Beograd

[dig_chohano]

Jbg, meni čak malo žao. Voleo sam onu memljivu salu i stolice na kojima dupe umre pre kraja uvodne špice.

[Kampokei]

Ma da ima volje, bilo bi i nacina da ta sala i dalje ima neku slicnu namenu. Ovako, tipujem na neki klub ili restoran.

[kim_philby]

ponekad sam umoran kao prebijen

Spomenici napolje iz parka! - Uoči otvaranja Tašmajdanskog parkaAzerbejdžanska vlada je donirala dva miliona evra za rekonstrukciju Tašmajdanskog parka u Beogradu, a uz to i dva spomenika: Gaidaru Aliyevu, postsovjetskom autoritarnom predsedniku i demokrati slobodnog tržišta, koji je u sastavu tašmajdanskog parka,... i spomenik azerbejdžanskom kompozitoru Uzeyiru Hajibeyovu koji će biti postavljen u Novom Sadu. Razmena ovog tipa spomenika, simboličnih idealizovanih reprezenata Azerbejdžana, postala je svojevrsna praksa poslednjih godina, vođenjem kulturne politike pozdravnih poklona koja je razvijena preko delovanja Fondacije Gaidar Aliyev. Tako su spomenici Gaidaru Aliyevu već postavljeni u Kijevu, Tbilisiju ali i u jednoj od prestonica Evropske unije, u Bukureštu. Gradska agencija za imenovanje trgova i ulica odobrila je postavljanje spomenika u Beogradu početkom 2010, uz odluku da se u parku postavi i spomenik jednom srpskom nacionalnom heroju - piscu Miloradu Paviću. Kako bi se za nove spomenike obezbedila bolja vidljivost u parku ostvaren je i kontinuitet sa praksom seče platana u Bulevaru revolucije. Tom prilikom posečeno je novih 120 stabala višedecenijskog drveća. Postavljanje spomenika, kao amblematskog otelovljenja moći i podsećanja, u javni prostor i javnim novcem čin je koji se tiče svih građana, ali dijalog sa stanovništvom je i ovog puta izostao. Dominacija nad prostorom je fundamentalni izvor društvene moći u svakodnevnom životu. Fenomen javnog prostora kao fizičkog urbanog prostora u asocijativnoj je vezi sa fenomenom javne sfere, koja predstavlja koncept demokratske vladavine i društvenog samoodređenja. Javni prostor je prostor medijacije između društva i države; prema tome, on je centralno mesto organizovanja javnog mnjenja; u tom prostoru pojedinci mogu da se sretnu i javno razgovaraju o stvarima od opšteg značaja. Ipak, taj utopijski javni prostor nikada nije u potpunosti ostvaren. Javni prostor je oduvek, kako u savremenom, tako i u ranijim istorijskim kontekstima, u velikoj meri bio regulisan hegemonijom vladajuće klase. Danas je u pitanju redefinisana javna sfera kao scena na koju su postavljene privatne drame vladajuće oligarhije. Odluke o postavljanju spomenika u parku oduzimanjem mogućnosti stanovnicima Srbije i Beograda da utiču na procese ispunjavanja i označivanja javnog prostora ukazuju na činjenicu da je ideja demokratije koja se zagovara postala ništa drugo do prazan označitelj. Pisanje peticija ne pomaže. Grupa građana je to već pokušala u junu 2010. Takav gest ukazuje na imitaciju demokratije koju živimo. Ona je utemeljena na zapadnom neokolonijalnom, neoliberalnom modelu koji propagira Evropska unija, koji je kroz svoje institucije blisko povezan s promocijom slobodnog tržišta i kapitalizma. Takva demokratija je zapravo sinonim za kapitalizam. Ekonomski interesi (manjinske) nove oligarhije, koja funkcioniše u sprezi krupnog kapitala i političkih partija, postali su imperativ koji kroz radikalnu institucionalizaciju sprovode potčinjavanje života i proizvode višak vrednosti. Radi se o tome da neoliberalni kapitalistički društveni sistem funkcioniše tako što se fokusira na eksploataciju radne snage, dok u isto vreme odbija da plati troškove koji se tiču degradiranja životne sredine i društvene reprodukcije. To je model političkog upravljanja koji ne preza od upotrebe nasilja radi regulisanja socijalnih konflikata i stanovništva uopšte, u kojem smo svi potencijalni drugi, marginalizovani i isključeni, u kojem je sam život postao zalog. Jasno je da danas javni prostor ne postoji kao fiksni fizički prostor. Javni prostor je postao efemerna pojava i pojavljuje se i ostvaruje samo pod određenim uslovima. Simulakrumi javnog prostora u kojima živimo postaju zaista javni domen samo kada su okupirani u revoltu. U proizvodnji javnog prostora u tašmajdanskom parku u Beogradu angažovale su se dve umetničko-aktivističke inicijative, Turoristička agencija i Svetska komunalna baština, 26. i 27. decembra 2010. godine. Akcija „Hvala za naftu“ izvedena je kao svečano otkrivanje privremenog spomenika čiji postament, umesto tri metra visoke figure Gaidara Aliyeva, nosi kantu za naftu, dok su akciju Svetske komunalne baštine izveli umetnici maskirani u lampe na naftu i bistu Alyjeva sa širokim osmehom. Tokom izvođenja ovih akcija umetnici su nosili i parole: Koliko barela po spomeniku?, Ko šiša park, daj nam naftu, Nagorno-Karabah je Srbija, Hvala