rusko pismo

[Sludge Factory]

Zbog "Dobrog Staljina" i pitam. Imam i nikako da se nakanim da probam. A cuo sam da je kao dobra knjiga.

[kim_philby]

Kako izgledamo u ocima ruskog brata: Viktor JerofejevAko Vas zanima imaju li muskarci neku buducnost, pitajte Pavica,sedamdesettrogodisnjeg zivog klasika srpske knjizevnosti ruzicastih usana,rumenih obraza, zivahnih ociju i cela glatkog kao u mlade devojke. Bezikakvih tragova zivota na tom celu, bas kao kod mlade devojke. Pristoji munacin na koji zmirka, a stvarno ume slatko da zmirka, i pri tom podseca nanegovanog macka koji se upravo napio mleka. A Pavic je popio bas puno mleka:njegove se knjige citaju u celom svetu. Oblaci se isto kao sto zmirka, sogromnim zadovoljstvom, ali pre svega drzi se reda: u restoranu lici nafrancuskog egzistencijalistu u bordo dzemperu, na beogradskim ulicama se,obucen u crnu koznu jaknu s podignutom kragom, osmehuje pastvi,blagosiljajuci vise hiljada lokalnih citalaca svojim autogramima, do kojihmogu doci i preko interneta. U restoranu nareduje kelneru, kao maleni princ,masuci malom rukom s lezernom kapricioznoscu:- Mini, sta nam danas preporucujete?Mini odlazi od naseg stola sa sjajnim manirima balkanskih kelnera, utegnutezadnjice, no na Mininom licu sija obozavanje koje oseca prema njemu i kaokelner i kao citatelj.Sedimo u samom centru kulturnog zivota Beograda: ispod nas je knjizara iinternet kafe, s jedne strane Filozofski fakultet, s druge Filoloski.- Tri puta sam zaboravljao ruski jezik - kaze Pavic, meko nizuci ruskereci. - Ucio sam ga za vreme nemacke okupacije. Nemci nam nisu zabranjivalida ucimo ruski, ali ni engleski. Ako ste zeleli, mogli ste uciti i jedan idrugi jezik.Lako je meni s Pavicem: on se ocigledno ponosi time sto je prevazisao svojeobrazovanje, sebe samog, svoje visedecenijsko bavljenje i filozofijom ifilologijom, iskoristivsi pri tom starogrcku i vizantijsku retoriku kaoosnovu svog pisanja.- Srodne kulture naucile su me zvucnosti reci - u Pavicevim ocima pojavljujese lagana nadmenost. - Rec mora imati zvucenje.- I kako to postizete?Pavic nije glup. On sluti u mom pitanju daleku mogucnost zamke. Njegovanadmenost odmah prelazi u skromnost:- U knjizevnosti postoji samo jedno pravilo: ne smetajte recima.S tim se morate sloziti. Kucamo se. Znam da je to pravilo tesko shvatiti, ajos teze ostvariti. Moje pominjanje Pavica u susretima s beogradskimstudentima izazivalo je kiselu reakciju. Sudeci po tome, pravilo o kojemprica koristio je u svojim ranim pripovetkama, posle je dosla samo igra uma.Bog mi je svedok, nisam ekspert za Pavica. Ipak, on pocinje tankim glasom dami deli komplimente, poredeci me s Mihailom Bulgakovim i Gombrovicem. Cutkezabijam glavu u svoj biftek. Vracam mu strelice. Govorimo o njegovomogromnom uspehu u Rusiji. Pa naravno da je srecan zbog toga. I kakav jeuostalom to Srbin koji ne voli Rusiju! Jos nisam upoznao takvog Srbina.Nisam jos ni stigao u Beograd, a vec su mi sa svih strana pricali o tomekako vole Ruse. Posle drugih evropskih drzava, gde po restoranima budnomotre na tebe s takvim podozrenjem kao da ocekuju da svakog casa hitromaznes salvetu, escajg ili pepeljaru, brckati se u bazenu srpske ljubavi -na to se covek stvarno mora navici. Prvo pomislis, tipicno ruski: Sta hoceod mene? Ali onda shvatis - nece bas nista, oni te samo vole pa vole, svevreme, potpuno nekoristoljubivo, pominjuci i kad treba i kad ne trebaDostojevskog i Crvenu armiju. Oni su jos ubedeni da smo mi oslobodioci,njihovi spasioci, i ne obaziru se mnogo na prljave zavese koje vijore navetru, provirujuci kroz razbijene prozore zgrade Generalstaba, unistene uamerickom bombardovanju.