Hvala na preporuci

 

Sa Makartnijevog YT kanala:

Quote

To mark the 100th birthday of Rupert The Bear, the animated music video for “We All Stand Together” has been remastered and upgraded to HD. The song was the focal point of Rupert and The Frog Song - a short animated film that Paul began work on in 1981 with animator Geoff Dunbar. Written and produced by Paul and directed by Geoff, Rupert and The Frog Song was eventually released in 1984.

 

E, ovo me je potpuno razgalilo! Mislim da nisam pogledao video, a verovatno ni čuo pesmicu verovatno od te '84. godine.

Wow

Ja ovo prvi put gledam i predivno je. Catchy je glupa reč al vidim da ću da nosim ovo sa sobom 

Ha, cim sam cuo one duvace na kraju, znao sam da je Sir George Martin bio producent (i jeste.)

This is Ship-Scope's "Butterfly Effect," a quietly epic techno anthem that stretches out to infinity with elegance and finesse. The bleary melody smears across its foundation, like watching rain trickle down an apartment window. World-weary, sad yet oddly uplifting, "The Red Line" conveys a certain kind of emotion vague enough to feel universal yet distinct enough to overwhelm you. This seems to be Atobe's peculiar gift.

 

 

 

world weary, yet oddly uplifting

ovo je moj novi potpis

 

 

 

 

 

(hehe, pazi ime izdavaca na omotu singla u klipu.)

 

 

Nije novo na YT (za mene jeste) i ne sećam se da je bilo ovde - ekspresivan video u kome Badalamenti govori o nastanku Laura Palmer teme:

 

 

 

 

komentar sa yt:

 

At 1.5x speed, it becomes the uptempo theme song of a 1970s detective show in which Willie Nelson busts drug dealers but the evidence keeps disappearing.

 

 

 

ceo kanal je odličan. ali ova priča mi je posebno draga.

 

 

Osim navedenih, ima još uticaja na Blue Monday. Npr. Gerry And The Holograms - Gerry Hologram

 

 

Slikovna priča o pesmi, uz pomoć 1 tweeta...

 

 

 

CSNY - our house

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Na današnji dan pre 30 godina

 

 

Pitali ste zašto ne pišem na ovom topiku, pa hajde da ga podignemo za jutarnju kaficu nedeljom

FAJRONT SONG

(do novog susreta sa vama)

Ako zatvoriš oči i pomisliš na bolju prošlost - Đuza je uvek tu negde na nekoj od slika. Nikad nije bio komičar, nije bio ni superstar; bio je samo Gospodin Normalnost onda dok su se prijatelji još često viđali s prijateljima. Ne da bi gledali utakmice, već da se zajedno smeju i lepo završe dan. 

Prilično redovno sam ga viđao u sporim crvenim trolejbusima: ja bih sišao kod Čuburskog parka, a on nastavljao ka Krstu. Nikad mu se nisam ni prijateljski nasmešio, niti pozdravio sa #kakojemajstore, bilo je nekako normalno da je tu, među nama. Uostalom, tako smo viđali i Petra Kralja i Ružicu Sokić, svi su oni stanovali negde oko Beogradskog Dramskog; Batu Životinju nismo viđali, premda je i on bio u kraju, ali je bio filmski glumac pa je išao autom. Prvaci drame su se posle predstave klatili noćnom trolom u pola jedan.

Pera Kralj nosio je preširoke farmerke, svesno i namerno smucan kao da želi da potone u hladnoću između mutnih stakala lenjih i sporih vozila GSP; niski i mršavi Đuza je i na liniji br.29 blistao kao na Brodveju; samo smo čekali da kao Keri Grant raširi ruke i počne song, recimo Ljubav i moda.

Prezirao je svaku afektaciju i zato se izvođenje činilo tako laganim. Dečko iz Kruševca je kroz sving i džež gazio kao kroz mekanu mladu travu, snimajući klasike koje slušamo i danas.

Ali jedan od njih, poseban je slučaj. 

