Fragmenti

[namenski]

[Radoye]

 

[namenski]

Nesudjeni glavni i odgovorni Einsatzkommando England:

Herr doktor Franz Alfred Six, SS-Brigadeführer, (1909 – 1975).

 

Doduse po pitanju Britanije ga bas nije htelo: mlad, sjajna SS karijera, protezirao ga Heydrich licno, al’ kad nece onda bas nece.
17. septembra 1940. dobio je zaduzenje, kao vec dobro upisani sef RSHA Amt VII, da se pozabavi Velikom Britanijom kad ova bude okupirana.

 

 

Covek je bio ideolog: ne toliko konkretan kao fedlmarsal Walther von Brauchitsch i njegova direktiva koja se, otprilike, zvala: Smernice o organizaciji i delovanju vojne uprave u Engleskoj, ali dovoljno praktican da baci na papir planove koji su obuhvatali deportovanje politicara i elite u Velikoj Britaniji, programe odmazde za slucaj otpora, slanje na rad na kontinent muskaraca starih od 17 do 45 godina i podvodjenje 2 miliona odabranih devojaka probranim SS pastuvima po rasplodnim farmama sirom Evrope.
Einsatzkommando England, tacnije Einsatzgrupe London, Manchester, Birmingham, Bristol, Liverpool.
Nasao se tu i Glasgow, Edinburgh.
Posebno je bio kivan na organizacije kao sto su masoni, Jehovini svedoci i Boy Scouts.
Iz nekih razloga Cercil je bio namenjen RSHA Amt VI Ausland SD, dok su, recimo, ostali clanovi kabineta, ali i Bertrand Russell, Bernard Baruch i – cak i Nemci mogu da omanu, jer je covek umro septembra 1939. – Sigmund Freud, potpadali pod RSHA Amt IV poznatiji kao Gestapo.
Nije mu se posrecilo.
Bolje je prosao na istoku Evrope.
Vorkommando Moskow u sastavu Einsatzgruppe B.
Formirana da obavi sto je trebalo obaviti na podrucju Moskve kad ova padne.
Nije pala, ali je Vorkommando Moskow uspela da dokumentovano pobije 144 coveka pa jos njih 46 od kojih 38 Jevreja intelektualaca…

 

Nirnberg, sudjenje.
20 godina, pa po zalbi 10.
Iz zatvora pusten 1952.

 

Do penzije radio kao publicity / advertising executive za Porsche.

 

Inace, nema sale: srednju skolu zavrsio 1930. nastavio u Hajdelbergu, sociologija, prekinuo, besparica, 1935. pravi Herr Doktor.

Predavac na univerzitetu u Kenigsbergu, pa direktor za stampu organizacije svih nemackih studenata.
Ali i prvi akademski glavni na fakultetu za strane zemlje Univerziteta u Berlinu.
1930. clanstvo u NSDAP, #245670, 1932. SA, 1935. Sicherheitsdienst iliti SD sa sve SS brojem 107,480 kada ga akademskom karijerom impresionirani Heydrich uzima pod svoje.
Ako ga je uopste trebalo uzimati pod svoje.

