Psi

[April]

Ako rešiš da gradiš box, prouči ova iskustva:

 

http://balkankinology.net/forums/topic/2353-boxkucica-ideje-predlozi-realizacija/

 

Na kraju je boks ispao ovako:

 

 

Ona je prilično srećna u njemu, fino je prespavala celu noć, nije preskočila nijedan obrok...i mi smo srećni s njom.

[Frank Pembleton]

Uhhh Đorđe žao mi je...

Edited February 16, 2015 by Frank Pembleton

[kapetanm]

Stalno razmišljam kako ući u pseću psihologiju.

Moj pas, kako stari, uveo je neke čudne običaje, postao je čak bezobrazan, stalno imam utisak da želi da nas kazni zbog nečeg. Prošle godine, bili smo odsutni 4 meseca od kuće, boravio je kod moje majke i živeo kao bubreg u loju. Kad smo se vratili, bio je ljut nekoliko nedelja i nije nam to zaboravio. Kad neko dođe u goste na više dana, obavezno zapiša vrata te sobe - što je nezamislivo ponašanje, kao da hoće da da do znanja da je to njegovo i ničije više i da niko ne sme da nas otera never again. Kad dođem s posla i uteram kola u dvorište, zapiša svaki točak, jer taj auto mene odvodi od njega..Pošto psi imaju ipak kraće pamćenje nemoguće je da pamti još naš prošlogodišnji greh.

Evo, upravo ga je odveo frizer/veterinar na tretman seronja se toliko uplašio da je bežao nazad u kuću jedva ga uhvatismo.

[đorđe geprat]

i dalje me drži gubitak maze. desi se da iznabrajam sva tri imena, da dohvatim sva tri povodca. u parku mi se malo - malo uslika u mozgu.

 

mala zver jede k'o zver. isprskana je i izmazana antibuvinom, u njušku su joj ubrizgana tri šprica paste protiv parazita, sutra idemo po vakcine. veterinarka mi je rekla da joj liči na labradorsko štene. valjda nije. gde ću sa tolikim čudom. u stanu je stanje vidljivo promenjeno. posvuda su novine po podu. lovim ga u upišavanju i proseravanju. savetovano mi je da ga častim kad pišne gde treba, da ga šljepnem novinom po dupetu kad se olakša na parketu/pločicama. postoje neke pelene namenjene tome. videću sutra.

 

lili i špica reže na njega kad im se približi. čudno mi je njihovo povlačenje iz dnevne sobe u kojoj se smestio mališa. jednostavno, ne dolaze. moram da ih pozovem a tada ga naširoko obilaze. a mogu da ga smažu u zalogaju.

[zmanic]

Jedan veoma poučan, ali ujedno i tužan tekst  prenosim sa Facebooka od gosp.Rade Dakica

 

ZIRUS VOM SIMBA – CAMP ( 1985. – 1992. )

 

"Zirusa sam prvi put video, mislim 1986. godine, na nekoj CACIB izlozbi pasa koja se odrzavala u Beogradu. Bio je veoma mlad, mozda je imao tek 9 ili 10 meseci, tek stasao za izlozbe pasa. Imao je prelepu crvenu boju sa belinama na vratu, nogama i glavi, a dlaka mu se sjajila i prelivala na suncanom junskom danu. Kada je izasao iz svog boksa, odmah je zaokupio paznju svih ljudi koji su bili oko ringa sa stafordima. Ne i bez razloga. Zirus je bio uvezen u Jugoslaviju iz jedne od najpoznatijih odgajivacnica tog vremena, iz cuvene " Simba camp " odgajivacnice, iz Nemacke.

Imao je neverovatno plemenitu pojavu i upadljivo se razlikovao svojim tipom od drugih pasa koji su toga dana bili na izlozbi. Bio je klasa.

 

Bilo je to davno,kada se ova rasa tek pocela pojavljivati na izlozbama u nasoj zemlji.

Ti prvi vlasnici, skoro da nisu nista znali u vezi staforda, u vezi rase koju drze. Cesto su ih poistovecivali sa pit bul terijerima, rasom koja je stvorena za borbe pasa, sto je potpuno pogresno.

I upravo, jedan od takvih je bio i Zirusov vlasnik, jedan poznati podgoricanin, koji je za Zirusa dao podebelu svotu novca.

Zirus je bio atrakcija u Podgorici ( tadasnjem Titogradu ). Skoro da niko nije imao psa takve rase u celoj Crnoj Gori i svi su zeleli da ga vide, dotaknu....

