Mad Men

[Turnbull]

Ništa nisi objasnio, kako je moguće da je toliko vezan za tu Kaliforniju sad kad je Ana mrtva, a nije bio dovoljno vezan u trenutku kad je Ana bila živa? Ili kad je saznao da umire od raka?Kad ti kažem, Don je ove sezone patio od klasičnog "mnogo babica kilavo dete" sindroma, jer ga je svaki pisac vukao u smeru koji je njemu privremeno odgovarao za po jednu do dve epizode. To što mu je u finalu odjednom bila Kalifornija ranije mu je bila komšinica Silvija - onda je nju preboleo i vratio se poslu, onda je opet skočio u krevet s njom, onda je počeo da halucinira i vidi Megan u Šeron Tejt majci, a pre toga smo imali čuvenu epizodu gde ništa od toga nije bilo bitno nego je učio kako da voli svoju decu zbog njihove rasne svesti i empatije. Ni reda ni smisla, nikakvog smislenog razvoja lika nema. Ali kažem, verovatno ne može ni da bude jer je Donov lik još pre dve sezone odveden do kraja svog puta, kad je odustao od fantazma porodičnog života. Sad moraju da ga teraju negde dalje a ne znaju kako, pa probaju malo levo, malo desno, malo u rikverc...

Kao što rekoh, slažemo se da je sezona generalno slabija od prethodnih, ali u Donovom razvoju itekako ima logike. Sve što si pomenuo zapravo se sasvim lepo povezuje u poslednjoj epizodi. Cela sezona je zapravo Donovo suočavanje sa saznanjem koje eksplicira u poslednjoj epizodi - da ne može da nastavi kao i ranije, da mora da se promeni. Otud i taj nightmare quality cele epizode, jer neko ko, kao Don, zapravo odbija da se promeni, stalno živi u svetu naseljenom avetima (vojnika bez ruke, Silvije, čiji mladež podseća na mladež njegove maćehe itd.). Deca imaju važnu ulogu kroz celu sezonu jer vidimo da ga upravo ona (više nego Megan) navode da se suoči sa nužnošću promene. To kulminira kada ga Seli uhvati sa Silvijom u krevetu. To je inače prejaka scena, u kojoj po prvi put vidimo Donove shenanigans tuđim očima, i to očima njegove ćerke, and it looks pathetic, he looks pathetic. To što je Seli videla nije opasno samo zato što će da kaže Megan, nego i zato što Don sada po prvi put mora da se suoči sa svojom slikom u tuđim očima, i to očima nekog do koga mu je jako stalo. I na kraju mi vidimo da je bitan korak u tom njegovom psihičkom integrisanju upravo da svojoj deci prizna ko je i kako je odrastao. (Pročitah negde da sada vidimo da je njegov glavni razlog za neotkrivanje svoje prošlosti ne strah - svi najbitniji već znaju - nego sramota, sećanje na sopstvenu slabost sa kojim ne sme da se suoči). Kada odluči da se konačno otvori i da bude iskren, on će se obratiti, ne svojoj ženi, nego prvo Hershey timu (sic! Drejper je tako dobar u advertajzingu, jer stvarno veruje u brendove kao u skoro religijsko obećanje buduće sreće, Hershey's je njegova zamena za boba), a zatim klincima. On sada shvata da je njihov pogled onaj pogled od kojeg ne može da pobegne, i pred kojim mora da bude iskren (uzgred, to je pogled samog Vajnera, ali i nas gledalaca).

One thing that struck me in this finale is how often we see the adults through the eyes of the children. Sally is the most cutting in this regard, as she tells her father on the phone, “Well, I wouldn’t want to do anything immoral,” and then follows that up with, “Why don’t you just tell them what I saw?” And then there’s baby Kevin, trying to work his magic on Roger, giving him a Thanksgiving table that, unlike the one his daughter threatens, isn’t empty. Those children—Kevin, Bobby, Eugene, Sally, all of Sally’s outrageous girlfriends—those are the Mad Men viewers. Matt Weiner, who is 47, is contemporary with the Draper boys. “She’s from a broken home,” Betty tells Don about Sally. But it’s broader than that. A show that seemed to be about what our parents were like is shifting into one about how they made us who we are. That’s what was so beautiful about the look that passed between Sally and Don in the last scene, an understanding between generations.