Bila je obična, najobičnija muzika za odjavnu špicu sitkoma. Tako je i objavljena, kao singl PGP. Na a strani, Sedmorica mladih su snimili šaljivi song koji je tiraž ploče trebao da rasproda rutinski, koristeći popularnost serije; na b strani, kratki odjavni song, minut i dvadeset četiri,reklo bi se, tek da popuni prostor. Možda bi tako i bilo da početak songa nije obeležio sugestivan Đuzin bariton, i nežan i energičan u isto vreme:

'Još jedan prođe dan…"

Ne bi to bila prva sjajna pesma koju je b strana poslala u prašinu, ali Pozorište se repriziralo u proseku jednom godišnje i svaka nova repriza činila nam je vreme u kom se snimalo sve boljim i romantičnijim; pa je tako i Još jedan prođe dan dobijao svaki put dublje značenje. Taj sveprolazeći dan polako smo gubili i osećali da nam izmiče negde u trci između kredita za automobil, skijanja i dijeta.

‘Još jedan prođe dan’ zapravo je klasik Ljuba Kuntarića iz filma ‘Pukotina raja ’ iz 1959. U originalu,zvala se Zamagljen prozor, a originalni tekst pisala je Blanka Čudoba:

https://youtu.be/p8fDFUYp3o0?si=bVrq080yx7kJzsHd

Snimljena je kasnije bezbroj puta, ali nijedna moderna orkestracija nije prišla originalu koji je pripao mladom Džimiju Staniću pod kontrolom džez vukova i koji takvu interpretaciju nije nikad ponovio.

Šjor Ljubo i veliki srpski glumac imali su nešto zajedničko - bili su ljudi kojima talenat nije bio teret. Svoj dar nosili su lagano... njima je trebalo malo: Ljubi mir i jedna kamena staza Lungomare od Voloskog do Lovrana, Đuzi gradska rutina Crvenog Krsta.

Nikad se nisu upoznali.

Nije čudno da su Rale Grajić, autor muzike za Pozorište u kući i Đuza, verovatno u hroničnoj vremenskoj iznudici, odlučili da prilagode tekst i iz školjke izvade Kuntarićev biser za odjavnu špicu Pozorišta, da se na brzinu završi posao uz dobro društvo i maligane. Fini glenmilerovski aranžman Šjor Ljuba razlio se kao tamjanika po kariranom stolnjaku bifea u Aberdarevoj. Ostalo je malo vremena da predaju odjavni song Pozorišta u kući, pa su napravili jedan vinski brejnstorming. I šta je uz gitaru, razgovor i dva prijatelja pa moglo da izađe sem ruskog štima?

Pesma tužna kao prazna ljuljaška.

Stajala je tako crno-bela godinama, a onda, negde sredinom osamdesetih, u prvom naletu prostakluka I lošeg ukusa na Televiziju Beograd,  u samoodbrani smo se počeli vraćati reprizama Pozorišta u kući i stari refren je postao deo repertoara svakog kombo sastava sklepanih brod restorana. Gitara, harmonika i kontrabas počeli bi sporo, a pevač, konferansije i vođa orkestra najavio bi fajront:

Još jedan prođe dan

Nekako se taj gitarski foršpil sa početka neprimetno provukao kroz dim pravo među muzikante. Oni bi ga prosviravali dok se društvo svađalo koju novu da naruči; ge mol - de sedam - uzburkan ko more. 

’El to ona iz Pozorišta u kući?’

Pravo preko pepeljara i karafingli sve tajne stihova iz bifea u Aberdarevoj sekle su plavi dim; svaka senka u kafani izdužila se i dobila ime.

Grlo bi pred jutro već bilo dobro podmazano, neko bi viknuo - alal ti organ, brate -  a zora nas pekla prebelom belinom. Oštar vazduh je treznio, trebalo je nekako preći klimave mostiće od broda do svete zemlje Beograd. Možda je za televizijsku seriju završna crtica #donovogsusretasavamadoviđenja bila zgodan kraj, ali svako pijano jutro davalo joj je novo značenje - kao da Đuza u njoj glumi malu smrt.

Slušajući tek probuđene ptice oko sebe, puštali smo pogled niz Savu, zaleđeni trenutkom.

Možda se sledeći put rodim kao galeb.

Crtica o Ljubi Kuntariću:

On nije rođen kao Šjor - rođen je u Čakovcu. Nije mu bio namenjen život umetnika, školovan je za inženjera, a kompoziciju, kontrapunkt i harmoniju učio privatno.

Kad je diplomirao, mogao je da bira - posao u Mavrovu ili u Istri. Izabrao je Kvarner i svakog dana putovao; u radno vreme postavljao cevi i kanalizaciju, uveče tezgario sa drugarima.

