slobodan pristup naoružanju

[Anduril]

A ne bi im lose dosao ni poneki tenk i haubica u dvoristu?

a kako ti tacno zamisljas otpor drzavi koja zloupotrebljava monopol? da gegule iz marketinskih agencija, dizajneri, radnici sa kioska pucaju na policijske patrole? drzava ima sredstva prinude koja ce u 100 od 100 slucaja nadjacati gradjanina sa rucnim naoruzanjem. naravno neki pacijenti to ne mogu da prihvate, pa, kao one milicije u Americi, odlaze u sume i glume vojsku i ludilo, ali da ih slucajno ne vidi FBI. e onda se desi Timoti Mekvej i odjednom tih milicija vise nema, i to u zemlji u kojoj je svako naoruzan.oruzani ustanci i slicne stvari ne rade se sa kucnim naoruzanjem, niti o njihovom ishodu odlucuju gradjani koji su kupili pistolj sa dozvolom i otisli dva puta u streljanu. pistolj u kuci ima samo jednu svrhu i sudbinu: da svakog dana moras da razmisljas da li ces doci kuci i videti mozak svog deteta rasut po zidu.

Ne vidim cemu ironija ili dramatizacija. Ranije sam takodje bio veoma skeptican prema liberalnim zakonima sto se tice oruzja u rukama gradjana. Danas i nisam vise tako siguran iako i dalje imam snaznu averziju prema oruzju. Jednostavno, ako pogledamo podatke/statistike one su ipak prilicno jasne.Tako recimo u Svajcarskoj svaki rezervista kuci ima ovo dole. Kazu da toga ima u Svici oko pola miliona i to na nepunih 8 miliona stanovnika plus liberalni zakoni za nosenje i posed licnog naoruzanja tako da ukupno ima vise oruzja nego u SAD/stanovniku. Istovremeno ta Svajcarska ima neverovatno nizak stepen incidenata sa vatrenim oruzjem kao i neke druge evropske drzave sa liberalnijim zakonima (Ceska, Austrija, Norveska ranije its.). Kada bi svajcarska drzava dosla na ideju da se ponasa prema svojim gradjanima poput mnogih drzava koje imaju monopol na silu i nauruzanje, sumnjam da bi se dobro proveli. Ocigledno je da postoji korelacija izmedju ovih zakona i uopste stepena sloboda gradjana, tj. odnosa drzave i gradjana. Sa druge strane, u drzavama gde postoje restriktivni zakoni po ovom pitanju ne postoji jasna korelacija, niti sto se tice stepena kriminaliteta a ni represije gradjana. Ono sto medjutim upada u oci je da autoritarni rezimi teze ka uspostavljanju drzavnih monopola gotovo bez izuzetka a jedan od najvaznijih je onaj na silu.

Edited January 30, 2011 by Anduril

[Аврам Гојић]

ovo je zrelo za split, gospodo i dame

[zorglub]

Tako recimo u Svajcarskoj svaki rezervista kuci ima ovo dole.

Ima, ali bez municije. I dok je bilo municije, bila je plombirana.

[kgmr]

sta je ocigledna korelacija?

[harper lee]

sta je ocigledna korelacija?

Andurilovih stavova i americke drustvene prakse.Uzgred, smesno je na ovakav nacin zloupotrebljavati Norvesku zbog nekadasnjih liberalnih zakona prema privatnom posedovanju lovackog i trofejnog naoruzanja koje je uostalom, pretezno bilo vezano za ruralne krajeve. Da sad covek istrese Oslo iz gaca tesko da bi sakupio od stanovnistva nesto vise od par grickalica za nokte, a svi znamo da su veliki gradovi "centar operacija" za 90% kriminala, narocito nasilnog i narocito organizovanog.

[Roger Sanchez]

Ima, ali bez municije. I dok je bilo municije, bila je plombirana.

Ne diraj mu krugove!

[dux]

