Polemike

[DarkAttraktor]

takozvano medjunarodno pravo, takozvana rezolucija 12/44, takozvano severno kosovo..... ups !

[Dr Arslanagić]

Pa to je ta tragedija građanskog nacionaliste - na istok je gadljiv, a i to mu vuče na komunizam, na zapad bi radije, ali kako tamo kad su nas bombardovali.

i za to ima leka

[Roger Sanchez]

Čeda Antić se čerupa sa nekim oko svog prije, onog Miletovog lakeja.. Argumentacija već viđena, ali mi se nekako čini da se je pojačao faktor petlić, jako je prgav.

Чедомир Антић Кумровечка лекцијаПоводом текста ,,Одакле потиче та лекција”Размишљао сам да ли да одговорим на текст господина Радослава Ратковића објављен у „Политици” 4 октобра. Одговарам из поштовања према читаоцима и уваженом форуму листа „Политика”. Реч је о тексту у коме један пензионисани професор и судија Уставног суда пише против једног свог колеге, оспоравајући право које је, колико ми је познато, од стране Сената Београдског универзитета први пут ускраћено само у случајевима професора Дулић, Подунавца и Кецмановића. То је текст у коме се аутор хвали зато што је познатом социологу и политикологу (бившем ректору Сарајевског универзитета) одбио да потпише сагласност да ступи у радни однос након што је 1992. године као избеглица дошао у Србију. При том је Кецмановић у Београд дошао као редовни професор предмета који је предавао и у Сарајеву па му споменута сагласност није била потребна... Посебно не господина Ратковића који је већ био пензионер.Господин Ратковић се пита да није можда чланак који сам написао у ствари срочен у Бањалуци. Разлог за ову страшну сумњу налази се у чињеници да ми је познато када се очекује завршетак изградње зграде Факултета политичких наука (ФПН) у овом граду. Још тврди како је моје уверење да су Срби, где год живели, једна и недељива нација (што је од настанка модерних нација чињеница која се не може оспорити никоме, па ни Србима) синтагма која је довела до „трагедије у Босни”...Пре свега, желео бих да утврдимо неке чињенице, пошто господин Ратковић тврдње које сам изнео сматра спорним. Професор Кецмановић је професор Универзитета у Београду већ скоро две деценије, он је чак и шеф политиколошког одсека на ФПН-у. Али, господин Ратковић, који је тада био пензионер, није хтео да потпише сагласност када је господин Кецмановић примљен, па када то није учинио онда исти и не може заиста постати професор. Ово посебно када је реч о „Караџићевом сенатору” (иначе изабраном у Сенат Републике Српске 1999. године, када је др Караџић био у бегу већ четврту годину, а СДС у опозицији). А можда, мада то није речено, критика професора Кецмановића потиче из уверења да је он још раније био позната ,,контрареволуционарна мутивода”, ,,реформиста”, и „британски шпијун”. Такав не може да предаје на ФПН господина Ратковића. Господин Ратковић то добро зна пошто је он човек који много тога уме, па је тако својевремено потписао да Јосип Броз из Кумровца, иначе по формалном образовању машинбравар (такође и вођа партизанске гериле и диктатор Југославије), постане почасни доктор истог факултета. Зна се како се према професорима поступа... Господин Ратковић је био и судија Уставног суда. Тумачио је Устав чије је доношење за цену имало утамничење професора Михаила Ђурића и изгон професора са Београдског универзитета.Господин Ратковић говори о рату у БиХ – па више је цивила убијено у Србији после победе партизана него што је све заједно цивила страдало у рату који је у Босни и Херцеговини трајао од 1992. до 1995. године. Независност БиХ је проглашена кршењем устава на штету српског народа, а не захваљујући уверењу да су Срби једна и недељива нација. Та Република Српска, каква год била, настала је вољом свих српских посланика изабраних на демократским изборима 1990. године, а не активиста потераних на аутошовинистичку скупштину у Београду новембра 1944. или, не дај боже, изабраних на првим и последњим Брозовим изборима из 1945. године познатим по „ћоравој кутији”.Коначно, што се тиче мојих сазнања о томе када ће бити саграђена зграда ФПН у Бањалуци. У модерно време ФПН није тајни пројекат ЦК, Удбе или, да је било среће, НКВД-а. Алтернатива могућности да је мој текст писао Додик или још боље заточени Караџић, јесте да сам можда био на лицу места (преобучен у поштара) и прочитао датуме на табли, коју је недовољно конспиративни законодавац наметнуо свакоме ко у савременим европским државама нешто зида. Мада, имам једног пријатеља који на дисплеју мобилног телефона има натпис: „Пази, непријатељ слуша!” Има наде, дакле, чак и у овим јадним временима ниске безбедносне културе.Чедомир Антићобјављено: 06.10.2012.

[bergasa19]

Nije se upustao u meritum stvari.

