Srpski film

[Caligula]

"Filmska gluma" je senka senke, industrijski rasprostranjena praksa, koja počiva na iskustvu vrline "pozorišne glume", koja je zasnovana na ideji "glume kao takve". 

 

Najbolji pasus na ovu temu.

 

Zato dobar film cesto koketira sa ovom formom , :wubic:  pozorisna gluma u filmu koji je po prirodi manipulacija (zvuk, rezovi, pokret kamere, filteri etc) je dasak svezine i iskrenosti (glumimo, ne manipulisemo)

 

Hocu reci, filmska gluma je (za razliku od pozorisne) sluga medija. Kod pozorista, gluma gospodari medijem.

Edited May 25, 2015 by Caligula

[ToniAdams]

a kad ste poslednji put gledali dobru pozorisnu glumu?

 

kurcate svircu

 

gluma je gluma akko deluje uverljivo, nebitno da li je film ili pozoriste. ako izgleda kao u vecini nasih pozorisnih predstava a i filmova, to nije gluma vec glumatanje.

[kobni zelaya]

uh, pročitao sam post jednom, sačekao da prođe neko vreme, pa onda pročitao opet, i prosto ne znam kako da ga napadnem, odakle da mu priđem, gde da mu zađem... jer, u principu se slažem skoro sa svime što si napisao, ali mi fali suštinska stvar, ona koja čini svu razliku između filma (dugometražnog, igranog bioskopskog, da budem precizan) i pozorišta, i iz koje prosto proističu i razlike u svim pojedinačnim aspektima oba ova vida praktično iste vrste umetnosti, koji su, opet paradoksalno, različiti kao nebo i zemlja. i zato tvrdim da postoji nešto što se zove "filmski glumac", baš kao i "pozorišni glumac" (što nije loše samo po sebi, dok god ostaje u pozorištu). pre nego pređem na moju poentu, hteo bih da naglasim da sve što ću napisati proizilazi iz mog načina percipiranja i shvatanja filma i glume, bez namere da nekog učim pameti ili da sad ja tu nešto "objašnjavam". samo moje mišljenje o temi kojom se dugo bavim amaterski (filmofilski), a nešto kraće i profesionalno, mada se trudim da mi ovaj drugi aspekat ne ulazi u prvi.

 

dakle, tehnički gledano, sve si tačno napisao, gluma je gluma i nema tu nešto posebno da se priča. svi su oni završili istu školu itd. međutim... kao i u svim ostalim delatnostima, škola je jedno, a praksa nešto sasvim drugo. oni se isto školuju, u istim školama, za iste uloge, ali kad izađu napolje, tamo ih sačekaju dva potpuno različita medija, dva medija koja imaju potpuno različitu ulogu, cilj, svrhu, mehanizme, na kraju krajeva i značajno različitu publiku. medij je taj koji ih oblikuje, bez obzira na trening, koji ih prosto transformiše u jednog ili drugog glumca. neki od njih imaju senzibilitet kom više odgovara pozorište, dok drugima prosto odgovara više film. kao što je već neko rekao, pozorište je tako koncipirano da je tamo, zbog tehničkih stvari, poželjno da glumac govori vrlo glasno, da mu pokreti budu prenaglašeni, i generalno glumi mnogo više "fizički" nego na filmu. poželjno je takođe da govori vrlo razgovetno i da ima minimum dobru dikciju. na kraju, u pozorištu glumac igra za publiku direktno tu ispred njega i postaje jedno sa njom, ako je dobar.