Ne vidim cemu ironija ili dramatizacija. Ranije sam takodje bio veoma skeptican prema liberalnim zakonima sto se tice oruzja u rukama gradjana. Danas i nisam vise tako siguran iako i dalje imam snaznu averziju prema oruzju. Jednostavno, ako pogledamo podatke/statistike one su ipak prilicno jasne.Tako recimo u Svajcarskoj svaki rezervista kuci ima ovo dole. Kazu da toga ima u Svici oko pola miliona i to na nepunih 8 miliona stanovnika plus liberalni zakoni za nosenje i posed licnog naoruzanja tako da ukupno ima vise oruzja nego u SAD/stanovniku. Istovremeno ta Svajcarska ima neverovatno nizak stepen incidenata sa vatrenim oruzjem kao i neke druge evropske drzave sa liberalnijim zakonima (Ceska, Austrija, Norveska ranije its.). Kada bi svajcarska drzava dosla na ideju da se ponasa prema svojim gradjanima poput mnogih drzava koje imaju monopol na silu i nauruzanje, sumnjam da bi se dobro proveli. Ocigledno je da postoji korelacija izmedju ovih zakona i uopste stepena sloboda gradjana, tj. odnosa drzave i gradjana. Sa druge strane, u drzavama gde postoje restriktivni zakoni po ovom pitanju ne postoji jasna korelacija, niti sto se tice stepena kriminaliteta a ni represije gradjana. Ono sto medjutim upada u oci je da autoritarni rezimi teze ka uspostavljanju drzavnih monopola gotovo bez izuzetka a jedan od najvaznijih je onaj na silu.

Rezervisti u Švicarskoj dobijaju dugu cev da koriste kako im se prohte? Prouči malo njihovu historiju, i njihove strategije glede eventualnog Hitlerovog ili sovjetskog napada, pa će ti biti jasnije da to neme veze sa njihovim ličnim slobodama, već ratnim planom.

Da sam u ova tri dana pogledao samo večerašnji prilog B92, skapirao bih da je u Egiptu u toku pokušaj islamističkog puča koji je rezultirao pljačkom nacionalnog blaga i potpunom anarhijom u kojoj najveća opasnost trenutno preti stranim državljanima koji se nalaze na aerodromu u Kairu.

Mubarakovi vlažni snovi.Kada su već u tom fazonu, mogli su da ubace u prilog i 1 tradicionalno ulično okupljanje i tradicionalni arapski ples oko spaljenje USA zastave. Edited January 30, 2011 by dux

[Anduril]

sta je ocigledna korelacija?

Andurilovih stavova i americke drustvene prakse.Uzgred, smesno je na ovakav nacin zloupotrebljavati Norvesku zbog nekadasnjih liberalnih zakona prema privatnom posedovanju lovackog i trofejnog naoruzanja koje je uostalom, pretezno bilo vezano za ruralne krajeve. Da sad covek istrese Oslo iz gaca tesko da bi sakupio od stanovnistva nesto vise od par grickalica za nokte, a svi znamo da su veliki gradovi "centar operacija" za 90% kriminala, narocito nasilnog i narocito organizovanog.

Rezervisti u Švicarskoj dobijaju dugu cev da koriste kako im se prohte? Prouči malo njihovu historiju, i njihove strategije glede eventualnog Hitlerovog ili sovjetskog napada, pa će ti biti jasnije da to neme veze sa njihovim ličnim slobodama, već ratnim planom. ............

Ne govorim o kriminalu nego o korelaciji izmedju odredjenog odnosa na relaciji drzava-gradjani sa jedne i organizovanje nacionalne bezbednosti u obliku narodne milicije koja ima pre svega defanzivni karakter sa druge strane. To je svajcarska ili nekada americka tradicija da naoruzani gradjani predstavljaju vazan elemenat drustva slobodnih gradjana. U Americi se to naravno promenilo i ona je postala neoimperialna sila slicna britanskoj koju su na pocetku pobedili upravo dobro poznatim idealima u koje spada upravo i taj da drzava ne sme da ima monopol na silu i uopste sto manje drugih monopola.A u Egiptu i uopste u svetu danas je dominantan upravu taj (polu)podanicki odnos kakav je postojao i pre gradjanko-liberalnih revolucija. Ovi nemiri su upravo znak da takav sistem na duzi rok nije odrziv. Na kraju se drzavni aparati koji nemaju ogranicenja gotovo uvek prenaduvavaju i postaju sredstvo kojim elita vrsi represiju nad obicnim gradjanima. Mislim da bez korenite promene tog odnosa ne moze ni da bude nekog veceg boljitka na duzi rok. Diktature mogu pomocu prirodnih resursa ili planskom ekonomskom liberalizacijom postici odredjene uspehe i produziti period na vlasti ali mislim da se na taj nacin ne moze izgraditi jako i stabilno drustvo gde svako ima sansu na srecu bez ugrozavanja drugih. Takodje, sumnjam da bi dolazak demokratije u Egipat doneo neki veci boljitak. Mnogo je verovatnije da bi se stvari odvijale na politickom nivou slicno Iraku. Egipat naravno ne bi bio pod tako snaznim uticajem velikih suseda ali bi politicki bio relativno nestabilan a razgradnja guseceg drzavnog aparata bi postala prakticno nemoguca misija. U takvoj atmosferi bi svaka sledeca politicko-ekonomska kriza nosila opasnost prevrata i preuzimanje tog postojeceg aparata od strane neke diktature. Sve je to vec vidjeno u Turskoj ili Pakistanu po nekoliko puta a to na duzi rok nosi samo tapkanje u mestu. U sadasnjoj situaciji bi postavljanje El-Baradeja bilo verovatno najbolje resenje posto bi on verovatno bio dovoljno nezavistan a kao licnost mnogo veceg autoriteta. On medjutim ne predstavlja vecinu a tu ce politicki pre ili kasnije doci do obracuna ostataka sadasnjeg rezima i MB sa Baradejom u sredini+ jos nekoliko manjih interesnih frakcija. Ako ne uspeju da uklone ovog Sulejmana po hitnom postupku a rese se samo Mubaraka, nista nisu uradili i bice to zaista jos gore od 5. oktobra.

