Srpski film

[boshoku]

ne mogu da se setim koji je glumac/glumica prvi/a snimio/la reklamu u sfrj (đuza?), ali sam čitao kako je bio/bila ostrakizovan/a - ono, burno negodovanje branše

 

već dugo vremena je to potpuno uobičajeno

[kobni zelaya]

Ako 1 Kluni može da snima reklame za kafu, može i lepi Gaga.

[Caligula]

Aman

 

ala ste cistunci jbt

 

meni pojedine reklame bolje i vrednije od dobre dve trecine srpskog filma.

[ToniAdams]

Aman

 

ala ste cistunci jbt

 

meni pojedine reklame bolje i vrednije od dobre tri cetvrtine srpskog filma.

ispravijo

[boshoku]

Aman

 

ala ste cistunci jbt

 

meni pojedine reklame bolje i vrednije od dobre dve trecine srpskog filma.

pa ko je ovde podržavao izopštenje glumaca iz redova kul likova zbog epp-a? 

[Caligula]

Daj boskitj ovo je forum, nije bitno da li je neko, cak i da nije bicemo ljuti

[Caligula]

ispravijo

 

 

+1 nego nisam hteo da zatezem stvar pa sam izneo blagu ocenu

[kud u maglu Simoviću]

Inače, to što pišeš o "previše pozorišta u glumi" ja slušam već jedno dvaes' godina i mogu samo da kažem da je ta priča posledica (bez uvrede) jednog nepoznavanja prirode glume. U principu tendencija je da se svako najarivanje i šmiranje pripisuje "pozorišnoj glumi" i "pozorišnosti" učenja glume na fdu. Ukratko, sve što mogu da kažem - šmira ne valja pa ne valja, bila ona u pozorištu ili na filmu. A malo šire....

 

Malo šire mogu da kažem, uz sva negodovanja koje ću pretpostavljam sad izazvati, da nešto što bi se zvalo "filmska gluma" ne postoji. Postoji samo pozorišna gluma, odnosno gluma kao takva. Jer ono što vidimo na filmu su samo sintetizovani ekstrakti iz nečega što je glumački prethodno proživljeno, što je apriori pozorišna situacija. Ali ta sintetizacija i ekstrakti su stvar režije, kamere i montaže, a malo imaju veze s glumcem koji jednostavno nešto radi, bio on pred kamerom ili na sceni.

Zašto neki glumci igraju na samo na filmu, a neki samo u pozorištu (mada ogromna većina igra u oba) - pa, razlozi su različiti, mada u većini slučajeva se svode na to da je film za glumca mnogo profitabilniji i donosi mnogo više slave i popularnosti. I onda neko ko igra mnogo na filmu niti ima vremena ni nerava da se pati za bedne pare u pozorištu, gde je još i posao mnogo krvaviji. Drugi, koji nemaju puno posla na filmu se drže pozorišta, to im je što im je. Imaš i samo nekolicinu glumaca (recimo Miki Krstović), koji nemaju nikakvog štofa za pozorište, ali zahvaljujući faci, ili, ajde da kažem, prirodi igraju dosta na filmu. Ali, takvih je baš malo.

u "izvođenju glumačkih radova" bilo u pozorištu, bilo na filmu(tv-u) nema razlike. gluma je gluma. ipak nijanse su te na koje običan gledalac reaguje i onda nečiju glumu karakteriše lošom ili šmiranjem. govoreći filmskim jezikom glumac u pozorištu glumi u totalu, da ga jednako dobro vide i čuju u celoj sali. u filmu to nije slučaj, i takva gluma u krupnom planu deluje preforsirano i loše. nekada je dovoljna samo blaga kontrakcija facijalnog mišića da scenu učini maestralnom, a desi se da je i to previše. u nedostatku filmske produkcije u srbiji domaći glumci, da bi preživeli, su primorani da rade daleko više u pozorištu, pa im onda u prelazku na film predstavlja problem pronalaženje mere, jer je manje i u ovom slučaju više. kada je napisan tekst, a uloge podeljene, nema potrebe da se bore za svoj prostor kao u pozorištu. i tih par krupnjaka koje neka sporedna uloga dobije su sasvim dovoljni da se pokaže umeće i talenat.

 

a ako je neko zaslužio da profitira na reklamama od glumaca, onda su to svakako dragan i milena pogotovu što su te reklame za grand kafu u našem slučaju bliže onim koka kola novogodišnjim serijalima nego raznoraznim glupostima kojim smo bombardovani.