na filmu, pak, činjenica je da glumac praktično glumi za kameru, za nešto što će reditelj i montažer i dp pretvoriti u nešto drugo što će se prikazivati ljudima u salama sa ogromnim platnom, sa zvučnicima hi-fi kurac palac, i nema potrebe da viče, mlatara rukama, jednom rečju da "preglumljuje". film ima i tu mogućnost da približi glumca publici do najsitnijeg detalja na njegovom licu, tako da ovaj ne mora da razmišlja o tome hoće li ga publika, videti, čuti, shvatiti šta radi itd. ali, to nije bitno, to su tehničke stvari. ono što je suština je to da film kreira ono što pozorište nikad neće moći, nešto što je totalno anti-pozorišno, a to je prosto rečeno - iluzija. kad uđeš u mrak sale, i utoneš u taj ogromni pravougaonik ti zapravo ulaziš u paralelni svet, tih sat i po-dva ništa drugo ne postoji (ovo naravno u idealnim uslovima),postaješ saučesnik, identifikuješ se sa junacima i bilo šta što ne pripada tom novom univerzumu, bilo šta što narušava savršen poredak elemenata koji ga čine, preti i na kraju razbija iluziju i onda je to samo neki tamo obični film. e sad, ono što najčešće razbija iluziju je upravo pojavljivanje NJ.V. "pozorišnog glumca", onog koji nije u stanju, ili prosto ne želi da napravi taj "skok" iz jedne krajnosti u drugu. on štrči u celoj toj gunguli, ti imaš osećaj da te nešto nervira, ne znaš šta je, iluzija počinje da ti izmiče, vraća te nazad u salu, i jebi ga kako da čovek ne popizdi.. na filmu, iluzija je svetinja, jedinstvo mesta, vremena i radnje, a to koliko je teško postići, toliko je lako i sjebati samo jednim lošim kastingom. čovek nije tu ništa kriv, on je glumio onako kako zna, i glumio je na primer vrlo dobro, samo je bio u pogrešnom mediju. ima glumaca koji su sposobni da prave te skokove, da igraju podjednako dobro i na filmu i u pozorištu, a ima ih i koji nisu, pa se opredele za jednu od krajnosti (jer film i pozorište su nebo i zemlja). filmski glumac zapravo ne postoji sve dok se u filmu ne pojavi neko ko ti sjebe koncepciju, pa onda vidiš da u stvari veoma postoji. sad ću već da uđem u blasfemiju, da namaknem gnev mnogih, ali bez obzira, ponudio bih primere dva naša nesporna glumačka barda, jednog pozorišnog, i jednog filmskog. obojica su znani po imenu bata, a prezivaju se stojković i živojinović. bata stojković je, osim u vrlo retkim izuzecima (a to je kad ima vrlo malu ulogu), čovek koji mi je za makar 1% pokvario svaki film koji sam gledao a u kome on igra. svaka njemu čast, veliki je glumac u apsolutnom smislu, ali na filmu mi je zadao toliko muka, posebno u onim filmovima u kojima je sve skoro savršeno. večito urlanje, večito ono isto mahanje rukama, isti preterani pokreti, ista preterana gestikulacija i gotovo potpuno odsustvo suštinske glumačke transformacije. krajnje teatralan i verbalno i fizički. super je to, ali to na filmu (osim u iznimnim slučajevima) ne treba, smeta, kvari, ima kontra-efekat. jer, na filmu je manje zapravo više, i zato su najpopularniji, pa i najbolji, filmski glumci oni koji u stvari nisu mnogo ni glumili, tj igrali su sami sebe, bez obzira na lik koji igraju i eventualnu fizičku transformaciju. šta znam, vejn, brando, belmondo... i bata živojinović. oseća se ta lakoća nošenja uloge, kao da je to najlakša stvar na svetu, ništa ne primećuješ a film teče ko mleko. imali su i oni svoj fair share loših uloga, kreveljenja i preglumljivanja, ali to su u njihovom slučaju bile posledice drugih stvari, ne toga što nisu pravi filmski glumci. bata je znao da samo pogledom odglumi ceo film jbt, bez da otvori usta. dragan nikolić je jedan od onih koji može da sedi na dve stolice, sposoban je za taj skok, onda kad ga to interesuje, kad hoće. pogledajte samo njegove tri uloge u rasponu od samo dve godine, 1979-1981, flojd u nacionalnoj klasi, zatim šlager pevač u ko to tamo peva i na kraju alija u banović strahinji. na sve to dodati i opaku epizodu u život je lep. ako izuzmemo batu, verovatno naš najbolji "filmski" glumac. bata je kategorija za sebe. the untouchable. opet, nikolić je imao u karijeri i neke jake uloge u teatru i hit predstave, kao što su "kosa" i "sveti georgije".

 

ništa, malo sam možda i preopširno ovo sastavio, možda nekom i zvuči kao nebuloza, ali ja to tako vidim. na kraju, zbog prirode posla, imao sam prilike da prisustvujem glumi nekih veoma dobrih stranih glumaca, kako američkih tako i engleskih, neki od njih čak imaju i jebenog oskara, kao i nekih veoma cenjenih prevashodno pozorišnih glumaca koji su se našli pred kamerom, i mogu reći da je tu apsolutno sve drugačije, od pripreme do same izvedbe pred kamerom i ekipom koja bleji tu okolo. nije sve, kao što kaže kobni, samo u režiji i montaži koji to peglaju. ima nešto i do glumca. vidi se to i na snimanju, oseća se ta mala, nekad jedva primetna nelagoda koju ima neko ko je pozorišni glumac u toj haotičnoj atmosferi, za razliku od onog kome je film primarni medij. da ne pričam o tehnikalijama kao što su broj dublova koji su potrebni jednom tj. drugom glumcu itd. zanimljivo je to kako se taj "upad remetilačkog faktora" veoma retko dešava u američkom filmu (iako su uglavnom svi, je li, pozorišno trenirani), dok je recimo kod nas to redovna pojava. čak i u vreme stare dobre SFRJ kinematografije. danas kod nas čak nema više ni slučajeva pozorišne glume na filmu, već prosto preovlađuje loša gluma, dal ovakva dal onakva, više nema razlike.

 

izvinjavam se unazad zbog preopširnosti.

 

Uobičajeni kobni zelaya. Uspostavio si gradaciju: u korenu "filmske glume" je "pozorišna gluma", u najizvrsnijoj ideji njene prakse je "gluma kao takva".

