Južnoamerički fudbal & copa libertadores

[John Coltrane]

Povede Boka iz kornera pred kraj prvog.

Inace ima prenos na SK4 (koji naravno nemam, pa coravim na nekom strimu), a Arena 5 (koju su mi ubacili od skoro na web tv) daje Botafogo (ali SP)-Palmeiras.

[porucnik vasic]

Middle sto ne volis ploce?

 

Veceras i Boka-Estudijantes. Gosti 3 pobede u prva 3 kola novog prvenstva, Boka nije pobedila od novembra (ili ti 10tekmi)

Ние лоша текма била за аргентинске услове. Где гледате Уругвај?

[Miljenko]

Stari dobri Cile.    Chile poveo iz penala. U poslednjem minutu prvog poluvremena, jos jedan kazneni udarac za domaci tim. Sanchez ovom prilikom brani udarac. Brza akcija nakon degazmana, i 1-1. Nije proslo 30 sekundi, izmedju dve pomenute situacije.

Edited March 1, 2014 by Miljenko

[Miljenko]

Cileanska druga liga, mec Santiago Morning-San Luis. Pre dva dana doslo do prekida u 84. minutu, zbog problema sa rasvetom. pri rezultatu 1-0 za domacu ekipu.

Veceras odigrana preostala minutaza. Za to vreme sudija pokazao 5 crvenih kartona(4 igracima na terenu).   :0.6:

[John Coltrane]

Cile 2 idi bre u qrac

[MiddleClass]

Cileanska druga liga, mec Santiago Morning-San Luis. Pre dva dana doslo do prekida u 84. minutu, zbog problema sa rasvetom. pri rezultatu 1-0 za domacu ekipu.

Veceras odigrana preostala minutaza. Za to vreme sudija pokazao 5 crvenih kartona(4 igracima na terenu).   :0.6:

 

 

 

A preksinoc utakmica Penjarola (favorita) produzena za 20 minuta i opet su izgubili. Smanjili na 1-2, sudija iskljucio gostujuceg igraca i zavrsio se mec.

[Feindouno]

A preksinoc utakmica Penjarola (favorita) produzena za 20 minuta i opet su izgubili. Smanjili na 1-2, sudija iskljucio gostujuceg igraca i zavrsio se mec.

Imaju juznoamerikanci super tradiciju da prave bakljade i kojekakve zajebancije pri kraju utakmica u posljednjem kolu (polu)prvenstva, prije par mjeseci smo bas fino profitirali od 10-ak minuta produzetka na nekoj argentinskoj utakmici :D

[MiddleClass]

Kako li je D. Guiza zavrsio u fuckin' Paragvaju?

[Bright Billy]

I pored prednosti od 5:0 iz prve tekme, igraci san lorenca uzeli po vijagru kako bi izdrzali revans protiv bolivara, koji se igra na preko 3000 metara nadmorske visine.

[Giggsy]

Kako li je D. Guiza zavrsio u fuckin' Paragvaju?

 

Pre toga bio u Maleziji :D

[Dankan Ajdaho]

Nisam znao gde da stavim ovaj tekst, pa ga postavljam ovde. Ako mod misli da mu je negde drugde mesto, neka premesti. Meni je veoma interesantan.

 

Предивни ум једног лудака

пише: Лука Јевтовић

Човек са новим идејама је луд, све док не успе. – Марсело Бијелса

Јесте ли некад покушали да изговорите једну реч изнова и изнова? Било коју реч... Након одређеног времена, та реч привремено изгуби значење. Веза између ње и објекта или појма који треба да представи се раскида и слушалац може да је прихвати само као насумични низ гласова. Овај психолошки феномен се зове вербално засићење. Њега окривите и када се песма, која вам се толико свиђала и коју нисте могли да престанете да певушите, претвори у иритантну и неподношљиву халабуку.

Речи нису за једнократну употребу, али јасно је да треба бити обазрив у њиховом коришћењу. Спортски новинари то нису били, због чега је реч „историја", заједно са свим својим изведеницама, добрим делом упропашћена. Превртали су је око језика, притискали непцима, испаљивали и слушали како се одбија од зидова док се, коначно, није вратила потпуно бесмислена.