[Miralem]

Ne govorim o kriminalu nego o korelaciji izmedju odredjenog odnosa na relaciji drzava-gradjani sa jedne i organizovanje nacionalne bezbednosti u obliku narodne milicije koja ima pre svega defanzivni karakter sa druge strane. To je svajcarska ili nekada americka tradicija da naoruzani gradjani predstavljaju vazan elemenat drustva slobodnih gradjana. U Americi se to naravno promenilo i ona je postala neoimperialna sila slicna britanskoj koju su na pocetku pobedili upravo dobro poznatim idealima u koje spada upravo i taj da drzava ne sme da ima monopol na silu i uopste sto manje drugih monopola.

sve drzave imaju monopol na silu, i amerika i jebena svajcarska. vecina drzava dopusta iznimku od tog pravila, i to jedino u slucaju nuzne samoodbrane. pitanje je samo koliko je lako doci do naoruzanja i sta se podrazumeva pod samoodbranom (u usa, tj samo nekim njenim delovima cini mi se, je i pucanje na trespasera samoodbrana).zasto jednostavno ne ucutis?

[dux]

Aj na stranu to što svaka vlast ima monopol na silu...

Ne govorim o kriminalu nego o korelaciji izmedju odredjenog odnosa na relaciji drzava-gradjani sa jedne i organizovanje nacionalne bezbednosti u obliku narodne milicije koja ima pre svega defanzivni karakter sa druge strane. To je svajcarska ili nekada americka tradicija da naoruzani gradjani predstavljaju vazan elemenat drustva slobodnih gradjana. U Americi se to naravno promenilo i ona je postala neoimperialna sila slicna britanskoj koju su na pocetku pobedili upravo dobro poznatim idealima u koje spada upravo i taj da drzava ne sme da ima monopol na silu i uopste sto manje drugih monopola.

I u SFRJ je milicija bila narodna i naouržani građani su predstavljali važan element tog društva slobodnih građana. Edited January 30, 2011 by dux

[BraveMargot]

Istovremeno ta Svajcarska ima neverovatno nizak stepen incidenata sa vatrenim oruzjem kao i neke druge evropske drzave sa liberalnijim zakonima (Ceska, Austrija, Norveska ranije its.).

frizerka ubila 77godisnju musteriju koja je susila kosu ispod haube: lovacki pistolj koji je pokazivala prijatelju slucajno opalio

[Miralem]

2 moderacija, olicena u vidu kingmejkerke: a sad temu mozes i da zakljucas, posto niko normalan nema ovde o cemu da raspravlja. anduril je izmislio entitet koji se sastoji od slobodnih naoruzanih pojedinaca koji ne smeju biti primoravani na demokratiju, vec treba da budu neki nightwatch il nesto, za slucaj da drzava podivlja. tako je u svajcarskoj. i eto, to je sad tema.

[kgmr]

kako znas da sam ja? <_< elem, svakako imam jedan obširan tekst u prevodu jedne forumasice o kom sam odavno htela da razmenim misljenja sa nekim koga zanima. zavodljivi pinker, rekla bih da postoje barem dve velike neutemeljene stvari u tekstu, ali vešt je, vešt. a i tekst moze da pomogne andurilu.