[bergasa19]

Колумне Ђорђа Вукадиновића Патриотска пљачка или издајничка инсценација?! Ђорђе Вукадиновић уторак, 25. септембар 2012. Дакле, дошао је и тај дан. Дуго и драматично најављивани и више пута одлагани серијал „Инсајдера“ Б92 коначно је стигао на „мале екране ТВ пријемника“. Садржински, није донео ништа спектакуларно и готово ништа што се већ није могло прочитати у медијима или чути од разних политичара претходних година и месеци. Али оно главно и најважније одиграло се пре саме премијере, кроз бесомучне најаве које су се данима вртеле на почетку и крају сваког рекламног блока, драматично најављујући најновији пројекат Б92 са више него речитим и практично самодовољним насловом – „ВЕЛИКА ПАТРИОТСКА ПЉАЧКА“. Већ у првој епизоди сазнали смо да нас је парола „Косово је срце Србије“ коштала две милијарде евра за дванаест година, односно, „око 600 хиљада евра дневно“, и да је, по неким проценама, само на махинацијама са ПДВ-ом на Косову изгубљено око триста милиона евра. И чули смо да су у тој пљачки учествовали појединци блиски разним политичким странкама, којима је власт својим потезима и уредбама, свесно или несвесно, ишла на руку. И то би било то. Све остало је било обично театрално спиновање, праћено специјалним звучним и визуелним ефектима, усмерено против ауторима Инсајдера мрских странака (нарочито ДСС-а) и непрестана спрдња са поменутим слоганом, као и, уопште, самом идејом „одбране Косова“. Можда и јесте пука коинциденција то што је управо у дану у којем је на Б92 почело емитовање „Велике патриотске пљачке“ нова српска влада званично и писмено потврдила Бриселу да прихвата споразум о „интегрисаном управљању прелазима“. Али је више него очигледно да овај серијал јесте планиран и темпиран да буде ударна медијска логистика у оквиру завршне операције „кувања“ српског јавног мњења и испомоћи свима онима који се спремају да „храбрим и болним“ потезима затворе косовско поглавље и одраде оно што српске власти до сада или нису желеле, или нису стигле да ураде. А има ли у том погледу боље испомоћи од ТВ доказа како су сви ти који причају о „срцу Србије“, „лажној држави Косово“, „одбрани суверенитета“, и сличне патриотске трице најобичнији лопови и преваранти, заинтересовани само за личне интересе и сопствени џеп? Може ли се замислити бољи поклон „најмлађој европској држави“ за крај процеса „надгледане независности“ и има ли лепше предигре захтеву за укидање српских „паралелних институција“ на Косову? Зато лицемерно делује превентивни ламент Бранкице Станковић о томе како ће она и њена екипа због овог серијала вероватно поново бити оптужени за „издају“. Самим насловом циклуса, поменутим најавама и тенденциозним коментарима они напросто не остављају простора да њихов пројекат буде квалификован другачије. А да су се, рецимо, задржали само на новинарској вивисекцији путева шверца и злоупотребама средстава помоћи за КиМ, без претенциозних „предговора“ гарнираних кадровима са митинга за Косово и Метохију и крупним плановима Војислава Коштунице и, надасве, без овог подлог наслова који не оставља никакву дилему о правим мотивима и циљевима новог серијала Инсајдера, лично бих ауторе, ако не баш предложио за медаљу Обилића, а оно свакако похвалио и бранио од неоснованих напада. Али не. Да се не лажемо, управо тај наслов, ти кадрови и те најаве су есенцијални део овог пројекта Инсајдера и њега без њих не би ни било. Да не буде неспоразума. Има и било је тамо свакојаког шверца, злоупотребе, махинација са ПДВ-ом, лажног патриотизма и којечега што и иначе карактерише српски политички и економски живот. Било је криминала који се скривао испод врућих политичких парола, било је сумњивог бусања у патриотске груди, док су, истовремено, на другој страни, прављени дилови и разне „комбинације“ са приштинским властима и албанским мафијашима. А тзв. „патротска јавност“ крива је што углавном није хтела да чује за овакве и сличне приче и што су их често олако одбацивали као ујдурму и злонамерно клеветање наших врлих „патриотских кадрова“. Није, дакле, никаква „издаја“ испитати токове новца који је годинама издвајан за Косово и Метохију – да је среће, то би непрестано радила надлежна државна комисија и истраживали државни медији. Није издаја проверити судбину појединих пројеката министарства, координационог тела и осталих институција задужених за КиМ. Није издаја демаскирати квазипатриотске „бизМисмене“ и политичаре који су се на конто „најскупље српске речи“ дебело обогатили. Али јесте подло, лицемерно, па и, ако хоћете, издајнички, овакве случајеве генерализовати и повезивати са патриотизмом као таквим и сугерисати да је брига за очување државне целовитости заправо пука фасада за криминал и пљачку. А то је управо оно што овај серијал „Инсајдера“ ради и поручује. Узгред, да ли ће и ко једном направити „Инсајдер“ о оној „великој демократској пљачки“, на пример, о погубним последицама Споразума о стабилизацији и придруживању и стотинама милиона евра који су се само на тај начин, захваљујући укидању и обарању царина на увоз из ЕУ, за само неколико година уместо у буџет Србије прелили у џепове појединаца и предузећа из држава Европске уније? Ко ће емитовати и ко спонзорисати серијал о економској и политичкој цени пароле „ЕУ нема алтернативу“ и о „лажном европејству“ које је годинама прекривало намештене тендере и погубне приватизације српског банкарског сектора, цементара, шећерана, „Сартида“...? Да закључимо – можда се Бранкица и њени сарадници осећају као усамљени хероји и медијске лучоноше сред српског политичког мрака, али су, авај, само истурена медијска јединица у једној континуираној специјалној операцији против властите државе и њеног територијалног интегритета. То је истовремено тужна и непријатна истина која, додуше, нимало не аболира нечасне јунаке косовске „патриотске пљачке“, али прилично релативизује чак и оно што би у овом Инсајдеровом серијалу могло бити корисно и вредно.