I umesto da se tom psu dive na pravi i istinski kuckarski nacin, njegovom soju i plemenitom rodovnom stablu , da gledaju u njemu predivnu zivotinju, mnogi su danima opsedali Zirusovog vlasnika moleci ga da ga pusti u borbu sa drugim psom, samo zato jer su negde naculi da je to rasa koja je fenomenalan borac, naravno mesajuci Zirusa i americke stafordske terijere, sa pit bul terijerima.

Prolazili su dani i dani, i Zirusov vlasnik prosto nije mogao da zivi od takvih predloga. Nije mogao da proseta Zirusa ulicom, a da mu neko ne predlozi borbu, a bilo je i onih koji su svoje pse istog trenutka pujdali na Zirusa, zeleci da se borba odigra istoga casa , ( ako je moguce ) na glavnom podgorickom korzou.

Zirusov vlasnik se branio koliko je mogao, odbijao ludacke predloge, ali su onda izazivaci presli na drugu taktiku vredjajuci Zirusovog vlasnika kako je on licno kukavica, kako je plasljiv, kako on nije " coek , no zenetina ", itd, itd, u vec prepoznatljivom crnogorskom maniru.

Naravno, igrali su na najtanje zice i bilo je samo pitanje trenutka kada ce Zirusov vlasnik prihvatiti neku opkladu i pokazati kako on nije strasljiv i kako je on " pravi crnogorac, svijetlog obraza ".

Tako se i desilo. Zakazana je borba. Vest je prostrujala celom Crnom Gorom. Svi su sa nestrpljenjem ocekivali taj dan, kao da ce boksovati Muhamed Ali.

Sve je uhvatila neka groznica pred taj mec. Svi su samo o tome pricali.

Bilo je to u nedelju, oko podne, u delu Podgorice koje se zove " Zabjelo ".

Jos od ranog jutra su pocele stizati kolone kola, kao da je neka fudbalska utakmica. Mesta za parking nigde nije bilo. Komsije su mislile da nije neka svadba, ili ne daj Boze neka sahrana.

Nesto im se cudno desavalo u kraju .

A u jednoj prostranoj basti, u privatnom dvoristu, bio je napravljen omaleni ring, improvizovan od nekih sklepanih dasaka i kanapa i zice.

Jedva se prolazilo od mase ljudi koja se sjatila da vidi taj nevidjeni okrsaj.

A Zirusov protivnik je bio ogromni sarplaninac, i sam nesrecnik , koji je citavog svog zivota bio vezan za neku oronulu kucicu, i koji je, sto zbog svoje zle sudbine i nesrecnog zivota, sto zbog sopstvene prirode i karaktera, bio kako besan i isto toliko agresivan, da niko nije smeo ni da kroci i priviri u dvoriste njegovog vlasnika. Nekoliko ljudi je vec bio izujedao i bio je u celom gradu poznat kao ogroman i opasan i agresivan pas. Svi su bili sigurni da ce samo svojom velicinom Zirusu uterati strah u kosti i da ce borba biti veoma brzo zavrsena u njegovu korist. Zaista su bili retki oni koji su se tog dana kladili na Zirusa. 

Sarplaninac je vec bio u borilackom ringu kada je vlasnik uveo i Zirusa. Zirus nije ni slutio sta ga ceka, niti je mogao da pretpostavi sta mu se sprema i sta se od njega ocekuje. Jedino je video publiku oko ringa koja je urlala i vikala i pravila nesnosnu galamu. To ga je cinilo pomalo nervoznim.

Gazda je sarplaninca jedva savladavao da odmah ne krene na Zirusa, ali cekao se sudijski znak.

Prvi udar je bio silovit i Zirus se odmah nasao na podu, u celjustima velike zveri.

Publika je bila u delirijumu. Vikali su iz sveg grla, navijali za ogromnog sarplaninca, i uzarenih ociju ocekivali Zirusov kraj.

U prvih nekoliko trenutaka sarplaninac se prosto poigravao sa Zirusom bacajuci njegovo telo sa jedne na drugu stranu ringa iskaljujuci na njemu sav svoj bes. Bio je nadmocniji, sto nije ni cudo, jer je bio vise nego duplo tezi od Zirusa.

Ali, nije se dugo odrzao takav odnos snaga. U Zirusu je proradio instinkt odrzanja i probudili su se davno uspavani geni pasa boraca.

Sarplaninac je sve teze i teze dahtao i svakoga sekunda je imao sve manje kondicije da nastavi borbu. Jednostavno, nije imao snage.

Zirus je polako ali sigurno preuzimao inicijativu i ubrzo je on bio na protivniku , a ovaj na ledjima.

Sada su vec likovali Zirusovi navijaci, koji su toliko vikali i bili odusevljeni da ih je cula cela Podgorica.

Niko nije verovao u taj prevrat. Sarplaninac je bio toliko nadmocan u pocetku.