 

Sledeće, formirao si apriori plan "filmske glume" kao ono "što je glumački prethodno proživljeno". Onda si taj apriori plan valjda praktično identifikovao sa "apriori pozorišnom situacijom".

 

Najzad, poentirao si sa postojanjem "samo pozorišne glume" tako što su se samo takvom glumom bavili "pedagoški sistemi koji su se bavili temeljno prirodom glume". Onda si dodao da "nemaš nijednog filmskog reditelja praktičara koji je to sistematizovao ni približno na taj način".

 

Ovo poslednje je ponajlakše problematizovati. Recimo, Vittorio de Sica je namerno podelio glavne uloge u filmu Kradljivci bicikla amaterima koji nisu bili školovani glumci: Lamberto Maggiorani (naturščik), Enzo Staiola (dete), Lianella Carell (novinarka kojoj je prilikom intervjua sa de Sicaom ovaj ponudio da se oproba u glumi i dodelio joj glavnu žensku ulogu) i, najzad, epizodista i nosilac naslovne uloge Vittorio Antonucci, kome je to ostala jedina uloga u karijeri.

 

Dakle, pošavši od pedagoškog sistema na putu određena "glume kao takve" odbacio si svaku drugu praksu pojedinačnih reditelja zato što oni nisu formirali pedagoški sistem.

 

Drugim rečima, pričinjava mi se da svodiš "glumu kao takvu" na društvenu funkciju koju ostvaruje školovani pojedinac (poštedi me analogija sa naivcima u slikarstvu i sličnim doskočicama iz dalekog susedstva drame). Ovo se pričinjava još i više time što pozorišne predstave, prirodom svog biznisa, zahtevaju stalniji radni odnos za razliku od niza slučajeva kakvim su slučajno nastali filmovi poput Kradljivaca bicikla, ali se oni naprosto ne mogu dovoljno sistematizovati, odnosno uopštiti kroz društvenu, industrijsku ili institucionalizovanu praksu.

 

Već ovo bi me moglo ozbiljno uputiti na to da pričaš o proizvodnim odnosima i da te zabole za glumce i mnogo toga drugog. Dobro tu si jaka većina na ovom topicu i barem bih, ako je to slučaj, mogao reći da si odlično pogodio temu topica, makar promašio trivijalnost problema o kome se trenutno govori.

 

Ono prethodno je malo teže problematizovati. Prilično i iz prostog razloga što priziva, subverzira i priziva subverzije problema koji su odviše složeni i teško je polemisati sa njima u ovakvim okolnostima, pogotovo kada je odgovarati na njih istovremeno i ostvarenje diskretne želje osobe koja je iznela takvu dražesnu tezu.

 

"Apriori pozorišna situacija" i ono "što je glumački prethodno proživljeno" slatka je dosetka dvostruke transcendentalnosti: prve koja se odnosi na jedan od žanrova društvenih odnosa i druge koja se odnosi na sazrevanje pojedinca. Naravno, u tipičnom maniru ruskih institucionalizama važnije ti je da doskočiš teorijama nekakvih neokantizama i nadasve da zanemariš činjenicu da je Bahtin, pre svega, napisao odličnu kritiku jednog pisca i da je sve drugo manje važno i hramlje pred lukavošću sistematizovane prakse. 

 

Praviš apoteozu pozorišta da bi na mala vrata pozornicu učinio religijski svetom što ona nekada i jeste bila, barem društveno gledano; nemam rezultate anketa atinske publike iz petog veka pre nove ere, mada ne bih bio odviše iznenađen da i takvo što iskopa neki antropolog koji je, posle dugogodišnje političke prakse nošenja sa živim ljudima, uspešno prešao na mrtve. Pomislio bih da to radiš da bi, kada već ne možeš da odbraniš Bahtina od metafizike, onda makar braniš svakodnevnog čoveka od sopstvene duše. Najzad, makar da si i skrajnuo mnogo razmišljanja i iskustva, delovao si toliko ubedljivo da se i MocaVukotic našao u čudu sa kojeg krila da te napadne. Naprosto, shvatam Mocu, zvučao si toliko uverljivo: kao neki ludak u zatvoru iz romana Dostojevskog. Kategorički saspeš dve sintagme: "apriori pozorišna situacija" je samo još jedna vrsta društvenih odnosa kroz istoriju i ništa više od toga, a ono "što je glumački prethodno proživljeno" samo se svodi na produkt ozbiljnog pedagoškog sistema.

 

Sada još da se pozabavim onom gore najvišom kulturnom izvrsnošću. "Gluma kao takva" je tvoja duhovita subverzivna metafora transcedentne ideje sa sentimentalnim prizvukom Platonovog Ijona, koju u svom obezdušenju svega i svačega uočavaš u "pozorišnoj glumi", koja se evolucijom društvenih odnosa izdvojila kao jedina raferentna institucija u našem vremenu. "Filmska gluma" je senka senke, industrijski rasprostranjena praksa, koja počiva na iskustvu vrline "pozorišne glume", koja je zasnovana na ideji "glume kao takve". Ta "filmska gluma" ne postoji ništa više nego što postoji glas jadnog Tersita u opsadi jednog grada i njegovih građana.