[colonelo]

Pa dobro, omakla se i njemu pokoja baba koja se ceslja, orao koji je ranjen, slava Ivkova, Potera za srackom, Pljacka treceg rajha i slicno, tako da je itekako snimao sranja poslednjih godina, al ni to nije njegova krivica.

 

Nasnimao se Gaga loših filmova i u 80-tim i početkom 90-tih, kad nam je kinematografija bila na znatno višem nivou nego u poslednjih 15-ak godina. 

Igrao je glavne uloge u filmovima kao što su Velika frka, Miss, Happy End, Obračun u Kazino Kabareu i to sigurno nisu filmovi kojima se mogao ponositi, ali on je i u takvim filmovima bio pristojan, slično kao što je i Bata prihvatao svaku ponuđenu ulogu, a i u najgorim glupostima je bio sasvim solidan.

 

Kad je poslednjih 15-ak godina u pitanju nijednom domaćem glumcu ne možemo zamjeriti pojavljivanje u lošim filmovima u situaciji kada seu Srbiji snimi u prosjeku jedva jedan dobar film godišnje. Primjer glumca koji seu ovom periodu nije nasnimao loših filmova je recimo pokojni Bora, iz jednostavnog razloga što nije ništa ni snimao. Evo, i Bata već 3-4 godine nije snimio nijedan loš film :)

Edited May 24, 2015 by colonelo

[MocaVukotic]

Ne može se porediti naravno sa Batom, koji nije igrao u pozorištu za mog života (koliko znam igrao je jedva nešto malo dok je bio student fdu-a). Danas imaš likove koji igraju gotovo isključivo na filmu tipa Bjela, Žika i Kojo, za koje se sa mnogo više opravdanja može reći da su "filmski glumci". Enivej i oni su završili fdu.

Inače, to što pišeš o "previše pozorišta u glumi" ja slušam već jedno dvaes' godina i mogu samo da kažem da je ta priča posledica (bez uvrede) jednog nepoznavanja prirode glume. U principu tendencija je da se svako najarivanje i šmiranje pripisuje "pozorišnoj glumi" i "pozorišnosti" učenja glume na fdu. Ukratko, sve što mogu da kažem - šmira ne valja pa ne valja, bila ona u pozorištu ili na filmu. A malo šire....

 

Malo šire mogu da kažem, uz sva negodovanja koje ću pretpostavljam sad izazvati, da nešto što bi se zvalo "filmska gluma" ne postoji. Postoji samo pozorišna gluma, odnosno gluma kao takva. Jer ono što vidimo na filmu su samo sintetizovani ekstrakti iz nečega što je glumački prethodno proživljeno, što je apriori pozorišna situacija. Ali ta sintetizacija i ekstrakti su stvar režije, kamere i montaže, a malo imaju veze s glumcem koji jednostavno nešto radi, bio on pred kamerom ili na sceni.

Zašto neki glumci igraju na samo na filmu, a neki samo u pozorištu (mada ogromna većina igra u oba) - pa, razlozi su različiti, mada u većini slučajeva se svode na to da je film za glumca mnogo profitabilniji i donosi mnogo više slave i popularnosti. I onda neko ko igra mnogo na filmu niti ima vremena ni nerava da se pati za bedne pare u pozorištu, gde je još i posao mnogo krvaviji. Drugi, koji nemaju puno posla na filmu se drže pozorišta, to im je što im je. Imaš i samo nekolicinu glumaca (recimo Miki Krstović), koji nemaju nikakvog štofa za pozorište, ali zahvaljujući faci, ili, ajde da kažem, prirodi igraju dosta na filmu. Ali, takvih je baš malo.

 

I da se razumemo, nisam studirao na fdu i ne pišem ovo da bih branio fdu, o kom inače ne mislim skoro ništa dobro. U gradu u kom sam studirao postoji četiri pozorišne akademije i jedna filmska i sve te akademije školuju i glumce. I svi ti glumci posle, bez obzira na kojoj su od tih akademija studirali, glume bez ikakvih pravila što na filmu, što u pozorištu. I još ako pogledaš unazad, na pedagoške sisteme koji su se bavili temeljno prirodom glume (Stanislavski, M. Čehov, Grotovski) videćeš da su svi oni pozorišni - nemaš nijednog fimskog reditelja praktičara koji je to sistematizovao ni približno na taj način, niti se bilo šta takvo bilo gde uči. Čitav novi Holivud i ono pre njega je potekao od Strazberga i Stele Adler, koji su potekli od M. Čehova. Paćino, Brando, De Niro i svi ti "najbolji glumci" su iz te škole, koja je de fakto pozorišna.