Ima knjiga, izasla negde 1962, pisac Comer Clarke, zove se Britain under Hitler. Nije fikcija kao drama Noela Coward-a iz 1947. godine Peace in Our Time, nego je pokusaj da se alternative sagledaju onoliko koliko se to moglo u jeku Hladnog rata ali i sudjenja Ajhmanu.
Kombinacija je razgovora sa prezivelim naci zvanicnicima i prezivelih dokumentima u kojima se istice gore pomenuti Herr Doktor.
Na kraju se osvrce na savremene Nemce, saveznike u Hladnom ratu i odradjuje frazu o demokratiji i ne daj boze da se ponovi, ali se ne premislja mnogo oko nemacke spremnosti da i u Velikoj Britaniji u slucaju otpora primeni popularne metode kao sto je streljanje talaca i tako to i tome slicno…
Cudno da su se bas Britanci poprilicno bavili alternativama, ali da jesu – jesu, i to dobrano do u devedesete godine 20. veka, godine u kojima je Evropa ponovo videla rat na licu mesta.
Craig Raine i drama 1953, Old Vic 1988, stampana 1990, pa okretana po britanskim pozoristima izmedju 1992. i 1995.
Raine u podnaslovu napominje da se radi o modernizovanoj Rasinovoj Andromahi i originalni kontest prenosi iz Francuske 17. veka na Evropu kojom vladaju Sile Osovine.
Tamo gde se Rasin bavi pobednicima i porazenima u Trojanskom ratu, Raine ucitava odnose Britanije i pobednika, Italije pre svega.
Rim je, naravno, mesto radnje, mladi Vittorio Mussolini, sin Benita i kralj Italije, kome je tokom uspesnog osvajanja Londona pala u suzanjstvo jevrejska udovica kralja Engleske imenom Annette LeSkye i u koju se Vittorio – da mi je do zezanja rekao bih k’o svaki Vittorio od kako je sveta i veka – ocajnicki zaljubljuje i koja ima sina Angusa moguceg engleskog kralja. I to toliko da dovodi u pitanje svoju zenidbu sa nemackom Hohenzollern princezom po imenu Ira.
Politicki brak naravno, kao deo sirih napora da se ucvrsti nemacko – italijansko prijateljstvo i naravno da je Adolf zabrinut zbog Vitorija i Anete i naravno da smesta salje u Rim specijalnog izaslanika koji se zove Klaus Maria von Orestes.
Koji treba da ubije mladog Angusa i da ozdravi poljuljane odnose vecnih saveznika.
Pozoriste k’o pozoriste, stvari se komplikuju, Klaus Maria pada na prinzezu Iru, s kojom je inace i pre bio u vezi sto bi se danas reklo, Anete da bi sacuvala Angusa pristaje da se promptno uda za Vitorija, svako svakoga ubija, da bi jedini preziveli na kraju bili simboli monarhije, ali britanske, Annette i Angus.
Zasto se Raine odlucio da Italiju prikaze kao ravnopravnu Nemackoj ne zna se, ali nije bez nista da je Musolini prikazan kao kudikamo brutalniji od Hitlera.

Klaus Maria podseca italijanskog kralja:
Your majesty, why did London surrender?
Because you changed the face of war,
With gas, carpet bombing, mass reprisals,
Phosphorus, the anthrax spore.
Your father was famous for military deeds.
You were his son. You killed a city.
Realizing that warfare, modern warfare,
No longer had a place for pity …

I to kao diktatora koji je ostavio ‘London …. without a single landmark‘

Ono, jeste da u komadu ima naznaka da se Hitler jos uvek u dubinama Azije zamajava sa neporazenim Rusima i da je nemacka ekonomija u problemima, ali Vitorio ima problema sa mogucom nemackom invazijom, narocito ako se Angus ne izruci Nemcima, pa tako niko drugi nego Hohenzolllern priceza Ira kaze jednom slugi:

You think the King is terrified?
Of what? Germany’s economic miracle?
The currency in cigarettes?
Food coupons? Clothes coupons? Petrol coupons?
Our powdered eggs? Our foreign debts?
The haemorrhage on the Russian front. Forget it.
We can’t afford another war.
And anyhow, Vittorio would probably win.

Samo, da ne bude zabune, Queen Annette LeSkye pristavsi da se uda za Vitorija ne bi li zastitila sina i krunu Engleske, a sve u cilju opstanka nacije, demonstira da na kolaboraciju nije imun niko.
I – na sve Rasine, Old Vic ginjenje za klasikom, Raine se s tim ne zeza.
Sa kolaboracijom, naravno.
I svim i svacim sto iz toga sledi.

 

[apostata]

[namenski]

Подсети ме ово горе на једну стаљинистичку битангу^{гандалф}, Николай Федорович Ватутин, сељачко дете, мобилисан у Црвену армију неке 1920, прешао пут од обичног војника до команданта фронта, што му отприлике одговара команданту групе армија на западу и код Немаца.

 

 

Мали растом, здепаст, један од оних којима су још за рата Немци признавали мајсторство, Grossmeister, тако некако, био је зајебан играч: воле да га физички упоређују са Хотом, мада теорија тврди да му је пандан Модел, све у свему смути па проспи - у сваком случају један од оних који су испекли занат и оправдали ону измишљену али пригодну 'можда сте ви Немци нас Совјете научили да ратујемо, али смо ми вас у сваком случају - одучили'...

Са све 1941, Стаљинградом, Курском, форсирањем Дњепра, Корсуњ-Шевченковским...

Генерал армије Николај Фјодорович Ватутин убијенје из заседе у пролеће 1944, као командант 1. украјинског фронта.

Убили су га припадници УПА, познатији као Бандеровци.

Кажу да је малецки генерал успео да се, заједно са неколико припадника пратње, испушкара с њих стотинак, био рањен, одвезен у кијевску болницу: одбио је ампутацију, а гангрена је и поред пеницилина учинила своје.

Имао је 43 године.