 

Talenat sam ignorisao u ovom odgovoru, možda iz hira, možda i iz mnogih drugih razloga.

 

:)

 

Prvo, nisam ja ubacio školu u razgovor, nego boshoku. Generalno, tvrdnja s kojom polemišem je da postoje dve različite vrste glume (na fdu, dakle, uče pozorišnu glumu, ergo filmu je potrebna drugačija škola, gde će učiti filmsku glumu) - ne postoje, već sam napisao zbog čega. Sad, Ajante, ne znam zbog čega uvodiš De Siku i naturščike (a mogao si isto tako i Pazolinija i naturščike) - koliko god da je De Sika iluziju stvarao, toliko ju je Pazolini razbijao takvim kastingom. (pa je to opet film, Moco, i to kakav) Kao da u pozorištu nemaš neškolovane glumce, ima ih onoliko. Pa opet, okreni - obrni, kad se taj pekar, lekar, apotekar nađe na sceni ili ispred kamere i toga je svestan, on je suštinski glumac, baš kao što je i čovek suštinski čovek, i ako, recimo, ne zna da čita i piše. Ni bolji ni gori od pismenog. To, međutim, ne znači da pismenost nije vrednost sama po sebi. Pitanje je samo da li glumac na filmu koristi neki drugačiji jezik (ne brkati sa filmskim i pozorišnim jezikom, to nije problematika kojom se bavi sam glumac) nego u pozorištu. E, ne koristi. Koristi jezik glumačke radnje i zadataka, svesno ili nesvesno. I kad De Sika uzme dete u podelu, dete koje, je li, ne zna šta je to glumačka radnja - on ga određenim svojim rediteljskim postupcima, trikovima, idejama u stvari, samo navodi da nešto radi, ne ispred kamere (jer to dete ne ume da igra za kameru), nego ispred ljudi koji su na setu, kojih je ovo dete svesno. Jer, to dete, bez obzira što nema nikakvog glumačkog iskustva, nije tabula rasa. Ono ima iskustvo igre i ima iskustvo da je gledano. Tako da je ovo argument koji dakako ide više meni u prilog.

"Apriori pozorišna situacija je samo još jedna vrsta društvenih odnosa" - pa jeste Ajante, to je tačno. Ti uzmeš onda kameru i snimiš neki drugi društveni odnos, evo recimo - lov. Snimi lovca kako se ganja po šumi za divljim svinjčetom i to će biti film. Bez pozorišta, glume i glumaca. I zvaće se dokumentarni film. Tu, recimo, pozorište kaska čitav vek za filmom - tek pre nekih desetak godina je Kasteluči u svojoj predstavi "Brisel" napravio jednu petominutnu scenu sa bebom (koja je, dakle, nesvesna scene i publike) i mašinom/lutkom koja izbacuje nekakva random slova. Dakle, nigde radnje, nigde glumca. Tako je dokazao da je pozorište moguće bez glumca. Ali se samom prirodom glume nije bavio - njena suština je ostala u glumačkoj radnji, kao i do tada. To ti kažem samo da bi shvatio da ne uzdižem pozorište ni na kakav pijedestal, štaviše, žalim ga kao odumiruću umetnost.

 

 

Moco, ne znam šta drugo da ti kažem, osim da je to o čemu ti pričaš sve iz vizure nekoga ko je iza kamere, ili, još dalje, nekoga ko sedi u bioskopu i gleda film. I jedan i drugi Bata rade isto - rade nešto ispred te kamere, ostalo su pitanja tehnike. Za glumca. Za reditelje, snimatelje, montažere, i ostale koji se nalaze iza kamere - to jesu suštinska pitanja. Za glumca su to samo tehnička prilagođavanja, koja mu pomažu da bolje uradi ulogu na filmu. Ne smatram, zaista, da si u bilo čemu inferioran zato što to ne razumeš - moje (relativno neveliko) iskustvo na filmu mi govori da u principu to reditelji sa kojima sam radio slabo to razumeju, da ne govorim o ostalim ljudima koji film stvaraju iza kamere. Istina, ne mogu da kažem da su to bila ne znam kakva rediteljska imena, ali su to bili ljudi koji su završili te škole i nastavili i posle toga da se bave tim poslom praktično. Glumački proces je generalno bio prepušten glumcu, dok su se njihove sugestije uglavnom svodile na ove stvari o kojima ti govoriš. Ali, te stvari su spoljne za glumca, veruj mi. To što neko ko gleda sa strane ne može da vidi taj proces, ne znači da ga nema. Postoji čitavo brdo stvari, a ono što kamera vidi je samo vrh ledenog brega.