uh, pročitao sam post jednom, sačekao da prođe neko vreme, pa onda pročitao opet, i prosto ne znam kako da ga napadnem, odakle da mu priđem, gde da mu zađem... jer, u principu se slažem skoro sa svime što si napisao, ali mi fali suštinska stvar, ona koja čini svu razliku između filma (dugometražnog, igranog bioskopskog, da budem precizan) i pozorišta, i iz koje prosto proističu i razlike u svim pojedinačnim aspektima oba ova vida praktično iste vrste umetnosti, koji su, opet paradoksalno, različiti kao nebo i zemlja. i zato tvrdim da postoji nešto što se zove "filmski glumac", baš kao i "pozorišni glumac" (što nije loše samo po sebi, dok god ostaje u pozorištu). pre nego pređem na moju poentu, hteo bih da naglasim da sve što ću napisati proizilazi iz mog načina percipiranja i shvatanja filma i glume, bez namere da nekog učim pameti ili da sad ja tu nešto "objašnjavam". samo moje mišljenje o temi kojom se dugo bavim amaterski (filmofilski), a nešto kraće i profesionalno, mada se trudim da mi ovaj drugi aspekat ne ulazi u prvi.

 

dakle, tehnički gledano, sve si tačno napisao, gluma je gluma i nema tu nešto posebno da se priča. svi su oni završili istu školu itd. međutim... kao i u svim ostalim delatnostima, škola je jedno, a praksa nešto sasvim drugo. oni se isto školuju, u istim školama, za iste uloge, ali kad izađu napolje, tamo ih sačekaju dva potpuno različita medija, dva medija koja imaju potpuno različitu ulogu, cilj, svrhu, mehanizme, na kraju krajeva i značajno različitu publiku. medij je taj koji ih oblikuje, bez obzira na trening, koji ih prosto transformiše u jednog ili drugog glumca. neki od njih imaju senzibilitet kom više odgovara pozorište, dok drugima prosto odgovara više film. kao što je već neko rekao, pozorište je tako koncipirano da je tamo, zbog tehničkih stvari, poželjno da glumac govori vrlo glasno, da mu pokreti budu prenaglašeni, i generalno glumi mnogo više "fizički" nego na filmu. poželjno je takođe da govori vrlo razgovetno i da ima minimum dobru dikciju. na kraju, u pozorištu glumac igra za publiku direktno tu ispred njega i postaje jedno sa njom, ako je dobar.

