Jump to content
Singer

Beograd nekada

Recommended Posts

pbg12345

mislim da jeste (sto bi objasnilo i "razliku u visini") nego nama zbog ugla deluje da je tamo blize mostu (gde je ta razlika zaista i veca)

Share this post


Link to post
namenski
8 minutes ago, katamaran said:

I da si procitao par postova ispod....

 

http://www.parlament.gov.rs/građani/edukativni-centar/izložbe/stogodišnjica-izgradnje-doma/dom-narodne-skupštine.1121.html

 

Nisu bas pogledi, nadam se da si zadovoljan izvorom...

Nisam, ali svejedno: bio sam siguran da je ograda otisla u Beli dvor pre WW2, za Biljanu nisam znao.

Ali se bojim da si ipak lose citao:

Quote

Ovu ogradu oko Skupstine su valjda razneli crveni funkcioneri. Citao sam nesto da su ogradjivali vikendice sa njom.

 

Share this post


Link to post
pbg12345

ma hiljade i hiljade vikendica "crvenih funkcionera" je ogradjeno tom ogradom

 

eno ima jos na lageru, pa kome treba dele uz crvenu kjnizicu i funkcionerski pecat

Share this post


Link to post
katamaran

Diskutabilno. Ocigledno da nije cela otisla za Beli dvor. Ako su i ogradjivali privatne vikendice mislis da bi o tome pisali na sajtu parlameenta?

 

I gornja slika dokazuje da nije otisla za Beli dvor pre wwII. Samo postojanje Doma sindikata ti je dokaz da su rane pedesete u pitanju.

 

edit: uleteo dezurni smarac izmedju...

 

@Namenski

 

ovom drugom je vec odavno moralo da bude jasno da ne trosim vreme bas na svakoga...

Edited by katamaran

Share this post


Link to post
čekmeže

Na ovom ratnom snimku se vidi skupština i ulaz al slabo ograda :unsure: najviše od 2 30 do 3 00 minuta

 

 

 

Share this post


Link to post
katamaran

Pogledajte godinu izgradnje Doma sindikata koji se vidi u pozadini na gornjoj slici. Ako prihvatimo ono sa sajta parlamenta onda je slika morala nastati pred kraj izgradnje DS.

 

edit: 1950. tek planirali granju. Dovrsen 1955. godine

 

http://arh-enc-beograda.yolasite.com/odlomci1.php

 

DZ2VV6hW4AUFPc4.jpg&key=4ebab075f8bf2943

 

edit: plus petokraka na zgradi Novosti...

Edited by katamaran

Share this post


Link to post
I*m with the pilots

Pancevacki most

 

Quote

"Pančevac" u originalnom izdanju, tridesetih, polovina mosta je bila rezervisana za železnički a druga polovina za drumski saobraćaj (u ovom slučaju za zaprežne sanke):

 

30652292_923188607841032_699570179182008

Edited by I*m with the pilots

Share this post


Link to post
Milosh76

Kradeno sa FB

Карабурма

Карабурма. Како је то тајанствено звучало у ушима и свести клинаца који су одрастали у вароши?! Црна омча, како се то све до недавно преводило, или Роспи-ћуприја, под којом су Турци вешали зликовце, били су део митологије наших одрастања. И зато онамо, иза Кафилерије или преко Звездаре, нико није одлазио без доброг разлога и поуздане пратње одраслих.
А онда је мит почео да се руши. Јер, назив ове некада далеке периферије изведен је од турског - каја бурна, што би у слободном преводу требало да значи - криви нос. И заиста, када би се Дунав сагледао из ваздуха, баш испод Звездаре прави нагли заокрет што обали даје обличје позамашног кривог носа! Ти Турци су, изгледа, имали збиља добре картографе?!

Од Богословије до Роспи-ћуприје по дужини, а од Звездаре до Дунава по ширини, некада се зеленела, а данас се шарени стара Карабурма. Њено освајање почело је одмах после окупације, када су београдски клинци изградили Омладински стадион, најлепши споменик сопственом раду на обнови бомбама и ратом разрушене престонице.


У Дунавцу, код Аде Хује, Дунав је имао исти укус као и код куле Небојше, а и људи су били слични.
Низ падину, одозго, са Звездаре, сливали су се поточићи и напајали родне воћњаке чије су гране пуцале под теретом шљива, кајсија, јабука, трешања... Грожђе је расло као лудо: нестрпљиви су га јели одмах ту, у винограду, а остали заузимали ред пред винским подрумима Жике и Цанета Мачка, да пију ширу, или одлежало. Уз добра вина и најбољи хлебови из фуруне Пере Пекара, који је био мек као душа чак по недељу дана, а камоли тих двадесетак минута колико је било потребно да се набере парадајз из нечије баште... и утекне к реци.

Дунав је био мало бржи, живот много спорији.

Аласи, кочијаши и понеки боксер

Било је то време када су београдски кочијаши регрутовани махом с Карабурме, уз понеког с Душановца: ако је и промакао неко из другог краја града, и тај се представљао као - Карабурац. Кад нису терали шпедитере, покривали би коње, товарили им зоб у зобнице, а изгледне муштерије чекали у кафани “Код три бика”, у “Шубарици”, “Трошарини” или “Роспи-ћуприји”.