[bergasa19]

Одговор Ђорђу Вукадиновићу Инсајдер уторак, 09. октобар 2012. Иако смо одавно навикли на различите, често веома маштовите реакције на неке наше емисије, а посебно на „Инсајдер“, признајемо да нас је коментар господина Ђорђа Вукадиновића у његовој колумни у Новој српској политичкој мисли прилично изненадио. Не толико по садржају, колико по брзини реакције. Прва Инсајдерова прича из серијала „Патриотска пљачка” емитована је у понедељак, 24. септембра. Већ у уторак, 25. септембра, на сајту НСПМ-а, освануо је Вукадиновићев коментар под насловом „Патриотска пљачка или издајничка инсценација”. Суштина Вукадиновићеве колумне може се сажети у следећем: Можда и јесте пука коинциденција то што је управо у дану у којем је на Б92 почело емитовање „Велике патриотске пљачке“ нова српска влада званично и писмено потврдила Бриселу да прихвата споразум о „интегрисаном управљању прелазима“. Али је више него очигледно да овај серијал јесте планиран и темпиран да буде ударна медијска логистика у оквиру завршне операције „кувања“ српског јавном мњења и испомоћи свима онима који се спремају да „храбрим и болним“ потезима затворе косовско поглавље и одраде оно што српске власти до сада или нису желеле, или нису стигле да ураде. А има ли у том погледу боље испомоћи од ТВ доказа како су сви ти који причају о „срцу Србије“, „лажној држави Косово“, „одбрани суверенитета“, и сличне патриотске трице најобичнији лопови и преваранти, заинтересовани само за личне интересе и сопствени џеп? Може ли се замислити бољи поклон „најмлађој европској држави“ за крај процеса „надгледане независности“ и има ли лепше предигре захтеву за укидање српских „паралелних институција“ на Косову? Као што је свима познато, а посебно господину Вукадиновићу, серијал „Патриотска пљачка” је требало да буде емитован у априлу ове године. Уредници и аутори Инсајдера, уз подршку управе Б92, одлучили су да се, због предизборне кампање, серијал не емитује да не би својим критичким ставом према политичким странкама и актуелној власти утицао на коначне резултате избора. Као кандидат листе „Ниједан од понуђених одговора” при Партији влашке националне мањине, господин Вукадиновић свакако може добро да процени да ли би и на који начин овај серијал утицао на бираче у Србији. Уверити некога, а посебно искусног политичког коментатора као што је Вукадиновић, у могућност постојања коинциденција у животу и политици, мислим да је залудан посао. Као што, међутим, Ђорђе Вукадиновић верује да није реч о коинциденцији већ о помном (пакленом) плану искованом на релацији: Б92 - актуелна власт – Брисел – Вашингтон, ми смо прилично убеђени да је аутор написао свој коментар пре него што је емитована прва прича „Патриотске пљачке”. Своје мишљење господин Вукадиновић је, уосталом, могао да формира већ на основу најаве која је била „театрално спиновање” проткано „бучним ефектима”… и ту већ господин Вукадиновић улази у област за коју није школован - у режију и постпродукцију.

Шта је, међутим, суштина Вукадиновићег напада на „Патриотску пљачку“? Да ли Вукадиновић негира шверц, злоупотребе, махинације, богаћење појединаца „тамо“? Он не негира ни злоупотребу патриотских осећања. Уосталом, цитирамо: „Да не буде неспоразума. Има и било је тамо свакојаког шверца, злоупотребе, махинација са ПДВ-ом, лажног патриотизма и којечега што и иначе карактерише српски политички и економски живот. Било је криминала који се скривао испод врућих политичких парола, било је сумњивог бусања у патриотске груди, док су, истовремено, на другој страни, прављени дилови и разне „комбинације“ са приштинским властима и албанским мафијашима. А тзв. „патриотска јавност“ крива је што углавном није хтела да чује за овакве и сличне приче и што су их често олако одбацивали као ујдурму и злонамерно клеветање наших врлих „патриотских кадрова“. Дакле, није проблем у томе што се говори о злоупотребама и криминалу. Нема земље где нема криминала! Проблем је само у повезивању власти и политичких странака са оним што се годинама дешавало на Косову. Ђорђе Вукадиновић је посебно осетљив на помињање Демократске странке Србије и Војислава Коштунице, који је у то време био премијер, са овим проблемом. Сумњам да би био тако осетљив да се у овом контексту поменуо Борис Тадић или Чедомир Јовановић. Но, политички избор и лична очекивања господина Вукадиновоћа су његова ствар и његова судбина. Ми ту најмање можемо да му помогнемо. Да ли је превише реторичко питање за господина Вукадиновића: како је било могуће да се све ово дешава на Косову без знања и учешћа актуелних власти и политичких странака? И како је могуће да се ова тема новинарски обради, а да се ово не повеже? Која је то врста новинарства коју препоручује Вукадиновић? Да ли је то она врста новинарства у којем ће се пажљиво селектовати не само теме него и актери? ТВ Б92 има ту врсту професионалне историје, лако проверљиве, где се јасно види да никада нисмо били ни повлашћени, ни заштићени од стране политичких странака и актуелних власти. Ви то, господине Вукадиновићу, веома добро знате, као и цену коју смо морали да платимо да бисмо остали ово што јесмо. Постоји, међутим, једна кључна ствар коју бисмо морали јавно да расправимо. То је нешто што се непрекидно „чита између редова“. У питању је теза да је једини начин да се помогну Срби на Косову, да они остану на њему, тај да им се омогући да могу да се баве шверцом и разним финансијским и другим махинацијама. Ово је не само неистина него и опасно релативизовање свих правних норми и правила за које се Ђорђе Вукадиновић непрекидно јавно залаже. На овај начин се, у пракси, омогућава богаћење само једног уског, повлашћеног слоја људи – повезаних са влашћу и странкама – а не бољи, да не кажемо нормалнији живот, највећег броја Срба на Косову. Не знам да ли вам је познато, господине Вукадиновићу, да се већ неколико година боримо за опстанак народних кухиња у Косовском Поморављу где живи око 70.000 људи. И ову акцију веома бучно рекламирамо и спинујемо. Средства која су потребна за народне кухиње у Косовском Поморављу на годишњем нивоу износе око 60.000 евра (за плате, струју и слично). Таман колико износи ПДВ за пар прошверцованих шлепера. Да ли то можемо назвати патриотском или новинарском темом? Постоји ли уопште веза између ова два случаја?