1953. je prijavio 'Ta tvoja ruka mala' za zagrebački festival I napravio haos; zbog njega su sastančili socijalistički kulturni radnici da procenjuju koliko je taj zapadnjački aranžman opasan po mladi ludi svet:

On o tome nije znao ništa : branio je Trst te 1953. i nagrada ga je čekala da se vrati. Ali, ohrabren uspehom, napraviće istoriju hrvatskog šlagera:

Festivali su mu bili nedovoljni, pa je pisao i muziku za filmove - pored 'Zamagljen prozor' iz prethodnog posta, moja omiljena je iz Taunhoferovog H-8, koju peva mlada Gabrijela Novak, 'Sretan put' :

Onda mu je i to bilo malo, pa se okrenuo pozorištu i operetama. 1983. postavio je originalnu Karolinu Riječku sa Radojkom Šverko u punoj snazi i lepoti:

Kada je otišao da se raspita za svoja autorska prava, ispostavilo se da je samo upisan kao autor 'Ta tvoja ruka mala'. U kancelariji ga je čekao tadašnji predsednik društva kompozitora - Ivo Josipović.

Zagrlio ga je: 'Ali Ljubo - pa ja bih sve dao da sam u životu napisao samo Ta tvoja ruka mala'

Do penzije je razvlačio cevi i kanalizaciju po Istri. Ali nije bio naivan : potpisujem da je njegovo Voloskog najbolje mesto za život na svetu. I za smrt, takođe.

I to je umeo da izabere.

Srećna Nova 1980.

Bilo je mrljavo skandinavsko jutro, a tamo zimi sviće oko jedanaest; i jedan prebogati, dobro držeći Bjern Ulvaeus se protegao kao stari mačor. Kafu, novine i umirujuću monotoniju jutarnjih rutina prekinuo je telefon. 'Ovde novinar xy, iz magazina XY, hteli bismo da pričamo sa vama. Tema bi bila Abba...' 

'Abba? Kakva Abba?' 

Zbunjenost je bila obostrana.

Kad zatvori oči, više se nije sećao Abbe. 

Pregledali su ga najbolji neurolozi, pokušavalo se sa hipnozom, verovalo u uspeh....bilo je uzalud. Nešto je u Bjernu polomljeno zauvek. 

Bio je u pedesetim, i bilo je rano da bi ga sećanja napuštala.Ali nije bio tužan. Naprotiv, dočekao je demenciju kao najboljeg prijatelja. Kao da se sve desilo nekom drugom – nekom ko je nosio njegovo ime i svirao njegove pesme. 

Uživao je u luksuzu selektivnog pamćenja.

Nije više morao da bude deo histerije Eurosonga, australijske turneje, koncerata na Vembliju, da se smeška dok mu ženu šljapkaju po dupetu, da nosi preuske pantalone, nije više morao da bude svoja sopstvena projekcija. Umesto toga, prizivao je početke koje je voleo.

U finim filmovima sa hepiendom na kraju se čuju gudači i prelivaju kadrovi srećnih ljudi. Abba film bio je nešto drugo. On je počeo hepiendom. 

A početak je bila  herojska '68. Agneta je bila Marija Magdalena švedske postavke Jesus Christ Superstar i ekskluzivac CBS Records, Bjern lokalna tinejdž zvezda. - u stvari, bili su srećni klinci koji su se najbanalnije voleli. Ništa industrija, samo ljubav: ' We were two couples. We were in love.’

Mogli su da budu i glumci koji se vole, zaljubljeni učitelji ili cvećari; srećni ljudi umeju da se izraze kroz svoje talente. A ovde je talenta bilo ohoho…bilo je to isijavanje sreće.

Bilo je to isijavanje sreće četvoro klinaca  koji uopšte niisu hteli svet, svet im je sam jednog jutra ušao u dnevnu sobu. Beni je sedeo za klavirom kao da je rođen za to, Agneta je stajala pored mikrofona kao da je tamo oduvek bila. A Bjern? Bjern je držao gitaru kao da drži svoje 23 godine.

Kad zatvori oči, Bjern se seća početka. 

Tako je lako uranjao u dane koje još uvek voli. Ne zbog podrhtavanja njenih ramena posle ljubavi, niti mirisa koje je zajednička mladost donosila u sobu, ne ni zbog pogleda na farmerke koje padaju niz mršave noge bez ijednog nabora; on bi samo da prizove andante doba nevinosti.