- Dobro je kada ne znas kako se zove predsednik drzave u kojoj zivis - kazePavic.Mozebiti da se njegova mastanja ostvaruju. Srbi su tu nalik Rusima: premarealnosti se ponasaju s divljenja vrednom ravnodusnoscu. Pricaju mi kako suza vreme bombardovanja u pocetku isli u sklonista, a zatim su se ulenjili iprestali da odlaze, samo su lezali u krevetu i slusali kako zavijaju sirene.Stalno sam ih zapitkivao otkud tolika mrznja izmedu Srba i Hrvata, zasto jetoliko ljudi izginulo za vreme rata, a oni su mi nesto objasnjavali,gnjurajuci po istoriji, a onda bi im paznju skrenula neka sitnica i bilo jenemoguce vratiti ih na prethodni razgovor. Jedna od mojih srpskihprevoditeljica, vatreno zaljubljena u Ruse, uopste prava dama, vrloerotizovanog senzibiliteta, umiljato mi je pricala o tome kako su Srbivoleli crvenoarmejce, ali malo-pomalo prica se svela na to da su ih Srbihranili, i cime su ih hranili, i kako su ruski vojnici pitali njenu baku imali u njenoj kuci neka devojka.Buduca mama moje prevoditeljice skrivala se od oslobodilaca u podrumu, iposto je ruski vojnici koji su pitali za nju nisu pronasli, a mozda je inisu trazili, poklonili su baki tek tako, iz ciste slovenske darezljivosti,odoru pravoslavnog svestenika, sve sa njegovom kosom zalepljenom za odoru.- Znaci, mamu ipak nisu silovali - poradovah se ja.Ona se zamislila.- Nisu. Ali su zato silovali tatu.- Kako tatu?- Eto tako.- Kako silovali? - u neverici sam zapitao, ne mogavsi da poverujem u tolikuseksualnu nepravovernost pripadnika Crvene armije.- U straznjicu. Tata je tada imao osamnaest godina.Ipak, nista od svega toga nije moglo uticati na ljubav prema Rusima, i nijeuticalo, i nece. Ali zato je odnos Srba prema Amerikancima, s kojima suigrali igru koja se zvala SMART WAR, krajnje suzdrzan: tudinska kultura.- Mi smo poslednji marksisti na svetu - kaze prevoditeljica. - Zato iispastamo.Oni, marksisti, sada jos samo u Madarsku mogu da putuju bez vize. Cak i akozele u Zagreb, na vizu moraju da cekaju petnaest dana. U Beogradu je pocelada pada kisa. Dugi redovi otegli se pred ambasadama.Rastadosmo se s Pavicem vrlo prijateljski. Bez obzira na svu svojuzarumenjenost, ipak je sebe nekoliko puta razborito nazvao starcem.- Uzalud je to sto radite - rekoh mu.Trgao se, oprezno, osluskujuci. Svi pisci boluju od tastine, to jeprofesionalna bolest.- Zasto?- Sta god izabrali, gubimo - izgovorio sam frazu koja je pre francuska, negoslovenska.Slozio se klimnuvsi glavom. Sto sam ga vise posmatrao to sam bolje razumevaostav Srbije prema Evropi, ali morao sam da se oprostim od Pavica jer seodjednom sve uskomesalo i ja se nadoh licem u lice sa balkanskim fantomomKusturicom. Tacnije receno: ovo sto je sledilo i za Kusturicu je previse.Beograd je ofucan. Ofucan je na svim zamislivim i nezamislim mestima. Naofucanim zidovima ispisane su prostote koje moze da razume svaki Rus, sve ida nista ne zna o srpskom jeziku. Ofucani su taksiji cija se vrata zatvarajui otvaraju na potpuno ruski nacin. Ofucane su jakne i kisobrani.- Gde si kupila te karirane pantalone? - vrlo zainteresovano pitao je mojvodic drugu moju prevoditeljicu.