na filmu, pak, činjenica je da glumac praktično glumi za kameru, za nešto što će reditelj i montažer i dp pretvoriti u nešto drugo što će se prikazivati ljudima u salama sa ogromnim platnom, sa zvučnicima hi-fi kurac palac, i nema potrebe da viče, mlatara rukama, jednom rečju da "preglumljuje". film ima i tu mogućnost da približi glumca publici do najsitnijeg detalja na njegovom licu, tako da ovaj ne mora da razmišlja o tome hoće li ga publika, videti, čuti, shvatiti šta radi itd. ali, to nije bitno, to su tehničke stvari. ono što je suština je to da film kreira ono što pozorište nikad neće moći, nešto što je totalno anti-pozorišno, a to je prosto rečeno - iluzija. kad uđeš u mrak sale, i utoneš u taj ogromni pravougaonik ti zapravo ulaziš u paralelni svet, tih sat i po-dva ništa drugo ne postoji (ovo naravno u idealnim uslovima),postaješ saučesnik, identifikuješ se sa junacima i bilo šta što ne pripada tom novom univerzumu, bilo šta što narušava savršen poredak elemenata koji ga čine, preti i na kraju razbija iluziju i onda je to samo neki tamo obični film. e sad, ono što najčešće razbija iluziju je upravo pojavljivanje NJ.V. "pozorišnog glumca", onog koji nije u stanju, ili prosto ne želi da napravi taj "skok" iz jedne krajnosti u drugu. on štrči u celoj toj gunguli, ti imaš osećaj da te nešto nervira, ne znaš šta je, iluzija počinje da ti izmiče, vraća te nazad u salu, i jebi ga kako da čovek ne popizdi.. na filmu, iluzija je svetinja, jedinstvo mesta, vremena i radnje, a to koliko je teško postići, toliko je lako i sjebati samo jednim lošim kastingom. čovek nije tu ništa kriv, on je glumio onako kako zna, i glumio je na primer vrlo dobro, samo je bio u pogrešnom mediju. ima glumaca koji su sposobni da prave te skokove, da igraju podjednako dobro i na filmu i u pozorištu, a ima ih i koji nisu, pa se opredele za jednu od krajnosti (jer film i pozorište su nebo i zemlja). filmski glumac zapravo ne postoji sve dok se u filmu ne pojavi neko ko ti sjebe koncepciju, pa onda vidiš da u stvari veoma postoji. sad ću već da uđem u blasfemiju, da namaknem gnev mnogih, ali bez obzira, ponudio bih primere dva naša nesporna glumačka barda, jednog pozorišnog, i jednog filmskog. obojica su znani po imenu bata, a prezivaju se stojković i živojinović. bata stojković je, osim u vrlo retkim izuzecima (a to je kad ima vrlo malu ulogu), čovek koji mi je za makar 1% pokvario svaki film koji sam gledao a u kome on igra. svaka njemu čast, veliki je glumac u apsolutnom smislu, ali na filmu mi je zadao toliko muka, posebno u onim filmovima u kojima je sve skoro savršeno. večito urlanje, večito ono isto mahanje rukama, isti preterani pokreti, ista preterana gestikulacija i gotovo potpuno odsustvo suštinske glumačke transformacije. krajnje teatralan i verbalno i fizički. super je to, ali to na filmu (osim u iznimnim slučajevima) ne treba, smeta, kvari, ima kontra-efekat. jer, na filmu je manje zapravo više, i zato su najpopularniji, pa i najbolji, filmski glumci oni koji u stvari nisu mnogo ni glumili, tj igrali su sami sebe, bez obzira na lik koji igraju i eventualnu fizičku transformaciju. šta znam, vejn, brando, belmondo... i bata živojinović. oseća se ta lakoća nošenja uloge, kao da je to najlakša stvar na svetu, ništa ne primećuješ a film teče ko mleko. imali su i oni svoj fair share loših uloga, kreveljenja i preglumljivanja, ali to su u njihovom slučaju bile posledice drugih stvari, ne toga što nisu pravi filmski glumci. bata je znao da samo pogledom odglumi ceo film jbt, bez da otvori usta. dragan nikolić je jedan od onih koji može da sedi na dve stolice, sposoban je za taj skok, onda kad ga to interesuje, kad hoće. pogledajte samo njegove tri uloge u rasponu od samo dve godine, 1979-1981, flojd u nacionalnoj klasi, zatim šlager pevač u ko to tamo peva i na kraju alija u banović strahinji. na sve to dodati i opaku epizodu u život je lep. ako izuzmemo batu, verovatno naš najbolji "filmski" glumac. bata je kategorija za sebe. the untouchable. opet, nikolić je imao u karijeri i neke jake uloge u teatru i hit predstave, kao što su "kosa" i "sveti georgije".

 

ništa, malo sam možda i preopširno ovo sastavio, možda nekom i zvuči kao nebuloza, ali ja to tako vidim. na kraju, zbog prirode posla, imao sam prilike da prisustvujem glumi nekih veoma dobrih stranih glumaca, kako američkih tako i engleskih, neki od njih čak imaju i jebenog oskara, kao i nekih veoma cenjenih prevashodno pozorišnih glumaca koji su se našli pred kamerom, i mogu reći da je tu apsolutno sve drugačije, od pripreme do same izvedbe pred kamerom i ekipom koja bleji tu okolo. nije sve, kao što kaže kobni, samo u režiji i montaži koji to peglaju. ima nešto i do glumca. vidi se to i na snimanju, oseća se ta mala, nekad jedva primetna nelagoda koju ima neko ko je pozorišni glumac u toj haotičnoj atmosferi, za razliku od onog kome je film primarni medij. da ne pričam o tehnikalijama kao što su broj dublova koji su potrebni jednom tj. drugom glumcu itd. zanimljivo je to kako se taj "upad remetilačkog faktora" veoma retko dešava u američkom filmu (iako su uglavnom svi, je li, pozorišno trenirani), dok je recimo kod nas to redovna pojava. čak i u vreme stare dobre SFRJ kinematografije. danas kod nas čak nema više ni slučajeva pozorišne glume na filmu, već prosto preovlađuje loša gluma, dal ovakva dal onakva, više nema razlike.

 

izvinjavam se unazad zbog preopširnosti.

