Jump to content
Sign in to follow this  
le petit nicolas

kako ste se evakuisali

Recommended Posts

le petit nicolas

ok: dobili ste vizu, spremate se na (prostorno i vremenski dug) put.sta ste poneli? kako ste odlucili sta da nosite? da li ste bili sami ili sa porodicom? koliko je to otezavalo pakovanje?poz

Share this post


Link to post
Teja
ok: dobili ste vizu, spremate se na (prostorno i vremenski dug) put.sta ste poneli? kako ste odlucili sta da nosite? da li ste bili sami ili sa porodicom? koliko je to otezavalo pakovanje?poz
Ja se evakuisah ,onomad,pre dvajesikusur godina po sistemu "omnia mea mecum porto"a bila sam podstanar u Beogradu pa sve stalo u jedan omanji samsonajt kufer.Sada i ne umem da zamislim kako bi danas evakuiasanje izgledalo. :D Verovatno bih morala da iznajmim Titov plavi voz :D Sa sve lokomotivu.Nego me yebe to da ne bih znala sta onom mashinovodji da kazem.Ovde ti i ne razumeju "Vozi Mishko" :D Od kud bre dodje na ideju da to pitash?Sa nestrpljenjem ocekujem ispovest Indija :rolleyes: Moze i meni moj dragi nik "Idemo" :D Edited by Teja

Share this post


Link to post
расејан
ok: dobili ste vizu, spremate se na (prostorno i vremenski dug) put.sta ste poneli? kako ste odlucili sta da nosite? da li ste bili sami ili sa porodicom? koliko je to otezavalo pakovanje?
Јој где ме нађе! А колико синоћ сам питао жену, "кад смо оно дошли, шта смо уопште носили у оних седам кофера - штогод погледам око себе, све смо купили овде". Срећом, она се сећа (она је паковала, ја сам сређивао папире, позајмљивао кола из фирме и сређивао да их вратим, трчао у последњем тренутку на пошту да уплатим ону излазнину да нас не задржавају на грани, зивкао агенцију у Пешти итд). Каже, свако је имао по кофер своје одеће и обуће (ммм... да, двоје фармерки пазарки, још ваљају, и јакна коју сам носио на себи, остало не знам где ми је), приде сва она кинеска свила и кожне јакне што је следовала из службе, те књиге и дискови, нешто за прву помоћ и ситан прибор (феноменална хируршка пинцета, загребачка из осамдесет и неке, која служи за све, од премештања џампера на дисковима и плочама до очепљивања каде и вађења ивера из прста).Понели смо, наравно, још и документа и паре. Све остало смо рачунали да може да се купи тамо; понели смо од одеће оно за шта смо знали да ће тамо бити без везе скупо. Нисмо ишли грлом у јагоде - имао сам обезбеђен посао (интернет је чудо), већ сам у ствари и почео да га радим и имао сам и нешто зарађене лове, и добру годину и кусур сам се дописивао са неколико колега, па сам знао много тога... у ствари не баш превише тога. Знао сам само оно што сам умео да питам, а ствари које су наизглед исте а у ствари јако различите има толико да ено већ више од пет година попуњавам сајт (http://www.ndragan.com/, види под "Обичаји ...племена...") и још нисам честито загребао површину.Тако смо ипак некако знали шта да понесемо а шта не, и нисмо се много преварили. Данас кад погледам, изгледали смо светски док нисмо почели да се носимо као домороци :). Шалим се, још увек изгледамо светски. Већи је проблем после био како довољно опремити празан стан за један дан. Ујутро имаш фрижидер, веш машину, сушилицу, судоперу, некакав крш од пежо каравана и $2000. Од вечерас станујете овде, лова треба да вам потраје још осам дана. Но, и то се решило.

Share this post


Link to post
bus

Poneo sam dva kofera stvari. Jedan osrednji i jedan veći. Najveći deo težine ta dva kofera je otišao na knjige (neophodne za posao i studije). Ostatak na odeću, obuću, CDe i nekoliko fotografija. Ta prekookeanska selidba je bila neverovatno iskustvo, pročišćujuće, jer sam uspeo da iza sebe ostavim ormare i ormare i police i police stvari koje sam skupljao celog života a koje mi, kao što sam shvatio ovde, uopšte nisu trebale. Bolje rečeno, nisu mi bile neophodne. Do sada sam, naravno, nakupio celo jedno pokućstvo stvari, ali ne mogu da kažem da imamo mnogo toga što nam ne treba. Ipak, sa logističke strane stvari, uopšte se ne radujem selidbi u novi stan koju planiramo za prvu polovinu godine. Treba sve to popakovati i raspakovati. Poslednji put kad smo se selili sam završio na pilulama za pritisak.EDIT: Zaboravih > Naravno, KLM mi je ostavio kofere u Amsterdamu, a mene odneo u Toronto. Dobio sam ih tek dva ili tri dana kasnije, a dotle nosio tuđe stvari.