Да завршимо вашим закључком: „Да закључимо – можда се Бранкица и њени сарадници осећају као усамљени хероји и медијске лучоноше сред српског политичког мрака, али су, авај, само истурена медијска јединица једној континуираној специјалној операцији против властите државе и њеног територијалног интегритета. То је истовремено тужна и непријатна истина која, додуше, нимало не аболира нечасне косовске „патриотске пљачке“, али прилично релативизује чак и оно што би у овом Инсајдеровом серијалу могло бити корисно и вредно.” Тако је Инсајдер за длаку остао без Медаље Обилића јер је очигледно имао једну фалинку: јер је демаскирао неке за које, чини се, Вукадиновић није желео да буду демаскирани. И да све буде још горе, у тексту се служи истим механизмом за који тврди да је добро што је разоткривен и да га је и требало разоткрити – механизмом сакривања иза сумњивог бусања у патриотске груди. Јер управо се Ђорђе Вукадиновић буса у патриотске груди кад налази да је он тај који је позван да повлачи границу између пожељног демаскирања квазипатриотских бизМисмена и подле, лицемерне и издајничке генерализације, те да је баш он тај који ће дефинисати критеријуме по којима ће се та граница повлачити. Где су његови текстови у којима је демаскирао квазипатриотске бизМисмене и показао нама недостојнима како је то требало урадити, а да нам не измакне, за длаку, Медаља Обилића? Пише: Веран Матић, главни и одговорни уредник Б92 и председник УО Фонда Б92 (Б92)

[bergasa19]

Danas

Poslanici demokrata retko na sednicama Skupštine Srbije Jeremić se nije odrekao poslaničkog paušala * Babić: U skladu sa zakonom, ali nije moralno * Bakić: Važno da poslanici rade u odborimaAutor: Lidija ValtnerBeograd - Vuk Jeremić, predsedavajući Generalne skupštine Ujedinjenih nacija i istovremeno narodni poslanik Demokratske stranke u Skupštini Srbije, nije se odrekao poslaničkog paušala od oko 30.000 dinara koji prima na osnovu „rada“ u parlamentu, potvrđeno je Danasu. Prema podacima iz Registra o imovini i prihodima funkcionera, koji vodi Agencija za borbu protiv korupcije, Vuk Jeremić je 4. septembra prijavio da osim 8.066 dolara, koje prima kao specijalni izaslanik ministra spoljnih poslova, dobija i 30.334 dinara od Narodne skupštine, iako će u narednih bar šest meseci živeti i raditi u Njujorku.Situacija u kojoj je bivši šef diplomatije nije kršenje zakona, a i poslanički mandat pripada poslaniku, te može njime da raspolaže po slobodnom nahođenju. Međutim, ostaje dilema da li je etički opravdano da bilo ko, pa i političar, dobija novac iz državnog budžeta za posao koji uopšte ne obavlja. Mesečni prihod od 30.000 dinara za mnoge u Srbiji je samo san, a pogotovo ako ne morate za to ništa da radite.Slično pitanje može se postaviti i za veliki broj poslanika DS, najveće opozicione stranke, koji u veoma malom broju dolaze na skupštinska zasedanja i učestvuju u raspravama, a pritom primaju plate od oko 100.000 dinara. Bez obzira šta je razlog za njihovu neaktivnost u skupštinskim klupama, pa čak i da je razlog objektivno rasulo koje vlada među demokratama usled unutarstranačkih izbora u novembru, nerad je prisutan, a zarada na računu redovna.Zoran Babić, predsednik Administrativnog odbora Skupštine Srbije, za Danas objašnjava da Vuk Jeremić prima mesečni poslanički dodatak, takozvani paušal, čiji je iznos isti za sve parlamentarce.- Postoje tri vida isplate zarada poslanicima. Jedan je kada je neko na profesionalnom radu u Narodnoj skupštini i prima mesečno 110.000 dinara, što je ukupan iznos plate i paušala. Drugi vid je da neko ostvaruje lični dohodak kod drugog pravnog lica, a u Skupštini prima samo paušal od 30.000 dinara, i treći oblik kada je neko na radu kod drugog pravnog lica, dok u parlamentu prima razliku u plati do 110.000 dinara. Jeremić tih tridesetak hiljada prima po ovom drugom modelu, koji je sam izabrao - navodi Babić.Predsednik Administrativnog odbora ističe da je sa stanovišta zakona u slučaju Jeremića sve u redu, ali da „nije moralno i nije pravilno“ da neko prima novac, „koji je za mnoge u Srbiji misaona imenica“, a da za to ništa ne radi.Babić, inače funkcioner vladajuće Srpske napredne stranke, objašnjava da učešće poslanika u skupštinskim raspravama zavisi od važnosti i atraktivnosti teme.- Poslanička grupa SNS s predsednikom partije Aleksandrom Vučićem ima dogovor da poslanici u što većem broju učestvuje u raspravama, ne bi li se vratio urušen ugled i poverenje građana u zakonodavni dom. Ko će nas uzimati za ozbiljno ako vidi da u klupama sedi 20 ili 30 poslanika - zaključuje Babić.Jovo Bakić, sociolog i politički analitičar, za Danas kaže da je „neverovatno“ da Vuk Jeremić nije podneo ostavku na mesto poslanika kada je izabran za predsedavajućeg Generalne skupštine UN.- Prosto mi je nepojmljivo da Jeremić nije izašao iz parlamenta kada je prešao na funkciju u Njujorku i da mu niko iz DS nije rekao da to uradi. Ovo samo pokazuje stepen rascepa među demokratama - naglašava Bakić.Kada je reč o ponašanju poslanika DS, naš sagovornik navodi da im se za nedolaske na sednice parlamenta ne treba puno zamerati, pod uslovom da aktivno učestvuju u radu skupštinskih odbora.- Ako su aktivni na sednicama odbora gde se pretresaju zakoni, što je značajan deo rada Skupštine, onda im je to olakšavajuća okolnost. Možda su zauzeti nekim drugim poslovima, jer je situacija i u Srbiji i u ostalim zemljama takva da je poslanička funkcija umnogome devalvirana - zaključuje Jovo Bakić.Mićunović: Lična odluka Vuka JeremićaDragoljub Mićunović, šef poslaničke grupe Demokratske stranke u Skupštini Srbije, za Danas ukazuje da je svaki poslanik vlasnik svog mandata i da ne postoji mehanizam da mu se mandat oduzme, osim da parlamentarac podnese ostavku ili načini neko krivično delo pa Skupština to uradi. „Stvar je Jeremićeve lične procene šta će da radi sa svojim mandatom. Jasno je da neko ko je u Njujorku ne može da učestvuje u radu parlamenta i da ne doprinosi zakonodavnim aktivnostima, ali na Jeremiću je da odluči šta će da uradi“, kaže Mićunović.

