u kome nema opstanka, nama, narodima Jugoslavije, van Jugoslavije, van jugoslovenstva – i nikakva nas republička državnost neće i ne može spasti – ja bih se možda internacionalistički dosledno, proglasio "građaninom sveta", to jest Utopije. Ovako Jugoslavija mi izgleda, i još dugo će to biti, jedina naša, minimalna i maksimalna u isti mah, neizbežna i neizbežno relativna stvarnost.I to bi bilo to. To neizbežno relativno jugoslovenstvo je ono koje je uračunalo u sebe socijalizam i koje stoji za OVU JUGOSLAVIJU a protiv one Crnjanskog i njegovog krunisanog patrona. I danas kada se ti fantomski levičari iz Bazduljovog teksta ZA NEKU DAJ ŠTA DAŠ JUGOSLAVIJU bave svetskim problemima, oni se zapravo bore za svoje pravo da budu Jugosloveni. Za njih je svaki marginalac (a ne frajer) koga zastupaju i u čiju odbranu ustaju Jugosloven. Biti marginalcem, onaj koji je odbačen, je biti Jugoslovenom. Tako su i neki drugi levi Jugosloveni shvatili, za razliku od Crnjanskog, da je biti za Kataloniju isto što i biti za jednu moguću Jugoslaviju.No da ne završim ovo na ratnoj nozi. Nije lepo telaliti smrt Jugoslavije. Štaviše, nije ni tačno. Jugoslavija ne samo da nije umrla već se zapravo nije, u svojoj punoći vremena pred nama, ni rodila. Kao što piše Kafka – po Brehtu najveći boljševik među piscima (a kako je stajao s Turskom, ne znam) – revolucionari koji kao nevažno odbacuju sve što im je prethodilo su u pravu – ništa se još nije ni desilo a odlučujući iskorak ljudske istorije nam je uvek pod rukom.(kurs "kultura i umetnost u socijalističkoj jugoslaviji" muzeja savremene umetnosti u beogradu)

VREME

[Turnbull]

Aleksić kontinuirano briljira.

OptimizamStefan Aleksić | 08/12/2012 Opšta kuknjava nastade oko studenata koji su izašli na protest povodom presuda suda u Hagu hrvatskim generalima i oficirima OVK. Iako smatram da je svaki politički akt koji ima za cilj (samo) demonstraciju sabornosti, jednostavno rečeno, glup, ipak ne mogu a da ne problematizujem ovaj događaj i njegovu recepciju u medijima (posebno na ovom mediju).Osnovno pitanje koje se poteglo u tri teksta^[1] u Peščaniku je, sublimirano, zašto studenti nisu ona intelektualna elita koja je potrebna ovom društvu i za kojom ovo društvo vapi? Zašto su studenti pokazali da poput nojeva pre vole da zabiju glavu u pesak, ne gledajući u mehanizam koji im skida kožu sa leđa, koji ih eksploatiše i mrcvari a da u isto vreme simuliraju svoju političnost na stvarima koje em ne mogu da promene, em nisu od njihovog direktnog interesa? Da ne pominjem koliko su se ti studenti prikazali kao ulizice javnog mnjenja i aktuelne političke elite. Nacionalizam je loša zamena za političko, a etnonacionalne histerije su inherentno nesposobne da pokreću i rešavaju politička pitanja savremenog društva, to smo, valjda razjasnili.^[2] Ali zašto studenti, buduća intelektualna elita ovog društva, nije sposobna da pregrize ovaj lanac i napravi radikalni otklon?Moj odgovor je, možda, pomalo neočekivan: zato što studenti nisu nikakva, a ponajmanje intelektualna elita.^[3] Na kraju krajeva, možda da bih samom sebi bildovao nadu, često sam u nekoliko navrata fetišizovao ovu kategoriju ne bih li našao neku mogućnost za raskidanjedeadlock-a ovog društva. U kategoriji „intelektualna elita“ nalazi se pojam koji nas lako može zavarati. U pitanju je intelekt: umna sposobnost, sposobnost da se znanje umnim delovanjem uvećava, razmnožava i širi. U našem slučaju, koji se tiče vere u sposobnost intelektualne elite da politički misli i deluje, nada se investira u verovanje da taj intelekt sam po sebi ima kapacitet da prevaziđe zakrčenost i u sferi politike i u katastrofalnoj ekonomsko-socijalnoj sferi.Ali intelekt nije sam po sebi dovoljan da bi ostvario takve maštarije. Da bi se sve ovo postiglo, potrebno je napraviti radikalni otklon prema načinu na koji se misli društvo u kojem živimo. Potrebno je kritički misliti i preispitati sadašnje društvene okolnosti. Možda je potrebno biti izdajnik prema svim konstitutivnim principima koji čine osnovu ovakvog zakrčenog društva u kojem živimo. A studenti, jednostavno, nisu sposobni to da učine. Iako formula po kojoj intelektualna elita malo kontemplira, pa joj se upali lampica iznad glave i tako dođe do genijalnog rešenja svih problema izgleda primamljivo, ipak je to samo iluzija. Za izlazak iz ovakvih okova potrebni su strukturalni socijalni uslovi i sposobnost za takav potez nije sadržana u intelektu. Sadržana je, pre, u egzistencijalnom riziku, strahu za život i masi radikalno marginalizovanih subjekata, koje, obaška, ovo društvo proizvodi brzinom svetlosti. Studenti, iako bismo možda voleli da ta „pametna deca“ budu avangarda promene, za to nisu sposobna (i to pokazuju svakodnevno), jer su egzistencijalno zavisna baš od ovakvog društvenog mehanizma (činjenica da se studenti najlakše okupe kada treba pokazati jednoumlje pokazuje da su studenti sposobni za svašta, ali ne i za kritičko mišljenje; toliko o tome kakve proizvode daje visoko obrazovanje), pa ne treba da čudi to što kroz njihove akcije progovara najkonzervativniji zamislivi etos. Zapravo, kada se počne studirati isključivo zarad egzistencije u okviru jednog sistema,^[4] onda se stvara strateška zavisnost od baš takvog sistema kakav jeste, i od takve „elite“ ne treba očekivati sposobnost kritičkog mišljenja i delanja.Ukoliko smo ranije konstatovali da je potrebna izdaja, studenti za to nisu sposobni zato što je u njihovom interesu da društveni sistem ostane baš takav kakav jeste, inače će se obesmišljavanjem celog mehanizma obesmisliti i njihova karta za privilegije (diploma). Možda su se studenti devedesetih baš zbog ovog bunili na način koji današnjim generacijama izgleda kao nekakvo poluizmišljeno mitsko vreme:^[5] oni su, vrlo jednostavno, bili egzistencijalno ugroženi. Njihova kritička oštrica je možda posledica njihove elementarne nezavisnosti od društvenog sistema devedesetih, jer za njih nije bilo nikakve nade u datom sistemu, pa su i mogli da se upuste u famozne i kasnije mitologizovane proteste.^[6]Rečju, da biste mislili van sistema, morate biti van sistema. Utoliko mase marginalizovanih (čitaj gladnih) pojedinaca predstavljaju jedinu potencijalnu silu sposobnu za promene na koju ovo društvo može računati. Studenti stoga nisu ona sila za kojom ovo društvo ima potrebe. Peščanik.net, 08.12.2012.