Drugo, rekoh - preglumljavanje ne valja samo po sebi, ono nije posledica nekog pozorišnog senzibiliteta glumca. U pozorištu imaš isto različite uslovnosti koje utiču na igru glumca. On neće isto igrati na velikoj sceni SNP-a pred par hiljada ljudi i u Krsmancu pred pedeset, gde gledaoci sede na pola metra od njega. Više - manje to je iz te kategorije. Da ne govorim o tome da i na filmu imaš razne planove, gde se različito igra. Nije to suštinska stvar za glumca, da bi moglo da se kaže da su u pitanju različiti poslovi.

E, sad ne znam, ovo za Batu Stojkovića - mislim da bi pomoglo kada bi smo izašli iz vizure ličnog afiniteta. Mislim, to je naš veliki glumac (govorim sad samo o filmu), sa desetinama velikih uloga koje su priznate i nagrađivane od filmskog establišmenta, i to onog, nekada, koji je valjao. I to nisu samo ekranizacije pozorišnih komada (mada ne znam kakve to ima veze, sve je film, pred kamerom je, kako god okreneš). Maratonci, Varljivo leto, Čuvar plaže, Grlom u jagode, Poseban tretman i još mnogo toga. Dakle, to što je tebi to prenaglašeno i ne dopada ti se je tvoje pravo, ali nije argument.

I na kraju, ako sam rekao da ne postoji "filmska gluma" kao kategorija za sebe, to ne znači da mislim da će to zauvek biti tako. Baš sam pre neki dan čitao neki tekst o filmu Barberian Sound Studio, gde se, između, ostalog govori o tretmanu zvuka u eksploatacijskim b filmovima. Naime, zbog jeftinosti, zvuk se često snima u studiju, bez da se ikako snima na setu. Autor kaže da to dovodi do "rastjelovljenja" glumca - zvuk ne dolazi iz istog izvora, telo glumca i njegove replike su bukvalno odvojene i snimljene odvojeno. To je samo mala pukotina koja negde nagoveštava ono što se na filmu dešava danas - zbog velike upotrebe cgi-ja, glumac često nema kontrolu nad pojedinim svojim izražajnim sredstvima, koja su mu od prirode data - gubi delove tela, noge, ruke, često delove lica. Moguće je da će ova tendencija dovesti zaista glumca u tu fazu da će se filmska gluma smatrati sasvim novom kategorijom, jer će novi okviri koji će mu tehnologijom biti nametnuti spolja, promeniti definitivno i glumački proces, ono što je iznutra, pa ćemo onda moći da govorimo o "novoj glumi" koja će zaista moći da se smatra čisto filmskom. Ili ćemo, kako to primećuje Ari Folman u filmu The Congress - samo ponovo otkriti nešto što već odavno postoji - animirani film.

[slepa živana]

interesantna rasprava. malo je nadišla topik.

[koksy]

 

za drugu mi je tipičan primer rade šerbedžija. po holivudskom kriterijumu možda i najveći glumac sa ovih prostora, al meni nikad nije preterano legao™. možda zato što sam uvek video da glumi, uglavnom su to bile savršene role, ali se videlo.

 

 

 

+1

 

toliko od mene, pošto sam mimo ličnih afiniteta u tom nekom teorijskom smislu totalni dudek po ovom pitanju.

 

i da dodam da danas, što se tiče mlađe/srednje generacije srpskih glumaca, Glogovca držim neprikosnovenim carem.

[ToniAdams]

pa zato sto su svi ostali katastrofa.

sem recimo koje, koji je katastrofalno dosadan.

[Takeshi]

nije sve ni do temperamenta glumca, zavisi kakav lik pravi, zato i postoji odabir. ne mora "pozorisno preterivanje" da bude lose na filmu, kada je vesto i u funkciji. a reditelj odradi svoj deo, pa se bati stojkovicu krupno ocrtava svaka zila na vratu i slepoocnici.

 

a i stvar je licnog ukusa, meni je ubedljivo najomiljeniji dzin hekman, kod koga deluje da ce sledeceg trenutka iskoraciti sa platna i sesti pored gledaoca.

ili ovaj iz mog nicka, koji se ne pomera ni malo, samo mu tik na licu otkriva unutrasnji nemir.

Edited May 25, 2015 by Takeshi

[MocaVukotic]

Moco, ne znam šta drugo da ti kažem, osim da je to o čemu ti pričaš sve iz vizure nekoga ko je iza kamere, ili, još dalje, nekoga ko sedi u bioskopu i gleda film. I jedan i drugi Bata rade isto - rade nešto ispred te kamere, ostalo su pitanja tehnike. Za glumca. Za reditelje, snimatelje, montažere, i ostale koji se nalaze iza kamere - to jesu suštinska pitanja. Za glumca su to samo tehnička prilagođavanja, koja mu pomažu da bolje uradi ulogu na filmu. Ne smatram, zaista, da si u bilo čemu inferioran zato što to ne razumeš - moje (relativno neveliko) iskustvo na filmu mi govori da u principu to reditelji sa kojima sam radio slabo to razumeju, da ne govorim o ostalim ljudima koji film stvaraju iza kamere. Istina, ne mogu da kažem da su to bila ne znam kakva rediteljska imena, ali su to bili ljudi koji su završili te škole i nastavili i posle toga da se bave tim poslom praktično. Glumački proces je generalno bio prepušten glumcu, dok su se njihove sugestije uglavnom svodile na ove stvari o kojima ti govoriš. Ali, te stvari su spoljne za glumca, veruj mi. To što neko ko gleda sa strane ne može da vidi taj proces, ne znači da ga nema. Postoji čitavo brdo stvari, a ono što kamera vidi je samo vrh ledenog brega.