- Donela mi ih je drugarica iz Nemacke.Kako mi je to poznato. Kod nas je juce ili, mozebiti sutra, a kod njih -danas.Hotel u kojem sam bio smesten pravi je primer ruine preostale iz vremena"vesele" socijalisticke arhitekture, sa rasklimatanim krevetima, madracima,lampama, hodnicima, doruckom, podovima i tim vecito zapaljenim smrdljivimcigaretama sluzbenika. Kao da citav Beograd, koji je u mislima sovjetskeliberalne inteligencije bio sinonim za slobodan grad, lici na lutku kojoj suotkinuli glavu. Pocelo je jos u Seremetjevu, kada sam video sta se dogada ujugoslovenskom avionu. Sve je bilo puno torbi, kao kod Babelja. Putnici uavionu sedeli su na balama robe. Kolena su im udarala u zube. Samo sto jeavion dodirnuo beogradsku pistu, svi su skocili i poceli da guraju jednidruge paketima i torbama, uvezanim kanapom. Postoje samo dve zemlje na svetuu kojima stjuardese nisu u stanju da obuzdaju taj "pravedni" torbarski buntputnika: mi i oni, srodne duse.- Nisam sigurna da li ce direktor nase izdavacke kuce moci danas da vasprimi - rekla mi je prevoditeljica (u kariranim pantalonama) jos naaerodromu. - On je vrlo zauzet. Obecao je da ce pokusati da odvoji barempola sata. On je predsednik Udruzenja srpskih izdavaca. A znate i sami,Sajam knjiga je."Znate i sami?" Ponovo sam se osetio kao kod kuce.Te veceri se ispostavilo da je moja knjiga, zbog koje sam i doputovao, josuvek u stampariji i neizvesno je kada ce biti gotova. Mogao sam odmah da sevratim za Moskvu, ali umesto da napravim skandal resio sam da nesto pojedem.Jeo sam sa ostalim sluzbenicima u sedistu kompanije Mikija, tehnickogurednika, koji jos nije odstampao moju knjigu. Bio je pijan kada smo seupoznali, ali se za stolom, dok smo jeli, malo otreznio, da bi se zatimbrze-bolje ponovo napio i, polozivsi glavu na sto, zapevao nekakve srpskepesme. Drugi sluzbenici izdavacke kuce nisu obracali paznju na njega. I samisu prilicno pili i sto su vise pili sve su vise paznje obracali nakelnericu, nezno joj tepajuci "dusice" i grleci je oko struka, kao ruskidelegati na sluzbenom putovanju. Grljenje kelnerice oko struka bilo je upunom jeku kada se konacno pojavio i sam direktor, glavom i bradom. Bio jetresten pijan, izljubismo se, kao najrodeniji, i ne prode ni pet minuta a mismo vec pricali o vecnim pitanjima. Najpre smo pricali o tome sta je bolje -sljivovica ili votka. Potom se poveo razgovor o karamazovskim temama.Direktor, koji je vino, pivo i sljivovicu najpre pio odvojeno, a potom svecesce istovremeno, rece mi da je svemu na ovom svetu Bog odredio mesto. Takoje kriminalac, po Bozjoj zamisli - kriminalac. Takva mu je sudbina. Eto, onje na primer direktor, i jos uz to zgodan muskarac. Zar ne? Zagladio jerascupanu kosu. Pa, da, naravno, potvrdio sam. A sudbina je kukuruza - dabude kukuruz. Miki je pevao srpske pesme. Rekao sam:- A sta cemo sa slobodom volje?- Kakva sloboda volje kod kukuruza? - podsmehnuo mi se direktor.- Pa, mozda postoji neka razlika izmedu kukuruza i coveka? - dubokoumno samprimetio.Direktor se s tim nije slagao. On nije video nikakvu razliku izmedu coveka ikukuruza, a s obzirom na to da je on ipak predsednik Udruzenja srpskihizdavaca, ko sam ja da mu protivrecim. Pricali smo jos, ni manje ni vise,tri sata, i sve to vreme "dusica" je stavljala na sto flase pica i hranu,zbog cega je bila nagradivana blagim sljapkanjem po straznjici. Svidalo jojse to: pa sam direktor ju je sljapkao po zadnjici. Bila je lepa. Svi su bilidobro raspolozeni. Miki je odjednom prestao da peva i cutke je inepoverljivo zurio oko sebe. Direktor ga je odvukao u toalet, i nije ih