Svakog dana postajemo sve bolji: Istorija nasilja Stiven Pinker New Republic 20. 3. 2007. Tokom 16. veka, omiljena zabava Parižana bilo je spaljivanje mačaka: mačku bi vezivali za neku vrstu klackalice i onda je naglavačke spuštali u vatru. Kako beleži istoričar Norman Dejvis, „Gledaoci, među kojima su bili i kraljevi i kraljice, vrištali su od smeha gledajući kako se životinja, zavijajući od bola, prvo pali, zatim gori i naposletku pretvara u ugalj“. Danas je takva vrsta sadizma postala nezamisliva u gotovo svim krajevima sveta. Ta promena senzibiliteta predstavlja verovatno najvažniji ali i najpotcenjivaniji trend razvoja ljudskog roda: nivo nasilja je kroz vekove beležio konstantan pad, tako da mi danas živimo u praktično najmirnijem periodu ljudske istorije. Nakon veka u kome su se dogodili Darfur, Irak, Hitler, Staljin i Mao, tvrdnja da se nasilje smanjuje može se učiniti smešnom, čak i opscenom. Međutim, istraživanja čiji je cilj identifikacija tokova i pikova nasilja ukazuju upravo na to. Neki od dokaza u prilog toj tvrdnji oduvek su nam bili pred nosom, samo što ih nismo videli. Istorija nam odavno poručuje da, kako vreme prolazi, postajemo sve bolji i ljubazniji. Okrutnost zabave radi, žrtvovanje ljudi zbog praznoverja, ropstvo kao izvor bogatstva, okupacija kao jedini vid spoljne politike, genocid kao sredstvo sticanja imovine, mučenje i sakaćenje kao kazna, smrtna kazna zbog nedoličnog ponašanja ili drugačijeg mišljenja, ubistvo kao sredstvo političke sukcesije, silovanje kao nagrada za učestvovanje u ratu, pogromi kao ventili za oslobađanje od frustracija, ubistvo kao vid rešavanja nesporazuma – sve su te stvari činile nerazdvojni deo svakodnevice tokom ogromnog dela ljudske istorije. Danas, te stvari na Zapadu ili ne postoje ili su svedene na minimum, tamo gde ih još ima ređe su nego ranije, kada se dogode ljudi pokušavaju da ih prikriju, a ako se za njih ipak sazna bivaju oštro osuđene. A ranije je na svaku od tih pojava gledano s odobravanjem. Bile su smatrane simbolima napretka, civilizovanosti, trijumfa čoveka nad divljaštvom i varvarstvom. Odnedavno smo, pak, taj stav počeli smatrati prevaziđenim, čak i opasnim. Danas verujemo da se takvim stavom demonizuju drugačiji, opravdavaju kolonizacija i ostale spoljnopolitičke avanture, pokušavaju prikriti zločini unutar našeg društva. Doktrina o dobrom divljaku – po kojoj je čovek po prirodi miroljubiv, ali su ga moderne institucije iskvarile – vrlo se često javlja u tekstovima intelektualaca poput Hozea Ortege i Gaseta (“Rat nije instinkt, već izum”), Stivena Džeja Gulda (“Homo sapiens nije zla i destruktivna vrsta”) ili Ešlija Montagija (“Biološka istraživanja govore u prilog etičkom i univerzalnom bratstvu”). Ali, nakon što su počeli da prebrojavaju leševe koje su kroz istoriju za sobom ostavili ratovi, sociolozi su shvatili da stvari stoje potpuno drugačije od onoga što tvrdi ta romantična teorija: daleko od toga da nas čini nasilnijima – moderna civilizacija i kultura nekako su uspele da nas oplemene. Da se razumemo – svako nastojanje da se promene u nasilju na neki način dokumentuju krajnje je neizvesno i nepouzdano. U mnogim delovima sveta o prošlosti se zna koliko i o drvetu koje se srušilo negde duboko u šumi, a da ga niko nije ni čuo ni video. Čak i kada je reč o događajima koji su dokumentovani, statistički podaci su sve do nedavno bili nedovoljni da bi na bilo šta ukazali sa određenom sigurnošću. O dugoročnim trendovima možemo da nagađamo jedino ako na istorijskom grafikonu poravnamo sve one cik-cakove i šiljke koji označavaju neizreciva krvoprolića. Ako prihvatimo da se bavimo relativnim radije nego apsolutnim brojevima, naći ćemo se u situaciji da moramo da odgovorimo na moralno neprihvatljivo pitanje – da li je gore kada od 100 ljudi pogine 50%, ili kada od njih milijardu pogine 1%. Kako bilo, i pored svih tih nesigurnosti, nekakva šira slika ipak postoji. Opadanje nivoa nasilja predstavlja fraktalni fenomen, uočljiv na nivou milenijuma, vekova, decenija i godina. Tiče se različitih magnituda nasilja – svega: od genocida, preko rata, pobuna i ubistava, do maltretiranja dece ili životinja. Uočljivo je i da je fenomen prisutan u svim delovima sveta, iako nije homogen. Najviše promena zabeleženo je u zapadnim društvima – posebno Velikoj Britaniji i Holandiji – i čini se da je upravo to bilo prekretnica koja će, početkom 17. veka, obeležiti ulazak u Doba razuma. Ako pogledamo najširu moguću sliku, primetićemo da između nas i naših predaka koji su živeli u vremenima pre postojanja država postoji ogromna razlika. Suprotno tvrdnjama levičarskih antropologa koji pevaju ode dobrom divljaku, prosto kvantifikovanje žrtava – incidenca preistorijskih kostura sa tragovima povreda sekirama i strelama, ili kostura sakupljača za koje je utvđeno da su poginuli od ruke drugih ljudi – pokazuje da su društva iz perioda pre nastanka država bila daleko nasilnija od naših. Tačno je da je broj žrtava tadašnjih pljački i sukoba daleko niži od broja žrtava koje su ostavili moderni ratovi, ali je isto tako tačno i da su u plemenskim zajednicama sukobi bili daleko češći, procenat muškaraca koji su u nasilju učestvovali daleko veći, baš kao i smrtnost u bitkama. Po mišljenju antropologa Lorensa Kilija, Stivena LeBlanka, Filipa Vokera i Brusa Knaufta, kada se svi ti faktori uzmu u obzir, dolazi se do računice po kojoj broj žrtava u modernim ratovima nije ni blizu