Kako su sekunde prolazile, Zirus je bio sve opasniji. Pucao je od kondicije. Njegov vlasnik ga je dobro pripremio za borbu. Svaki misic je bio zategnut. Gde god je uhvatio sarplaninca otvorio mu je ranu.

Posle jednog jakog zahvata sarplaninac je glasno zacvileo. Rep mu je bio medju nogama. Jasno je bilo da je u velikom strahu. Izbegavao je borbu i gledao je samo nacin kako da pobegne iz ringa.

Svima je bilo jasno da je Zirus neprikosnoveni pobednik. 

Vlasnik sarplaninca je nevoljno pruzio ruku i predao borbu da spasi svog psa. 

Publika je aplaudirala. Bila je to prva Zirusova pobeda. Tako je postao veliki heroj i miljenik svih u gradu. Svi su samo o njemu pricali. Bili su odusevljeni njegovom hrabroscu i izdrzljivoscu.

To je nazalost izazvalo nove nevolje. Zirus je postao idol koji se jos vise morao dokazivati u novim borbama. Svi su hteli da pobede legendu Zirusa. 

Borbe su se samo redjale. Ko zna koliko ih je bilo. 

Njegovo telo, a posebno glava imala je bezbroj oziljaka od rana iz borbi. Dlaka mu nije vise imala onu finocu. Medjutim, s druge strane, on je postao brz kao munja. Imao je fantasticne reflekse .

Posedovao je izvanrednu inteligenciju i umeo je da procita svog protivnika i koje su mu namere. Postao je pravi, iskusni gladijator, koji je znao sve borilacke trikove.

Iz svake je borbe izlazio kao pobednik.

I dalje je obozavao svog vlasnika i nije propustao ni jednu priliku da se umiljava i da iskamci jos malo mazenja. On nije voleo da se bori, ali nije imao drugog izbora. Borba mu je bila nametnuta. Njegov gazda je to od njega zahtevao.

 

A onda, posle nekoliko dugih i iscrpljujucih godina, u gradu se pojavio novi borac. Bio je to pravi , cistokrvni pit bul terijer, uvezen iz Amerike, bas zbog Zirusa. 

Naravno, borba je bila neizbezna, ali ovoga puta sa losim ishodom za Zirusa.

Posle toliko pobeda, doziveo je svoj prvi poraz.

Izgubio je borbu, a samim tim i tron. Nije vise bio najjaci pas u Crnoj Gori.

Svi su se okrenuli novom pobedniku, a na Zirusa su svi zaboravili, pa cak i njegov sopstveni vlasnik. 

Zirus mu vise nije bio interesantan. Bio je gubitnik. On je zeleo samo pobede i nista vise. Razocarao se. Nije vise on bio u centru paznje, vec neko drugi...

Nije proslo mnogo, i Zirusa je odveo na selo kod svojih roditelja.

Nije vise hteo ni da ga gleda, ni da se mazi sa njime, ni da ga izvede u setnje. 

Odrekao ga se.

Bas nekako u to vreme, meni je uginuo jedan mladi , perspektivni pas, sa kojim sa nekoliko puta pobedio na jakim izlozbama . Bio sam veoma tuzan i depresivan i zeleo sam da sto pre kupim novog psa. A onda sam od nekih poznanika cuo za Zirusovu sudbinu.

Ja sam ga zavoleo jos od prvog trenutka kada sam ga video i kada sam cuo da bi ga vlasnik mozda i prodao , znao sam da ce biti moj.

Jedva sam docekao jutro, mislim da nisam ni spavao. Naravno, odmah sam zvao Podgoricu i iste noci krenuo po Zirusa. Secam se kao danas, bilo je jako toplo leto i meni se put do Podgorice oduzio kao nikad do tada. Nikad stici. Bio sam neverovatno uzbudjen. 

Kada sam sa Zirusovim vlasnikom otisao do njegovih roditelja na selo, Zirus nas je docekao na kapiji.

Opet sam imao onaj isti osecaj kao kada sam ga prvi put video. Bio je neverovatno plemenite pojave i nekoliko meseci na selu , sa dobrom hranom, sa dosta izlezavanja i spavanja, potpuno ga je oporavilo od iscrpljujucih borbi. Jedina uspomena bili su oziljci od protivnickih zuba.

Docekao nas je veseo, mahao je repom. Verovatno se bio uzeleo drustva. Nije ni slutio da cu mu ja biti novi gazda.

U Beograd sam se vratio vozom. Opet jedna neprospavana noc. Ali nije mi bilo tesko. Zirusova glava je spavala u mom narucju. Milovao sam ga cele noci, ceskao iz uveta, pricao sa njime.

I dalje nisam verovao da sam uspeo da dodjem do tako impresivnog i pre svega vrednog psa.