[Weenie Pooh]

To što je Seli videla nije opasno samo zato što će da kaže Megan, nego i zato što Don sada po prvi put mora da se suoči sa svojom slikom u tuđim očima, i to očima nekog do koga mu je jako stalo. I na kraju mi vidimo da je bitan korak u tom njegovom psihičkom integrisanju upravo da svojoj deci prizna ko je i kako je odrastao.Kada odluči da se konačno otvori i da bude iskren, on će se obratiti, ne svojoj ženi, nego prvo Hershey timu, a zatim klincima. On sada shvata da je njihov pogled onaj pogled od kojeg ne može da pobegne, i pred kojim mora da bude iskren (uzgred, to je pogled samog Vajnera, ali i nas gledalaca).

Khm, jesu li to ona ista deca prema kojima je prvi put osetio ljubav pre tri-četiri epizode, kad je shvatio da su sposobna za empatiju prema Afroamerikancima?

[Turnbull]

Izvini, ali koj' ti je? Mrzi te da čitaš? Mrzi te da uljučuješ mozak? Glumiš ludilo? Šta je u pitanju?

[Weenie Pooh]

Zezam se malo, a iskreno, dosadila mi je ova rasprava koju vodimo već mesecima početkom svake nedelje. Tebi je ovo što rade sa Mad Men prihvatljivo, meni nije, i zdravo. Ne moramo da postignemo konsenzus oko svega...

[Turnbull]

Pa ne moramo ali to ne znači da ne možemo da razgovaramo bez karikiranja. Ne smeta meni što se ne slažemo, nego što stalno ponavljaš iste parole bez ikakvih rargumenata. Eto sad si odlučio da je plan za odlazak u Kaliforniju besmislen, i to je to. I onda kad ti skrenem pažnju na ono što mu daje smisao, ti počinješ da se praviš blesav. Ja ti kažem šta Kalifornija znači za Dona - a to što mu znači ima veze između ostalog i sa preminulom suprugom - a ti odgovoriš, ali ta žena je mrtva. Mislim, ili se zajebavaš, ili baš ništa ne razumeš. Ako zajebavaš, ne razumem zašto to činiš jer smo prethodno sasvim normalno razgovarali. Ako si ozbiljan, onda stvarno ne znam gde nestaje kratak spoj u razumevanju, jesi li stvarno toliki bukvalista, ili stvarno ne veruješ da je za ljude prošlost često još uvek živa i oblikuje njihove postupke?Kad god pokušam da izvučem iz tebe šta je to što ti je neuverljivo uvek dođemo na isto, neuverljivo ti je da Don može da se ponaša ikako drugačije nego onako kako se ponašao na početku. Ali zapravo - to bi bilo nerealno. Naravno da iskustvo utiče na ljude, da ih tera da se preispituju itd. Stvarno ne razumem zašto je to za tebe tako šokantna ideja.

Edited June 26, 2013 by Syme

[luba]

ima neke vajde iz vase rasprave, navukli ste me da skinem sve sezone, a sest godina izbegavam sve pritiske.morate da nastavite, treba mi jos malo podsticaja da pocnem i da gledam.

[Turnbull]

ima neke vajde iz vase rasprave, navukli ste me da skinem sve sezone, a sest godina izbegavam sve pritiske.morate da nastavite, treba mi jos malo podsticaja da pocnem i da gledam.

[luba]

mnjah, to su maramice. a iovako je previse lep za moj ukus.preostaje da nastavite.

[Turnbull]

Preferiraš verbalnu patkometriju :)

[luba]

samo sledim stavove prve od svih dama od stila, ruske jakic, da je mozak najvaznija erogena zona -_-

[Weenie Pooh]

Ako luba kaže, onda ne vredi, moramo dalje. Once more onto the breach itede:

Ne smeta meni što se ne slažemo, nego što stalno ponavljaš iste parole bez ikakvih rargumenata. Eto sad si odlučio da je plan za odlazak u Kaliforniju besmislen, i to je to. I onda kad ti skrenem pažnju na ono što mu daje smisao, ti počinješ da se praviš blesav. Ja ti kažem šta Kalifornija znači za Dona - a to što mu znači ima veze između ostalog i sa preminulom suprugom - a ti odgovoriš, ali ta žena je mrtva. Mislim, ili se zajebavaš, ili baš ništa ne razumeš.

Cela ta tangenta sa Anom je bila neozbiljna, što ne znači da se ne bi ozbiljno mogla osporiti ta teza da je pokojna žena lika čiji je identitet ukrao pre 30 godina naprasno postala motivacija da pobegne iz NYC, ali nemam nameru da razvijam priču u tom pravcu pošto je Kalifornija samo majušni deo zamerki.