[bergasa19]

Danas

Vuk Jeremić pisao Danasu povodom teksta o poslaničkom paušalu Vratiću se u parlament * Paušal od 30.000 dinara uplaćujem za decu s KiM * Teško je tvrditi da moje odsustvo utiče na rad Skupštine * Ništa me neće obeshrabritiAutor: Vuk JeremićJedan od osnovnih principa profesionalnog novinarstva (a po mom mišljenju i elementarna pristojnost) nalaže da osoba koja je predmet optužujućeg teksta na naslovnoj strani određenih novina bude pitana za potvrdu ili komentar tako iznesenih „informacija“.Da je novinar Danasa to učinio, saznao bi da platu kao narodni poslanik ne primam, a da zakonom pripadajući paušal od 30 hiljada dinara uplaćujem u humanitarne svrhe za decu sa Kosova i Metohije. Sve ovo je lako proverljivo i ne bi zahtevalo od novinara Danasa poseban napor, pogotovo zato što je to javnosti nedavno već predočeno. U poslednje vreme ovo nije prvi put da Danas objavljuje neproverene i obmanjujuće navode o meni na naslovnoj strani. Problem da se napravi jedan telefonski poziv i utvrdi istina može postojati samo ukoliko je suprotno isplativije, ako tako mora biti zbog neke „više sile“, ili je jednostavno reč o pukom neprofesionalizmu. Uredništvo Danasa sigurno zna šta je od ovoga po sredi.Što se tiče mog mandata narodnog poslanika - dobio sam ga od građana Srbije na izborima, i nemam nameru da ga vratim bilo kome osim njima, i to kada sledeći put budu izražavali svoju izbornu volju. Za mene je čast biti narodni poslanik, a funkcija koju privremeno obavljam u Ujedinjenim nacijama nije ni na koji način nespojiva sa poslaničkim mandatom na osnovu Zakona o izboru narodnih poslanika i Zakona o Narodnoj skupštini. Takođe je jasno da nisam ni u kakvom sukobu interesa, jer sam na mesto predsednika Generalne skupštine UN izabran kao kandidat svoje zemlje. Imajući u vidu brojnost skupštinske većine, teško je tvrditi da moje privremeno odsustvo utiče na zakonodavni rad Narodne skupštine i njeno ukupno funkcionisanje.Da je novinara Danasa interesovala međunarodna praksa, koja je svakako relevantna u ovom slučaju, uvideo bi da nije retkost da predsednik Generalne skupštine UN istovremeno obavlja i značajnu funkciju u svojoj zemlji. Bilo je mnogo primera da predsednici Generalne skupštine UN budu simultano ministri u vladama svojih zemalja, a samo u poslednjih desetak godina nekoliko njih su bili u isto vreme i poslanici u svojim nacionalnim parlamentima, poput Jana Kavana iz Češke ili Han Seung-Soa iz Južne Koreje.Da li neko možda misli da obavljanjem funkcije predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih nacija škodim ugledu Narodne skupštine Srbije? Ili da je ova funkcija degradirajuća po moj nacionalni skupštinski mandat? Ili da neću biti u prilici da za 11 meseci od danas pozitivno doprinesem radu Narodne skupštine Srbije, nakon iskustva stečenog predsedavanjem svetskim parlamentom na čije sam čelo izabran direktnim glasanjem svih država sveta?Ponoviću još jednom, nakon isteka mandata predsednika Generalne Skupštine UN, u septembru 2013. godine, vratiću se u Srbiju, i to na mesto narodnog poslanika. Ništa me neće obeshrabriti u toj nameri.Sve u skladu sa zakonom„Poštovani, u prilogu Vam dostavljamo odgovor predsednika Generalne skupštine UN Vuka Jeremića, povodom teksta koji je 18. oktobra 2012. objavljen u dnevnom listu Danas na prvoj i trećoj strani, pod naslovom „Jeremić se nije odrekao poslaničkog paušala“. Molimo Vas da, u skladu sa Zakonom o javnom informisanju, u sutrašnjem broju (19. oktobar 2012. godine) na prvoj i trećoj strani u celosti objavite odgovor Vuka Jeremića. Takođe, molimo Vas da potvrdite prijem odgovora. Srdačan pozdrav“.Ovako glasi pismo iz Kabineta predsednika Generalne skupštine UN dostavljeno juče našem listu, povodom teksta da je Vuk Jeremić, pored jednogodišnje funkcije u Njujorku, zadržao i poslanički mandat, koji je dobio na listi DS, i poslanički paušal od 30.334 dinara u Skupštini Srbije. P. D.Dnevni list Danas će u sutrašnjem izdanju nastaviti da se bavi ovom temom.