Njegov , vec bivsi vlasnik, i nije znao koliko je Zirus vredan. On je u njemu gledao samo borbenu masinu, a ne njegov izgled, pedigre, narav.

A mene su interesovale druge stvari. Ja sam zeleo da se Zirus takmici na izlozbama pasa u lepoti.

Znao sam da ima kvalitet i da ima velike sanse. On je bio potomak najboljih izlozbenih pasa u svetu i znao sam da svima onima koje interesuje odgajivanje pasa, izgled i lepota, Zirus moze mnogo da pruzi.

Odmah sam ga " glacnuo ", okupao, ocistio od buva, dao mu sve moguce vitamine, kupovao preparate za sjaj dlake, rane cistio i mazao kantarionovim uljem i obasipao ga ljubavlju svakoga casa. Redovno smo isli u setnje i veoma brzo smo se sprijateljili.

On je na moju ljubav uzvracao stostruko. Bio je i strasno posesivan, valjda plaseci se da me ne izgubi.

Prema ljudima, deci, stencima i kujama se odnosio fenomenalno, jedino je i dalje bio agresivan na druge muzjake, prisecajuci se vremena kada se borio u ringu.

Morao sam da budem veoma obazriv kada su drugi muzjaci u blizini, jer Zirus je uvek mislio da treba da se bori.

Na skoro sve izlozbe na koje sam ga odveo on je trijumfalno pobedio i ubrzo je ponovo postao legenda , ali u drugoj oblasti. Svi su se divili njegovoj lepoti i plemenitom izgledu. Razlikovao se od svih drugih pasa svojim tipom. Bio je nesto posebno.

Pobedio je na svim najjacim izlozbama u Jugoslaviji, u najjacim konkurencijama.

Svi su ga znali i postovali ga.

Nije proslo mnogo, a poceli su da dolaze iz svih krajeva Jugoslavije i da dovode svoje kuje na parenje kod Zirusa. Dolazili su cak i iz Ljubljane. I u celoj Rusiji se samo o njemu pricalo. Toliko se Zirusov glas daleko cuo. Mnogi su zeleli da ga dotaknu, fotografisu, pomaze. Bio je i na televiziji.

Imao je puno parenja, i dao je mnogo lepih stenadi koji su njegov dobar glas jos dalje sirili.

Njegovo ime je postalo sinonim za kvalitet.

Zirus je puno doprineo mnogim odgajivacima da poboljsaju kvalitet staforda u Jugoslaviji. 

A najvise je dao meni i to kroz druzenje i svoju veliku ljubav.

Bio je veliki prijatelj. I neverovatno inteligentan. Sa njim se moglo pricati.

 

Njegova bolest me je zatekla. Nikada nije pokazao ni jedan znak da ga nesto boli.

Jeste , vec je bio zasao u godine, ali delovao je vitalno.

A onda je poceo da kopni. Oslabio je, nije vise imao onu snagu. Osecao sam da ga gubim.

Videlo se to i po njemu. Povukao se u sebe, lezao je u svojoj kucici i nije mnogo zeleo da izlazi.

Kao da ga je bio sramota samoga sebe. Onakav gladijator i borac, a sad ?

Nekako je uz pomoc veterinara pregurao i tu zimu, a onda je doslo dugo ocekivano prolece. Sve je pupilo, mirisalo na novi zivot, na budjenje.

Nije mu bilo bolje. Blizio mu se kraj.

Jednog nedeljnog prepodneva, otisli smo na Dunav.

Slepovi su plovili, zaljubljeni su se drzali za ruke, galebovi su glasno graktali.

On je bio tu oko mene, vrzmao se , trckarao....

Tamo na sred Dunava, alasi su izvlacili neku veliku ribu. Mnogo ljudi se skupilo da vidi taj spektakl.

Bilo je interesantno.

Okrenuo sam se levo, desno, nije ga bilo kod mene.

Uplasio sam se. 

Zvao sam ga " Zirus, Zirus,..." - nije se odazivao.

Nisam znao sta da radim. Krenuo sam da ga trazim uzvodno. Nije ga bilo. Zvao sam ga ponovo. Uspanicio sam se.

Cuo se samo muk.

A onda, iza jednog zbuna, tu nedaleko od mene video sam ga sklupcanog.

Izgledao je kao da spava.

Umro je tiho i necujno, da nikoga ne remeti.

Tu , na dunavskoj obali sam ga i sahranio.

Nisam obelezio njegov grob, ali ja znam gde on lezi.

Samo ja.

I dan danas, i zauvek, kad god prodjem pored toga mesta secacu se tog divnog psa koji mi je mnogo toga lepog pruzio i kom sam pomogao da prozivi sigurnu starost nakon svega ruznog sto mu se u zivotu desilo.

