Priča o pesmi

[April]

http://www.youtube.com/watch?v=13y3Mj9RBHUhttp://www.youtube.com/watch?v=1MNJqDY6PRE

Svi su hteli da se poklone...

[April]

Pripadam generaciji koju nije zakačio prvi talas panka; nama su dopali mračnjaci na stimulansimaiz sledeće generacije, mada ni mi ne možemo da se požalimo: Siouxsie, Joy Division, rani Cure,Birthday party, Southern Death Cult, Bauhaus, etcetc, iz današnje perspektive belleepoque...sirovu pankčinu ćemo osvajati retroaktivno, godinama kasnije.Pa ipak, pank patrijarh zakačiće i nas. Public Image Limited, iako daleko od gotika ipsihotrendova tog doba, zajahaće moderni zvuk lagano kako je Lydon to uvek znao; Naravno, minismo stigli ni za prvi album(First issue), jednu poštenu pank ploču čiji kvalitet je priličnovarirao jer je ekipa sprcala predujam znatno pre kraja snimanja i to se itekako čuje. Nismo mistigli ni za drugi, Metal box, ni za treći, ali će nas singl iz '83., This is not a love songsve vratiti nazad da obnovimo gradivo.This is not a love song možda i nije bio najjači Lydon shot, ali je bio toliko drugačiji odsvega što smo slušali i toliko zarazan(a toga nam je ipak trebalo, bili smo samo tinejdžeri) dasmo prosto lansirani u PIL film. Prva verzija koja je do nas stigla bila je sa živog albuma Thisis what you want, this is what you get i meni uvek dolazi kao slatka ptica mladosti te se nikadne upuštam u njene domete, jednostavno je volim takvu:http://www.youtube.com/watch?v=Gkgp6Vv8zXUSloba K. besomučno je vrteo taj živi album, ja sam uspeo da snimim na kasete većinu stvari i daga uvrstim na obavezni spisak za Trst. Odrekao sam se jednog džempera zbog njega, ali vredeloje.U recenziji This is what you want za magazin Rock, Koja je dosta produbio stvari i dodatnousmerio nas klince da obratimo pažnju na Metal box, drugi album PIL. Bio je to putokaz koji smotražili: u toj zlatnoj reci iskopaćemo Memories, Death disco, Poptones, Socialist i ostalekamenčiće. Kompletna podzemna beogradska scena zvučala je tih godina kao Metal box; zvezdeDadova, predgrupe u SKC, demo heroji, kao i već etablirani bendovi češali su se o PIL manir bezikakve distance. Primilo se: bilo je tu odličnih snimaka.Tek nakon stotinu slušanja žive verzije This is not a love song, došao sam do originala iz1983.; tada mi se jako svideo(bas linija je užasno podsećala na manirizam Dušana Petrovića,suludog udarača palcem po basu, ondašnjeg basiste Duh Nibora, našeg lokalnog heroja, sadapoznatiji kao saksofonista). Danas mi se ta produkcija iskreno baš i ne dopada, nema ni promilsnage i zaraze živog snimka:http://www.youtube.com/watch?v=9BGi8u8BtaAPostpank potencijal pesme, Roten je dugo krio. Nije to bilo glupo. skrivena u disko oblandu,eksplodirala bi tek sa Rotenovom razornom energijom i time postajala još himničnija. Uostalom,on sam tako posmatra kreativan metod:Haos je bio moja filozofija. O, da. Nemoj imati nikakva pravila. Ako ljudi oko tebe počnu dadižu zidove, oslobodi se i radi nešto drugo. Nikada, nikada ne treba biti potpuno shvaćen. To jepoput poljupca smrti, zar ne? To je tačka. Mislim da tačku ne bi trebalo stavljati čak ni namisli. Misli se menjaju!Sličan koncept, pank nered pojačan zaraznim bitom do kraja će razviti Prodigy generacija uzdodatnu pomoć elektronike i hemije. Čim je čitava stvar zaličila na trend, Džoni se povukao,grozeći se svake uniformnosti i vratio This is not a love song u sirovi pank. Čista sreća! Zasve nas koji smo ga preskočili bio je red da pokaže kako to treba...tako smo dobili šest minutapank fisije, šest minuta zaslepljujuće svetlosti sa pevanjem i pucanjem:http://www.youtube.com/watch?v=QAYenfUXadkJebeni klasik. Kako to čudno zvuči kad je Džon Lajdon u priči. Ali eto...ima tu malo i talenta.Nouvelle vague su 2004. uradili zanimljiv cover. Priznajem da su me kupili na jedan. Sa godinamase to kul čitanje pomalo izlizalo(više zbog manirizma u koji su upali i limita u koji su udarilii više ne mogu da ga preskoče), malo su ga izlizali i chillout miksevi tipa Thievery i opštipatos uz poslednji džokavac pred odlazak u jutro, ali kao ideja bio je sasvim zanimljiv, čak inama, starim frikovima. This is not a love song u svakom svom obliku ostaje uspomena na dubinedo kojih smo ronili:http://www.youtube.com/watch?v=zeNv8r59DiE