Drugo, rekoh - preglumljavanje ne valja samo po sebi, ono nije posledica nekog pozorišnog senzibiliteta glumca. U pozorištu imaš isto različite uslovnosti koje utiču na igru glumca. On neće isto igrati na velikoj sceni SNP-a pred par hiljada ljudi i u Krsmancu pred pedeset, gde gledaoci sede na pola metra od njega. Više - manje to je iz te kategorije. Da ne govorim o tome da i na filmu imaš razne planove, gde se različito igra. Nije to suštinska stvar za glumca, da bi moglo da se kaže da su u pitanju različiti poslovi.

E, sad ne znam, ovo za Batu Stojkovića - mislim da bi pomoglo kada bi smo izašli iz vizure ličnog afiniteta. Mislim, to je naš veliki glumac (govorim sad samo o filmu), sa desetinama velikih uloga koje su priznate i nagrađivane od filmskog establišmenta, i to onog, nekada, koji je valjao. I to nisu samo ekranizacije pozorišnih komada (mada ne znam kakve to ima veze, sve je film, pred kamerom je, kako god okreneš). Maratonci, Varljivo leto, Čuvar plaže, Grlom u jagode, Poseban tretman i još mnogo toga. Dakle, to što je tebi to prenaglašeno i ne dopada ti se je tvoje pravo, ali nije argument.

I na kraju, ako sam rekao da ne postoji "filmska gluma" kao kategorija za sebe, to ne znači da mislim da će to zauvek biti tako. Baš sam pre neki dan čitao neki tekst o filmu Barberian Sound Studio, gde se, između, ostalog govori o tretmanu zvuka u eksploatacijskim b filmovima. Naime, zbog jeftinosti, zvuk se često snima u studiju, bez da se ikako snima na setu. Autor kaže da to dovodi do "rastjelovljenja" glumca - zvuk ne dolazi iz istog izvora, telo glumca i njegove replike su bukvalno odvojene i snimljene odvojeno. To je samo mala pukotina koja negde nagoveštava ono što se na filmu dešava danas - zbog velike upotrebe cgi-ja, glumac često nema kontrolu nad pojedinim svojim izražajnim sredstvima, koja su mu od prirode data - gubi delove tela, noge, ruke, često delove lica. Moguće je da će ova tendencija dovesti zaista glumca u tu fazu da će se filmska gluma smatrati sasvim novom kategorijom, jer će novi okviri koji će mu tehnologijom biti nametnuti spolja, promeniti definitivno i glumački proces, ono što je iznutra, pa ćemo onda moći da govorimo o "novoj glumi" koja će zaista moći da se smatra čisto filmskom. Ili ćemo, kako to primećuje Ari Folman u filmu The Congress - samo ponovo otkriti nešto što već odavno postoji - animirani film.

 

