Najgore knjige koje ste čitali

[Marvin (Paranoid Android)]

uz alhemicara sam bila dobila i savet "procitaj, knjiga koja mi je promenila zivot". dugo sam se pitala ko je tu glup/lud.

Vidi, to može dvojako da se shvati. Od tada njega decidirano ne čitam. Na neki mali način mi jeste promenila život.

[Yossarian]

Uh, Angels and Demons...CERN koji ima sopstvene hipersonične avione, baš je cool biti naučnik. Kada na tebe dođe red da u ponoć za puna meseca prikolješ crno jare, pripadne ti čast da se provozaš jedan krug sa prvosveštenicom i učlaniš u 16 mile high klub.Nije smeo da raskrinka one skrivene šestice u logou... Ali strela je odapeta, pogodiće ga mlaz neutrina iz neutrinskog pištolja na kome se u CERN-u potajno radi. Od njega nema zaštite, jer neutrino prođe kroz milion kilometra olova a da ne reaguje ni sa čim!Antimaterija kao izvor enerije. Prvo uložiš mc2 energije da dobiješ m/2 antimaterije (druga polovina će biti materija ), a onda od te antimaterije (u idealnom slučaju, sa 0% gubitaka) možeš da dobiješ čak polovinu prvobitno uložene energije! Genije. Komplikacije i troškovi skladištenja padaju u vodu pred ovakvim ekonomskim dobitkom.O,da šef supertajnog kriptografkog tima ima kao lozinku ime voljene osobe...Vredi ga pročitati, baš zbog tih provala.Međutim, moja prvakinja je Bella Pollen. "Midnight Cactus" je ime remek dela. Nikad čuo za nju, ali u maloj knjižari na stanici nije postojao neki izbor, a trebalo mi je nešto za čitanje na putu... Tema knjige na koricama (ilegalni imigranti iz Meksika, polusvet i pustinjski pejzaži na južnoj granici USA) mi je izgledala privlačno.Ajoooj.Provaljuje se kao da nije provela tri dana u školi, a i da jeste, gloopa je ko noć, a samim tim i svi njeni likovi. Čitaš i misliš "WTF!" od početka do kraja. Neka vam se omot ureže u memoriju, da se ne zeznete kao ja.

Edited November 14, 2007 by Yossarian

[Musharaf]

bilo šta od milorada pavića. čak su i žižini postovi interesantniji.

[Tracy Lord]

ako iskljucim piskarala i romane na metar kojima etiketa najgorih ne gine, ostaje da se obrusim na dva 'remek-dela.' tihi don i vasar tastine uopste nisu morali da budu napisani, ako mene pitate. sacuvaj me boze ovih udava kakvi se retko srecu <_<

[Tihajeza]

Evo sta je za mene losa knjiga:Ona kojoj se posle nekog vremena ne secam ni radnje, ni likova, pa ni atmosfere, ili makar jednog jedinog zanimljivog detalja ili dela recenice... (A 1000% znam da sam ih procitala)A to su npr. Heseova "Igra staklenih perli" i Koeljova "Peta gora" Ipak najgora knjiga koju sam procitala je "Plodovi maste i razmisljanja ili Nemci izumiru" od Gintera Grasa. Filozofski esej uvijen u pakovanje romana, gde glavni likovi mlate 200 stana ono sto je moglo da se jezgrovito kaze u dve. Likovi, bracni par, prilicno karikirani u tom pripovedanju, pa recimo pratimo njihovu dilemu da li da naprave ili ne naprave dete (prvo, jedino, njihovo) kad je vec situacija u svetu tako zabrinjavajuca i u Aziji vec ima mnogo dece. Ponela sam je na neki produzeni vikend kao jedinu knjigu, pa je otisla cela...

[korindjar]

A to su npr. Heseova "Igra staklenih perli" i Koeljova "Peta gora"

Try 'Narcis i Zlatousti'. Nikako mi nije jasno iz kog sam razloga uopste procitao tu knjigu do kraja, mazohizam, stalije.

[Nesh]

Nikada ne citam do kraja knjigu koja mi se ne svidja, a pogotovu ne neku koja bi mogla biti potencijalno "najgora"... <_< Doduse, procitao sam nekoliko Pavicevih knjiga (Hazarski recnik pa nekoliko sledecih) pokusavajuci da ukapiram sta je to sto se "svima" svidja...Eto "prijavljujem" Pavica

[FranziskaKafka]

A onaj Čarnojević je valjda nekakva lirska proza, neki afekat i duboko osjećanje nečeg. Šta je da je - izmaklo mi je.

