Mesto bubnjara popunio je Budgie. Njegov dolazak pokazaće se  fatalnim kako za zvuk benda, tako i za vezu Suzi i Severina.  Začuđujući je mir s kojim je Severin prihvatio sopstvenu  marginalizaciju; štaviše, ritam sekcija će opstati do poslednjeg  dana benda. Afroritmovi i udaraljke sa kojima je Budgie  eksperimentisao tih godina bili su trend: Gabriel, Eno, Copeland i  ini su tih godina petljali sa Afrikom, a za istoriju ostaje i  Badžijeva saradnja sa John Cale-om.

 

Suzi je momentalno uskočila u njegov vagon: možda je odrasla u  Kentu, ali je rođena u Kongu i virus prepoznavanja zarazio ih je  oboje; off projekat The Creatures porodiće prvo singl 'Mad eyed  screamer' i dve godine kasnije, nikad zaboravljeni The Feast, jednu  od važnih ploča osamdesetih.

 

U međuvremenu, stiže i novi gitarista, John McGeogh. On je već bio  tip sa biografijom, ex-Magazine i ex-Visage član i cenjeni studijski  muzičar sa albuma Generation X i Skids. Pa ipak, sve najbolje  ostaviće za Banshees. Biće i prvi u nizu postpank gitarskih  antiheroja koji će u bendu ostaviti trag: naslediće ga Robert Smith,  pa Johny Marr, pa Knox Chandler.

 

U ovom dokumentarcu, Johnny Marr, sat vremena se prepušta emocijama  prema Prvom Džonu:

 

Kaleidoscope je bila nemilosrdna istina poput hipnoze, oslobođena  teritorija za eksperimente i rituale. Severin je u sve boje koje su  doneli Badži i Džon još umešao i elektroniku; evo, posle 33 godine,  to je još uvek i snažno i sveže. Čega tu sve ima u sirovom obliku  najbolje se čuje na ovom snimku tonske probe iz Amsterdam Paradiza:  

 

http://youtu.be/HP_eq_9hLhc

 

Slavni McGeogh-ov gitarski intro je  sviran mnogo dramatičnije i kad na 1.17. krene bas bubanj, to  postaje pravi marš. Hm...ima tu nešto.

 

Tekst je u osnovi bio jednostavan. Suzi ga je procenila kao   "sarcastic. In a way, like television, all the medias, it is like  adverts, the perfect family where as it is more common that husbands  beat their wives. There are mental families really. The projection  is everyone smiling, blond hair, sunshine, eating butter without fat  and everyone perfect." 

 

Pa ipak, to nije SAMO kritika potrošačkog društva u narastanju.  Slušajući je kao marš, palo mi je na pamet da se ona ruganjem  malograđanskom mrtvom moru određuje prema srednjoj klasi kao  zaglupljujućem faktoru apsolutno svakog društvenog koncepta: 365  lepih dana izgleda jednako poželjno i  tupo i u nacizmu, i u  demokratiji, i u socijalizmu:

 

This is the happy house, we're happy here in the happy house

Oh, it's such fun, fun, fun

We've come to play in the happy house

And waste a day in the happy house, it never rains, never rains

 

We've come to scream in the happy house

We're in a dream in the happy house

We're all quite sane, sane, sane

This is the happy house-we're happy here

 

Siouxsie je imala hiljadu razloga za prezrenje zgrožene gomile nakon  površnih osuda njenih poigravanja sa svastikom i Davidovom zvezdom.  Komesari su bili dosadni...i danas su; umetnost svakako nije prostor  za uterivanje političke korektnosti. Iskrena kao i uvek, sve je  skicirala u nekoliko rečenica: 

 

" I have to be honest but I do like the Nazi uniform. I shouldn't  say it but I think it's a very good-looking uniform."

 

You shouldn't say it for fear of upsetting the PC mob?

 

"Yeah. It's almost like you feel like saying,'Aw, come on. Nazis -  they're brilliant.' Political correctness becomes imprisoning. It's  very - what's the word? It's being very Nazi! It's ironic but this  PC-ness is so fucking fascist. In America they're especially touchy  about Nazis and it's so Nazi! You go to LA and it's so segregated.  It's very Nazi and the irony is they don't get it. They don't  realise how Nazi they are about taking offence to mentioning the  word Nazi."

 

Kada na kraju poentira ponavljajući 'I'm looking through your  window,I'm looking through your window', gotik ptica rugalica se u  letu bez zaustavljanja pokaki po ramenu svih površnih gledača  spotova koji su njoj videli samo dizajn; nekad svastiku, a nekad  Davidovu zvezdu.