bilocitav sat - nemam pojma sta su tamo radili. Kada su se vratili, direktor mirece neka slobodno pijem koliko god mogu. Zatrazio sam da krenemo. Izaslismo na ulicu. Na moje zaprepascenje, direktor je seo za volan. Bio je tolikopijan da je isprva samo dugo zurio u volan, pokusavajuci da shvati cemusluzi. Poznajem mnogo izdavaca, ali nikada me nijedan od njih, nigde nasvetu, nije vozio u takvom stanju. Miki je zapevao i mi krenusmo u nocnuvoznju kroz Beograd. Bilo je to opasno putovanje. "Za svaki slucaj samupitao: "Sta ako nas zaustavi policija?"- Upucace me - sa sigurnoscu je izjavio direktor.Ulice u Beogradu nisu tako siroke kao u Moskvi. Vozili smo se desno, palevo, i najverovatnije smo podsecali na one automobilcice na vasaru kojimase mozete sudarati, smejati se i voziti dalje. Konacno smo stigli do kruznogtrga na kojem se nalazio i moj "hotel", i direktor je izjavio da pozivamene, Mikija i jos jednog prijatelja da budemo gosti njegove zene i njega.Ukratko, da dodemo kod njega i nastavimo razgovor o kukuruzu. Dok sam jarazmisljao o tom predlogu, kola su bez prestanka kruzila oko trga, sve brzei brze. Na kraju smo se zakucali u leju s gladiolama, i pogazivsi nekolikocrvenih cvetova, zaustavili se, udarivsi malo glavama o sofersajbnu. Ondasam ja otisao u hotel da spavam.Sutradan, na Sajmu knjiga upoznao sam direktora izdavacke kuce. Bilo mu jedrago sto sam doputovao iz Moskve i srdacno se raspitivao kako sam proveoprethodno vece. Na moju srecu, Miki je, ociju crvenih kao gladiole, doneopaket mojih tek odstampanih knjiga. Moj vodic Zoran, koji se predstavljaokao trezvenjak, obecao mi je da ce drzati situaciju pod kontrolom. Nakon stosam svim novinarima koji su to zeleli dao intervjue, ljudi iz izdavacke kucepozvali su me na rucak u restoran na vodi. Prisutni su bili: Miki sa zenom,trezvenjak Zoran, dvojica nazoviknjizevnika Francuza iz Liona (u odelimatako pod konac da verovatno mogu da ih nose sako skribomani), Norvezaninkoji je bio pokrovitelj Sajma, i ja. Restoran je bio simpatican, hranaukusna. Plasio sam se da cu s Francuzima morati da pricam o knjizevnosti, nobezrazlozno sam strepeo: na brodu se pojavio narodni orkestar. I posto smobili jedini gosti, zapevali su nam. Najpre se njihova muzika cula negde izaugla, a zatim su dosli do naseg stola, sve sa harmonikom, violinom,kontrabasom i gitarom: muzikanti su bili postariji, a zasvirali su izapevali tako kao da im je to neko branio proteklih desetak godina. Pevalisu prelepe srpske narodne pesme, i svi Srbi za stolom su takode pevali, inorveski pokrovitelj je pevao, cak su i Francuzi kuckali po tanjirima utaktu muzike i klimali sa odobravanjem. Kelneri su takode pevali. Svi supevali i pili sve u sesnaest. Pravo slavlje nasred reke. Muzika je bilatoliko glasna da mi se ponekad cinilo da smo se odavno otkacili od obale, daplutamo po Dunavu i da cemo se do jutra uliti u Crno more. Mozebiti i dajesmo. Usred slavlja odnekud se pojavi i direktor, vec potpuno pijan, izapeva i on. U pesmama se pevalo o dusi, srcu, i bilo mi je cudno sto samsve razumeo. Odjednom sam silno pozeleo da otputujem u neko srpsko selo.Trezvenjak Zoran dirigovao je obema rukama, pozivajuci starce muzikante cassapatom cas vicuci iz sveg glasa. Odjednom su zapevali na ruskom, svigledajuci u mene. A onda sam i ja malo zapevao, cvrsto ubeden da u tojslovenskoj igri od toga nece biti neke stete. Zoran, mortus pijan, obecao mije da ce me ujutro odvesti u selo da