broju onih koji su izginuli tokom plemenskih sukoba, kada su sa lica zemlje brisane čitave populacije. Da su ratovi iz 20. veka odnosili isti procenat života (u odnosu na ukupnu populaciju) kao prosečan sukob u plemenskim društvima, broj njihovih žrtava ne bi bio 100 miliona, već 2 milijarde. Politička korektnost, koja se nalazi na drugoj strani ideološkog spektra, takođe doprinosi krivoj predstavi o nasilju u minulim civilizacijama – posebno u slučaju nasilja opisanog u Bibliji. Ova knjiga, koja se smatra izvorom moralnih vrednosti, prepuna je pohvala genocidu, u kome Jevreji, uz božji blagoslov, ubijaju sve i jednog stanovnika grada koji uspeju da pokore. Biblija propoveda i smrtnu kaznu kamenovanjem za niz nenasilnih prestupa među kojima su idolopoklonstvo, preljuba, bogohuljenje, homoseksulnost, nepoštovanje roditelja i sakupljanje drva na Šabat. Jevreji, naravno, nisu bili ništa nasilniji od drugih plemena. Slične i jednako brojne ode mučenju i genocidu prisutne su i u starim indijskim, kineskim, hrišćan6skim i muslimanskim tekstovima. Kada je u pitanju vremenski period od srednjeg veka naovamo, teško se dolazi do podataka o broju ratnih žrtava po veku kao jedinici vremena. Neki istoričari ukazuju na porast u broju dokumentovanih ratova od tog perioda do danas ali, kao što politolog Džejms Pejn ispravno primećuje, “to može da znači i samo to da je Associated Press daleko bolji u ratnom izveštavanju od, recimo, nekih monaha iz 16. veka”. Istorija zapadne civilizacije beleži primere najrazličitijih varvarskih praksi koje se već pet vekova smatraju prevaziđenima – ropstvo, seča udova, oslepljivanje, žigosanje, čerečenje, bičevanje, spaljivanje na lomači, itd. Međutim, ako se koncentrišemo jednu posebnu vrstu nasilja – ubistvo – dolazimo do podataka koji su i veoma brojni i veoma upečatljivi. Kriminolog Manuel Ajzner sakupio je izveštaje o stotinama ubistava koja su se dogodila između 1200. godine i sredine 90-ih godina 20. veka u raznim delovima zapadnoevropskih zemalja. U sve i jednoj zemlji uključenoj u njegovu analizu broj ubistava je konstantno opadao: u Engleskoj je, na primer, broj ubistava na 100 hiljada stanovnika pao sa 24 u 14. veku, na 0,6 početkom 60-ih godina 20. veka. Ako za jedinicu vremena uzmemo deceniju, podaci nam opet govore da treba da budemo zadovoljni ljudskim rodom: globalno nasilje je u osetnom opadanju od polovine 20. veka naovamo. Po izveštaju o globalnoj bezbednosti (Human Security Brief) za 2006. godinu koji je izradila kanadska organizacija Human Security Report Project, broj poginulih u međunarodnim ratovima pao je sa 65 hiljada, koliko je zabeleženo 50-ih godina, na 2,5 hiljada u poslednjoj deceniji. U Zapadnoj Evropi i Amerikama, u istom periodu, takođe je zabeležen primetan pad broja ratova, vojnih udara i međuetničkih sukoba. Razloga za optimizam imamo čak i ako za jedinicu vremena uzmemo deceniju. Nakon Hladnog rata u svim je zemljama zabeležen oštar pad broja unutrašnjih sukoba. Ako je do sukoba i dolazilo, u rešavanju konflikta daleko češće se optiralo za diplomatske nego nasilne metode. Istraživanja politologa Barbare Harf ukazuju na to da je u periodu 1989 - 2005 broj masovnih ubistava civila opao za celih 90%. Ovo opadanje broja ubistava i mučenja nam baš zagorčava život kad pokušamo da shvatimo svet u kome živimo, zar ne? Na primer, kako to da toliko ljudi ima toliko iskrivljenu i pogrešnu predstavu o nečemu toliko važnom? Odgovor na to pitanje delimično leži u fenomenu poznatom pod nazivom kognitivna iluzija: verovatnoću nekog događaja procenjujemo u zavisnosti od toga koliko se brzo možemo setiti primera date vrste događaja. Drugim rečima, u pamćenje će nam se brže i jače urezati scene krvoprolića koje smo videli na TV-u, nego snimak prirodne smrti neke starije osobe. Delimični krivac je i intelektuatorski stav po kome Zapadna kultura i njene institucije nikada nisu niti će ikada doneti išta dobro. Delimičnu odgovornost snose i razni aktivisti i agencije za ispitivanje javnog mnjenja: niko nikada nije došao do podrške ili donacija govoreći da se stvari kreću nabolje. Naposletku, deo odgovora leži i u samom fenomenu. Opadanje nivoa nasilja uvek ide ukorak sa opadanjem prihvatanja nasilja kao validnog i poželjnog rešenja, mada se najčešće javlja kao njegova posledica. Bez obzira na njihovu neprihvatljivost, scene mučenja iz Abu Graiba ili pogubljenja smrtonosnom injekcijom u Teksasu po brutalnosti se ne mogu ni približiti nekadašnjim standardnim zverstvima. Ipak, ako ih posmatramo iz perspektive modernog društva, prvo što ćemo pomisliti biće “vidi na šta nam se svelo ponašanje”, a ne “vidi koliko su nam standardi porasli”. Na još jedan problem nailazimo kada pokušamo da shvatimo šta je dovelo do smanjenja nasilja. Ta sila koja se, ne menjajući pravac, stuštila kroz različite vekove, kontinente i društvena uređenja, došla je do našeg mehanizma za utvrđivanje uzročno-posledičnih veza i – raznela ga u paramparčad. Dežurni krivci – oružje, droga, mediji i američka kultura – ovoga nam puta ne mogu pomoći da smislimo objašnjenje. Fenomen ne možemo objasniti ni evolucijom u biološkom smislu reči: čak i kad bi krotki mogli da naslede zemlju, prirodna selekcija ne bi imala dovoljno vremena da favorizuje te njihove krotke gene. Ljudska se priroda, u svakom slučaju, nije izmenila do te mere da potpuno izgubi sklonost ka nasilju. Prema istraživanjima socijalnih psihologa, čak