 

Takav višeslojni lični obračun sa pravovernim smaračima bio je  prejak za neke masovnije obrade - ima ih tek par, uglavnom nebitnih;  najpoznatija je obrada bivše pevačice Groove Armade, Saint Saviour,  mada... ona ništa nije razumela: 

 

 

Štaviše, mnogo su mi draža punk čitanja i tinejdžerska garažna  zastranjivanja, poput: 

 

 

gde neka nova deca mantraju Happy house poput nas onih dana; otpor,stoko. Otpor je dobar početak.

Logično je da umesto punk obrada ima mnogo više gotik remiksa. Gotsi  su se držali svoje prvosveštenice: strepitoso, ipnotico, le mille  sfumature di Siouxsie. Elektro gotik, elektro dark i industrial  spasli su scenu od bezbrojnih reciklaža slavnih uzora, a gramofoni,  miksete i audio softver ga učinili dostupnog klincima da isfuraju  svoje tripove i dodaju - oh, my Goth! - malo sveže krvi.

 

Klubovi su tako postali čuvari vatre više od njihovih novih zvezda  pod krejonom - Diary of dreams, Spetsnaz ili Anders Manga su ponekad  komični u svojoj pretencioznosti, ali novi zvuk i goth zajednica  sačuvali su staru ideju  i to je već puno u eri medijskih instant  proizvoda za jednokratnu upotrebu.

 

Meni je to baš super - ovde sam skupio čitavu gamu raznih kućnih  uradaka frikova koji jednostavno hoće da učestvuju u obožavanoj  pesmi; interaktivnost je nova dimenzija pop kulture; nešto kao  šunjalice posle eksa.

 

Tako dobijemo personalizovan miks poput ovog:

 

 

A ko je BBoy? Pojma nemam. Kao ni ko je SFB:

 

 

Za Shindu već znam, to su neki Belgijanci, snimak je iz 2011.:

 

 

Osećam se odlično što posle 35 godina nova generacija zombija prati  Suzi i njene crne tragove; bila je moja prva tinejdž zvezda kad sam  imao 14 i nikad me nije prodala; staviše, tada usvojeni  individualizam i danas nosim kao zastavu dok sa ćerkom izmišljam  naše bajke, pravimo naše igračke, naš mejkap i naš prostor. Tako  naš, on nikad neće postati instant Happy house. Ima tu i nešto više  od muzike..

Mmmm-mm-mm-ommm
Helibo seyoman
Cheli venco raero

Malio
Malio

 

Nije baš pesma kao takva, ali zaslužuje priču. (Pored one koju zna svako ko to hoće, da su muziku uradili Bowie i Eno, da je sa albuma Low, da je melodija u srednjem delu bazirana na poljskoj narodnoj pesmi i da je prvo ime Joy Division bilo Warsaw u čast ove pesme).

 

Kad blejasmo mladi, skupljali smo se kod drugara u tamo nekom od onih tužnih blokova, drugara koji je imao istovremeno ubedljivo najmanju sobu i u njoj najveće zvučnike od svih nas.

 

Slušali bismo ploče (ono crno s rupom u sredini) do besvesti i unazad. I onda bi se, s vremena na vreme, neko setio da pusti Varšavu. Naše prepametno čavrljanje bi tu zamuklo, potom bi usledila tišina, gašenje hajfaja i... razlaz. Posle patrijarha se ne govori, a posle slušanja Varšave se ne sluša ništa drugo.

 

izinite Indy i Bowie što preko vas...:D

 

 

 

 

 

 

tek sad ovo vidim. ovo ti kradem za miksanje :) odlično je

Nikada, ali nikada, nemoj da se izvinjavaš (ni meni, a ni Bowieu :D ) za bilo šta što u sebi sadrži u pozitivnom kontekstu magične reči Siouxsie & The Banshees.

 

^_^

:)

kraj avgusta, 6 meseci ovde ništa. šta čekamo, april?

 

bump!

bump! bump!

da ne kenjam, posto sam prvi put odgledao, lepo. btw, za brak nick lowea i carlene carter sam pre par godina saznao.

gospodin koji je vecito u crno belim starkama i najseksi sedom kosom.

 

 Don Rafa, pesma posvećena Rafaeleu Kutoli.

Ima prevod, ima i izuzetno zanimljivo objašnjenje ispod videa (ignorisati fotografije, naravno). Bravo!

Edited June 3, 20186 yr by halloween

lepo je ovo.

 

super su snimci koje nismo gledali.