pijem kozje mleko.Sledeceg jutra, direktor se, noseci crne naocare za sunce, ponovo zvanicnoupoznao sa mnom, objasnivsi mi da nije mogao da se vidi sa mnom ranije jerje tih dana imao neke neodlozne obaveze. Dosao je Zoran i, gledajuci ustranu, rekao mi da je jutros dolazio u moj hotel da bi me odvezao da pijemkozje mleko i da me upozna sa srpskim selom, ali me nije nasao u hotelu.Shvatio sam da je dosta tih lagarija o slovenskim vrlinama i da moram dabezim glavom bez obzira.Pobegao sam kod drugog izdavaca koji je takode objavio moju knjigu. Tu jesve delovalo nekako elitnije. Tu sam ponovo sreo i moju starijuprevoditeljicu, sa cijim su ocem i poceli problemi sa Crvenom armijom. Dugomi je pricala o tome kako jedan ruski pisac, ciju je knjigu takode prevela,nikako nije mogao da razume sta ona zapravo hoce od njega.- Ali, vas volim vise od njega - rekla je potpuno iskreno. - On je mesanac,a vi ste - pravi Rus. Ili se mozda varam?Posteno sam priznao da sam stopostotni Rus. U ocima joj je zasijalo nestotako silno da sam pomislio da se ne bih dobro proveo da sam rekao da samJevrejin ili Amerikanac. U tom trenutku stigao je i direktor, ne, ne onaj,vec drugi, ovaj je i sam pisac. Posto sam vec poceo da se dosadujem, sazadovoljstvom sam posao s njim na rucak, ne bih li konacno saznao nesto otome sta se desava s demokratijom u Jugoslaviji, sta misle o strasnom ratu,Milosevicu i americkom SMART WAR. Da bi izasli u susret mom intelektualnomapetitu, na rucak su pozvani i uvazeni ljudi: istoricar, filozof i mojastarija prevoditeljica, vatrena obozavateljka stopostotnih ruskih pisaca.Umesto u suludi restoran na vodi, otisli smo u ekskluzivan restoran u nekompodrumu, mesto na kojem mogu da predahnu tako umni ljudi. Ispostavilo se darestoran, zacudo, nije bio ofucan. Ni stolovi nisu bili ofucani, a i zidovi,na kojima su bili naslikani razni prizori iz gradskog zivota, delovali sukao potpuno novi. Seli smo i narucili srpsku zakusku. Nista nije slutilo naneku nevolju. Pojavio se omanji orkestar, obecavajuci tihu muzicku pratnjuuz razgovor. Postavio sam svoje prvo pitanje o strasnom ratu.- Zar vi da govorite o strahotama, vi koji poznajete ljudsku priroduiznutra, vi, koji ste napisali pricu *"Popugaicik"*! - uzviknula jeprevoditeljica."Ah, sada cemo konacno malo i porazgovarati", pomislio sam.No, tada se dogodilo nesto nepredvideno. Savrseno trezven filozof koji jesedeo sa nama, odjednom je zapevao. Tacnije, tako je glasno i lepo zapevao,da je odmah bilo jasno: covek je profesionalac. Otpevao je jednustarogradsku pesmu i odmah poceo da peva drugu. Gosti za susednim stolovimasu zivnuli, neki su i sami zapevali a neki su tapsali filozofu. Ustarogradskim romansama koje je pevao filozof manje je bilo reci o dusi isrcu, a vise o ciganskoj tuzi, ali, sve u svemu, i tu se radilo o ljubavi.- Je l' da ima popovski glas? - dreknula mi je na uvo prevoditeljica,naslonivsi se na mene citavim svojim telom.Htela je jos nesto da me pita, ali sam joj rekao da bi ipak trebalo daslusamo filozofa. Filozof je pevao pola sata, sat, sat i po... Vreme jeprolazilo, a on je samo pevao i pevao.- Srbi ni u cemu nemaju meru - rekla je posle tri sata pevanja mojaprevoditeljica.- Ne smetajte recima - rekao sam, citirajuci Pavica.Rastali smo se u zoru, ali je filozof ostao da jos malo peva. Kada sam setog jutra, neispavan, vracao avionom za Moskvu, on je, nesumnjivo, i daljepevao.Moguce je da jos uvek peva.Beograd - Moskva, 2002.