Edited by crveni autobus

Share this post


Link to post
scepa

2 put sam "osvajao" ameriku...prvi put sa 18 (platio neke likove iz BG da mi nadju skolu(iako je to posao koji nista ne kosta, samo pokoji tel.razgovor sto znam iz iskustva)).. secam se bio je ponedeljak ...najsmesnije je sto sam ja kao krenuo za ameriku a vizu za istu nisam jos imao...da resim dilemu, vize su se onda jos vadile u Bud. (jesen '99)...dan sam proveo sa prijateljima i porodicom, polu svestan (sto od samog soka, sto od alkohola) zaboravih da se spakujem...dakle pakovanje na moj 1,5 godisnji put je trajalo bukvalno pola sata...povadio sve iz ormana i sta je moglo da se spakuje, spakovo, sta ne, ostavio...2kofer i 1 carry on torba...i pravac busem za budimpestu, da bi ujutru srecom dobio vizu, u toku dana se izgubio negde oko vaci ulice, umalo zakasnio na termin izdavanja pasosa, i jos bio pracen od strane nekog ludaka uz obalu dunava...da skratim....sledece sto se secam je glas neke poprilicno podgojene nadrkane zene koja (onako kako samo ameri mogu da se osmehuju) mi prilazi i govori " Hi, you can call me Mom!"...reko, e super....2 put je bilo slicno, samo par godina kasnije (bio sam pravio break izmedju '00 i '03) ovaj 2put sam imao neku neverovatnu nervozu pred put, ovaj put nije Budimpesta vec BG, ostavljam iza sebe 4rogodisnju vezu (koja jos uvek traje :heart: )...i bukvalno u istom fazonu sam otisao, pakujuci se u poslednjem momentu, i umalo zakasnio na avion za FRA posto je rikno donekle nov auto (mish pregrizo kablove) pa sam trebao da uzmem drugi, u kojem nije bilo goriva a u pola 4 ujutru u zrenjaninu se nigde ne moze naci bezolovni...dobro, malo sam oduzio vise sa samim dogadjajem nego pakovanjem,ali nisam se preselio za stalno, tako da je svake godine kad se ide u posetu i vraca nazad je kao...sta poneti a sta ne, "kakvo je vreme tamo?" i tako.... to me malo smara...pogotovu novo pravilo sa 23kg po torbi...i ne mogu ni da pomislim kako ce biti jednog dana kad budem imao vecu (decu) porodicu ...moracu da nadjem neki "how to pack 101" ili "packing for dummies"jednom kad sam pomagao jednom drugu isto tako oko odlaska u ameriku njegova keva me pitala koliko gaca treba da nosi :blink:

Share this post


Link to post
kobac

sto rece de niro u onom filmu: moras da budes spreman da ceo svoj zivot ostavis u roku od 10 sekundi.sa vizom vec neko vreme u pasosu, na letovanju, zatekao sam se na radan planini kod leskovca kad sam na tv-u cuo da gosn karadzic nije potpisao tamo neki sporazum, zbog cega nam je pretilo zatvaranje granica.prepesacio sam 7km do najblizeg sela, seo na bus za leskovac, a tamo za bg...gde sam kupio avio kartu u jednom pravcu za atlantu, pozdravio se sa onima koji su se tog dana zadesili u gradu..spakovao se i zbrisao.... sve u roku od nekih 18 sati... dosao sam sebi tek kad me stjuardesa klm-a probudila s ruckom negde iznad islanda...tako da... 'emotivni momenti' su me sacekali, ostavljeni i zakopani negde duboko...8 godina kasnije kad sam se prvi put vratio... sto je prica za sebe, jelte. :rolleyes:

Edited by kobac

Share this post


Link to post
le petit nicolas

2rasejani,svidja mi se tvoj prikaz obicaja severnoamerickih plemena. "do-it-yourself coffins : for pets and people" i pateticni cajkovski :lol: inace, naravno da je odlucivanje o bitnom i nebitnom najtezi deo. pokusala sam da zamislim sta bih ponela, sta bi uslo u onih 23 kg, i setila sam se bombardovanja kad mi je na vrata dosao lokalni aktivista sa "instrukcijom" da "spakujem torbicu sa dokumentima i najneophodnijim stvarima koju cu za vreme uzbune nositi u skloniste". hihihi, naravno da to nisam uradila.selidba je stres samo takav, ali tu postoji rezervni izlaz: nesto se spakujje u kutije, pa kod roditelja ili u podrum. a redbus je dobro primetio, to je odlicna prilika da se covek ratosilja svakakvih suvisaka, i onih za koje je zaboravio da ih uopste ima.ali, ovo je nekako drugacije, bez odstupnice. na primer, meni bi samo na fotografije, knjige i muziku otislo dvaput po 23 kile :( + razni papiri, dnevnici, kozmetika. +uspomene od kojih se ne bih rastavila. uh, zavrte mi se u glavi.pa deca. em ih "cupas" iz korena, em da im poneses samo odecu :o moji bi presvisli bez svoje drvene zeleznice, lego kocki i jos sijaset drugih stvarcica.a da se ipak iznajmi kontejner? :wink: poz