On je postao legenda jos za svoga zivota, jer se nikada u zivotu nije predavao i jer je uvek isao do kraja. I kad treba ginuti i kad treba voleti.

Hiljadu puta mi se desilo da pozelim da i ja budem kao Zirus, da se nikada u zivotu ne predajem , da znam da se borim, i da znam da volim, ali cim bi nailazio na prvi ozbiljan problem, shvatao bih da to polazi za rukom samo velicinama.

 

Ljudskim ili psecim, svejedno.....

 

 

"

[halloween]

Shiwa sa 9 meseci :

 

Baš je lepotica.

[Frank Pembleton]

Jedan veoma poučan, ali ujedno i tužan tekst  prenosim sa Facebooka od gosp.Rade Dakica

 

ZIRUS VOM SIMBA – CAMP ( 1985. – 1992. )

 

"Zirusa sam prvi put video, mislim 1986. godine, na nekoj CACIB izlozbi pasa koja se odrzavala u Beogradu. Bio je veoma mlad, mozda je imao tek 9 ili 10 meseci, tek stasao za izlozbe pasa. Imao je prelepu crvenu boju sa belinama na vratu, nogama i glavi, a dlaka mu se sjajila i prelivala na suncanom junskom danu. Kada je izasao iz svog boksa, odmah je zaokupio paznju svih ljudi koji su bili oko ringa sa stafordima. Ne i bez razloga. Zirus je bio uvezen u Jugoslaviju iz jedne od najpoznatijih odgajivacnica tog vremena, iz cuvene " Simba camp " odgajivacnice, iz Nemacke.

Imao je neverovatno plemenitu pojavu i upadljivo se razlikovao svojim tipom od drugih pasa koji su toga dana bili na izlozbi. Bio je klasa.

 

Bilo je to davno,kada se ova rasa tek pocela pojavljivati na izlozbama u nasoj zemlji.

Ti prvi vlasnici, skoro da nisu nista znali u vezi staforda, u vezi rase koju drze. Cesto su ih poistovecivali sa pit bul terijerima, rasom koja je stvorena za borbe pasa, sto je potpuno pogresno.

I upravo, jedan od takvih je bio i Zirusov vlasnik, jedan poznati podgoricanin, koji je za Zirusa dao podebelu svotu novca.

Zirus je bio atrakcija u Podgorici ( tadasnjem Titogradu ). Skoro da niko nije imao psa takve rase u celoj Crnoj Gori i svi su zeleli da ga vide, dotaknu....

I umesto da se tom psu dive na pravi i istinski kuckarski nacin, njegovom soju i plemenitom rodovnom stablu , da gledaju u njemu predivnu zivotinju, mnogi su danima opsedali Zirusovog vlasnika moleci ga da ga pusti u borbu sa drugim psom, samo zato jer su negde naculi da je to rasa koja je fenomenalan borac, naravno mesajuci Zirusa i americke stafordske terijere, sa pit bul terijerima.

Prolazili su dani i dani, i Zirusov vlasnik prosto nije mogao da zivi od takvih predloga. Nije mogao da proseta Zirusa ulicom, a da mu neko ne predlozi borbu, a bilo je i onih koji su svoje pse istog trenutka pujdali na Zirusa, zeleci da se borba odigra istoga casa , ( ako je moguce ) na glavnom podgorickom korzou.

Zirusov vlasnik se branio koliko je mogao, odbijao ludacke predloge, ali su onda izazivaci presli na drugu taktiku vredjajuci Zirusovog vlasnika kako je on licno kukavica, kako je plasljiv, kako on nije " coek , no zenetina ", itd, itd, u vec prepoznatljivom crnogorskom maniru.

Naravno, igrali su na najtanje zice i bilo je samo pitanje trenutka kada ce Zirusov vlasnik prihvatiti neku opkladu i pokazati kako on nije strasljiv i kako je on " pravi crnogorac, svijetlog obraza ".

Tako se i desilo. Zakazana je borba. Vest je prostrujala celom Crnom Gorom. Svi su sa nestrpljenjem ocekivali taj dan, kao da ce boksovati Muhamed Ali.

Sve je uhvatila neka groznica pred taj mec. Svi su samo o tome pricali.

Bilo je to u nedelju, oko podne, u delu Podgorice koje se zove " Zabjelo ".

Jos od ranog jutra su pocele stizati kolone kola, kao da je neka fudbalska utakmica. Mesta za parking nigde nije bilo. Komsije su mislile da nije neka svadba, ili ne daj Boze neka sahrana.

Nesto im se cudno desavalo u kraju .

A u jednoj prostranoj basti, u privatnom dvoristu, bio je napravljen omaleni ring, improvizovan od nekih sklepanih dasaka i kanapa i zice.