Kad god pokušam da izvučem iz tebe šta je to što ti je neuverljivo uvek dođemo na isto, neuverljivo ti je da Don može da se ponaša ikako drugačije nego onako kako se ponašao na početku. Ali zapravo - to bi bilo nerealno. Naravno da iskustvo utiče na ljude, da ih tera da se preispituju itd. Stvarno ne razumem zašto je to za tebe tako šokantna ideja.

Apsolutno netačno. Nemam nikakav problem sa samom činjenicom da se DD menja, pobogu. Imam problem sa činjenicom da se to radi amaterski, neodlučno, i uglavnom u neskladu sa ranije viđenim. Ti ćeš sad reći "pa znaš, to je planski tako haotično i trapavo jer se on nalazi u takvom periodu svog života, i onda mora jadan tako trzaj tamo, trzaj ovamo" ali - not buying it. Menjali su autori Donov lik od starta serije, ali sa merom, sa ciljem, sa stilom. OK, bilo im je lakše kad su tek razvijali lik, kad se nije znalo sve o njemu pa su nam ga davali na kašičicu, da se navučemo, ali to nije nikakvo opravdanje za ovo što se sada radi. Serija je bila IMHO na vrhuncu one sezone tokom koje je pokušavao da zakrpi stvari sa Betty, a na poslu su bili pod britanskom vlašću. U to vreme, kao i u ranijim sezonama, svi zapleti su građeni planski, a Donov lik je organski razvijan, videlo se da stvari idu negde, videlo se da svaki postupak i svaka rečenica logično slede iz psihe čoveka kog smo prethodne četiri sezone upoznavali.Onda se taj period završio, Betty je otišla, osnovana je nova agencija, i Don je počeo da tapka u mestu. Nisu mogli dalje da ga razvijaju jer je njegov storyline praktično završen, pa su počeli da petljaju sa motivima čoveka neptilagođenom kasnim šezdesetim/veselim sedamdesetim, svet je polako išao dalje a DD je ostajao isti - i to je nekako funkcionisalo, peta sezona nije bila u rangu prethodne ali bila je tu negde. I ta je fino završena - Peggy napušta Dona, on diže ruke od porodične idile sa Megan, i dalje je centralni motiv cele serije njegova patološka usamljenost i nezadovoljstvo samim sobom.Ali izgleda da je to bio bottom of the barrel kad je inspiracija u pitanju. Dalje baš nisu znali gde će i kako će, pa se u šestoj sezoni i zapleti i raspleti grade vodviljski, gotovo svi likovi su karikature sebe samih, međuljudske veze se potpuno trivijalizuju (sad ćeš ti opet reći da je to namerno, samo što nije), i uporno se razgrađuje sve što je prethodnih četiri-pet godina funkcionisalo tako dobro.Opet kažem, to je verovatno neizbežno. Napraviš remek-delo, a onda ti neko da gomilu para da ga još malo dorađuješ, na silu razvlačiš, cinculiraš po svaku cenu. Muka i teskoba :(A sad ograda - ovo je sve samo moj lilčni utisak. Ne pokušavam da ubedim tebe (Syme) niti bilo koga drugog da je serija sranje, da je ne treba gledati, niti išta slično. Svako sam nalazi (ili ne nalazi) ono što vrednuje u bilo kom materijalu. Ako tebe manje zanima razvoj ličnosti DD sa psihološkog stanovišta, a više sa nekog moralizatorskog koje propisuje Prave Vrednosti, pa ti nije bljutavo da gledaš isprazne zaplete tipa "da li će ga ćerka drukati kod maćehe da je jebao komšinicu", it is what it is. Ne moraš meni da se pravdaš ni za šta.

[Turnbull]

Pa zapravo se slažem sa većinom primedbi, sve do pred kraj kad opet imaš potrebe da morališeš na temu moralisanja. Mislim izvini, ali koje su ovo fore:

Ako tebe manje zanima razvoj ličnosti DD sa psihološkog stanovišta, a više sa nekog moralizatorskog koje propisuje Prave Vrednosti, pa ti nije bljutavo da gledaš isprazne zaplete tipa "da li će ga ćerka drukati kod maćehe da je jebao komšinicu", it is what it is. Ne moraš meni da se pravdaš ni za šta.