I veselih pesama: Aj lav juuuuuu, aj du aj du aj du aj duu

On voli trenutak  u kom mu je Agneta rekla - juhu trudna sam; nijansu u koju su malali Lindinu sobu dok su je čekali; merdevine sa kojih je dohvatao plafon četkom. Kad bi se okrenuo iza njega je stajala žena sa stomakom do zuba i pripremljenim alatom…Agneta, da li znaš kako je divno bilo pričati sa tobom?

Sad bi joj priznao da se seća svega. To što je zaboravio, i nije bilo važno.

I još čuje kako mu Agneta govori da mu je gitara raštimovana. Čuje kako mu objašnjava značenje neke reči na švedskom. Čuje kako mu šapuće da je umorna posle koncerta. Sve ostalo je nestalo – kao da se desilo nekom drugom, u nekom drugom životu. Ostala je samo ona, mlada i smešna, zauvek uhvaćena u onim trenucima kad niko nije snimao.

Vratili su se sa turneje posle tri nedelje. Agneta je trčala kroz aerodrom kao da trči kroz noć, Bjern je jedva je stizao. U taksiju su ćutali – oboje su mislili isto, ali niko nije smeo da kaže. Bebi siterka ih je dočekala na vratima. Smešila se, pričala o tome kako je mala bila dobra, kako je lepo spavala. Ali kad je Agneta uzela ćerku u naručje, dete je zaplakalo. 

Nije ih prepoznala.

Tri nedelje. Dvadeset i jedan dan. Bjern je brojao unazad – koliko je bilo koncerata, koliko hotela, koliko intervjua. Agneta je stajala u hodniku i držala svoje dete koje je plakalo kad god bi je pogledala.

Neki računi jednostavno ne mogu da se plate. Ne možeš kupiti vreme koje si propustio.

Bile su to Godine Vikinga - iz crvenog Volvoa izleteli su Bjern Borg pravo na Vimbldon, Ronnie Peterson pravo na Silverston, Ingemar Stenmark pravo u Kortinu, Abba, Ulof Palme i Ingmar Bergman. Na njihovoj zemlji ništa više nije bilo crno-belo. 

A uspeh, uspeh je iskušenje. Da li prestajemo da zalivamo jer zaboravljamo ili zato jer se zasitimo mirisa? Kada mu se Agneta prvi put  požalila - ‘potrebna sam Lindi, ali sam potrebna i Abbi’, prećutao je, ali duboko u sebi zavrištao: ‘Potrebna si i meni…zalij nas, ljubavi moja’

Nije to mogao da prevali preko usta, radije je ponovo ušao u široki kaput oca familije umesto da se skroz razgoliti. Goli i ponovo svoji, samo toliko im je trebalo. 

Vikinzi su plovili ka novoj zemlji.

"Piši pesme o nama", rekla mu je jedne večeri dok je sedela na podu i čitala Lindi. "O tome kako je biti kod kuće."

Bjern je držao gitaru, ali nije svirao. Gledao je ženu i dete, i znao da bi trebalo da bude srećan. Trebalo je da bude dovoljno. Ali svaki put kad bi počeo da piše, izlazile su mu pesme o rastanku.

"Knowing Me, Knowing You" - nije hteo da je svira. Ruke su same pronašle akorde, znale su nešto što mu um još nije priznavao. Kad je Agneta čula prvu strofu, pogledala ga je kao da je svet stao:

"O čemu to pišeš?"

"Ne znam", lagao je. "Samo je tako došlo."

Znaš me, znam te. We just have to face it, this time we’re through… 

A bila je tek 1976. Njihova lična bol postajala je globalna terapija.

Sada nema smisla pitati se zašto previše dobrih izbora, previše dobrih mogućnosti tako brzo nagriza ono najlepše Zajedno koje se toliko kvalitetno gradilo… i zašto se demoni provuku kroz svaku novu pukotinu.

1978. je prilazila kraju i Benny i Agneta su priznali svoj poraz. Kraj Njihovi prateći muzičari danas pričaju da to na turnejama niko nije osetio: nijedan povišen glas, nijedan razbijeni tanjir, nijedna skrivena suza. Crveni Volvo je istrajavao kao savršeni švedski čelik, potpuno neosetljiv na sve češće udarce. Pa ipak, kako znamo da je mnogo bolelo? Lako. Sumrak prve Abba-ljubavi doneo je najbolje pesme benda. Srećni ljudi umeju da se izraze kroz svoje talente? O da, nesrećni još više.