Само због овога један разговор на периферији аргентинског Розарија, који је прави почетак овог наратива, не можемо да назовемо историјским. Тиме бисмо га само дискредитовали и девалвирали. Као и оном дечаку који је стално викао "вук", ни нама нико не би веровао. А то би била велика штета, јер је то један веома посебан разговор.

До њега је дошло недуго након што је Ђосеп Гвардиола окончао играчку каријеру. Несигуран да ли да постане тренер, изгубљен у кризи новог почетка, надао се анагноризму који сви чекамо бар у једној фази живота.

Одлучио је да оде на ходочашће. Сео је у авион и одлетео у Буенос Ајрес, одакле се одвезао у Розарио, град револуционара. То је град Че Геваре, Лионела Месија, Цезара Луиса Менотија и...

„Желиш да будеш тренер? Да ли заиста толико волиш крв?", упитао га је Марсело Бијелса скоро на вратима. Када је Гвардиола одговорио потврдно, прешли су на ствар.

Невероватних 11 сати трајао је asado, како у Аргентини називају роштиљ који има скоро обредни карактер. Причали су само о фудбалу. Тачније, углавном је Бијелса причао. Преко виљушки које су постале офанзивни бекови, сланика који је био задњи везни, столица и столова који су представљали линије два супротстављена тима, Бијелса је свом госту без инхибиција открио како он види фудбал. На крају сеансе су се загрлили, јер су тог дана постали и пријатељи, а онда се Гвардиола вратио у Каталонију.

Шта је потом било, познато је и онима који фудбал познају тек толико да га разликују од квидича. Гвардиола је освојио 14 трофеја за четири године у Барселони. Постао је најмлађи тренер са трофејом у Лиги шампиона, и једини који је освојио свих шест најзначајнијих трофеја у једној сезони. Никада ниједан тренер Барселоне пре њега није пет пута заредом победио Реал Мадрид. У Минхену је у првој сезони освојио четири трофеја, а његов Бајерн је постао првак Немачке већ у марту.

Упоредо са тим, само мање упадљиво, Пеп је мењао фудбалски рељеф. Закони каузалитета и здрав разум нам кажу да сваки узрок има последицу. Попут оног лептира који лепетом крила изазива ураган на другом крају планете, Гвардиола је својим вежбама на тренинзима мењао игру, не само екипа које су му биле поверене, него и националних тимова земаља у којима је био стациониран. Седам играча Барселоне било je на терену у финалу Мундијала 2010. године. Седам играча Бајерна четири године касније. Инијеста је голом донео пехар свом тиму четири минута пре краја другог продужетка. Марио Геце је урадио то исто, само три минута раније.

У Шпанији је то преклапање резултата и поимања фудбала између клуба и репрезентације било великим делом спонтано. У Немачкој пак оно је било део ширег плана.

Некада су немачке тимове дефинисали изузетни играчи на једном од два краја терена. Доминирање у централној трећини никада није превише занимало Немце. Онда су покретне траке реновираног система рада са младима почеле да избацују другачији тип играча. Њима, моћнима са лоптом на нози, био је потребан систем прилагођен управо таквим карактеристикама. Реактивна репрезентација, која је изгубила три полуфинала и једно финале на великим такмичењима у протеклих осам година, морала је да постане много проактивнија.

Тај zeitgeist се развијао и пре Гвардиолиног доласка, али се тек у прошлој сезони у потпуности залауфао. Пепов Бајерн је комплетирао просечно 122 паса више по утакмици од Хајнкесовог. Свих шест немачих репрезентативаца који су играли код оба тренера су драстично поправили проценат успешних додавања. Два вероватно и најважнија играча "маншафта" у Бразилу, Филип Лам и Мануел Нојер, највише су напредовали.

Први је правио 15 додавања по утакмици више него лане, а онда је са 562 паса био бољи у овом сегменту од било ког фудбалера на Светском првенству. Иза себе је оставио Тонија Кроса, Џерома Боатенга, Бастијана Швајнштајгера и, гле чуда, Хавијера Маскерана, још једног Гвардиолиног играча.

Нојер је у Бајерну имао 149 пасова више него сезону пре, а прецизност дистрибуције је скочила са 79 на 90 одсто. Одавде потиче и она позициона слобода немачког голмана због које је често личио на додатног играча у пољу.