A ja je dugo ignorisala, misleci da je nesto ubi boze... a onda je procitah. (Iako je tematika grozna.)

Kome ja ovo pisem? Mladicima, mozda mom sinu bledom i napacenom. A oko mene kulja velika ludorija rata, sve se lomi poda mnom i ja smeseci se gledam te rulje i idem od grada do grada. Rulje pustih zena, rulje hulja trgovaca, rulje radnika, rulje bolesnih i rulje mrtvih. Grdne gradove, sume i polja; tamne, hladne stanice. Decu i zene. Pijanu hrpu onih koji se sad bogate. Sve ja to vidim i gledam sa osmehom. Niti sam ciji, niti imam koga, ni brata, ni sluge, ni gospodara. gledam tihe, plave, mokre proletnje ulice. Vitke rumene mostove u zalasku sunca, kad ih najvise volim, i kud uvek idem. Oni me vide uvek vecno vedrog, nekad retko umornog, skoro uvek nasmeseno nicijeg. Ni vere, ni mira, ni kucista, nikad nicega. Ja pricam to tihim i mokrim, proletnjim ulicama, po vodama i gradovima zutim od jesenjeg sjaja o njoj vitkoj, bledoj, cistoj i maglovitoj, o njoj, o mladosti. Ko zna: kud i zasto me vodi, ja idem za njom. Njoj krvave sumarke, njoj mrtvace, njoj nasa groblja, noj moje zdravlje, njoj se klanjam, pred njom klecim jedinom dobrom i vecnom. I moja ljubav promisljenja i ironicna vec davno nije bucna, Ah, sve je to tako smesno. Nemocan sam, tuzan i zamisljen. Ne daje mi se da zivim. [...] Lezao sam u veceru maglovitom od jorgovana u zagrljaju jedne zene sa ocima zamagljenim, gledajuci mora iza Splicanskog groblja. I tako sam se oslobodio i odrodio od svega. I nista me vise ne vezuje ni za dobro ni za zlo. I tako sam se oslobodio svega. Ja drzim moj mali zivot sav potresen i uplasen u rukama, cudeci mu se, kao sto drzi crni evnuh prsten sultanije u rukama dok se ona kupa. On je u mojim rukama a nije moj. I sve sto je oko mene moje je i nije moje. Umoran sam, zadovoljan, zamisljen i smesim se. I moje oci uprte u prsten ispituju i ne priznaju nista, ne boje se nikog i niceg i prastaju i zatvaraju se u tiho, neprimetno. Mi nosimo u njemu prolece i ne idemo kao Florentinci iza grada u polje, da ga slavimo. Sta je nama ubiti tri miliona ljudi? Mi smo slobodni i znamo: da je nebo svud na svetu isto i plavo, oh, tako. Dosla je smrt jos jednom, kao nekad davno, ali ce iza nje doci sloboda. Bicemo, slobodni i smesni. Znacemo da je nebo svud lepo, i da nista ne moze i ne zna da nas zadrzi. Sve je propalo, ali ce se to urlikom rasiriti od jednog okeana do drugog. Zamisljena i bleda lica, sva ta lica, sve te gorke, muske, umorne glave, kad se budu vratile sa krvavih nepreglednih granica. Bice zeljne onog, sto je dosad smelo samo bilje i sume i oblaci. Naucili smo da pijemo zivot dublje no ikad otkada svet postoji. Nista nema smisla, sve je propalo u ove tri godine. Strahovito, uplaseno, pazljivo ja gledam u njima zivot i drzim ga rukama koje drhte, i gledam oko sebe sume i puteve i nebo. *** Mesecine mokre, svetla cela, dolaze i lezu po bunarima. Srce prne, usedne kakvu zvezdu, isto prolece padajuci, i strmoglavi se dole, padne pred nas, dizemo ga i gledamo ga, a ono se smesi. Oko nas u blizini tece voda; zapevamo glasno, primetimo iznenada kakvo mracno drvo i opet se cuti. Lezemo i uzimamo noc punu zvezda na grudi; srce ne kuca vise, kucaju uspomene. Blage, umorne ruke mrse sa travom i medju prstima navire zemlja, sto ima dah pust i beskrajno pun tame. Negde iza kuca zvekne srp i navru suze. Zar nigde stanka? Sa jablanova pada lisce a jos nije jesen. Pa ipak ona je vec stigla u kukuruze. [...] Kroz kukuruze nocu stize jesen. Niko je ne vidi jos, samo u zori ostaje od nje rosa. [...] Sneg veje. Pusti sokaci, crni, poderani