ako niste citali

[3opge]

Ne oponiram, osim boldovanog.+ Puškin, Turgenjev, Tolstoj, Čehov... (da ne bude zabune, ovi su u društvu Nabokova).O Dostojevskom, još jednom...Čovek koji je sopstveni jad i bedu (duha) probao da (kroz delo) uzdigne na nivo univerzalnog. Jeftin psiholog, jeftin vernik, jeftin bundžija, sve jeftino, osim što je izgleda zaista bio strastven kockar, jer mu je to i najuverljivija knjiga, a pročitao sam ih (žali Bože vremena) - gomilu.Moram da priznam da nikada nisam završio Karamazove, ostalo mi još manje od 100str, kad sam to odgovarao iz srpskog i batalio.Btw, kakava je to tortura terati nekog da pored ostalih školskih obaveza čita roman od 500, 600 str.

bedu (duha) najbolje pokazuje ovakva raskosh napisanih gluposti. Edited February 22, 2010 by 3opge

[Ras]

bedu (duha) najbolje pokazuje ovakva raskosh napisanih gluposti.

Hvala.Možeš i drugi put, slobodno.

[расејан]

ako niste citali

Москва-Петрушки? Јел' то исти? Јако ми личи... и све ми се чини да он око себе зрачи тај исти свемир :).

[vin]

Jeftin psiholog, jeftin vernik, jeftin bundžija, sve jeftino, osim što je izgleda zaista bio strastven kockar, jer mu je to i najuverljivija knjiga, a pročitao sam ih (žali Bože vremena) - gomilu.

dostojevski moze da umara, kao, recimo, mene tolstoj, ali da napises da je tu sve jeftino, je toliko pretenciozno, da se cudu ne mogu nacuditi. Edited February 22, 2010 by vin

[Ras]

dostojevski moze da umara, kao, recimo, mene tolstoj, ali da napises da je tu sve jeftino, je toliko pretenciozno, da se cudu ne mogu nacuditi.

Je l' branim nekome da ga čita i voli?

[korindjar]

ovo je jedno 15 split na kom sam bezveze zavrsio kao topic starteral da nastavimomeni je dostojevski postao zamoran iz prostog razloga jer sam ga dosta citao i nazalost sve je postalo nekako ujednaceno. kada sam krenuo sa idiotom prvo smo imali predobrog kneza (aljosa), koji je jos epilepticar (ovo mi se cini ima u svakoj njegovoj knjizi obzirom da je i fjodor bolovao od toga) i mucno visi u vazduhu kada ce ga klepiti napad i eventualno resiti neku situaciju, onda je tu atmosfera salona koja postoji u gomili njegovih dela i koja me ubija svojom formalnoscu, prisutnoscu nekih koji nisu za tu atmosferu da li zbog prostote, da li zbog 'iskrenosti'... cak sam imao uticaj da opet citam aljosine posete svojoj devojci kada je knez isao kod generalice. druga stvar je da mrzim nerazumnost likova koja negde i ima smisla (z&k, kockar), ali je u idiotu odvrnuta do panja i sve se bazira na akcijama budala (nastasja, ganja, rogozin...). i na kraju muci me neko crnilo kada prepricava agonije likova, svi su nesto tragicni, fatalni, tezina je u tonama. 'kidanje' grusjenke i mitje, ona zena sa nekoliko dece koja na kraju zeli da napravi cirkus, svi imaju nenormalne promene raspolozenja, teatralna otvaranja duse... stvarno imam osecaj kao da bez razloga uvek citam isto besmisleno sivilo. onda idu interpretacije dostojevskog sa pravoslavnom mistikom i slicni lupetanjima, tankocutnim parabolama, nedodirljivoscu autora... to isto ide u paketue sada ima super stvar nad kojima se zamislim i koje ostanu posadjene u meni, kao recimo ova definicija urbanih clanova nvo"...I pored svih tih osobina Andrej Semjonovič je ipak bio stvarno priglup. A prišio se uz progres i "naš mladi naraštaj" iz strasti. Te je bio jedan iz bezbrojnog i šarenog legiona prostaka, mlitave nedonoščadi i nedoučenih bandoglavaca, koji se, za tren oka, prišivaju uz najnapredniju aktuelnu ideju da je odmah vulgarizuju, stvarajući karikature od svega čemu oni sami, ponekad najiskrenije, služe. ...."ali jednostavno prestao sam da osecam da mi donosi nesto novo i korisnoiskreno, na mene je 'covek u visokom zamku' ostavio jaci utisak nego sve njegove knjige do sadaeto. mozda sam retardiran, al sam iskreno retardiran, shvatite moju tragediju dobri ljudi koju vam izlazem ovde i udaram se tastaturom po grudima