je 80% ljudi barem jednom u životu maštalo o tome da ubija nekoga ko im ide na nerve. Takođe, ljudi i dan-danas uživaju u posmatranju nasilja - barem sudeći po popularnosti trilera, Šekspirovih drama, filmova Mela Gibsona, video igara i hokeja. Ono što se sigurno promenilo jeste spremnost ljudi da svoja maštanja o nasilju prevedu u praksu. Sociolog Norbert Ilajas izneo je tezu po kojoj je modernizacija Evrope ubrzala “proces civilizovanja”, čije su glavne karakteristike jača samokontrola, dugoročno planiranje i obzirnost prema tuđem senzibilitetu i emocijama. To su upravo one funkcije koje kognitivni neurolozi danas pripisuju prefrontalnom korteksu. Ali to onda dovodi do pitanja zašto su ljudi počeli više koristiti baš taj deo mozga. Za sada niko sa sigurnošću ne zna zbog čega je naše ponašanje završilo pod kontrolom bolje strane naše prirode, iako postoje četiri podjednako valjane pretpostavke. Prva od njih potvrđuje Hobsovu tvrdnju da je život u skladu sa prirodom gadan, neprijatan i kratak, i to ne zbog primordijalne krvožednosti, već zbog neizbežne anarhističke logike kojom bi se takav život vodio. Svako biće sa imalo ličnog interesa pre ili kasnije pokleknuće pred iskušenjem da opljačka svoje komšije kako bi došlo do njihovih resursa. Komšije će, strahujući od mogućnosti napada, a u cilju samoodbrane prve krenuti u tzv. preventivni napad, što će, po istoj logici, izazvati strah i preventivni napad prve grupe, i tako do besvesti. Opasnost od napada može biti otklonjena strategijom zastrašivanja: ne napadaj prvi, a ako si napadnut odgovori i ti napadom. Ali da bi ta strategija imala efekta, strane moraju da izravnaju račune, tj. da sve dotadašnje napade i uvrede uzvrate istom merom, što ih uvlači u začarani krug krvavih osveta. Takve tragedije mogu se preduprediti stvaranjem države, koja će imati monopol nad nasiljem i koja će počinjeno nasilje objektivno sankcionisati – čime se eliminišu i strahovi koji uzrokuju preventivne napade i agresija i želja za osvetom oštećene strane. Ajzner i Ilajas smanjenje broja ubistava u Evropi pripisuju upravo tranziciji od viteških ratničkih društava ka državama sa centralizovanom moći. Nasilje i danas nastavlja da divlja u onim zonama koje su sklone anarhiji: pogranične zone, nestabilne države, propala carstva, područja sa jakim organizovanim kriminalom, itd. Druga pretpostavka dolazi nam od Pejna: kritična varijabla, zbog koje naposletku dolazi do odobravanja nasilja, jeste široka rasprostranjenost stava da je život bezvredan. Kada bol i preuranjena smrt postanu deo svakodnevnog života, ljudi su skloniji da bez puno razmišljanja i drugome nanesu taj isti bol ili mu čak i oduzmu život. Zahvaljujući tehnološkom napretku i sve većoj ekonomskoj efikasnosti, ljudski život postaje sve duži i kvalitetniji, zbog čega ga sve više i cenimo. Treća pretpostavka, čiji je autor Robert Rajt, zasniva se na logici po kojoj će dve strane moći da napreduju samo ako sarađuju, tj. razmenjuju robu i usluge, dele poslove i uzdržavaju se od sukoba. Kako ljudi postaju svesniji činjenice da, zahvaljujući tehnologiji, uz minimalne troškove mogu da sarađuju i trguju sa drugima čak i sa velike udaljenosti, automatski se povećava i interesovanje za saradnju i mirno rešavanje konflikta, budući da je, s obzirom na gore navedeno, ta druga strana vrednija živa nego mrtva. Poslednju pretpostavku formulisao je australijski filozof Piter Singer: evolucija je ljudima podarila malu dozu empatije, zbog čega je oni i primenjuju samo na uski krug prijatelja i rođaka. Međutim, taj etički krug se tokom vekova proširio, da bi počeo da u sebe uključuje sve više i više članova: klan, pleme, naciju, oba pola, druge rase i naposletku i životinje. Moguće je da se taj krug proširio zahvaljujući širenju mreže uzajamnih usluga, kako je objasnio Rajt, ali je isto tako moguće i da se to dogodilo zahvaljujući logici takozvanog zlatnog pravila: što više upoznajemo druge i razmišljamo o njima, to će nam postajati teže da njihove interese podredimo svojima. Moguće je da je tom porastu empatije doprineo i kosmopolitizam, unutar koga su izveštaji, memoari i uverljiva fikcija lična razmišljanja i živote drugih učinili konkretnijima i lakšima za identifikaciju sa našim stanjem. Bez obzira na uzroke, smanjenje nasilja ima važne implikacije. To ne znači da sad treba da se opustimo i valjamo u samozadovoljstvu do kraja života: mi danas uživamo u miru jer su naši preci, zgroženi nasiljem, počeli da rade na njegovom prevazilaženju. Isto tako i mi treba da poradimo na eliminaciji nasilja koje je danas prisutno. To ne znači ni da imamo preteranog osnova da na bližu budućnost gledamo isključivo s optimizmom, budući da nikada ranije svet nije bio suočen sa državnim vođama sa predmodernim senzibilitetom i veoma modernim oružjem. Bilo kako bilo, ovaj fenomen nas u svakom slučaju tera da se ponovo zamislimo nad svojim poimanjem nasilja. Neljudskost čoveka prema čoveku već je mnogo puta poslužila za moralizatorske vežbe. Sada kada smo svesni da je nivo nasilja iz nekog razloga opao, možemo početi da ga analiziramo i u uzročno-posledičnom ključu. Umesto da se pitamo “Šta uzrokuje ratove?”, probajmo da se zapitamo “Šta uzrokuje mir?”. Ako smo već prevalili toliki put, na čijem je jednom kraju prihvatanje genocida kao nečeg potpuno normalnog, a na drugom maženje i paženje kućnih ljubimaca, lepo bi bilo da znamo i kuda smo tačno koračali.