kaputi. Tambure svetlucaju pod pazuhom, a pesma tek jekne pod kojim nakrivljenim, pijanim fenjerom. Ah, ne moze biti, da je sva ta grdna tuga samo iluzija, lepa kao cast. Zatrese se kolo. Napolju pada sneg, a unutra oci gore kao zar. Ah, taj zar je neprolazan, neprolazan kao miris ovih ravnica, sto vec vide jesen, kako se nocu dovlaci kroz kukuruze, a jutrom odlazi po rosi. Bolnim, gorkim osmehom ja ih gledam sve. *** Oko tog groba je tuga, tuga. A okolo kose zito. Ja cutim, moj se glas jedva cuje. Ja idem u lisce pogrbljeno i umorno. Zvoni, ah, uvek zvoni kad sam ja u polju. Kad prne pokoja prepelica, ja se setim zemlje u tudjini i polegnem umorno po klasju ili u proju. Zuto lisce ce nas spasti. Padne noc, mesecine meke, svetla cela dolaze i lezu po bunarima, prostiru noc. Srce prne, usedne kakvu zvezdu, sto preleti i padajuci strmoglavi se dalje, a srce padne pred nas. Dizemo ga i zagledamo, a ono se smesi. Blaga, umorna ruka mrsi se sa travom i medj prstima povire zemlja, sto ima dusu pustu i beskrajnu. Svi smo jednaki. Svud je moja otadzbina. Svud ima ljubavi, jer svud ima trave i zila i lisca uvenula. Zvekne kosa, pa naviru suze. Sa jablanova susti novo lisce, a kad prevucem rukom preko cela hladna, meni je gorko zao, ne ljudi, nego lisca, lisca. Prosla je mladost, nje mi nije zao. Ona lezi kraj mene u travi i pita, da li o zavicaju mislim. Otpusten samo od vojske i putovacu u moj zavicaj da umrem, mada mi lecnik rece, da cu ziveti jos trideset godina. [...] Ponegde medju drvljem padne pokoji uveo list. Ja mu klimnem glavom. Niko i nista nisam, idem doma. Danas bese prvi put magla. Mozda je to meni jedan andjeo doneo mutan cvet, cvet blagovestenski sa bonim, medenim mirisom, jedinog cveta sto ne vene: tuga. Da, znam da sam smesan, pa ipak ja znam, da nas ima milionima sto ne volimo vise nista, do samo lisce, lisce. Moja dusa nema vise onu zarku nadu, koja me je vitlala od grada do grada, od sume do sume. Po vodi je nebo drugo, ono cisto drhti koliko je plavo. Voda mi sapuce. Ona mi govori o sincicu svom i moli, da je vodim sa sobom. Ja nisam vise zeljan da me ko voli, nego da svi zavole lisce. Necu da budem nikom zahvalan, i pobeci cu od nje. Zazeleo sam se zavicaja mog, da ga gledam, da mu se rugam, da lezim pod liscem njegovim. Ne, ne znam sta je dobro a sta zlo, nista ne znam sta se sve sa mnom zbilo, ali jedno znam, da je nasa sreca u liscu. Po jedan zut list, po jedan klepet golubijih krila ili lasti na vodi, bice mi dosta da ne budem ni veseo ni tuzan, i nikad mi nece pasti na um, da verujem u sta drugo, do u jablanove. Ako se vratim, vraticu se u zavicaj, kao sto su me oterali, smesan a malo vise pogrbljen. Mi smo se vratili, ali mi smo senke. Ali zar je zivot vise nego senka? – Ne, senka je vise nego zivot. Ne, ja volim po jedan zut list, rumeni sumarak jedan i nebo vise nego ljude. Do vraga dabogme da sam smesan. Nazovu li mi veselo dobro jutro, otpozdravicu veselo dobro jutro. Ona lezi u travi i kaze, da sve zavisi od nas, cak i smrt. A zemlja mirise oko nas i prica o zilama sto drhte u njoj. I sve sto smo hteli i cega besmo zeljni, cini mi se, da je tamo po vodi a rumeno i zeleno klasje, raste isto kroz nase ruke i pleca. Mi treba da izumremo, ucinicemo dobra, a mnogo dobra sa smrcu nasom. Oboje smo danas vrlo tuzni. Njen sincic joj pise svaki dan i zove je kuci. Ja znam da ce ona otici. Izgubio sam dah, bolan sam, izgubio sam zdravlje, izgubio sam ljubav, izgubio sam dusu, sve sam izgubio negde u liscu, u liscu. Ona ce plakati i trazice me, ali posle...? Milos Crnjanski – Dnevnik o Carnojevicu