Pre svega, upravo sam ti opisao kako ta scena kada ga Seli zatekne u krevetu sa Silvijom ima smisla sa psihološkog stanovišta, kakve su sad to frazetine o Pravim Vrednostima? Kakve to veze ima sa onim što sam napisao? Eto, upravo takvi ničim izazvan ispadi mi smetaju u razgovoru s tobom, a ne neslaganje oko bilo kog konkretnog pitanja. Bez ikakvog povoda, i bez ikakvog osnova u mojim rečima, ispaljuješ neke fraze, kao da si sebi zacrtao da to kažeš, pa bob. Imalo-nemalo veze sa bilo čim.Drugo, na koji način razdvajaš to vajno psihološko stanovište od moralnosti, totalna je misterija. Pa složićeš se da je moralnost deo naše psihičke ekonomije, a neki bi čak rekli i da je njen konstitutivni preduslov. Mi se formiramo kao subjekti tek pod uticajem moralnog zakona, kako god se postavili prema njemu. Bez moralnog zakona nema psihološke dubine, jerbo nema ni potiskivanja. To ti je Psychoanalysis 101.That said, šta se desilo Donu kada ga je Seli zatekla sa Silvijom? Desilo mu se ovo:

In Sartre's famous example, he is peeping through a keyhole, wholly and pre-reflectively engrossed in this act. When he hears footsteps and realizes he has been seen, the object of his own attention becomes the Other's look for which he is the scene. He finds himself the shameful object of the Other's attention. And in thus becoming an object for the Other, he grasps the Other as a subject, a freedom (BN,322ff). That is, rather than apprehend the Other-as-subject through an attribution of subjectivity, one encounters and knows the Other in oneself as an attribution by the Other -- not through the attribution's content, but through its enactment.The look is always accompanied by shame -- the shame of having been rendered an object. However, it is important to understand that by this, Sartre means an existential rather than moralistic shame. Existential shame is the situation of being stripped of one's autonomy as an object for another; it names a formal relation. The content of this relation may indeed be morally shameful, such as being caught peeping through a keyhole, but it is not restricted to such situations.

Dakle, on je preplavljen stidom, ali ne iz razloga "moralističkih" (šta god to za tebe značilo, a ja bih rekao da ti služi samo kao boo-word), nego zato što shvata da je ono što ti nazivaš njegovim solipsizmom - neodrživo. Ne može sam biti autor svoje životne priče, jer je uvek akter i u tuđim pričama, jer je viđen i tuđim očima. Već sam ti napisao:

To što je Seli videla nije opasno samo zato što će da kaže Megan, nego i zato što Don sada po prvi put mora da se suoči sa svojom slikom u tuđim očima, i to očima nekog do koga mu je jako stalo.

Ali ti se izgleda aktivno trudiš da ne razumeš to što ti pišem, jer mi sada otpisuješ nešto o "ispraznim zapletima tipa 'da li će ga ćerka drukati kod maćehe da je jebao komšinicu'". Dakle, prosto nije u tome stvar. Mi sad vidimo da je on spreman da žrtvuje, ili bar da rizikuje svoj brak sa Megan, ali od ćerkinog pogleda ne može da pobegne.Nije stvar u tome da sad ja tebe nešto ubeđujem, niti pak obratno. Stvar je u tome da možemo smisleno da razmenjujemo utiske, tumačenja, viđenja, itd, ne odbacujući unapred one tuđe kao besmislene, moralističke i šta ti ja znam kakve Ja sam ti ponudio jedno meni se čini sasvim smisleno tumačenje, a ti naravno ne moraš da ga prihvatiš ako ti nije ubedljivo, ali ovo drvljenje o "moralisanju" i "Pravim Vrednostima" prosto vređa inteligenciju. Edited June 27, 2013 by Syme

[Weenie Pooh]

Ma ja sam taj deo o moralisanju dodao čisto kao osvrt na besmislenu raspravu koju smo imali pre nedelju-dve kad je i bila ta scena sa Sally. Otužno mi je to gledanje Mad Men kroz prizmu američkog porodičnog morala, svaki drugi review epizode na koji čovek naiđe se hvata banalnih pitanja tipa da li je Don good guy ili bad guy, zašto kompulzivno vara žene, da li svi njegovi problemi proističu iz raskida sa ponosnom ćerkom Izrailjevom back in the day, šta će dalje biti sa njim i da li sledi neka vrsta iskupljenja Zato bezveze ulazim u klinč sa svakim ko pokušava da primeni neka svoja moralna merila u život Dona Drapera, ali nemoj sve da shvataš tako lično :)Što se same scene sa ćerkom tiče, ja nisam uočio nikakav stid kod DD, egzistencijalni ili drugojačiji. Sylvia je reagovala burno, što je i za očekivati s obzirom da se već ranije stalno hvatala za onu krstaču koja joj visi s vrata, ali on je odmah bio u pragmatičnom damage control modu, pokušao da nađe Sally i "objasni joj" da bi predupredio dalje komplikacije. Nažalost, ni tu scenu ne uspevam da uklopim u neki širi narativ cele sezone jer su sve Donove scene neobjašnjivo epizodne, ne prave gotovo nikakvu celinu - nema kontinuiteta, nema logičkog sleda kojim se stvari kreću. Hoće komšinicu, neće komšinicu, opet hoće, pa onda više valjda neće nego bi samo u Kaliforniju, pa se onda otvara prema ljudima iz Heršija, i onda na kraju pokazuje deci bordel u kom je odrastao. Papazjanija, kao i veći deo sezone.