Сахрањен је у Кијеву, где су му се, ту скоро на гробу свашта нешто, како то већ иде у ова модерна времена.

 

Отац Николаја Фјодоровича Ватутина умро је од глади 1922. године.

Три остала брата, Афанасий, Семен и Павел ратовали су као обични војници РККА: двојица, Афанасий и Семен су погинули у размаку од непуна два месеца од брата генерала армије тако да је мајка, Вера Јефимовна Ватутина у два месеца пролећа 1944. сахранила тројицу синова.

На страну појединост да генерал армије и командант фронта није употребио свој утицај да браћу смести негде у удобну позадину, док се четврти брат, Павел, после демобилизације вратио да живи у својем селу...

 

 

[apostata]

16 hours ago, namenski said:

На страну појединост да генерал армије и командант фронта није употребио свој утицај да браћу смести негде у удобну позадину,

Bilo vrijeme. bili i ljudi.

 

p.s. Što se tiče Tuhačevskog neka ostane na onome .

[namenski]

Za uspomenu i dugo secanje...

[nautilus]

[namenski]

6 hours ago, Meazza said:

A Spanija je kurac od drzave, sa jos gorom korupcijom od nase. 

 

 

Ne znam za danas, radi se ipak o uglednoj clanici EU, dakle probranog drustva, ali me podseti na neke detalje u vezi sa odumiranjem nekih drugih, demokratskih diktatora^tm: 

 

Dona Carmen, María del Carmen Polo y Martínez-Valdés, Señora de Meirás, Grande de España...

 

 

Nije da o dona Carmen ne moze da se kaze koja lepa rec, dok jos nije bila Dona, ali o tom potom...

 

Sa decom bude problema, nestasna, dzaba im propisani kraljevi dodele titule i titule posle smrti tatice, generalisima Franciska:

 

 

María del Carmen Franco y Polo, duquesa de Franco, marquesa consorte de Villaverde y grande de España...

 

Ovo plemstvo po tati dodeljeno od strane Huana Karlosa 1976, posle tatine smrti, za uspomenu i dugo secanje, plava krv se prelivala na sve strane, 1 mnogo zivopisan zivot, mondenija sve u 16, 1 џет сет za sve pare, 1 udaja za 1 sporednog Burbona ne bi li se okraljili na zelju tate koji je tada vec posenilio pa nije uspeo da svoju krv protera u kraljevsku, ma svasta nesto...

 

I 1 sitan, prateci detalj: 1978. je uapsili na madridskom aerodromu u pokusaju da prokrijumcari nekih 300 miliona para, spanskih doduse, u dragocenostima.

Sa sve tatinim ordenjem...

 

Vojvotkinja je 2008, sa par istoricara^tm sklepala knjigu Franco, My Father, u kojoj, uobicajeno, tvrdi da se o Belom teroru i brojci od - po najnizim procenama - 140,000 Spanaca pobijenih posle Gradjanskog rata 'u kuci nije nikada govorilo...', sa sve osvrtima na tatu kao autoritarca, ali ne i totalitarca , predanog i hrabrog katolika...

 

 

A cudno, vredno paznje u svakom slucaju, je i da je ta ista Dona Carmen, bila osoba koja se jedina 'aj da kazemo suprotstavila liku:

Millan Astray, vojniku od zavidne vojnicke karijere kovane po spanskim kolonijama, izranavljenom i obogaljenom...

 

... parcetu generala, evo ga sa Frankom, pevaju u zanosu...

 

Ili, ako ne bas suprotstavila, a ono pokazala dobar ukus u prilici kada je, oktobra 1936, dakle kada je rat vec uveliko trajao, na proslavi dana Kolumbovog otkrica Amerike, prigodno proglasenim za Dan Rase, 1 rektor Univerziteta u Salamanki, po imenu Miguel de Unamuno, odrzao jedan svoj cuveni govor.

I to posto su se izredjali govornici koji su osipali drvlje i kamenje po Kataloniji i njenoj samostalnosti, o Baskiji i njenoj samostalnosti, komuniste i da ne pominjemoi posto  se sala nekoliko puta zaorila od parola koje je izvikivalo parce generala 'Viva la muerte'...

 

Quote

Svi vi cekate sta cu ja da kazem. Svi me znate i svesni ste da nisam sposoban da ocutim. Ima trenutaka kada cutati znaci lagati. Jer se cutanje moze protumaciti kao odobravanje.. Hocu da kazem svoje misljenje o govoru – da ga tako nazovem – profesora Maldonada. Nemojmo se ni osvrnuti na licnu uvredu u onom naglom izlivu pogrda na racun Baska i Katalonaca. Ja sam, kao sto se zna, rodjen u Bilbau. A biskup svidjalo mu se to ili ne, on je Katalonac, iz Barselone.