[April]

Godinama, bila je pesma u dubokoj senci slave ploče na kojoj se našla.Transformer, drugi solo album Lu Rida postao je istorija odmah. Perfect day, iz njene senke izlaziće dvadeset pet dugih godina.Nije ni čudo: Walk on the wild side i Satellite of love rastresli su sedamdeset drugu i celu deceniju za njom. Eksplozivna smeša odradila je svoje. i ko je onda još imao strpljenja za Luov mali ego-stond?Postoji još jedno objašnjenje za decenijsko zapostavljanje Perfect day. Bila je to godina procvata glema. Svi bitni glem artisti u čizme sa visokom petom ulazili su iz Velvet cipela. Bolan, Ian Hunter i društvo nosili su tradiciju Factory-a kao zastavu ispred sebe; i muzički i vizuelno, prihvatali su je maltene bez distance, toliko da su celu generaciju glem tinejdžera popeli na platforme i pretvorili u androgine hipstere. Najbučniji u podršci bili su i najtalentovaniji: tek ispileli superstar Bowie i njegov gitarista Mick Ronson.I pored tolikog hajpa, sam Lu Rid, našao se na raskršću. Prvi solo album bio je zapravo odličan; produkciono tanak i previše okrenut ranim fazama Velveta, ali autorski moćan. Publika na to nije umela da odgovori, i biseri kao Berlin npr., tek će sa boljom produkcijom biti prepoznati kako zaslužuju.Zato je Rid drugim albumom morao da ponudi odgovore, a ne da ih traži. U mekom srastanju između aktuelnog glema i sazrelog autorskog stava sa prethodnog projekta probijao se novi put. To nije mogao sam, ali čudo je ovog puta bilo na njegovoj strani. Bowie i Ronson sami su se ponudili da urade produkciju. Njihov cv je imao sjajnu referencu, Ziggy Stardust je već izvadio osigurač i bacio bombu od koje se dim nikako nije razilazio. Dovoljno za Lua, koji je shvatio da će ga njihova produkcija teleportovati u novu eru pop muzike, a da pri tom ne mora da pravi umetničke kompromise, te može i dalje ostati autor kontra struje.http://www.youtube.com/watch?v=dHmb8q3mThINakon trenutnog uspeha prva dva singla, glem talas će ka uspehu poneti i Vicious i Wagon Wheel. Perfect day još uvek ostaje biser za ronioce na velikim dubinama.Početak sa lenjim klavirom u maniru Burt Bachrach, toliko nekarakterističan za Rida. Gudački aranžman i klavir radio je Mick Ronson i zvuči kao da je rađen danas, a ne pre trideset godina. Zatim ulazi dry vokal i direktno otkriva Bouvijevo majstorsko pismo, zanat izučen na Zigiju, par meseci ranije.Just a perfect dayDrink sangria in the parkAnd then later when it gets dark, we go homeTih kao jutro pred juriš, ovaj uvod će svojim višeznačjem obeležiti pesmu i otvoriti prostor za interpretacije slavne kao i sam original: polovina će se uhvatiti za njegovu liričnost i ostati na njoj, a druga polovina za stondičnu atmosferu i pripadajuće demone. A obe su sjajne.Sam Lu nikad nije Perfect day opisao kao himnu heroinu. Čovek koji se nije posipao pepelom svojih zavisnosti, autor White light, white heat nije imao razloga da se usteže. Meni se čini da jednostavno nije želeo da nas liši jedne boje u spektru. Patti Smith definisaće to savršeno: The only fucking gun that my generation needs is an electric guitar. Umetnost,jebiga; a vi shvatite kako hoćete. Godinama kasnije, Patti će kroz slatko intimno čitanje napraviti jednu od boljih verzija i potvrditi svoje razumevanje Luovih stihova.U jednom od reizdanja singla, na b strani objavljen je i