+pozitivan primer promene stavova (ne ljuti se, vaso, moj prvi post u zivotu je imao 20 emotikona i obozavao je pescanik):Vatreno oruzje u rukama privatnih pojedinaca ima samo jednu plemenitu svrhu koju mogu da smislim: suprotstavljanje drzavnom monopolu na primenu sile, ukoliko se taj monopol zloupotrebi. "Svaki svoga ubijte subasu"...itd... Mozda ovo deluje nedovoljno, ali sve dok drzava uzima sebi za pravo da salje svoje naoruzane sluge medju narod, necu zeleti da se odreknem prava da i sam posedujem pucu.+ U Švajcarskoj najveći broj porodica u kući ima jurišnu automatsku pušku marke Sig, kao i ogromnu količinu streljačkog naoružanja. Pa ipak, izuzetno su retki slučajevi nasilja vatrenim oružjem, kao i slučajnog (samo)povređivanja, zato što postoji kultura korišćenja gvožđa. Dočim u zemlji Srbiji, u kojoj je dozvolu za posedovanje teško, a za nošenje nemoguće dobiti, pištolj ima svaka šuša i budala, a kriminal počinjen istim - cveta. Drugo - moja teza je - principijelan stav, a ne pretnja državi. Izvinjavam se ako nekome pomisao na mene sa oružjem zastrašujuća, ali taj bolestan prizor ipak nije razlog da se pretvorimo u kuniće koji bi u slučaju nekog užasnog obrta na vrhu države mogli samo da - ćutimo i gledamo kako nas gaze. Odgovorni i slobodni ljudi moraju da imaju pravo da biraju da li će imati oružje za samoodbranu ili ne, jer se u suprotnom pretvaramo u glinene golubove. Još jedan argument u prilog lakoj nabavci oružja: kriminalci nikada, ali nikada ne ubijaju legalno registrovanim oružjem. Legalno oružje lakše je pratiti, a onaj ko želi da kupi utoku, ionako će je kupiti. I još nešto: kod nas ubice dobijaju mesec dana zatvora, pa robiju provedu na vikendu, ukoliko Vrhovni sud ne obori presudu. Želim pravo na samoodbranu od kriminalaca. Želim da pucam u koleno provalniku. Želim da odstrelim kao psa onog ko ugrozi moj fizički integritet i integritet ljudi koji su mi dragi. I želim da to činim legalno. A načelne rasprave tipa "šta će ljudima oružje" me podsećaju na rasprave kao što su "a zašto na svetu ima pornografije, vidi boksere pa to treba zabraniti, ju pa oni u Kini jedu kućiće sram ih bilo, zašto ima toliko nasilja na televiziji"...tj. na jalova i svilena liberalna naklapanja o tome kako je svet strašan. Jeste strašan. Pa?