[bergasa19]

Meni se cini da je malo promasio poentu. Kritika studentskih protesta je kritika drustva. Studenti su tu samo medijum, kao sto su bili uvek.

[Turnbull]

Pa da, ali oni tekstovi na koje reaguje su imali malo onog kukumavčenja u stilu "ali zar studenti, koji treba da budu intelektualna elita ovog društva...". Inače, analiza mu je izuzetno precizna, posebno u poređenju "onih" i ovih studentskih protesta.

[bergasa19]

Da ne citam ponovo znam da je u jednom tekstu problematizovano ucesce politickih stranaka u studentskim organizacijama, tako da Aleksic po meni nije morao da otvara oci u ovom smeru, jer je na to ukazao Zubic, nego da pojaca tu tezu.edit. organizacije umesto demonstracije.

Edited December 8, 2012 by bergasa19

[Turnbull]

Zapravo, meni je najbolja teza da su 90ih sutdenti imali neposredni interes da se bore protiv režima, a dana imaju neposredan interes da ga brane. Fali još jedan detalj koji bih ja potrcrtao. Paradoksalno, obrazovanje je 90ih bilo slobodnije i raznovrsnije nego danas. Pravo cementiranje nacionalnih mitova je došlo u post-5.oktobarkoj Srbiji. Oni studenti još su se sećali drugačijeg sveta - SFRJ. Ovi ne znaju ni za šta drugo osim za ovo.

[bergasa19]

E ovo sto si napisao je zanimljiva tema.

[Mp40]

Odlicno je ovo. Onom ko nije retos je jos 1991 bilo jasno da studentarija jest kerov kulen. Cela ta studentska kultura i sve to je peniscina teska... oduvek! Svoj jedini politicki momenat iz maja '68 krckaju otad. Najbolje je kad likovi koji mrze sve sto '68 predstavljala, gledaju u studente kao na nesto specijalno. Isto bih porucio i levici i desnici... Studenti su Ulizice Javnog Mnenja kako je autor fenomenalno primetio.U svemu su kenjkavi, pozeri i nedosledni. kad su levicari, za samarcinu su. kad su desnicari, jadni su i za smejanje...