originalni akustični demo, lišen Ronsonove orkestracije i u kojoj je Perfect day mestimično zamenjen sa manje sarkastičnim Summer's day:http://www.youtube.com/watch?v=tgRaaPoiF3cU svojoj sirovoj fazi, materijal i jeste vukao na Ridove nežne prauzore iz pedesetih(recimo Mellows-Smoke from your cigarette ili Skeeter Davis-End of the world) i može da opstane i bez škakljivih asocijacija na temu hemije. Mick Ronson će, sećajući se snimanja, tvrditi da je Lu Rid te godine bio samo zaljubljeni momak pred ženidbom. I zaista se oženio, par meseci kasnije, prvom suprugom Beti Kronštat.And then later when it gets dark, we go homeOh, it's such a perfect dayI'm glad I spend it with youPripadanje...dom kao svetla tačka ka kojoj se krećemo...tako često sam uspevao da Perfect day ostavim u ravni svetala sakrivenih iza teških zavesa novobeogradskih blokova, zatvorim oči i zamislim da i za mene postoji neko da podelimo dan.Prekretnica za pesmu nastala je 1996. U probranom društvu Inoa, New Order, Primal Scream, Underworld, Iggy Popa i ostalih našla se u Bojlovom Trainspotting, ekranizaciji slavne novele Irvine Welsh-a. Overdose scena sa Perfect day podlogom zauvek je obeležila i film i novu interpretaciju klasika:http://www.youtube.com/watch?v=v6uBkJSbQO0Ruku na srce, povod za ovakvo čitanje nije dala samo uvodna atmosfera superstonda, već i razvoj samog Ridovog teksta:Just a perfect dayYou made me forget myselfI thought I was someone else, someone goodHiljadu preispitivanja gorkog pesnika...ratovi sa samim sobom. Bile su to godine nestabilnog Lua, zapitanog nad zavisnostima, starenjem i seksualnom orijentacijom. Nagla promena predznaka u tekstu je ljuti Velvet artizam, začin kojim od belog 'You' postaje siva 'You', pa bilo da je 'You' heroin ili voljena žena.You're going to reap just what you sowNa srpskom - kako si sejao, tako ćeš i žnjeti... završna poetska enigma u biblijskom tonu godinama je delila posvećenike u pokušaju da dekodiraju Ridove poruke. Ova rečenica, međutim, doneće '97. još jedan život pesmi.BBC je te godine radio promociju svog licenciranog muzičkog sadržaja(BBC-muzički-dinar). Promotivni spot završavao se porukom "Whatever your musical taste, it is catered for by BBC Radio and Television. This is only possible thanks to the unique way the BBC is paid for by you. BBC. You make it what it is." a u pozadini je išao široki refren You're going to reap just what you sow. U snimanju za spot, BBC će okupiti neverovatnu ekipu: Bowie, Suzanne Vega, Elton John, Burning Spear, Emmylou Harris, Shane Mc Gowan, Robert Cray, Laurie Anderson, Tom Jones...namerno preskačem Bonoa i tada aktuelne poluzvezde. Da bi izbegli primedbe o parama svi pevaju za jedan token(zvuči poznato?), a momentalna reakcija auditorijuma nateraće BBC da na jesen te godine napravi posebno CD izdanje, a prikupljene milione usmeri u dečije fondove.Novi život pesme rasplamsaće stare diskusije, ovog puta eksportovane u priču o BBC sprcavanju narodnih para na narkomanske himne. Ovo je The Independent verzija:http://www.independe...eb-1235724.htmlKako bilo, Perfect će i u ovoj inkarnaciji nadživeti razne prigodne do-they-know-it's-christmas frljoke, posebno kad imate u vidu da je to već vreme inflacije istih. Možda zato što su je svi sa pomenutog lajnapa jednostavno voleli:http://www.youtube.com/watch?v=Pz_nDLmWbDY