[mandingo]

Previse ste bukvalno shvatili ovo. Bez ukljucivanja vremenske masine i vracanja u vreme Minutemena, dali i zasto osobi koja je law abiding citizen, nije mentalno bolesna i slicno, drzava treba da zabrani da legalno poseduje vatreno oruzje?

[jaja_s_paprikama]

Uvijek u političkom razmišljanju srećemo se sa dilemom - da li prednost treba dati PRINCIPIMA ili REZULTATIMA?Što se principa tiče, smatram da bi slobodni građani trebali da imaju pravo na posjedovanje ličnog naoružanja i da bi do njega trebali da mogu da dođu bez nekih velikih problema. To je po meni neko načelo slobodnog društva i za mene to prestavlja neko ljudsko pravo.A što se tiče rezultata, tu nisam siguran. Postoje indicije da liberalni zakoni o posjedovanju oružja dovode do toga da se povećava učestalost ubistava, nasilja i sl. Ako je to istina, onda bi po tome, trebali da ipak podržimo manje liberalne zakone i ograničenja. Ali opet, možda nije samo oružje uzrok tog nasilja, već neki drugi faktor.Tako da principi mi nalažu da podržim liberalnije zakone, a rezultati me upućuju na to da podržim ograničenja, ali pošto o rezultatima NEMAM toliko jasnu sliku, na kraju dajem blagu prednost liberalnijim zakonima.