Немци не милују лопту као Шпанци, али је подједнако посесивно монополизују. „Елф" је имао највише пасова по утакмици (укупно 4157) на Мундијалу. У финалу против Аргентине су имали лопту у поседу више од 64 одсто времена. Док су друге репрезентације углавном изгледале као да је неко набацао играче по терену и надао се најбољем, Бајерн је Немачку учинио кохерентном и складном.

„Срећни смо што је добар део овог тима радио са Гвардиолом", рекао је Јоаким Лев по повратку у домовину. Нико се није усудио да му противречи.

Пепов концепт је специфичан коктел. У Гвардиолу су прво у Ла Масији имплантирани идеали Јохана Кројфа и Ринуса Михелса. Онда је он даље обликовао своју мисао угледајући се на Арига Сакија и Хуана Мануела Лиља. Најважнији састојак је дошао на крају, када је све смућкао са учењима које је у Розарију добио на поклон заједно са првокласном аргентинском говедином.

Каталонац је својим дидактичким методама дубоко утицао на фудбал, али тек након што је један човек, кога је назвао најбољим стручњаком на свету, дубоко утицао на њега. Гвардиола је најважнији део ове етиолошке секвенце, али није он оборио прву домину, већ Марсело Бијелса. Ко је, заправо, он? Колико је још фудбалских усуда променио овај чудни и чудесни тренер?

Круг међу квадратима

У Јужној Америци живе људи са надимцима. Често је име која вам наметне свет много важније, свакако је живописније, од оног које су вам дали мама и тата. Марсела Бијелсу зову El Loco (Лудак, прим. аут.). Људи, то знамо, воле да патологизују понашање других. Неко је луд ако то дефинишу они око њега, који одлучују, због разлога личног комфора, да су особености предмета оговарања абнормалније од њихових. Овакве квалификације су најчешће непријатан наставак малограђанштине и зависти и не треба их узимати озбиљно.

Најчешће, али не и сада. Марсело Бијелса стварно јесте посебан. Он је покретни доказ да необично може да буде веома заводљиво.

Дуже од једног века, фудбалски властодржци и дужносници колаборативно су дописивали странице приручника о томе како би требало да се понаша неко ко живи од ове игре. Бијелса је узео тај приручник и поцепао га је на делиће истог тренутка када је одлучио да постане тренер.

Платио је локалним тинејџерима да се попну на дрво и шпијунирају тренинг противничке екипе. Корацима премерава ширину и дужину противничког терена пре него што упути завршне инструкције пред меч својим играчима. Одбија да поседује аутомобил. Када налети на менталну блокаду или му понестане инспирације пред утакмицу, он иде у зоолошки врт. Једном је означио фломастером на патикама који део стопала жели да његови играчи користе приликом ударца, а онда их је, као немилосрдни подсетник, носио данима.

Бијелса има егалитаријански однос према новинским кућама. Изричито одбија да даје интервјуе, јер не жели да фаворизује представнике ма ког медија. Због тога на његовим конференцијама, које понекад трају сатима, било ко може да постави питање.

Новинари не могу да му приђу када год пожеле, али то зато могу навијачи. И то они најмлађи, који су тако често игнорисани само због тога што не поседују новчаник. Постоји прича да је Бијелса, током једне од својих шетњи у Билбаоу, наишао на дечаке који су га замолили да им се потпише у албум. Он им је предложио нешто боље. Узео је албум и рекао им да га пронађу сутрадан на истом месту и у исто време. По договору им је вратио албум, али испуњен потписима свих играча ондашњег Атлетика.

Годинама раније, када је ишао да погледа утакмицу Копа Либертадорес, приметио је два малишана који покушавају да се ушуњају на стадион. Пришао је и дао им је своје улазнице, а сам је пожурио кући како би стигао на пренос меча.

Бијелса је рођен у породици адвоката и политичара. Његов брат Рафаел био је министар спољних послова Аргентине, а његова сестра Марија је била вицегувернер провинције Санта Фе. Могуће је да баш одатле потиче Бијелсин штребераст приступ фудбалу.

Када је постао селектор своје земље, пријатељима је рекао да изгубе његов број телефона, а онда се закључао на ранчу у пампасу где је непрекидно гледао фудбал у свим његовим облицима и агрегатним стањима.