[April]

To čitanje, međutim, biće mala smrt za Perfect day: od ridovske intimne provokacije postajala je bezopasni paradni refren i crvena marama za treniranje organa uspaljenih šlager pevača. Šta je ovoj pesmi mogao dati Pavaroti? Ako je Rid posvetio heroinu, rahmetli Pavaroti bi je verovatno posvetio špagetima. Suzan Bojl? Gospode!Kompleksne Luove harme i modulacije na prelazima stih - refren(inače, ima pet modulacija, ja nisam uspeo da prebrojim svih pet, ali prebrojali ljudi) su sačuvale kompoziciju od propadanja u patetičnu simfo ljigu. Pomogao je i Luov vokal, večito na granici falša, a i malo preko nje.Rado bih zamislio Toma Waitsa kako škrguće uz klavir...u medliju koji bi obuhvatio i Blue valentines i Tango Roxanne. Ili Van Morrisona. Od te generacije, ostaje nam samo slatko šaputanje Patti Smith i ritmično šuštanje metlica po dobošu:http://www.youtube.com/watch?v=iZM54LrI6_APostoje čitave legende kome je Rid zabranjivao da obradi, a od koga je tražio da uradi cover. Izbor mu je bio prilično čudan: Coldplay su istezgarili za sve pare, dok je Anthony Hegarty izmeditirao svojih tri minuta, premda se ne može reći da je nije razumeo:http://www.youtube.com/watch?v=OZDvU204M4UKirsty MacColl i Evan Dando su zadržali intimnost prvih slušanja; njen preran i nikad razjašnjen odlazak, u Perfect day ostaviće mali slatki testament za mirna nedeljna popodneva; ju gona rip džast uot ju so i Kirstin polušapat biće nežna ravnoteža na Dandovu divlju stimulans reputaciju. Bivši frontmen Lemonheads bio je savršen simbol za nastavak trivije o dop himni, ali je Kirsty sa toliko emocija bojila svaki svoj ton, sve dok nije dostigla magičnu Ridovu višesmislenost...http://www.youtube.com/watch?v=rhdQzq9cNvAPrvi poznati cover, ipak uradjen je 1982. na BEF(British electric foundation - Music Of Quality & Distinction Volume 1), izuzetno ambicioznom projektu obrada u kom su učešće uzeli i Garry Glittter, Tina Turner, Sandy Shaw, Paul Jones, itd. Sam Perfect day obradio je Glenn Gregory iz Heaven 17, tada velike elektropop fore. Tako i zvuči - analog sinti s početka osamdesetih, Rolandove ritam mašine, hor sa puno dileja, sve to dana zvuči tako retro; pretenciozno kao npr.Wienna Ultravox-a, teatralno, ali prazno; iza tolike ambicije stoji veliko ništa. Ali ne možete im poreći stil i puno znanja da primete potencijal zapostavljene pesme. Uostalom, to je tako 80's:http://www.youtube.com/watch?v=3zfjRR8g0tU

[April]