Tu je rektor pokazao na prisutno svesteno lice koje je bilo manje od makovog zrna, pa nastavio:

Quote

Malopre sam cuo nekrofilski i bezuman krik 'Zivela smrt!'. A ja, koji sam proveo zivot oblikujuci paradokse koji su izazivali bes onih koji ih nisu shvatali, moram vam, kao strucan autoritet, da kazem da mi je taj nastrani paradoks odvratan. General Millan Astray je bogalj. Dopustite mi da to kazem bez traga aluzije. On je ratni invalid. Ali, to je bio i Servantes. Na zalost, u Spaniji ovog trenutka ima i previse bogalja. A ubrzo ce ih biti jos vise, ako nam Bog ne pritekne u pomoc. Mene boli pomisao da general Millan Astray odredjuje oblik psihologije masa. Bogalj koji nema Servantesovu duhovnu snagu navikao je da sebi nadje kobno olaksanje izazivajuci sakacenja oko sebe.

Pauza.
Parce generala uzvikuje: "Muerta la inteligencia! Viva la Muerte!"
Uvek se nadje i po neki pristalica srednjeg puta koji pokusava da ublazi stvari i koji dodaje da je smrt samo za lazne intelektualce, tako nekako.
Rektor je nastavio:

Quote

Ovo je hram duha i ja sam njegov prvosvestenik. A vi ste oskvrnitelji njegovih svetih medja. Vi cete pobediti, jer imate surove sile na pretek. Ali ljude necete pridobiti. Jer, da biste ih pridobili, morate ih uveriti. A da biste ih uverili, treba vam ono sto nemate: razum i pravo u borbi. Drzim uzaludnim da vas pozovem da mislite na Spaniju.
Svoje sam rekao.

 

Tu su neki prisutni, izistinski, vec potegli pistolje.

I tada je dona Carmen prisla rektoru i zamolila ga da je pod ruku izvede iz dvorane, tu zbora nema.

Rektor je nedugo posle umro.

 

[namenski]

1 tuga.

 

 

1949. godina i potapanje HMS Implacable.

Koji se nekada zvao Duguay-Trouin

I pao u ruke Britancima kod Trafalgara, godine 1805.

Proizveden 1800: uzgred, dobra prilika za uvid u velicine i razmere, 55 metara, 3 palube.

I nesto vise od 600 ljudi na njemu.

 

[Radoye]

Varvarizam.

[namenski]

Nalt Madhnija e Tij Zogu I, Mbreti i Shqiptareve

 

Sto ce reci Zog(u) I, kralj Albanaca, prvi i jedini, okraljio se posto je izvesno vreme bio predsednik vlade zemlje oko koje su se svi кошкали, ali ponekad znali i ozbiljno da se pobiju.

Muljali su uvek i bez prestanka: rodjak Esad pasin, onog Esad pase koji se nasao srpskoj vojsci dok je Albaniju prelazila, raspolozen da prijateljuje sa severnim komsijom, Jugoslavijom, ne bi li u njoj nasao protivtezu alavom i podmuklom komsiji sa druge strane plavog Jadrana.

Njemu, na primer, ima da se zahvali sto je ohridski Sveti Naum poklonjen Jugoslaviji tamo neke 1926. godine...

Severni komsija je vec bio manje raspolozen: muljao je, a od strane jugoslovenske policije nahuskane i/ili placene ubice nalazile su po Albaniji koga treba i ko je smetao slici Balkana, onako kako su je videli u tadasnjem Beogradu.

Efikasno i bez milosti.

Onako, bas po zapadnobalkanski: albanski predsednik vlade za vakta ovog gore kralja, prosveceni pravoslavni svestenik, harvardski diplomac, americki univerzitetski profesor, Fan Noli, zagovarac Albanije sve do Sarajeva ako treba, albanski nacionalista do koske, toliko da je cak i FBI morao da ga prizemljuje, vrsni znalac Betovena i Sekspira, pesnik, prevodilac na albanski, jedan od osnivaca Bali Kombetara ili kako se vec to zvalo, osnivac albanske pravoslavne crkve, davalac^tm imena danasnjem glavnom univerzitetu u Albaniji...

Pokusavao da zbaci kralja, lavirao i manevrisao i na kraju dokurcio: lukavim Pasicevim spletkama i ostalim pratecim udbaskim^tm rabotama oteran iz Albanije, sva demokratska stremljenja na stranu... 