На Мундијал 2002. године са собом је понео 1800 видео-снимака различитих утакмица и тренинга. Онда је схватио да му то није довољно, па је послао по још 200. Једном приликом је на венчање свог играча дошао са снимком утакмице са Боком Јуниорсом под мишком.

Увек са оловкама различитих боја, окружен планинама папира, он, између осталог, разлаже мечеве на петоминутне периоде које онда засебно анализира данима. Тако он, у самонаметнутој отуђености, слаже оно што се сматра најобимнијом фудбалском библиотеком на свету. Скоро као да, попут алхемичара који међу ретортама и епруветама трага за панацејом, и Бијелса међу тим својим снимцима и белешкама трага за идеалним начином играња фудбала.

Никад у оделу, увек са наочарима какве има ваш 80-годишњи комшија, Бијелса утакмице својих екипа води чучећи у једном ћошку рестриктивног простора. Некад се замисли, глава му клоне, што му даје изглед човека коме су испали кључеви. Али то не траје предуго, јер му хипетрофирана страст са којом приступа послу не даје мира. Тада устаје и, након махните дреке и пратеће гестикулације, одлази у други крај означеног дела. Ако је веровати онима који су бројали, он током ове шетње, која се понавља много пута, прави тачно 13 корака.

Опсесиван, сасвим сигурно. Компулсиван, очигледно. Луд, могуће. Али изнад свега, Бијелса је генијалан. Да није, не би постао култ.

Бијелсизам има више познатих следбеника од Сајентолошке цркве. Осим Гвардиоле, његови ученици су и Хорхе Сампаоли, Маурисио Покетино, Дијего Симеоне, Херардо Мартино и Едуардо Беризо. Чак и они тренери који немају непосредну везу са њим, као Јирген Клоп или Андре Виљаш Боаш, прихватили су многе његове принципе.

Фудбал је у протеклих седам или осам година прошао кроз процес бијелсификације. Међутим, сви ови тренери само су позајмили и адаптирали Бијелсину доктрину. Они играју припитомљено, PG-13 издање његовог фудбала, не усуђујући се да примене оригиналну идеју.

Fútbol bielsista je необичан, уникатан и екстреман. Као када излазите из дугог тунела, очима је потребно време да се привикну на њега. Али када га схватите и прихватите, нећете моћи да га се заситите.

До пола фудбал а од пола уметнички перформанс

Није тако било одувек, барем не сасвим. Нико се није родио као суперхерој. Сваки суперхерој има причу о свом настанку. Код сваког постоји јасно одређен тренутак када је престао да буде део крда и када је постао јачи, бржи, храбрији, другачији. Увек је у питању нека траума. Некога уједе радиоактивни паук, некоме страда родна планета, а неко изгуби са 6:0 од Сан Лоренца у Копа Либертадорес.

То је био моменат када је Бијелса знао да нешто мора да промени. Сви су били уверени да ће се одрећи своје филозофије. Али његов организам је још једном одбацио конформизам као страно тело. Није напустио своја схватања - интензивирао их је. Након три дана, која је провео закључан у хотелској соби, одлучио је да се препусти својим најлуђим фудбалским фантазијама.

Њуелс Олд Бојси су те сезоне освојили аргентинску Клаусуру уз само један пораз. У четвртфиналу Копа Либертадорес су победили исти онај Сан Лоренцо укупним резултатом 5:1. У финалу, након једанаестераца, од њих је ипак бољи био бразилски Сао Пауло.

Бијелса је на крају сезоне напустио клуб, који му се касније одужио тако што је стадион назвао по њему.

Ово је, иначе, савршени узорак каријере Марсела Бијелсе. Осим две титуле са Њуелсом, као и једне са Велез Сарсфилдом и олимпијског злата са Аргентином, он нема превише успеха у оном традиционалном смислу. Његов тренерски пут је препун „замало победа". Довољно је присетити се његовог Атлетика из Билбаоа који је са увредљивом лакоћом два пута савлaдао Манчестер јунајтед, само да би сам био дотучен у финалу Лиге Европе од стране мадридског Атлетика.

Разлог томе није тешко назрети. Његова тактика није само мучна за противнике, већ то уме да буде и за њене непосредне егзекуторе на терену, односно саме играче.