Share this post


Link to post
jms_uk
pa deca. em ih "cupas" iz korena, em da im poneses samo odecu :o moji bi presvisli bez svoje drvene zeleznice, lego kocki i jos sijaset drugih stvarcica.a da se ipak iznajmi kontejner? :wink: poz
znam da su mladji, ali ja sam silom [ne]prilika ostao bez svih svojih stvari osim nesto odece i skolskih knjiga za taj tekuci, 7. razred kad sam imao 13 godina - nije prijatno, ali pomaze da se skapira koliko su materijalne stvari manje vazne.kontejner je zgodan kad se salje namestaj i slicne teske stvari. sta jos mozda nije lose za ovako malo manje [ali teze, ukljucujuci knjige] je [ali ne znam da li ima u Srbiji] da se posalje postom/agencijom za slanje stvari. za daleke destinacije [usa, au i sl] to ide brodom i traje nedeljama, ali je dosta jeftinije.on topic:ja sam otisao iz BG na 3 meseca, tako da i nije bilo neko evakuisanje. kad je postalo jasno da cu ostati duze, majka mi je poslala nesto stvari prekonekih ljudi.sledeca selidba je vec bila za duze, pa sam se u nedelju dana spremio, prodao auto, poklonio knjige, i dosao u UK sa dva kofera i rucnim prtljagom.kasnije doneo jos nesto malo stvari iz BG i sad sve sto imam je ovde sa mnom. selidbe unutar UK zahtevale su po jedan ceo kombi. videcemo sta i kako ako se opet ide negde dalje :)

Share this post


Link to post
cyberwor/L/d

Veoma bezbolna evakuacija ali to pripisujem mladosti. Odluka donesena za vecerom, u pet ujutro smo vec jezdili auto-putem Bgd-Zg, nigde zive duse (te noci se niko normalan nije vozio). Ponela nesto na brzaka, ni ne secam se tacno kako sam rezonovala. Jedino mi ni dan danas nije jasno kako sam razmisljala kada sam spakovala reket za tenis. Ne znam ni sta se desilo sa njim ... Kasnije sam sukcesivno dopremala knjige i neke sitnice. Danas bi mi evakuacija vec bila problematicna. Ostarilo se, nakupilo se stvari, prioriteti drugaciji ...

Share this post


Link to post
slaven

kako je tekla evakuacija?muski :D prvo zena i deca pa posle Kako bude!

Share this post


Link to post
cyberwor/L/d

Btw, u to doba nisu trebale vize za Evropu ... sve bilo (jos uvek) sirom otvoreno ...

Share this post


Link to post
iDemo

Jedna je prica kad je manje-vise izvesno da 'ima' povratka (makar posle X godina - samo slike, knjige, muzika) a drugo kad je 100% sigurno da nema... Znam ljude koji su izashli ostavivshi za sobom sve, ukljucivo slike & co. Svaka prica na tu temu a posle njihove je smeshna. Ono - crtani film.

Share this post


Link to post
le petit nicolas
Jedino mi ni dan danas nije jasno kako sam razmisljala kada sam spakovala reket za tenis.Danas bi mi evakuacija vec bila problematicna. Ostarilo se, nakupilo se stvari, prioriteti drugaciji ...
a u tenisicama si putovala? :D da. ovaj drugi deo je tacan. zato sam i pitala.naravno da ne bih lomila glavu oko prakticnih stvari koje se svuda mogu kupiti. ali me proganja strepnja da bi mogao da me strefi neki napad nostalgije a da ne bih imala bas onu stvar koja mi je potrebna za protivnapad jer je nisam ponela. malo komplikovano, ne?poz

Share this post


Link to post
cyberwor/L/d

Kad covek malo bolje razmisli shvati koliko je malo zapravo potrebno. Kakva crna nostalgija! Nemas vremena za to kad stignes u sve novo pa treba sve iz pocetka. To se razmazimo kasnije kad nam se neke kockice poklope. Ja veoma lako mogu da se oslobodim viska prtljaga samo kad resim da prelomim. To primecujem pri svakoj selidbi. Gomilu pobacam. Svaki put krecem iz pocetka. Drugacije okruzenje, drugacije boje, raspored ... potrebe ...DakleM, samo treba krenuti ... ostatak se resi kasnije.

Share this post


Link to post
le petit nicolas

i ja sam opsesivni bacac svega i svacega. i opet se depresiram kad god se selim, koliko nepotrebnih i zaboravljenih stvari imam. mislim da stvari to same rade, meni iza ledja. grcevito se trude da mi ostanu :) inace, od kad putujem (samostalno) imam kofer i torbu (skromnih dimenzija). i bez obzira na to da li idem na dva dana ili dva meseca, nosim samo jedno ili oba, to jest ono sto moze da stane u njih.ovo je vise prica o emotivnim prioritetima.poz

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...