kao što ne sporim ništa iz prvog posta, tako ne sporim ni sada. samo si ponovio istu stvar još jednom. a zato sam se u startu i ogradio rekavši da sve što pišem je iz moje vizure (očigledno, nekog ko mnogo više voli film nego pozorište), dakle vizure gledaoca, i da su lični afiniteti navrnuti vrlo visoko. šta mi vrede sve te nagrade koje je dobio bata, kad mi pokvari užitak gledanja filma. taman za toliko koliko je tu nagradu zaslužio. naravno, moje mišljenje ne vredi ni pišljivog boba u odnosu na te koji dodeljuju nagrade, ali to je samo još jedna potvrda da se na glumu gleda kao na apsolutnu kategoriju (ja sam i rekao da je on veliki glumac u tom smislu), a da se zanemaruje medij, koji tu pravi ogromnu razliku. dakle, babe i žabe. inače, bata stojković na sceni ne treba nikoga, rasturiće sve ispred sebe da neće znati šta ih je snašlo, čak iako drama nije neka. bata stojković na ekranu može da bude samo u epizodi, ne može da ima jasno izraženu glavnu ulogu. pored balkanskog špijuna (mislim da je za uspeh tog filma veoma zaslužno baš to što izgleda kao snimljeno pozorište), sad ovako iz glave, sećam se samo glavne uloge kod šijana, i to mi je bilo tako teško da gledam. ne kažem da je on kriv, ali eto desilo se tako. mislim da to nije slučajno. toliko mnogo filmova, a samo par baš onih pravih glavnih uloga, nosećih. a u teatru sasvim druga stvar. ok, naša kinematografija nikad i nije počivala na "star sistemu", ali su ipak tu uspevali da se izdvoje glumci koji su "sami" (naravno da niko ne može zaista ništa sam da uradi) nosili film, kao već pomenuti živojinović i nikolić, i još samo par njih. (nikolić je čak i prvi glumac u istoriji našeg filma čije ime je na špici pisalo pre imena filma, kao neka kopija holivudskog modela i tog star sistema, koji naravno nije moguć kod nas, gde svi igraju sve).... sad se setih, apisao sam to i ranije, ankete u novostima, gde su čitaoci povodom veka filma birali našeg najboljeg glumca i glumicu veka. ne sećam se za glumca, ali kod glumica je ubedljivo prva bila mira stupica. dakle, film se prosto ne računa. kao da je sve to isto, pozorište, tv, film, isti đavo. opet kažem, u redu, gluma kad se izdvoji iz konteksta je 1 zasebna kategorija i može se nečiji kvalitet vrednovati i tako, ali mi je nikad ne gledamo van konteksta, kontekst čini razliku veličine okeana, i zato mira stupica ne može nikad biti najbolja glumica ikad, već može biti najbolja pozorišna ili najbolja tv glumica (na filmu je skoro ni nema). ja u stvari ovde branim medij jer me nervira što se sabiraju babe i žabe i što se sve trpa u istu vreću. neko pomenu glogovca. znam za njega da je odličan na sceni, međutim on je na filmu neupotrebljiv. on je negledljiv, izaziva transfere neprijatnosti, nervira... zašto je to tako kad je gluma gluma, bez obzira da li u tetaru ili na filmu? mislim da je to zbog toga što je bioskopsko platno daleko veća scena od pozorišne, sve se mnogo bolje vidi, i ako se glumac ne "prešalta", dolazi u situaciju da izgleda loše, iako je de fakto, školski gledano, uradio svoj posao kako treba. da zaključim, za glumca to prešaltavanje nije samo tehničko pitanje, ili spoljnje, ili kako sam ja zaključio da ti sugerišeš - nebitno pitanje. on će to ostaviti reditelju i ostalima. ja mislim da nije nebitno, već upravo suštinsko. ako glumac ne poseduje sposobnost da napravi tu finu nijansu koju mu drugi medij traži, nema reditelja ili montažera koji će to da ispegla. i to se na filmu bolno mnogo vidi. pravljenje tako fine nijanse ne može biti samo tehničko pitanje, ono čak uključuje i odgovornost prema delu u čijem stvaranju učestvuje. naravno, na mikro planu. i tako... možda u terminološkom smislu nema tu neke podele na ove ili one glumce, ali u fenomenološkom ona svakako postoji. i publika to vidi.

[hoffnung]

super diskas'n!

 

ovako laicki, ja bih se pre opredelio da budem reditelj u nekoj pozorisnoj predstavi nego da reziram film. naravno, ne mislim na predstave tipa.. "baba se tusira dok unuk udara glavom od zid" neki underground, zvucni, vizuelni, u fazonu, kada se predstava zavrsi, da se ljudi pitaju: what the fuck was that!?" :D [naravno, ne u smislu da ih sablaznim ili da izigravam besne gliste - onaj fazon, kada ni meni kao autoru tog komada nisu bas najjasniji delovi, ali kroz vreme, znam da bi svaki detalj imao smisao, dok se ne slegne.] da se ponovo vrate, sledeci put. da vide da li su nesto propustili, da utvrde gradivo, itd. ali... uvek bih radio na tome da prosirim komad, ne bi uvek bio isti. prica da, ali bih definitivno ubacivao-izbacivao neke stvari, i tako odrzavao tu predstavu zivom. zato mi je pozoriste drugacije od filma, i to je moca sve dobro objasnio.

 

kod filma bi mi jako bilo tesko da neko drugi 'secka i spaja'. sa druge strane, kod predstave, ako i bude greski, sto nije iskljuceno, osim sto glumci mogu da improvizuju taj nedostatak, sledeci put, isti ta greska ce biti ispravljena i obratno. dok je kod filma ona zabelezena za sva vremena.

[Ajant23]

 

Prvo, nisam ja ubacio školu u razgovor, nego boshoku. Generalno, tvrdnja s kojom polemišem je da postoje dve različite vrste glume (na fdu, dakle, uče pozorišnu glumu, ergo filmu je potrebna drugačija škola, gde će učiti filmsku glumu) - ne postoje, već sam napisao zbog čega. Sad, Ajante, ne znam zbog čega uvodiš De Siku i naturščike (a mogao si isto tako i Pazolinija i naturščike) - koliko god da je De Sika iluziju stvarao, toliko ju je Pazolini razbijao takvim kastingom. (pa je to opet film, Moco, i to kakav) Kao da u pozorištu nemaš neškolovane glumce, ima ih onoliko. Pa opet, okreni - obrni, kad se taj pekar, lekar, apotekar nađe na sceni ili ispred kamere i toga je svestan, on je suštinski glumac, baš kao što je i čovek suštinski čovek, i ako, recimo, ne zna da čita i piše. Ni bolji ni gori od pismenog. To, međutim, ne znači da pismenost nije vrednost sama po sebi. Pitanje je samo da li glumac na filmu koristi neki drugačiji jezik (ne brkati sa filmskim i pozorišnim jezikom, to nije problematika kojom se bavi sam glumac) nego u pozorištu. E, ne koristi. Koristi jezik glumačke radnje i zadataka, svesno ili nesvesno. I kad De Sika uzme dete u podelu, dete koje, je li, ne zna šta je to glumačka radnja - on ga određenim svojim rediteljskim postupcima, trikovima, idejama u stvari, samo navodi da nešto radi, ne ispred kamere (jer to dete ne ume da igra za kameru), nego ispred ljudi koji su na setu, kojih je ovo dete svesno. Jer, to dete, bez obzira što nema nikakvog glumačkog iskustva, nije tabula rasa. Ono ima iskustvo igre i ima iskustvo da je gledano. Tako da je ovo argument koji dakako ide više meni u prilog.