Аласи оковани ледом

Данас је већ увелико заборављено да су оснивачи Карабурме били радници ливнице “Марјановић” и текстилних фабрика Владе Илића, као и они из Димићевих циглана... Живот их је натерао да своје куће, углавном избе, изграде крај фабрика. Остали су дошли доцније.
Пре њих, ту су, крај реке, своје насеобине правили аласи. Од њих су неки ушли у легенду, а и они који нису, упамћени су: то су Љуба Трша, Жика Шинтер, Андрија Веринац и, као последњи из те плејаде, Љуба Боксер, мање познат по презимену Дабетић. Под тим презименом Љуба је још пре окупације освојио ласкаву титулу шампиона Дринске бановине у тешкој категорији. Отуда надимак.

Захваљујући том Љуби, боксери с Карабурме рашчули су се по читавој држави, а Боксерски клуб “Јединство” тукао је сваког, па и најјачег противника. После су се прославили и појединачно! Пре свих браћа Џамбаси или Милосављевићи. Сва тројица. Онда Аца Бурмаџија, Пера Фрљока, Јоца Вуличевић, Клаун Јелачић, оба брата Николића, Здравко Башић и, ваљда најбољи, тешкаш Новак Рмпалија, радник ливнице. И Срба Марић се представљао као Карабурац, мада се зна да је родом из Вишњице. Свеједно, као врстан техничар, могао је да боксује за Карабурму против остатка света. Свако би се кладио на њих.

За клинце је велико разочарење било сазнање да Сава Јокић није боксер, већ добар алас, помало сликар и донекле песник. Има изрибан глас, позамашан стас, поломљен нос и шаке као исполце, а пеца, слика и, уопште, измотава се?! Да неког песника затекну у рингу, мање би се разочарали. Да их не докрајчи, Сава је говорио да је бокс оставио после једног на поене изгубљеног меча против “Последње шансе”, заборављеног уточишта злехудих ноћника.


Излет у Вишњичку бању бродом 1936.

Не виђам га, ваљда је у Рафајловићима?
На Карабурми су, у време када су још могли да бирају, по деценију свог живота проживели Северин Бијелић, Павле Вуисић и Слободан Марковић, али је само онај први упражњавао спорт: био је изванредан голман и нимало лошији боксер.

Некада је на Карабурму долазио глумац Цига Миленковић, да пелцује кера којег је добио од неког даљег рођака из Титела, из шуме Калакаче. У тој шуми, сем дрвећа, успевала је чудна биљка. Њен корен, “корен милосник”, имао је необична својства: ко би га окусио, намах би се преметнуо у добростиво створење уметничке душе, које ће заволети чак и најљућег душманина. И уместо да се пелцује Цигин пас, пелцовани су Карабурци. Отада више да и нема бокса.

Једина београдска бања

Крајем педесетих година минулог столећа део детињства многих старих Карабураца био је затрпан депонијом смећа. Јер, отисци стопа у песку Аде Хује били су затрпани тонама ђубрета, отпацима Београда. Тада је рукавац нестао, а ту никла фабрика хартије.

Једном се неко досетио да рукавац поново отвори и да тако дозволи води Дунава да спере тај неопростив грех. Млађи су тада помислили да ће бити боље, а старији сумњичаво вртели главама. И заиста, одмах се појавио “лоби” који је тај простор проценио као вредно градско грађевинско земљиште. Џаба им екологија, узалуд протести.

Ново и старо

А вода је ту одувек била благородна.
Некад је данашњом Улицом Маријане Грегоран текао поток, а онда су га вешти грађевинари зацементирали, па куће на падини и дан-данас клизе његовим током. Из кречњачких стена са Полове стране брда, где је данас гробље Лешће, мудри Обреновићи су још у оно време цевима спровели воду и доле, баш уз обалу, направили Вишњичку бању. Те бање више нема, остало је само име. А можда ће се неко, довољно мудар као Обреновићи, присетити овога и ту, такорећи усред Београда, на Карабурми, изградити први градски “спа центар”? Добра вода, а и лепо звучи.

Уосталом, крај стадиона легендарног Фудбалског клуба “Београд”, познатог по надимку “Реал из авлије” (не би га смели бркати с ОФК “Београдом”), тамо где су некад ницале ротквице и играо клис, данас лете - тениске лоптице. Шта да се ради? Све се мења, па и Карабурма.

Карабурци данас имају свој блог на Интернету, али на њему нема података о Карабурми. Неко је испевао чак и химну, али се није досетио да прочепрка мало по историји. Ваљало би да се нађе и тога у овим модерним медијима.

Share this post


Link to post
halloween
Posted (edited)

Kad se krene Resavskom od Kasarne VII puka ka Beograđanki, sa leve strane postoji jedan monumentalni prolaz sa kasetama u svodu. Malo dalje istim smerom, na fasadi lepa i ne mala skulptura osobe neodređenog pola sa šlemom na glavi, kopljem i štitom, a drzi otvoren dlan na dole. Volela bih da znam malo više o prolazu i skulpturi, čiji šlem liči na šlem rimske bojske, pa ga zovem San Mikele/ arh. Mihailo u zavisnosti od raspoloženja.

Edited by halloween

Share this post


Link to post
halloween

Evo ga San Mikele, nema mač (iako bi dobro stajao), a ima krila.

2ujtkhz.jpg

Share this post


Link to post
hazard

Medjuratna beogradska arhitektura je pravo blago

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...