U najgore spada nesto Koeljovo, vise se ni ne sacam sta (neko lepo rece: kad se ne secate nicega, cak ni naslova - to je jedan od znakova), neki versko-ljubavni mambodzambo. <_<

[Marvin (Paranoid Android)]

Try 'Narcis i Zlatousti'. Nikako mi nije jasno iz kog sam razloga uopste procitao tu knjigu do kraja, mazohizam, stalije.

Sećam se da je jedan moj poznanik prokomentarisao ovo rečima "kako je taj Hese dobro poznavao žene"

[Joe D]

moj all time favorit:tragicno lose, a bestseller. najbolja kombinacija.

Jos jedan glas za ovo djubre.Takodje, Hese je najveci smarac koji se ikad latio pera. Ni jednu njegovu knjigu nisam uspeo da prevalim preko 50. strane. A mnogi su mi ga preporucivali.

[slepa_koka]

Takodje, Hese je najveci smarac koji se ikad latio pera. Ni jednu njegovu knjigu nisam uspeo da prevalim preko 50. strane. A mnogi su mi ga preporucivali.

A mozda probas ponovo?Hese je izuzetan, procitao sam sve njegove knjige doduse onda sam imao 20 godina. Jedino nisam mogao da svarim "Hermann Lauscher". Bas se spremam ponovo da ga procitam. Ipak moj apsolutni favorit je "Madame Bovary" Flauberta. jedna od retkih knjiga koju nisam procitao cak ni do pola.

[korindjar]

OK je Hese. Meni se dopada Stepski Vuk i Demijan donekle, sto sam citao pre 20. mada sumnjam da bi ponovio to iskustvo. Sidarta je takodje bio nevodjeno popularan u osnovnoj i srednjoj.

Sećam se da je jedan moj poznanik prokomentarisao ovo rečima "kako je taj Hese dobro poznavao žene"

Jeee. Knjiga ide otprilike ovako: skola, majka, onda je opalio 20 zena, malo rezbarenje, kuga, onda je otisao u jedno selo i opalio sve sto ima dlaku, malo majka, rezbarenja, opalio neku opasnu ribu, rezbarenja, the end.Dobro, preterujem, ali svakako ne savetujem citanje knjige Edited November 15, 2007 by Maltese

[Miralem]

nisam mogla da se setim kako se zove. prorochanstvo 1 i 2. toliko preporuchivano od strane paranormalnog ex sobnog kolege, da sam mislila da cu da se prosvetlim te uznesem iz mesta (a i zivot da mi promeni, sa sve percepcijom istog). cijenim da sam tom prigodom i otpisana kao osoba pogodna za preterano druzenje, a draga sam, nije da nisam :lolol:keca prochitala celog, dvojku zabacila posle 20 strana. ako celestina nije inspirisala dena brauna na celozivotno zaradjivanje, niko nije. smor veka, in eni kejs. a pretpostavljam da se i hari poterovi vozaju na istom ispraznom talasu, red zivota, red misterije

daj, ne poredi hari potera sa ovim. pisan je i za malu djecu, izmedju ostalog ("znacajno te gledam", sa, valjda, podignutom obrvom, dok ovo pisem). nabacana hrpa djubreta se ne moze porediti sa pricom o vesticama, metlama, magiji i ostalom. ne da je nesto branim, ali opet.sto se kuelja tice, o da, cito sam ga. hvala, mama. besprizorni lopov jase na talasu "galeba jonnathana livingstona". koji je, opet, opus na temu "kako ja, retard, zamisljam slobodu".pavic... mora mu se priznati da ima neki stil. i nista drugo, po mom misljenju.a onda vladeta jerotic: da li je iko uspeo da procita nesto od njega, izuzimajuci polovinu prve strane? ako jeste, da li bi mogao da mi objasni o cemu taj covek uopste pise? Edited November 15, 2007 by Miralem

[I*m with the pilots]

gospodar prstenova i hobit. ne kazem da su knjige loze ali je to meni tako dosadno, "Za medalju"psovala sam sto sam dopustila da me nateraju ljudi na tokoreni od onog naseg cosica. odvratna knjiga. odvratna.

Edited November 15, 2007 by I'm with the pilots

[Teja]

A onaj Čarnojević je valjda nekakva lirska proza, neki afekat i duboko osjećanje nečeg. šta je da je - izmaklo mi je. Moguće da bi mi više odgovarala tema najgori čitač koji je dohvatio knjigu[/i].

Izgleda da si stvarno losh chitach.. Nemo mi bre dirash Crnjanskog.Udri po ovmi Alhemicarima,Zahirima... Lep pozdrav i "odbor najlepse zahvaljuje" Edited November 15, 2007 by Teja