[Turnbull]

VREME | BR 1137 | 18. OKTOBAR 2012. nuspojave > Politika saučešća teofil pančić KRITIKOVANJE "INSTITUCIJE PREDSEDNIKA REPUBLIKE" ZBOG IZOSTANKA JAVNOG ŽALJENJA ZARAD SMRTI VOJINA DIMITRIJEVIĆA OTUŽNO JE MALOGRAĐANSKO I PROMAŠUJE SUŠTINUNije nikakvo čudo što gotovo niko ko je ovih dana nešto javno rekao povodom smrti prof. Vojina Dimitrijevića nije odoleo da upotrebi metaforu "ugašenog svetionika" nad Srbijom, a koju je metaforu tako sjajno, i tako potresno, ovaplotio Dušan Petričić svojom ilustracijom na naslovnoj strani Politike.Bolji su i dostojniji od mene govorili ovih dana o profesoru Dimitrijeviću, jednom od one najređe i najdragocenije sorte ljudi čije je savršeno gospodstvo i duboko intelektualno poštenje izazivalo nešto mnogo više od poštovanja: neku vrstu dečačkog divljenja, nešto što je bilo, bar iole normalnom insanu, savršena prevencija zatupljujućeg dejstva sujete, ako ništa drugo. Ilustracije radi, činjenicu da mi je Vojin Dimitrijević učinio tako ogromnu čast da je govorio na promociji jedne od mojih knjiga smatram jednim od mojih izuzetno retkih uspeha u životu.Ovaj tekst, međutim, nije nekrolog profesoru Dimitrijeviću. I ne radi se ovde o njemu koji je otišao, nego o nama koji smo ostali iza njega, ovakvi kakvi već jesmo. U moru svakako važnijih stvari, nekako je ovih dana nedovoljno zapaženo prošla javna kritička intervencija kolege Mihala – Miše Ramača, koji je u Blicu oštro zamerio aktuelnom predsedniku Republike Srbije Nikolić Tomislavu da, eto, nije uputio nikakve izraze javnog žaljenja povodom smrti Vojina Dimitrijevića, i da to, avaj, nikako nije lepo ni pristojno niti u redu i da nam to daje izvesnih osnova za sumnju, čak strepnju, da Nikolić možda nije predsednik svih građana (kako je ono bio obećao, a Miša mu, kao lepo vaspitan čovek, odmah poverovao), nego da je "predsednik nekih građana". Kojih tačno – e, to Miša Ramač nije objasnio; možda to čuva za sledeći nastavak. Živ nisam da saznam. Kako god, ova kritička intervencija zaslužuje malo naše pažnje, jer je na neki način "veća od sebe same", to jest, sobom samom nam govori o jednom dalekosežnijem fenomenu. Pokušajmo da raščlanimo Ramačevu zamerku predsedniku države, da vidimo o čemu se tu radi.Za početak ćemo se složiti, verujem, oko jednog: možete vi sto puta biti "predsednik svih građana", ali to i dalje ne znači da ćete sa mesta predsednika države upućivati izraze javnog žaljenja povodom smrti svakog građanina. Predsednik republike čini tako nešto samo u slučaju smrti izuzetnih, veoma zaslužnih, u nekom relevantnom smislu ekstraordinarnih građana. Ali, pobogu – buni se tzv. zdrav razum u čitaocu – ta ko više i bolje od jednog Vojina Dimitrijevića odgovara tom opisu? Da, za vas ili za mene – ili za Mihala Ramača, uostalom. Ali, kako tu stoje stvari s Nikolić Tomislavom? Jer znate, on je predsednik, a ne mi...Ma, ne zanima mene Nikolić Tomislav nego institucija predsednika Republike, reći ćete – ona ima da javno zažali zbog smrti jednog takvog izuzetnog čoveka! Tako rezonuje i Ramač, pa proziva zapredsedničenog građanina N. zbog, hm, propusta. Međutim, taj je pogled duboko pogrešan, i samim sobom objašnjava štošta od aktuelnog lutanja i bauljanja nekadašnje naše "kritičke inteligencije". Ideja da postoji nekakva savršeno neutralna, nadlična, natpolitička i nadideološka "institucija predsednika republike" naprosto je puka hladna apstrakcija, proizvod odlikaških polucija, nešto što ne fercera u stvarnom životu. "Institucija predsednika republike" u stvarnom svetu je neodvojiva od ljudskog sadržaja kojim je ispunjena. Trenutno se taj ljudski sadržaj odaziva na ime Nikolić Tomislav. I taj ljudski sadržaj ima svoju istoriju, biografiju, politiku, svoja verovanja i predubeđenja, svoju ideologiju, pogled-na-svet. Možda je to teško shvatljivo vama, meni ili Mihalu Ramaču, ali u čudesnom svetu Nikolić Tomislava jedan Vojin Dimitrijević uopšte ne mora biti istaknuta ličnost po bilo čemu – ili može biti čak istaknuta po nečemu sasvim negativnom. Uostalom, ne zove li se predsednikov pravni savetnik Oliver Antić (onaj što se ovih dana proslavio tvrdnjom da bi Srbiji bilo bolje da je 1941. stala uz Hitlera)? A nije li taj Oliver Antić mašala zaslužan za svojevrsni izgon prof. Dimitrijevića sa Pravnog fakulteta sumračne 1998? Kako vi to zamišljate da Nikolić, kao građansko i političko biće, može da "pomiri" Dimitrijevića i Antića, kao dve suštinski suprotstavljene paradigme prava, politike, etike? Sa sviračima u diple to bi možda još i išlo.Zvučaće nekome surovo i neukusno, ali mora se reći jasno: Vojin Dimitrijević jeste umro meni ili vama, ali nije on baš nešto mnogo umro Nikolić Tomislavu, pa neka je ovaj i hiljadu puta "predsednik svih građana". Borisu Tadiću, doduše, prof. Dimitrijević jeste umro, i da je B. T. danas predsednik, on bi mu i na sahranu došao. Istini za volju, došao je i ovako, mislim Tadić: kao poznanik i poštovalac, kao čovek bazičnosa iste strane Srbije, uz sve međusobne razlike.Da li je i Nikolić mogao tako da postupi? Ma jeste, naravno, ali samo "u teoriji". U stvarnosti ljudi tako ne rezonuju i ne funkcionišu. Ideja onih kojima je samo bilo važno da Boris Tadić više ne bude predsednik bilo čega u ovoj zemlji, te da je otuda sasvim u redu da predsednik bude bilo ko drugi, dakle, bilo koji Neboris Netadić, u samoj je postavci infantilna i glupava: nemoguće je da vam predsednik bude neko ko naprostonije Boris Tadić, i to je sve. Jer, osim onoga što nije, svaki predsednik države nešto i jeste; recimo, jeste Nikolić i jeste Tomislav. Samim tim, on nije neko ko će javno zažaliti zbog smrti nekoga kao što je Vojin Dimitrijević, jer ništa u njegovom životu i u njegovoj politici ni najnačelnije ne daje nijedan razlog za takav čin. To su dva sveta različita, i za života i nakon njega. Otuda je javno karanje "institucije predsednika republike" za tobožnju groznu grešku tako otužno malograđansko: ta, prirodno je da svaki izabrani predsednik države simbolizuje određeni set vrednosti, sa svime što uz to ide. A u setu vrednosti tog čoveka nema niti može biti mesta za Vojina Dimitrijevića, ni živog ni mrtvog. Dakle, nije vama, ljudi, Nikolić kriv što ste poverovali u sopstvene fantazme pa se sada ljutite na stvarnost u kojoj, gle, Netadići ne postoje, dočim Nikolići da.