[Turnbull]

Ma ja sam taj deo o moralisanju dodao čisto kao osvrt na besmislenu raspravu koju smo imali pre nedelju-dve kad je i bila ta scena sa Sally. Otužno mi je to gledanje Mad Men kroz prizmu američkog porodičnog morala, svaki drugi review epizode na koji čovek naiđe se hvata banalnih pitanja tipa da li je Don good guy ili bad guy, zašto kompulzivno vara žene, da li svi njegovi problemi proističu iz raskida sa ponosnom ćerkom Izrailjevom back in the day, šta će dalje biti sa njim i da li sledi neka vrsta iskupljenja Zato bezveze ulazim u klinč sa svakim ko pokušava da primeni neka svoja moralna merila u život Dona Drapera, ali nemoj sve da shvataš tako lično :)Što se same scene sa ćerkom tiče, ja nisam uočio nikakav stid kod DD, egzistencijalni ili drugojačiji. Sylvia je reagovala burno, što je i za očekivati s obzirom da se već ranije stalno hvatala za onu krstaču koja joj visi s vrata, ali on je odmah bio u pragmatičnom damage control modu, pokušao da nađe Sally i "objasni joj" da bi predupredio dalje komplikacije. Nažalost, ni tu scenu ne uspevam da uklopim u neki širi narativ cele sezone jer su sve Donove scene neobjašnjivo epizodne, ne prave gotovo nikakvu celinu - nema kontinuiteta, nema logičkog sleda kojim se stvari kreću. Hoće komšinicu, neće komšinicu, opet hoće, pa onda više valjda neće nego bi samo u Kaliforniju, pa se onda otvara prema ljudima iz Heršija, i onda na kraju pokazuje deci bordel u kom je odrastao. Papazjanija, kao i veći deo sezone.

Nisi primetio stid kod Dona? Ozbiljno? A to "objašnjavanje" je toliko uspelo da je Don posle sve vreme kao deer in the headlights, sve do samog kraja sezone kada umesto da pokušava da pobegne od ćerkinog pogleda, konačno može da joj uzvrati pogled.I opet taj američki porodični moral, nametanje "svojih" (?) moralnih merila, itd. Odakle ti to? Ko priča o tome? Ja sam ti rekao o čemu ja pričam - elementarnoj odgovornosti od koje Don beži celog svog života. Nije to nikakvo nametanje "mojih moralnih merila", nego zapravo preduslov svake moralnosti - preduslov za to da se bude moral agent. Ne shvatam ja to lično nego prosto mislim da te ta fiksacija na odbranu od "moralizma" onesposobljuje da vidiš neke slojeve značenja.Niko ne mora da vodi porodičan život ako to ne želi, ja svakako nisam nikakav family values tip. Ali ako si se za to odlučio,, kao što to Don jeste, onda imaš neizbežnu odgovornost prema svima koje si uvukao u tu priču, a ponajviše prema onima koje si sam doveo na svet. Ako je to tevi moralisanje, aferim.

[Weenie Pooh]

Ali Don se za to nije odlučio, on je postao otac i muž zato što se to od njega očekivalo - muškarac određenih godina i određenog društvenog staleža, red je, valja se. Njega brak i očinstvo nikad nisu nešto ispunjavali na ličnom nivou, jedino je ozbiljnije doživeo ulogu oca kad je krenuo da se seća svog odrastanja, ta odgovornost mu je takoreći samonametnuta. Ali od svih ostalih odgovornosti (osim profesionalne, to je druga priča) on efektno uzmiče celog života, što je vezano za onu priču o solipsizmu o kojoj sam tupio ranije - izgradio je sebi u glavi određenu sliku o osobi kakva bi trebalo da bude, i trudi se da ignoriše spoljne uticaje koji mu tu sliku kvare. Moral kao društveni konstrukt tu ne ulazi u razmatranje. Don je uvek držao jasno definisanu distancu između sebe kao kralja orahove ljuske i sebe kao aktivnog dela društva. Sve što radi ovaj drugi je uslovljeno nekim internim pravilima koja je nametnuo ovaj prvi - ne uslovljeno moralnim normama koje uspostavlja njegovo okruženje.