Edited February 23, 2010 by Hustler

[3opge]

Baki,mislim da ti u stvari nisi svestan koliko te Fjodor promenio, sa svakom procitanom knjigom deljao te je i tesao, skidajuci otvrdle slojeve sa tvoje dushe, sada ces sve mnogo jace da osecas, nema vise teskog oklopa. Fjodor izaziva opasnu zavisnost, ti si sada prekinuo citanje ali vec za par meseci ili par godina Miskin ce poceti da te proganja. promene na tebi se vec jasno vide cak i kada pises ovde, na ovom duhom ubogom forumu.Idiot je sasvim neverovatan roman, likovi se pretapaju, cesto se ima utisak da postoji vise likova u istom karakteru i da vise karaktera sa razlicitim imenima pripada istom liku, licnosti negiraju sebe, nestaju da bi se pojavile u sasvim drugom obliku i igraju se na mnogo nacina sa citaocem. ljubav nikada nije tako ogoljena i oslobodjena telesnog i erotskog, Miskin je nemilosrdno pretvara u hristoliki fluid negirajuci potpuno sebe kao muskarca, seti se scene u kojoj on treba da se odluci izmedju Aglaje i Nastasje, njegova neodlucnost i pogubna pasivnost kojom je Aglaja zgrozena i paralisana je ipak jedino moguce resenje. postoji samo nekoliko likova u istoriji koji su imali takav oreol 'divne duse' koju je u Miskinu hteo da otelotvori Fjodor, pre Miskina to su bili sam Hrist i posle njega Don Kihot.sasvim sigurno, Baki, Miskin je u tebi. cuvaj se Nastasja Filipovnih.

[Indy]

...na ovom duhom ubogom forumu...

Ovo je stvarno nefer reci za forum koji se proslavio diljem interneta bas svojim duhom, cak i izrodio razne imitatore.Mozda je forum tanak u elitizmu (sto ti izgleda brkas sa duhom), a ja cu se licno truditi da tako uvek i ostane, barem dok sam around.

[Ras]

Baki,mislim da ti u stvari nisi svestan koliko te Fjodor promenio, ...

Dozvoljavaš li da 'Baki', ili bilo ko drugi izabere neke druge knjige, ili autore koji će ga oblikovati?

[Hamlet Strašni]

Москва-Петрушки? Јел' то исти? Јако ми личи... и све ми се чини да он око себе зрачи тај исти свемир .

Koliko kapiram ima dva jerofejeva. Jedan je Moskva-Petruski (jel se tako zove) prviA drugi je napisao Enciklopediju ruske duse. drugiObojica su dobra. Enciklopedija ruske duse je prilicno bliska nama imhoJa dodajem i Mihajla Siskina. Zauzimanje Isamela i Vilina vlas.. Jezivo morbidno, deluje mi kao drogirani Dostojevski. Dosta mi se dopalo

[vin]

Je l' branim nekome da ga čita i voli?

ne kazem da branis, naravno. kazem da preterujes sa grubom kritikom svih elemenata romana dostojevskog. a da ti je dosadno i nedopadljivo, to okej. meni je dosadan tolstoj kog si ti naveo pod dobre ruske pisce. nije tolstoj nekvalitetan zbog toga sto meni ne lezi. sve okej, ти фурај си твој филм, а ја ќе си фурам мој.

[Д]

Уз већ поменуте Достојевског, Тургењева и Булгакова, додао бих још Тјучева, Љермонтова, Шолохова и Чехова. Књижевност се дели на руску и све остале.

[Venya]

Koliko kapiram ima dva jerofejeva. Jedan je Moskva-Petruski (jel se tako zove) prviA drugi je napisao Enciklopediju ruske duse. drugiObojica su dobra. Enciklopedija ruske duse je prilicno bliska nama imhoJa dodajem i Mihajla Siskina. Zauzimanje Isamela i Vilina vlas.. Jezivo morbidno, deluje mi kao drogirani Dostojevski. Dosta mi se dopalo

"Moskva-Petuški" - Venedikt Jerofejev, koji je, nažalost, umro od raka grla (Venja u pomenutom romanu umire prerezanog grla).