Edited October 25, 2012 by Syme

[Turnbull]

<< VREME | BR 1138 | 25. OKTOBAR 2012. Za instituciju predsednikamihal ramač"POLITIKA SAUČEŠĆA"; VREME 1137Od malih nogu oduševljavali su me Velikani iz Prestonice koji umeju da održe vakelu priglupim provincijalcima.Velikani se poznaju i po tome što odmah posle predstavljanja počinju da tepaju sagovorniku, pa deda od šezdeset i nešto godina u daljem tekstu postaje Miša, iako tako nikad nije potpisivao svoje knjige i novinarske priloge.Tepanje više govori o tepaocu nego o tepanom. Ovaj drugi ne može da bira.Velikani uvek budu na vreme obavešteni da je "nedovoljno zapaženo prošla javna kritička intervencija" tog i tog. Nisam obavešten ko izdaje potvrde da je nešto (ne)dovoljno zapaženo. Pretpostavljam da postoje službe koje se time bave i da one dostavljaju obavesti povlašćenim licima.Teofila Pančića poznajem bezmalo dvadeset godina. Ponekad sam bacio oko na poneku njegovu kolumnu. Nikad jedan drugome nismo rekli ružnu reč. Ni sad nemam potrebu da u otpozdravu pravim od sebe pluralis maiestatis, što on čini od sebe po/učiteljskim "Pokušajmo da raščlanimo..."Prvi intervju s prof. dr Vojinom Dimitrijevićem, za duplericu u novosadskom "Glasu omladine", napravio sam pre trideset godina.U tekstu "Predsednik nekih građana" u "Blicu" nisam pominjao bivšeg predsednika Srbije. Teofil Pančić zbog nečega ima potrebu da povodom tog teksta brani Borisa Tadića. Možda zbog toga što ja, kao i svaki provincijalac koji živi u dubokoj unutrašnjosti, nisam obavešten šta bi bilo "da je B. T. danas predsednik". Velikan Teofil Pančić je obavešten, pa obznanjuje: "on bi mu i na sahranu došao". (Boris Tadić Vojinu Dimitrijeviću – M. R.)Da sam ljubopitljiviji, zamolio bih za poverljivu informaciju da bi li B. T. došao na sahranu u društvu s Miloradom Dodikom. Grljenje sa dotičnim i sličnima, i sve što takva grljenja podrazumevaju, uskratilo je Tadiću bar pedeset glasova ljudi koje poznajem: rođaka, prijatelja, kolega. I moj. Pedeset po pedeset, nakupi se to.Spadam u one koji ne vide da je Tadić za osam godina na vlasti nešto poradio na izgradnji i jačanju institucije predsednika Republike. Spadam u one koji će, u granicama svojih skromnih mogućnosti, zahtevati od Tomislava Nikolića i budućih predsednika da poštuju i jačaju tu slabašnu instituciju.Nije me sramota da budem naivan. S naivnošću se lakše živi nego s predubeđenjima svih fela. Pošto nisam i treći put glasao za Tadića, nisam dolazio u iskušenje da zamišljam šta bi bilo da su on i njegova partija ostali na vlasti. Sadašnji vlastodršci nisu ništa bolji. Srećom, od njih sam daleko bar kao i od njihovih prethodnika i nemam potrebu da im podilazim.Nikad dosad nije mi palo na pamet da raščlanjujem pisanija Teofila Pančića. Ubuduće ih neću ni primećivati.