Сецирање Бијелсиних идеја неопходно је започети од његове омиљене формације. Он највише игра у систему 3-3-1-3. Спљескани ромб, окружен са две линије са по три играча у офанзивном и дефанзивном делу, није потекао од њега, али ово јесте његова формација. Она је толико његова да је трећи март 2013. године у Чилеу, земљи чија је национална селекција таворила у опскурности пре него што ју је он преузео, проглашен за дан Марсела Бијелсе.

Формација 3-3-1-3 у изведби Марсела Бијелсе...

Занимљива ствар у вези са овом формацијом јесте њена прогресивност. Она јасно показује добачај Бијелсине визије.

Фудбал је хировит и нестабилан, али постоји једна константа у његовом развитку. Током деценија, број нападача у саставима се смањивао. Примитивни фудбал се играо са седам играча у офанзивној линији. Потом се прешло на пет, док је током шесдесетих година стандард био четири. Деведесетих година највише екипа је играло са два истурена фудбалера, све док нисмо стигли до једног. Врло брзо је и то превазиђено, па бројни тимови почињу да играју без конвенционалног шпица. Посматрано у овом контексту, делује као да фудбал нема где даље да иде.

Међутим, можемо да хипотетишемо да нова фаза не само да постоји, већ и да је започета. Природно је да се Гвардиола, који је осмислио лажну деветку која је укинула класично тумачење улоге нападача, налази и на челу овог новог таласа. Он је, дискретно али врло одлучно, прихватио Бијелсину формацију. Каталонац је у својој последњој сезони у Барселони de facto играо 3-3-1-3, иако је графика пре мечева показивала нешто друго. Постоје јасне назнаке да ће нешто слично наставити да развија и у Бајерну. Подврсте овог система су, са поприличним успехом, играле бројне репрезентације у Бразилу. Исто ће, у сезони пред нама, радити и неки од највећих тимова на нашем континенту.

... и Пепа Гвардиоле

Бијелса жели да предвиди и предухитри сваку евентуалност на терену. Због тога инсистира да његов тим увек вуче први потез. Он то назива protagonismo. С ким год и против кога год да игра, код куће, на страни, на сунцу, на киши, на врху планине или на дну мора, Бијелса увек напада. Ти напади се понекад завршавају и са седам играча у последњој трећини.

Бијелса игра са изразито високом задњом линијом, а сматра да постоји идеалних 25 метара размака између центарфора и штопера у тиму. Када поред аут линије изгледа као човек који свира невидљиву хармонику, он управо своје играче подсећа да одржавају ту густину и компактност.

Његов фудбал је понекад застрашујуће вертикалан. Он жели што брже да стигне до противничког гола директним додавањима, користећи најпре нумеричку предност коју има на боковима. Ипак, ако први удар не прође, екипе које води Бијелса су и те како комотне са лоптом и способне да кроз позициони напад створе прилику за погодак.

Због глатког протока лопте Бијелса је дословце измислио везног фудбалера који игра штопера. Ово се свидело многим тренерима, који су то касније имплементирали у својим екипама.

Када изгуби лопту, Бијелсина намера је да рециклира посед што је пре могуће. Пресинг је, из тог разлога, други јако важан елемент његове игре. Али, чак ни тај његов пресинг није обичан.

Валериј Лобановски се сматра једним од изумитеља пресинга (заједно са Виктором Масловим), и он је овај сегмент игре поделио у три модела. Пуни пресинг је када екипа притиска противника дубоко на његовој половини. Полупресинг је исто то, али он почиње тек када противник пређе половину терена. И на крају имамо лажни пресинг, односно случај да екипа делује намерачена да игра пресинг, али то заправо не чини. Тада само један фудбалер напада противника са лоптом, док остали стоје у тромијој зони. Тимови, како би спречили претеран напор, најчешће само на почетку мечева играју прву варијанту, док у остатку сусрета играју трећу.

Ово је, претпостављате, превише зихерашки за Марсела Бијелсу. Његов пресинг почиње у најдаљим кутовима противничке половине, и тамо се задржава све време.