Jedva se prolazilo od mase ljudi koja se sjatila da vidi taj nevidjeni okrsaj.

A Zirusov protivnik je bio ogromni sarplaninac, i sam nesrecnik , koji je citavog svog zivota bio vezan za neku oronulu kucicu, i koji je, sto zbog svoje zle sudbine i nesrecnog zivota, sto zbog sopstvene prirode i karaktera, bio kako besan i isto toliko agresivan, da niko nije smeo ni da kroci i priviri u dvoriste njegovog vlasnika. Nekoliko ljudi je vec bio izujedao i bio je u celom gradu poznat kao ogroman i opasan i agresivan pas. Svi su bili sigurni da ce samo svojom velicinom Zirusu uterati strah u kosti i da ce borba biti veoma brzo zavrsena u njegovu korist. Zaista su bili retki oni koji su se tog dana kladili na Zirusa. 

Sarplaninac je vec bio u borilackom ringu kada je vlasnik uveo i Zirusa. Zirus nije ni slutio sta ga ceka, niti je mogao da pretpostavi sta mu se sprema i sta se od njega ocekuje. Jedino je video publiku oko ringa koja je urlala i vikala i pravila nesnosnu galamu. To ga je cinilo pomalo nervoznim.

Gazda je sarplaninca jedva savladavao da odmah ne krene na Zirusa, ali cekao se sudijski znak.

Prvi udar je bio silovit i Zirus se odmah nasao na podu, u celjustima velike zveri.

Publika je bila u delirijumu. Vikali su iz sveg grla, navijali za ogromnog sarplaninca, i uzarenih ociju ocekivali Zirusov kraj.

U prvih nekoliko trenutaka sarplaninac se prosto poigravao sa Zirusom bacajuci njegovo telo sa jedne na drugu stranu ringa iskaljujuci na njemu sav svoj bes. Bio je nadmocniji, sto nije ni cudo, jer je bio vise nego duplo tezi od Zirusa.

Ali, nije se dugo odrzao takav odnos snaga. U Zirusu je proradio instinkt odrzanja i probudili su se davno uspavani geni pasa boraca.

Sarplaninac je sve teze i teze dahtao i svakoga sekunda je imao sve manje kondicije da nastavi borbu. Jednostavno, nije imao snage.

Zirus je polako ali sigurno preuzimao inicijativu i ubrzo je on bio na protivniku , a ovaj na ledjima.

Sada su vec likovali Zirusovi navijaci, koji su toliko vikali i bili odusevljeni da ih je cula cela Podgorica.

Niko nije verovao u taj prevrat. Sarplaninac je bio toliko nadmocan u pocetku.

Kako su sekunde prolazile, Zirus je bio sve opasniji. Pucao je od kondicije. Njegov vlasnik ga je dobro pripremio za borbu. Svaki misic je bio zategnut. Gde god je uhvatio sarplaninca otvorio mu je ranu.

Posle jednog jakog zahvata sarplaninac je glasno zacvileo. Rep mu je bio medju nogama. Jasno je bilo da je u velikom strahu. Izbegavao je borbu i gledao je samo nacin kako da pobegne iz ringa.

Svima je bilo jasno da je Zirus neprikosnoveni pobednik. 

Vlasnik sarplaninca je nevoljno pruzio ruku i predao borbu da spasi svog psa. 

Publika je aplaudirala. Bila je to prva Zirusova pobeda. Tako je postao veliki heroj i miljenik svih u gradu. Svi su samo o njemu pricali. Bili su odusevljeni njegovom hrabroscu i izdrzljivoscu.

To je nazalost izazvalo nove nevolje. Zirus je postao idol koji se jos vise morao dokazivati u novim borbama. Svi su hteli da pobede legendu Zirusa. 

Borbe su se samo redjale. Ko zna koliko ih je bilo. 

Njegovo telo, a posebno glava imala je bezbroj oziljaka od rana iz borbi. Dlaka mu nije vise imala onu finocu. Medjutim, s druge strane, on je postao brz kao munja. Imao je fantasticne reflekse .

Posedovao je izvanrednu inteligenciju i umeo je da procita svog protivnika i koje su mu namere. Postao je pravi, iskusni gladijator, koji je znao sve borilacke trikove.

Iz svake je borbe izlazio kao pobednik.

I dalje je obozavao svog vlasnika i nije propustao ni jednu priliku da se umiljava i da iskamci jos malo mazenja. On nije voleo da se bori, ali nije imao drugog izbora. Borba mu je bila nametnuta. Njegov gazda je to od njega zahtevao.

 

A onda, posle nekoliko dugih i iscrpljujucih godina, u gradu se pojavio novi borac. Bio je to pravi , cistokrvni pit bul terijer, uvezen iz Amerike, bas zbog Zirusa. 