[Аврам Гојић]

Tadic bi dosao na sahranu Dimitrijevica isto kao sto je dosao na sahranu ili komemoraciju Ljubise Rajica: ako mu dozvole savetnici i ako mu se ne kosi sa odlaskom u neku kafancugu sa Dodikom ili bivsim drugarom Dacicem. Gluposti pise ovaj Pancic, jebo ga Tadic vise.

[luba]

na stranu to, kao i bogoljubovo tvrdokorno ostajanje na strani koju je od pocetka godine zastupao - i to mu se mora priznati, nije menjao izborni stav po onom kako vetar duva - ovom pasusu se nema sta zameriti.

Ideja da postoji nekakva savršeno neutralna, nadlična, natpolitička i nadideološka "institucija predsednika republike" naprosto je puka hladna apstrakcija, proizvod odlikaških polucija, nešto što ne fercera u stvarnom životu. "Institucija predsednika republike" u stvarnom svetu je neodvojiva od ljudskog sadržaja kojim je ispunjena. Trenutno se taj ljudski sadržaj odaziva na ime Nikolić Tomislav. I taj ljudski sadržaj ima svoju istoriju, biografiju, politiku, svoja verovanja i predubeđenja, svoju ideologiju,pogled-na-svet. Možda je to teško shvatljivo vama, meni ili Mihalu Ramaču, ali u čudesnom svetu Nikolić Tomislava jedan Vojin Dimitrijević uopšte ne mora biti istaknuta ličnost po bilo čemu – ili može biti čak istaknuta po nečemu sasvim negativnom. Uostalom, ne zove li se predsednikov pravni savetnik Oliver Antić (onaj što se ovih dana proslavio tvrdnjom da bi Srbiji bilo bolje da je 1941. stala uz Hitlera)? A nije li taj Oliver Antić mašala zaslužan za svojevrsni izgon prof. Dimitrijevića sa Pravnog fakulteta sumračne 1998? Kako vi to zamišljate da Nikolić, kao građansko i političko biće, može da "pomiri" Dimitrijevića i Antića, kao dve suštinski suprotstavljene paradigme prava, politike, etike? Sa sviračima u diple to bi možda još i išlo.Zvučaće nekome surovo i neukusno, ali mora se reći jasno: Vojin Dimitrijević jeste umro meni ili vama, ali nije on baš nešto mnogo umro Nikolić Tomislavu, pa neka je ovaj i hiljadu puta "predsednik svih građana".

ne mogu da verujem da sam na braniku odbrane teofiljeve.

[Аврам Гојић]

Pa u pravu je ali je to trivijalna istina. naravno da treba u svakoj prilici kritikovati predsednika ako ovaj ne postupa kao predsednik svih gradjana.Pancic zastupa neku cudnu antipoliticku i eskapisticku thesis garovixiana, da se treba praviti da Nikolic nije predsednik, sacekati da prodje njegov mandat i onda se vratiti u neku izmastanu normalnost. to nece ici. mi smo nekakva drzava ciji je predsednik Tomislav Nikolic, to je politicka realnost. stvar je elementarne politicke kulture da se stane u odbranu institucije predsednika, a najcesce se ta ustanova brani od samog predsednika, i sto je taj ljudski sadrzaj udaljeniji od etalona predsednistva, tim ga vise treba kritikovati, dok na kraju ne stvorimo ustanovu za postovanje.

[Turnbull]

Upravo. Ramač ga je razbio sa stilom, kako samo on ume. Teofila je u poslednje vreme nemoguće čitati, osim kad piše o Đilasu. Nedavno čuh od prijatelja, da se privatno šali - "bivša Vesna Pešić". Šaljenje^tm.

[Dr Arslanagić]

Upravo. Ramač ga je razbio sa stilom, kako samo on ume. Teofila je u poslednje vreme nemoguće čitati, osim kad piše o Đilasu. Nedavno čuh od prijatelja, da se privatno šali - "bivša Vesna Pešić". Šaljenje^tm.

Koji mu je kurac, jebote?