Бијелсини тимови су вероватно једини на свету који скоро да не играју у транзицији. Они су програмирани да се или бране или нападају. Транзиција је губљење времена у Бијелсиним строгим очима. Десант на противнички гол прати јуриш за изгубљеном лоптом. Напад па пресинг, напад па пресинг, напад па пресинг - и тако од звиждука до звиждука.

Та наизменичност две фазе фудбалске игре изгледа као увежбана кореографија. Ако имате добра места на стадиону, ово делује као плесна група која игра уз музику коју само њихов тренер чује. Дигитални папир не може да дочара колико лепо то уме да буде.

Али то не траје предуго. Играчима је прво потребно време да „разгазе" овај систем. Након тога, месец дана, два, могуће и целу полусезону, они су величанствени. Али на крају умор увек замрља и до непрепознатљивости искриви ово ремек-дело.

Бијелса би могао да предупреди лимитираности људског тела и тиме свој систем учини одрживијим, али би то значило да је подлегао компромису. Уместо тога, он само меланхолично признаје: „Да фудбал играју роботи, ја бих увек побеђивао".

Победа или нешто још боље...

Бијелса је превелики фундаменталиста да би био успешан. Наравно, глупо је и помислити да је у питању некакав недостатак жеље за победом.

Жудња за тријумфом на спортском пољу је неодвојиви део свих нас. Она је остатак нашег антрополошког и биолошког развоја, као умњаци или слепо црево. Спорт је, у свом најприземнијем тумачењу, само замена за рат. Чак је отприлике тако и настао. Он је цивилизацијски прихватљив начин артикулисања наше чежње за конфликтом. Више немамо племена, имамо клубове и навијачке групе. Више не освајамо територије и ресурсе, већ турнире и лиге. Победа је задовољење прималних људских нагона. Она је потреба коју сви осећамо, па тако и Марсело Бијелса.

Он сам је рекао да након изгубљене утакмице не може да се игра са ћерком јер осећа да не заслужује да се радује. Играчи Атлетика, већ потпуно потпали под чини свог тадашњег тренера, толико су били потресени поразом у финалу у Букурешту 2012. године да нису ни понели утешне медаље из свлачионице. Сви тренери подједнако желе да побеђују, а једино што их разликује јесте приступ у остварењу те жеље.

Бијелсини методи заиста функционишу у стварном свету, он је то показао са селекцијом Чилеа, али је за њихову култивацију потребно време. Елитни клубови имају све осим тога, јер је њима резултат неопходан одмах и увек (погледајте само Манчестер јунајтед).

Права је штета што због тога Бијелса никада неће добити прилику да се размаше са својим идејама у неком европском блокбастер клубу. Кастни систем у фудбалу је суров. Клубови друге категорије, какве Бијелса једино може да води, не могу да се супротставе мегаклубовима који су похарали сав таленат доступан на тржишту.

Неко ће рећи да добар тренер од сваке екипе може да направи победничку. То је подједнако нетачно као и супротно уверење, по коме тренери нису ни потребни када екипа има довољно играчког квалитета.

Ова друга тврдња функцију тренера готово своди на ону коју имају оне лепе девојке које се осмехују и позирају поред велелепних аутомобила на сајмовима. Не, тимови се рађају и умиру заједно са својим тренерима. Веза међу њима је нераскидива и представља основну јединицу овог спорта.

Тренери, међутим, нису свемогући. Њихов утицај има врло јасне ограничености. Слично као када покушавате да се покријете премалим ћебетом.

Тактика је ништа друго до покушај да се наметне ред у хаос који јесте фудбал. То је увек само покушај, јер су силе које вршљају на фудбалском игралишту прејаке. Срећа, или судбина, ако верујете у такве ствари, је врло моћна ствар. Као тренер, једино што настојите јесте да умањите њену улогу што је више могуће.

Али није реч само о срећи. Све утиче на крајњи епилог. Да ли се нападач наспавао претходне ноћи, да ли се штопер помирио са девојком, да ли је голману ишло сунце у очи... А нисмо ни дошли до оног најочигледнијег, талента и умешности фудбалера, које тренер може опет само делимично да обликује.

Безброј је варијабли, а само један тренер. Он може да навије играче и усмери их у правом смеру, али су играчи ти који побеђују или губе.

Зато, када процењујемо рад тренера, резултат скоро - још једном скоро - и није важан.