 

[namenski]

Svedska, ili kako se ozbiljne drzave pripremaju za:

 

prelazak voznje, drumskog saobracaja, sa voznje levom, na voznju desnom stranom.

Reklama za gace i carape, svojevremeno.

 

Ili za, daleko bilo, rat:

 

 

 

 

Edited January 6, 2019 by namenski

[namenski]

On ‎15‎.‎6‎.‎2013‎. at 10:41, apostata said:

Štokholm 3. septembar 1967.Jutro onog dana (Dagen H) kada su u Švedskoj prešli sa vožnje lijevom na vožnju desnom stranom.

 

[namenski]

Quote

Bauk kruži Evropom - bauk komunizma. Sve sile stare Evrope sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka, rimski papa i ruski car, Meternih i Gizo, francuski radikali i nemački policajci.

 

La Commune de Paris, ili - kako su komunisti naucili lekciju.

Tih nesto jace od 2 meseca Komune i ovako i onako: nesnalazenje, anarhija, ali i pre svega energija i nada da se moze bolje, pravednije.

Komuna je dan pre pada raspravljala o - repertoaru pariskih pozorista.

Danas vec zaboravljeni socijalisti raznih boja i usmerenja, utopisti, anarhisti, u Komuni rodjen moderni feminizam, ma svasta nesto, sa sve poljskim aristokratima, bivsim carskim oficirima koji su vojnicka iskustva sticali na Kavkazu, 

I - Pariz barikada.

 

Ima, medjutim, nesto drugo: Francuska tek sto je izgubila 1 rat, porazena do nogu od Pruske koja je upravo tih dana postala Nemacka.

Prusi se nalaze oko Pariza, drze ga pod opsadom, dok - navodno - pruske dvorske dame ne dozvoljavaju, moljakaju kajzera da nikako ne dozvoli Moltkeu starijem da puca po Parizu,prestonici sveta, svake mode, ukusa i luksuza.

I, odjednom, na vest da je u Parizu fukara preuzela vlast, da ne priznaje sramnu kapitulaciju sopstvene zemlje, da hoce da se i dalje bori, svi su slozni: Prusi u roku od odmah pustaju francuske zarobljenike, izvezbane vojnike, zarobljene najvecim delom kod Sedana, i stavljaju ih na raspolaganje francuskoj vladi, onoj koja vise ne bi da se bori protiv njih, ali bi, itekako, da umiri Pariz.

Sve drugo postaje nevazno na samu naznaku pojave onog bauka gore citiranog: Bizmark i francuski politicari se naprasno slazu k'o braca rodjena.

Komanda je poverena vojniku od karijere i titule, onom istom Makmahonu, koji je kod Sedana - nikad sramnije u istoriji Francuske - Prusima predao celu jednu armiju.

Doduse, ne bez krvi: bio je ranjen.

U guzicu.

 

Ni to drugo nije najvaznije: izvezbana regularna vojska, sa sve oficirima koji se protiv Prusa bas nesto i nisu pretrgli boreci se, prema pobunjenom Parizu milosti nema.

Komuni su dani izbrojani, nastupa La semaine sanglante, krvava nedelja: masakr u kome je, ceni se danas, streljano bez suda i sudjenja mozda i svih 20,000 ljudi, zena i dece.

Komunara.

Dodatnih nekoliko hiljada je dobilo boravak po egzoticnim destinacijama kao sto su Nova Kaledonija, Gijana...

 

 

 

Spoiler

 

Rue de Rivoli:

je opet mogla da postane Rue de Rivoli i sve se, naizgled, vratilo u takozvanu normalu.

 

Da se vise nikada ne vrati: od streljanja Komunara, slazu se savremenici, odvratnije je bilo likovanje za vakta Komune pritajenih postenih gradjana, sa sve pljuvanjem po lesevima, potkazivanjem...

Svet, savremenici, cak i oni kojima ideje Komune nisu bile strane, bili su zapanjeni brutalnostima nezapamcenim u Evropi koja se u brutalnosti raznih vrsta itekako razumela.

Reakcija ostalih, umerenjaka i ostalih, bila je negde oko poznatog 'hoce neku slobodu i demokratiju, a ovamo zapalili skupstinu...'

 

Ali, neki drugi, neki koji su se ne samo nadali novim Revolucijama, nego ih itekako pripremali i teorijski razradjivali, nisu imali dilema, odnosno imali su ih sve manje: nikakvim Tjerovima se vise nece dozvoliti da vode igru, a ako cemo vec da se streljamo...