Naravno, borba je bila neizbezna, ali ovoga puta sa losim ishodom za Zirusa.

Posle toliko pobeda, doziveo je svoj prvi poraz.

Izgubio je borbu, a samim tim i tron. Nije vise bio najjaci pas u Crnoj Gori.

Svi su se okrenuli novom pobedniku, a na Zirusa su svi zaboravili, pa cak i njegov sopstveni vlasnik. 

Zirus mu vise nije bio interesantan. Bio je gubitnik. On je zeleo samo pobede i nista vise. Razocarao se. Nije vise on bio u centru paznje, vec neko drugi...

Nije proslo mnogo, i Zirusa je odveo na selo kod svojih roditelja.

Nije vise hteo ni da ga gleda, ni da se mazi sa njime, ni da ga izvede u setnje. 

Odrekao ga se.

Bas nekako u to vreme, meni je uginuo jedan mladi , perspektivni pas, sa kojim sa nekoliko puta pobedio na jakim izlozbama . Bio sam veoma tuzan i depresivan i zeleo sam da sto pre kupim novog psa. A onda sam od nekih poznanika cuo za Zirusovu sudbinu.

Ja sam ga zavoleo jos od prvog trenutka kada sam ga video i kada sam cuo da bi ga vlasnik mozda i prodao , znao sam da ce biti moj.

Jedva sam docekao jutro, mislim da nisam ni spavao. Naravno, odmah sam zvao Podgoricu i iste noci krenuo po Zirusa. Secam se kao danas, bilo je jako toplo leto i meni se put do Podgorice oduzio kao nikad do tada. Nikad stici. Bio sam neverovatno uzbudjen. 

Kada sam sa Zirusovim vlasnikom otisao do njegovih roditelja na selo, Zirus nas je docekao na kapiji.

Opet sam imao onaj isti osecaj kao kada sam ga prvi put video. Bio je neverovatno plemenite pojave i nekoliko meseci na selu , sa dobrom hranom, sa dosta izlezavanja i spavanja, potpuno ga je oporavilo od iscrpljujucih borbi. Jedina uspomena bili su oziljci od protivnickih zuba.

Docekao nas je veseo, mahao je repom. Verovatno se bio uzeleo drustva. Nije ni slutio da cu mu ja biti novi gazda.

U Beograd sam se vratio vozom. Opet jedna neprospavana noc. Ali nije mi bilo tesko. Zirusova glava je spavala u mom narucju. Milovao sam ga cele noci, ceskao iz uveta, pricao sa njime.

I dalje nisam verovao da sam uspeo da dodjem do tako impresivnog i pre svega vrednog psa.

Njegov , vec bivsi vlasnik, i nije znao koliko je Zirus vredan. On je u njemu gledao samo borbenu masinu, a ne njegov izgled, pedigre, narav.

A mene su interesovale druge stvari. Ja sam zeleo da se Zirus takmici na izlozbama pasa u lepoti.

Znao sam da ima kvalitet i da ima velike sanse. On je bio potomak najboljih izlozbenih pasa u svetu i znao sam da svima onima koje interesuje odgajivanje pasa, izgled i lepota, Zirus moze mnogo da pruzi.

Odmah sam ga " glacnuo ", okupao, ocistio od buva, dao mu sve moguce vitamine, kupovao preparate za sjaj dlake, rane cistio i mazao kantarionovim uljem i obasipao ga ljubavlju svakoga casa. Redovno smo isli u setnje i veoma brzo smo se sprijateljili.

On je na moju ljubav uzvracao stostruko. Bio je i strasno posesivan, valjda plaseci se da me ne izgubi.

Prema ljudima, deci, stencima i kujama se odnosio fenomenalno, jedino je i dalje bio agresivan na druge muzjake, prisecajuci se vremena kada se borio u ringu.

Morao sam da budem veoma obazriv kada su drugi muzjaci u blizini, jer Zirus je uvek mislio da treba da se bori.

Na skoro sve izlozbe na koje sam ga odveo on je trijumfalno pobedio i ubrzo je ponovo postao legenda , ali u drugoj oblasti. Svi su se divili njegovoj lepoti i plemenitom izgledu. Razlikovao se od svih drugih pasa svojim tipom. Bio je nesto posebno.

Pobedio je na svim najjacim izlozbama u Jugoslaviji, u najjacim konkurencijama.

Svi su ga znali i postovali ga.

Nije proslo mnogo, a poceli su da dolaze iz svih krajeva Jugoslavije i da dovode svoje kuje na parenje kod Zirusa. Dolazili su cak i iz Ljubljane. I u celoj Rusiji se samo o njemu pricalo. Toliko se Zirusov glas daleko cuo. Mnogi su zeleli da ga dotaknu, fotografisu, pomaze. Bio je i na televiziji.