Наше памћење је пристрасно. Ми вреднујемо оно што се заврши добро, а не оно што је добро рађено. Ми нападамо оно што се лоше заврши, а не оно што је рђаво рађено. То је просто погрешно. Минхенски Бајерн је био сјајан тим у 90. минуту финала Лиге шампиона 1999. године. У 92. минуту су били грозан тим. То није тако. Ствари су много комплексније од дихотомије „победа - добро, пораз - лоше".

На крају крајева, ми који плаћамо да будемо део фудбала, уместо да будемо плаћени за то, и не би требало превише да бринемо о резултату.

Нико се није заљубио у фудбал због победа или пораза. Нико се није заљубио у фудбал због бројева и конфета. У фудбал смо се заљубили због онога између. Марсело Бијелса је краљ онога између.

Процес оплемењује и испуњава, не резултат. Сутрадан, после утакмице, полемише се о процесу и току. Резултат је податак. Сувопаран и егзактан, он напросто јесте. О њему се не полемише.

Нико не улази на стадион у 90. минуту, погледа у семафор и изађе напоље. Оно најлепше у фудбалу ни не допире до семафора. Оно најлепше у фудбалу је неопипљиво и апстрактно. Марсело Бијелса је краљ неопипљивог и апстрактног.

Наслада потиче од мириса и укуса саме игре, а не од њеног исхода. Победа ће увек бити циљ, али је игра смисао.

Ако вам све ово звучи патетично и сладуњаво, можда малчице чудно, добро је. Треба тако да звучи. Фудбал као и да не постоји без дозе лудости. Марсело Бијелса је апсолутни краљ лудости.

[Bright Billy]

trazi se karta vise za revans 

 

[media]

[/media]

[crtamOrasi]

^^

 

Pjaf, razocarao sam se kada sam video da nije Gorcin. Njemu bi prilicio ovako pompezan, a sustinski glup i isprazan tekst o fudbalu. Izgleda da je uspeo da zarazi jos nekoga svojim afudbalskim bacilima, nesretni Luka se posteno nalupetao. Prokleti wannabe filozofi koji nedostatak razumevanja fudbala pokusavaju da kompenzuju iritirajucim filovanjem teksta. Dajte mu kolumnu u blicu! Koga boli kurac koliko koraka Bielsa pravi od coska do coska omedjenog prostora? Uz mrvu ocd-a ce svak sa podjednako dugackim nogama praviti slican broj koraka. Da me nije iznervirao ne b ni citao do kraja, predosadno je, niko nece ni pomisliti da gleda OM dogodine samo zato sto je procitao ovo, ne verujem ni da ce ga sam curan gledati vise od nekoliko puta. Verovatno kada bude igrao sa PSG-om, jbg, spe'takl se ne propusta.

Sta smo imali? Brkanje uzroka i posledica (tu se vidi da njemu ama bas nista nije jasno), izvrdavanje cinjenica, omalovazavanje nemackih trenera, pripisivanje Guardiola previse zasluga... Oh, i jos Guardiole! Izgleda da je ovogodisnji na kolac nataknuti Bayern njemu bogougodniji od onog od prosle sezone. Jbg, dobro podmazana masinerija, podmazao Guardiola - bolje baba stara nego picka mlada.

Tekst o Bielsinom escajgu i suvom Guardiolinom geniju. Da se razumemo, Bielsa je totalni car, al ovo nije tekst o njemu, bar ne dobar.

 

A posebno za ovo da je Pep smislio laznu devetku moze da me poljubi pravo u dlakavi anus. Prdnem mu u usta i na Messijev dres.

[Bright Billy]

san lorenco sinoc pobedio golom onog debelog lika iz penala i po prvi put u istoriji osvojio kopa libertadores.

 

http://www.mozzartsport.com/vesti/noc-za-sva-vremena-ciklon-je-sve-oduvao-i-definitivno-postao-veliki-video/82603

[porucnik vasic]

san lorenco sinoc pobedio golom onog debelog lika iz penala i po prvi put u istoriji osvojio kopa libertadores.

 

http://www.mozzartsport.com/vesti/noc-za-sva-vremena-ciklon-je-sve-oduvao-i-definitivno-postao-veliki-video/82603

Велик клуб са традицијом коме је само овај трифеј недостајао.