[kud u maglu Simoviću]

uh bre moco pretera ga sa batom s. da je kojim slučajem balkanski špijun sniman na engleskom ne verujem da bi bilo ko drugi mogao da uzme oskara 1984 i to samo zbog jedne scene, one kada ispituju boru. pa buđenje pacova, pa čuvar plaže, pa...

 

postoje dve škole mišljenja o dobroj glumi. da li je prava ona koja se ne vidi, za koju pomisliš pa šta je ovo, ovo je mogao bilo ko da kaže, uradi. ili ona za koju se sa kilometar vidi da je gluma, da je tekst perfektno izgovoren, svaki pokret na mestu maksimalno kontrolisan.

 

ja volim ovu prvu, neki kažu filmsku glumu. zato mi je uvek asocijacija na to pavle vujisić. kako je ono rekao orson vels kada su ga pitali ko je najbolji glumac sa kojim je radio...

 

za drugu mi je tipičan primer rade šerbedžija. po holivudskom kriterijumu možda i najveći glumac sa ovih prostora, al meni nikad nije preterano legao™. možda zato što sam uvek video da glumi, uglavnom su to bile savršene role, ali se videlo.

 

radan popović je naš snimatelj koji je radio(radi) u holivudu i na nekom otvorenom času je pričao o radu u holivudskim a produkcijama. neki film sa džek nikolsonom je radio, i prvi dan kad je ušao na set cela ekipa je ustala u znak poštovanja, njemu bilo čudno do prve scene kada je snimao dubl pedeset puta i svaki put bio drugačiji, tražio se šta li.

 

doduše sve to odlazi polako u zaborav, sada su bitne druge stvari. da skače, leti, pliva, puca, a što su u krupnjaku ko izduvan balon manje je bitno. doduše ima veze i što više nema velikih filmova koji rađaju velike glumce.

[MocaVukotic]

 balkanski špijun 

to može i da prođe kao izuzetak, ali jedino zato jer je to praktično snimljena pozorišna predstava.

 

a paja vuisić mu je u maratoncima namerno razbio onu dasku o glavu, jer mu je išao na kurac sa svojim "ja sam glumac bre" stavom. eto vidiš, improvizacija.

[Budja]

Slazem se sa Mocom, i meni Bata Stojkovic pada na um kao pozorisni gumac na filmu.

 

A takodje mi, kao neko ko se transformise iz jednog medija u drugi (na TVu vise nego u Maratoncima), na pamet pada Zoran Radmilovic.

[Ajant23]

Malo šire mogu da kažem, uz sva negodovanja koje ću pretpostavljam sad izazvati, da nešto što bi se zvalo "filmska gluma" ne postoji. Postoji samo pozorišna gluma, odnosno gluma kao takva. Jer ono što vidimo na filmu su samo sintetizovani ekstrakti iz nečega što je glumački prethodno proživljeno, što je apriori pozorišna situacija.

 

(...)

 

(...) ako pogledaš unazad, na pedagoške sisteme koji su se bavili temeljno prirodom glume (Stanislavski, M. Čehov, Grotovski) videćeš da su svi oni pozorišni - nemaš nijednog fimskog reditelja praktičara koji je to sistematizovao ni približno na taj način, niti se bilo šta takvo bilo gde uči. Čitav novi Holivud i ono pre njega je potekao od Strazberga i Stele Adler, koji su potekli od M. Čehova. Paćino, Brando, De Niro i svi ti "najbolji glumci" su iz te škole, koja je de fakto pozorišna.

 

Uobičajeni kobni zelaya. Uspostavio si gradaciju: u korenu "filmske glume" je "pozorišna gluma", u najizvrsnijoj ideji njene prakse je "gluma kao takva".

 

Sledeće, formirao si apriori plan "filmske glume" kao ono "što je glumački prethodno proživljeno". Onda si taj apriori plan valjda praktično identifikovao sa "apriori pozorišnom situacijom".

 

Najzad, poentirao si sa postojanjem "samo pozorišne glume" tako što su se samo takvom glumom bavili "pedagoški sistemi koji su se bavili temeljno prirodom glume". Onda si dodao da "nemaš nijednog filmskog reditelja praktičara koji je to sistematizovao ni približno na taj način".

 

Ovo poslednje je ponajlakše problematizovati. Recimo, Vittorio de Sica je namerno podelio glavne uloge u filmu Kradljivci bicikla amaterima koji nisu bili školovani glumci: Lamberto Maggiorani (naturščik), Enzo Staiola (dete), Lianella Carell (novinarka kojoj je prilikom intervjua sa de Sicaom ovaj ponudio da se oproba u glumi i dodelio joj glavnu žensku ulogu) i, najzad, epizodista i nosilac naslovne uloge Vittorio Antonucci, kome je to ostala jedina uloga u karijeri.