Uvek sam se pitao da li je logičan kraj tužniji od besmislenog raskida. 

Iz daljine, video je Agnetu kako kupuje novine. Uhvatio je pogledom njenu kosu, leđa, guzu, energiju koja isijava i žurim se korakom prikradao kao mladi mačor,  a onda se nepoznata žena  okrenula i magija prestala. Ponovo je bio starac, uzaludno slavan, uzaludno iskusan, uzaludno otvoren. 

Neobična pozicija dvoje bivših ljubavnika na zajedničkom poslu porodiće 1979. album kao muzički bitter end jednog divnog putovanja, nevoljni silazak sa broda na kome orkestar još uvek svira.

Mnogi i danas za opšte mesto svakog razvoda uzimaju The winner takes it all. I to je u redu. Ta mala igrica zamene identiteta u kojoj tekst piše Benny, a peva ga Agneta, decenijama je opšte mesto za ćutljivi rastanak odraslih, priprema za odvikavanje od onih sa kojima više ne možemo. Kada jedna Meril Strip odluči da pokaže jedini talenat koji nema i peva The winner takes it all bez suza, skoro kao sevdalinku, onda valjda tu ima nečega…

Pa ipak, njihova najtužnija pesma bila je brižljivo kodirana pod imenom Happy New Year.

Ljudi jednostavno nemaju pojma - pevaju je na Christmas albumima, uz božićni mizanscen i odbrojavaju pred ponoć, menjajući kontekst male velike pesme koja počinje sa:

No more champagne

And the fireworks are through

Here we are, me and you

Feeling lost and feeling blue

Ni video klipovi više nisu bili šarmantno besmisleni. Kao i uvek, potpisao ih je Lasse Hallström, stari drugar koji je umeo da oseti promenu. Bilo je potrebno samo da digne kameru i ispreseca nove kadrove flešbekovima: sve ostalo pisalo je na licima. Estetika ljubavnih vikend romana ovde ne prelazi granicu lošeg ukusa. Samo potresno previše liči na život.

To je valjda i esencija svakog budućeg rastanka – jutro ispražnjenih očiju i zajednička sablazan od tišine koja nas deli. Stari ortak Lasse Hallström će u videu Benija i Agnetu nemilosrdno postaviti u centar prevelikog stana, da se izbegavaju pogledima negde između otvorenih flaša, prepunih pepeljara i izgaženih lampiona.

Posle ljubavi najviše nedostaje prijatna dosada zajedničkih navika. To je zavisnost koja se stalno vraća, da nas ponovo uzdrma ničim izazvanim flešbekovima; komponovan u jednom takvom trenutku, Happy New Year postaje najtužniji Abba klasik i čini se da više tuguje za divnom starom razgaženom godinicom; ovo što stiže nije samo još jedna Nova, stiže nova era u kojoj stvari više neće biti iste i ovo nije obična čestitka, ovaj Happy New Year zapravo znači - eto, više ne plovimo zajedno, ali držim ti fige i želim mirno more…

Happy New Year kao poslednji zagrljaj pred rastanak šlager pevača nije novogodišnja pesma: to je pesma o istinama Prvog januara. Belina novog dana strgne smokvin list sa svih ličnih dilema; kraj kraja, početak početka.

Tako je to kod odraslih: kada se prvoj ljubavi približi kraj, to je samo bigbang koji ostavlja ogroman prazan prostor ispunjen čistim vazduhom; medjutim kada sredovečni raskidaju, to je agregatno stanje.

Kada bi ljudi(kao u Eternal Sunshine, recimo) mogli da sačuvaju jedno i samo jedno sećanje na sedamdesete, ne sumnjam da bi mnogo njih u to sećanje ugradilo neki ABBA detalj. Toliko zakasnelih emocija za jedan pop band ne može biti samo nežno sećanje na doba nevinosti kako ih objašnjavaju Bjorn i Benny. To je i sećanje na život bez mobilnih telefona, udvaranja bez društvenih mreža, dansing dvorana bez semplova i dugih vikenda bez prekovremenog rada. Sećanje na eye-to-eye kontakt, magiju grupnih gledanja filmova i bezopasnih noći u gradu. 

Abba, to su nama siluete boljih godina.