Na taj 80's trip, mnogo kasnije nadovezaće se i Duran Duran, 1995., na albumu 'Thank you'. Za tu priliku specijalno, pridružiće im se posle deset godina i originalni bubnjar Rodger Taylor(inače, iza slatkastog imidža, krije se zver, koga zanima neka presluša Power Station projekte), a video koji prilažem je raritet, snimljen u mađarskim Z+ Hungarian Music Television koja se ugasila par godina kasnije:http://www.youtube.com/watch?v=Rf3C6rLwK0YOd Duran Duran nije se moglo očekivati više; umerena i decentna produkcija, stvarno odličan zvuk bez rasipanja u refrenima, divna mala gitarska minijatura u sredini, konzistentna orkestracija i sjajni prateći soul vokali na poslednjem refrenu. Možda nije moja šolja čaja, ali daleko bolje razumevanje klasika od onih koje će uslediti nakon verzije iz '97. Sam Lu Rid poslaće im pregršt komplimenata...Nakon te obradeiz '97. Perfect day razvlačiće svako i svuda: od Leningrad Cowboys preko grčkih. tajvanskih i holandskih talenata, do Amande Lear. Meni je ipak najdraži početak:http://www.youtube.com/watch?v=QYEC4TZsy-YIz nekog razloga, na demo verziji Lu peva 'Oh, such a summer's day'; uvek sam se pitao zašto bi Perfect day obavezno morao da bude letnji dan? Juče sam šetao centralnom ulicom kroz našu prekratku jesen, hvatajući poslednje dane pre nego se pretvori u košavu, maglu i kišu; naišao je autobus. Koliko dugo se nisam vozio autobusom? Godinu, tri, pet? Još jednom sam pogledao sva suva lica kroz prozor i produžio korak ka Neimaru kao još jedan talac savršenog oktobra. Oh, such a perfect day, I'm gonna spend it with you...

[MocaVukotic]

I'm gonna spend it with you...

mala digresija - I'm glad I spent it with you...elem, kod mene nikad nije bilo dileme, you je heroin, i ne treba mu niko. sam u parku, bioskopu, sam sa sobom.u trainspottingu je upotrebljena na najbolji mogući način, a sve ove obrade posle toga, slažem se, samo su devalvacija.inače ga ne volim, mnogo mi je slabiji od VU.

[April]

mala digresija - I'm glad I spent it with you...elem, kod mene nikad nije bilo dileme, you je heroin, i ne treba mu niko. sam u parku, bioskopu, sam sa sobom.u trainspottingu je upotrebljena na najbolji mogući način, a sve ove obrade posle toga, slažem se, samo su devalvacija.inače ga ne volim, mnogo mi je slabiji od VU.

Meni je super baš ta višesmislenost. Simon Le Bon je u vreme izdavanja DD cover-a izjavio da je peva dok šeta ćerku - i to je sasvim lako zamisliti.Postalo je nebitno šta je Lu zaista mislio dok je pisao, stvar je nadrasla samu sebe.Inače, ja sam veliki fan ne samo VU, već i umetnika koji su ostali iza banda, John Cale, Nico i Maureen Tucker, primetićeš da se jako često pojavljuju na ovom topiku. Ridove solo radove sam prilično zapostavljao sve dok ga nisam odgledao uživo, pre par godina, a onda sam krenuo ispočetka: Transformer, Berlin...

[MocaVukotic]

što bi reko džimi barka "ne znam... otkud znam..."ali, ima taj poslednji stih, na kraju, kao zaključak, you're going to reap just what you sow... navodi me na samo jednu stvar.

[April]

ali, ima taj poslednji stih, na kraju, kao zaključak, you're going to reap just what you sow... navodi me na samo jednu stvar.

haha, dobro te navodi, samo su posle taj stih iskoristili za promotivnu kampanju BBC, pa je siroti Lu naglo zaćutao o svojim motivima...http://www.youtube.com/watch?v=cMpKvXPHJps

[Cane Vukic Prebranac]

Прво, Ејприл, стварно је уживање читати ове уписе овдје. Као да гледам неки сјајан рок документарац.Друго, мени је Perfect Day прирастао за срце из једне заљубљености која још траје. Та прича: You made me forget myself. I thought I was someone else, someone good. У друштву те особе сам се заиста осјећао тако и још увијек се осјећам. Једна од најдражих пјесама у мом животу, која ће ме увијек подсјећати на неке савршене дане. Који постоје и постојаће док год не пожњемо шта смо посијали.

[April]

Прво, Ејприл, стварно је уживање читати ове уписе овдје. Као да гледам неки сјајан рок документарац.Друго, мени је Perfect Day прирастао за срце из једне заљубљености која још траје. Та прича: You made me forget myself. I thought I was someone else, someone good. У друштву те особе сам се заиста осјећао тако и још увијек се осјећам. Једна од најдражих пјесама у мом животу, која ће ме увијек подсјећати на неке савршене дане. Који постоје и постојаће док год не пожњемо шта смо посијали.