Imao je puno parenja, i dao je mnogo lepih stenadi koji su njegov dobar glas jos dalje sirili.

Njegovo ime je postalo sinonim za kvalitet.

Zirus je puno doprineo mnogim odgajivacima da poboljsaju kvalitet staforda u Jugoslaviji. 

A najvise je dao meni i to kroz druzenje i svoju veliku ljubav.

Bio je veliki prijatelj. I neverovatno inteligentan. Sa njim se moglo pricati.

 

Njegova bolest me je zatekla. Nikada nije pokazao ni jedan znak da ga nesto boli.

Jeste , vec je bio zasao u godine, ali delovao je vitalno.

A onda je poceo da kopni. Oslabio je, nije vise imao onu snagu. Osecao sam da ga gubim.

Videlo se to i po njemu. Povukao se u sebe, lezao je u svojoj kucici i nije mnogo zeleo da izlazi.

Kao da ga je bio sramota samoga sebe. Onakav gladijator i borac, a sad ?

Nekako je uz pomoc veterinara pregurao i tu zimu, a onda je doslo dugo ocekivano prolece. Sve je pupilo, mirisalo na novi zivot, na budjenje.

Nije mu bilo bolje. Blizio mu se kraj.

Jednog nedeljnog prepodneva, otisli smo na Dunav.

Slepovi su plovili, zaljubljeni su se drzali za ruke, galebovi su glasno graktali.

On je bio tu oko mene, vrzmao se , trckarao....

Tamo na sred Dunava, alasi su izvlacili neku veliku ribu. Mnogo ljudi se skupilo da vidi taj spektakl.

Bilo je interesantno.

Okrenuo sam se levo, desno, nije ga bilo kod mene.

Uplasio sam se. 

Zvao sam ga " Zirus, Zirus,..." - nije se odazivao.

Nisam znao sta da radim. Krenuo sam da ga trazim uzvodno. Nije ga bilo. Zvao sam ga ponovo. Uspanicio sam se.

Cuo se samo muk.

A onda, iza jednog zbuna, tu nedaleko od mene video sam ga sklupcanog.

Izgledao je kao da spava.

Umro je tiho i necujno, da nikoga ne remeti.

Tu , na dunavskoj obali sam ga i sahranio.

Nisam obelezio njegov grob, ali ja znam gde on lezi.

Samo ja.

I dan danas, i zauvek, kad god prodjem pored toga mesta secacu se tog divnog psa koji mi je mnogo toga lepog pruzio i kom sam pomogao da prozivi sigurnu starost nakon svega ruznog sto mu se u zivotu desilo.

On je postao legenda jos za svoga zivota, jer se nikada u zivotu nije predavao i jer je uvek isao do kraja. I kad treba ginuti i kad treba voleti.

Hiljadu puta mi se desilo da pozelim da i ja budem kao Zirus, da se nikada u zivotu ne predajem , da znam da se borim, i da znam da volim, ali cim bi nailazio na prvi ozbiljan problem, shvatao bih da to polazi za rukom samo velicinama.

 

Ljudskim ili psecim, svejedno.....

 

 

"

   

[zmanic]

Bilo bi dobar sinopsis za neki odličan film.

[ToniAdams]

Kakav govnarski tekst o govnaru za kog su govna da jede a ne da ima psa

[Frank Pembleton]

Kakav govnarski tekst o govnaru za kog su govna da jede a ne da ima psa

?

[ToniAdams]

procitao sam malo posle dela gde majstora iscimaju crnogorcine da pusti psa u klanje tako sto mu recu da je zena.

i onda sledi vrlo detaljan opis borbe sa sarplanincem, gde sam pravo popizdeo i prekinuo, buduci da takve stvari moze da opisuje samo bolesna osoba.

meni dovoljno.

[Musky]

Stigla Neva:

 

 

Ne volimo baš da se slikamo...

Madre mia...kakvu krasnu glavu ima ovo kuče...puj..puj.

Vodi ovo na fax da je crtaju po vasceli semestar.

[Musky]

 

Paco Rabanne Franstal's Nautilus ...i obožava da se slika.

[Frank Pembleton]

procitao sam malo posle dela gde majstora iscimaju crnogorcine da pusti psa u klanje tako sto mu recu da je zena.

i onda sledi vrlo detaljan opis borbe sa sarplanincem, gde sam pravo popizdeo i prekinuo, buduci da takve stvari moze da opisuje samo bolesna osoba.

meni dovoljno.

Nista nisi shvatio...

[ToniAdams]

jebiga, tu si ti mudrijas da mi ukazes na prave vrednosti.