 

Dakle, pošavši od pedagoškog sistema na putu određena "glume kao takve" odbacio si svaku drugu praksu pojedinačnih reditelja zato što oni nisu formirali pedagoški sistem.

 

Drugim rečima, pričinjava mi se da svodiš "glumu kao takvu" na društvenu funkciju koju ostvaruje školovani pojedinac (poštedi me analogija sa naivcima u slikarstvu i sličnim doskočicama iz dalekog susedstva drame). Ovo se pričinjava još i više time što pozorišne predstave, prirodom svog biznisa, zahtevaju stalniji radni odnos za razliku od niza slučajeva kakvim su slučajno nastali filmovi poput Kradljivaca bicikla, ali se oni naprosto ne mogu dovoljno sistematizovati, odnosno uopštiti kroz društvenu, industrijsku ili institucionalizovanu praksu.

 

Već ovo bi me moglo ozbiljno uputiti na to da pričaš o proizvodnim odnosima i da te zabole za glumce i mnogo toga drugog. Dobro tu si jaka većina na ovom topicu i barem bih, ako je to slučaj, mogao reći da si odlično pogodio temu topica, makar promašio trivijalnost problema o kome se trenutno govori.

 

Ono prethodno je malo teže problematizovati. Prilično i iz prostog razloga što priziva, subverzira i priziva subverzije problema koji su odviše složeni i teško je polemisati sa njima u ovakvim okolnostima, pogotovo kada je odgovarati na njih istovremeno i ostvarenje diskretne želje osobe koja je iznela takvu dražesnu tezu.

 

"Apriori pozorišna situacija" i ono "što je glumački prethodno proživljeno" slatka je dosetka dvostruke transcendentalnosti: prve koja se odnosi na jedan od žanrova društvenih odnosa i druge koja se odnosi na sazrevanje pojedinca. Naravno, u tipičnom maniru ruskih institucionalizama važnije ti je da doskočiš teorijama nekakvih neokantizama i nadasve da zanemariš činjenicu da je Bahtin, pre svega, napisao odličnu kritiku jednog pisca i da je sve drugo manje važno i hramlje pred lukavošću sistematizovane prakse. 

 

Praviš apoteozu pozorišta da bi na mala vrata pozornicu učinio religijski svetom što ona nekada i jeste bila, barem društveno gledano; nemam rezultate anketa atinske publike iz petog veka pre nove ere, mada ne bih bio odviše iznenađen da i takvo što iskopa neki antropolog koji je, posle dugogodišnje političke prakse nošenja sa živim ljudima, uspešno prešao na mrtve. Pomislio bih da to radiš da bi, kada već ne možeš da odbraniš Bahtina od metafizike, onda makar braniš svakodnevnog čoveka od sopstvene duše. Najzad, makar da si i skrajnuo mnogo razmišljanja i iskustva, delovao si toliko ubedljivo da se i MocaVukotic našao u čudu sa kojeg krila da te napadne. Naprosto, shvatam Mocu, zvučao si toliko uverljivo: kao neki ludak u zatvoru iz romana Dostojevskog. Kategorički saspeš dve sintagme: "apriori pozorišna situacija" je samo još jedna vrsta društvenih odnosa kroz istoriju i ništa više od toga, a ono "što je glumački prethodno proživljeno" samo se svodi na produkt ozbiljnog pedagoškog sistema.

 

Sada još da se pozabavim onom gore najvišom kulturnom izvrsnošću. "Gluma kao takva" je tvoja duhovita subverzivna metafora transcedentne ideje sa sentimentalnim prizvukom Platonovog Ijona, koju u svom obezdušenju svega i svačega uočavaš u "pozorišnoj glumi", koja se evolucijom društvenih odnosa izdvojila kao jedina raferentna institucija u našem vremenu. "Filmska gluma" je senka senke, industrijski rasprostranjena praksa, koja počiva na iskustvu vrline "pozorišne glume", koja je zasnovana na ideji "glume kao takve". Ta "filmska gluma" ne postoji ništa više nego što postoji glas jadnog Tersita u opsadi jednog grada i njegovih građana.

 

Talenat sam ignorisao u ovom odgovoru, možda iz hira, možda i iz mnogih drugih razloga.

[ultra plasticni]

Ljudi, hvala za pisanje. Ovo su jaki paragrafi