Vidiš koliko je to velika pesma...svako ima svoj intimni razlog da je voli...valjda je baš to umetnost.Ja se, inače, nikad nisam lepio za široke refrene, horska finala, ali sam za Perfect day od početka osetio da ima nešto baš za mene; tek kad sam počeo da kopam po istoriji te pesme, shvatio sam da je različitost u individualnim doživljajima svakog od nas čini toliko dragocenom.

[Turnbull]

Još jednom, April, stvarno sjajna tema i sjajno pisanje, hvala puno. Evo mog skromnog vikipedijskog doprinosa.

Lynott and Robertson also clashed over musical differences, such as the composition of "Don't Believe a Word". When Lynott first played the song in a slow 12-bar blues format, Robertson claimed it was "shite" and Lynott disappeared for a few days.[2] Robertson then felt that he may have been a little harsh about the song, and he and drummer Brian Downey decided to rework it. Downey devised a faster shuffle rhythm, and Robertson wrote the guitar riff,[3] and Lynott was pleased with the outcome when he returned to the studio. Robertson was annoyed when the song was released, credited solely to Lynott, as he felt that all three members should have been credited.[2] The original bluesy arrangement was subsequently recorded by Lynott and Gary Moore on Moore's Back on the Streets album in 1978, and later appeared on Thin Lizzy's 1983 live album Life. Johnny the Fox proved to be the last Thin Lizzy album on which Robertson featured as a full member of the band, as the personality clashes between him and Lynott resulted in Robertson being sacked, reinstated, and later sacked again.[3]

http://www.youtube.com/watch?v=xzo-ohfh-xQhttp://www.youtube.com/watch?v=ZZRX4zFZolw

[DarkAttraktor]

Prvi poznati cover, ipak uradjen je 1982. na BEF(British electric foundation - Music Of Quality & Distinction Volume 1), izuzetno ambicioznom projektu obrada u kom su učešće uzeli i Garry Glittter, Tina Turner, Sandy Shaw, Paul Jones, itd. Sam Perfect day obradio je Glenn Gregory iz Heaven 17, tada velike elektropop fore. Tako i zvuči - analog sinti s početka osamdesetih, Rolandove ritam mašine, hor sa puno dileja, sve to dana zvuči tako retro; pretenciozno kao npr.Wienna Ultravox-a, teatralno, ali prazno; iza tolike ambicije stoji veliko ništa. Ali ne možete im poreći stil i puno znanja da primete potencijal zapostavljene pesme. Uostalom, to je tako 80's:http://www.youtube.com/watch?v=3zfjRR8g0tU

+ tisucugledo sam i Made in Sheffield dokumentarac i onaj posle BBC produced (ne mogu da se setim kako se zove), ja prosto ne mogu da ti opisem kolko su oni Martin Ware i Ian Craig Marsh zracili frustriranoscu i 25 godina posle sto se onda nisu prodali kako valja. skoro pa ti ih i bude zao. a taj BEF kad nije blatantantno jadnjikav pokusaj sinti popa a la Heaven 17 onda su solidan klon Cabaret Voltairea at best (sto je, slozices se, nesto ipak hvale vrijedno).ali Aprile, sto ja ne podnosim taj 'so 80s' remark. mislim, naravno da ima istine i u njemu, al s njim imam problem sto je u njemu savrseno sazeta MTV pop-kulturna ikonizacija 80ih, sto je po meni pigeoholeovanje jedne nesagledivo bitne i tumultuous dekade u nesto silly, marketable i instatnly absorbable (odredjeni fad) za publiku ciji attention span ne prelazi 5 minuta. a 80te su so much more than that.http://www.youtube.com/watch?v=Vd-LaHB91jY

[Turnbull]

Pravda za osamdesete!

[DarkAttraktor]

DA na branicu 80ih :isuse:there goes my 4m cool

Edited October 14, 2012 by DarkAttraktor