"Apriori pozorišna situacija je samo još jedna vrsta društvenih odnosa" - pa jeste Ajante, to je tačno. Ti uzmeš onda kameru i snimiš neki drugi društveni odnos, evo recimo - lov. Snimi lovca kako se ganja po šumi za divljim svinjčetom i to će biti film. Bez pozorišta, glume i glumaca. I zvaće se dokumentarni film. Tu, recimo, pozorište kaska čitav vek za filmom - tek pre nekih desetak godina je Kasteluči u svojoj predstavi "Brisel" napravio jednu petominutnu scenu sa bebom (koja je, dakle, nesvesna scene i publike) i mašinom/lutkom koja izbacuje nekakva random slova. Dakle, nigde radnje, nigde glumca. Tako je dokazao da je pozorište moguće bez glumca. Ali se samom prirodom glume nije bavio - njena suština je ostala u glumačkoj radnji, kao i do tada. To ti kažem samo da bi shvatio da ne uzdižem pozorište ni na kakav pijedestal, štaviše, žalim ga kao odumiruću umetnost.

 

Iluzija, parabaza, subverzija drame preko društvenih i proizvodnih odnosa, jezik, subverzija svesti preko sistema obrazovanja, i naravno Pazolini. Prvi ti je pasus, ali je zapravo samo još jedan u nizu i mrsko mi je da ga ponovo detaljno analiziram samo da bi se ti ponovo složio sa svim što se ulapa u tvoja razmišljanjama u analizi tvojih namera.

 

U drugom pasusu si, začudo, mahom potvrdio analizu sopstvenih teza i nastavio u svom smeru. Podsetio si me malo na one Godardolike kumulotalase, koji su potencirali autora i autorski film samo kao fazu negacije nepostojanja autora - da bi se na kraju izrazitije društveno pročistila i afirmisala početna teza da u institucionalizovanom i industrijalizovanom svetu autor (ili reditelj po vokaciji, a ne po profesiji, što bi rekao Felini) - ne postoji. Drugim rečima, potencirajući i, najzad, oplakujući pozorište - ne opterećuješ se odviše da probaš da odgovoriš na moju prostu analizu tvojih teza, koje su mahom sve daleko od mog sopstvenog iskustva i razmišljanja - već samo potvrđuješ razna svoja uverenja i namere u ogledalu koje sam sam svojim postom stavio pred tebe i, uzdižući pozorište i pozorištnost, samo i dalje teraš svoj film.

[kobni zelaya]

Ne znam, evo dva puta sam pročitao i moram priznati da ne razumem šta sad hoćeš (kao što nisam razumeo ni onaj deo o Bahtinu u tvom prethodnom postu). Vidim da me kritikuješ, ali nemam pojma zašto, majke mi. :) Možda bi pomoglo ako bi dao par svojih razmišljanja o glumi, ukoliko još uvek o njoj govorimo. ;)

[darkonet]

evo da ispricam jednu anegdotu vezanu za Gagija i pokojnog Radmilovica posto je o njima bilo reci pre neku stranu , prilikom predstave Radovan III, Zoran je ugledao Gagija u publici i kao majstor improvizacije zapoceo pricu kako je sreo na ulici druga Prleta i kako ga je ovaj oterao u pm i da ce da se zali televiziji. U sledecoj predstavi na scenu je kroz garderobu usao Gagi i rekao u fazonu - druze Radovane, poslala me televizija da se izvinim i napustio scenu. Zoran je satro pao u nesvest, Katica i Rumenka su prisle da ga poliju vodom, ovaj se kao probudio i oni mu rekli da je bio Prle, a Zoran u svom stilu - pa gde sam ja bio? :D

[April]

Zanimljiv intervju Miroslava Momcilovica

[koksy]

ne znam da li je već bilo na topiku (mrzi me da kopam), ima li se šta reći o 

 

e n k l a v i,    tj. da l' da gledam? 

[FPLS]

Cuo sam dosta lepih reci o tom filmu. 

Gde ima da se vidi? Mislim da je odavno sklonjen sa bioskopskih repertoara, a nema ga ni na kioscima  :(