gospodine Azerbejdžan, Stop oligarhiji, Spomenici napolje iz parka. Politizovani činovi kulturalne razmene u ovim akcijama pokazuju da je gest koji je vlast sprovela u parku efekat šireg ekonomsko-društveno-političkog konteksta i uspostavljenih odnosa. Zajednički imenitelj obe akcije je nafta. Nafta je jedan od centralnih pokretača globalne kapitalističke ekonomije. Azerbejdžan funkcioniše kao država-naftna kompanija. Kaspijska nafta ima svoju dugu istoriju borbe za moć i kontrolu tog dragocenog resursa, koja seže do Prvog svetskog rata, kada su se Nemci okrenuli Azerbejdžanu kako bi obnovili svoje zalihe nafte neophodne za vođenje rata. Baku je pao u sovjetske ruke i tako je Nemačka bila primorana na kapitulaciju, novembra 1918. Tokom Drugog svetskog rata Hitler je nastavio kampanju osvajanja kavkaske regije bogate mineralnim rezervama. Zahvaljujući sovjetskim snagama Hitler je i tada morao da odustane. Azerbejdžan i azerbejdžanska nafta su do 1991. godine bili u sklopu Sovjetskog saveza. Nakon proglašenja nezavisnosti, Azerbejdžan je uz pomoć ulaganja sa Zapada osavremenio i intenzivirao eksploataciju svojih mineralnih zaliha, a danas je jedan od najvećih snabdevača Evropske unije naftom. Svi naftni fondovi u Azerbejdžanu su pod kontrolom države tj. predsednika. Članovi vlade distribuiraju ekonomske usluge sistemom ličnih veza koje dele u zamenu za lojalnost. Kontrola političkih procesa je u ovoj zemlji esencijalna za očuvanje kontrole nad naftnim bogatstvom. Na to ukazuje i stroga kontrola medija koja postoji u toj zemlji, ali još evidentnije i masovna hapšenja i represija sprovedena nad građanima Azerbejdžana tokom pokušaja organizacije mirnih opozicionih protesta u Bakuu aprila ove godine. Kako bi se shvatili odnosi moći u savremenom globalizovanom svetu potrebno je izbeći zamku moralizatorskih kritika. Korumpirani režimi poput onog porodice Aliyev karakteristika su celog kapitalističkog društva i nisu samo pojedinačni slučaj loše vladavine. Korupcija je modus vivendi kapitalizma i svako propagiranje dobre vladavine bez korupcije u kapitalizmu samo skreće pažnju sa mišljenja potencijalnih pravednijih društvenih alternativa. Spomenik Miloradu Paviću ne čini situaciju nimalo drugačijom. Pavić, autor poznatog književnog hita Hazarski rečnik, poznat je i po tome što je osamdesetih godina kao javna ličnost sa puno žara promovisao ratno-huškački nacionalizam. Otvoreno je podržavao politiku Slobodana Miloševića i govorio o ugroženom srpstvu i pravoslavlju. Ideja o neophodnosti ostanka svih Srba u okviru jedne države, koju je razvijao i u Hazarskom rečniku, bila je sastavni deo njegove retorike. Propagiranje nacionalizma, ideologije koju odlikuje isključivost i nekritičko veličanje sopstvene nacije u projektu legitimacije političke vladavine, kao oblika društvene i političke emancipacije i kolektivnog oslobađanja od poznobirokratskog realsocijalizma, u stvari je predstavljalo samo paravan za reorganizaciju vlasničkih odnosa, od društvenog ka privatnom vlasništvu i prelazak u kaptalistički oblik proizvodnje. Ta propaganda je učestvovala u konstruisanju ideje etničkog rata koji sa interesima naroda i narodnosti Jugoslavije nije imao nikakve veze. Stanovništvo je u tom sukobu bilo predmet direktnog sprovođenja nekro-kapitalističke moći. Njihovi životi žrtvovani su ekonomskim i političkim interesima ekonomske i političke elite. Propagiranje srpskog nacionalizma samo je fasada. Njime se država služi kao homogenizujućim faktorom koji joj pomaže da nastavi politiku izrabljivanja i subordinacije većine stanovništva. I Srbija i Azerbejdžan koriste istu strategiju držanja svog stanovništva u pokornosti nacionalnom politikom koju vode: Azerbejdžan u oblasti Nagorno-Karabah u kojoj traje višegodišnji etnički sukob sa jermenskom populacijom koja traži odvajanje ove teritorije iz države u čijem se sastavu trenutno nalazi, a Srbija svojom politikom u odnosu na Kosovo. Iz šire geopolitičko-ekonomske perspektive svi pseudo-nacionalni i pseudo-religijski sukobi samo su još jedna od strategija globalnog kapitalizma u cilju segmentacije rada i onemogućavanja organizovanog otpora u cilju stvaranja alternative postojećem izrabljivačkom društvu. Postsocijalistička tranzicija i sveopšta rapidna privatizacija svih aspekata naših života omogućava i apsolutnu privatizaciju javnog prostora tašmajdanskog parka i plasiranje poruka sa nacionalističkim i neoliberalno kapitalističkim predznakom. Unutar tih procesa danas je teško videti ono što je zajedničko iako je ono svuda oko nas. Neoliberalna politika svuda privatizuje zajedničko pod plaštom demokratije, a cela poenta je u tome je da se istinska demokratija ne može zamisliti drugačije do kroz participaciju u zajedničkom. Svečano otvaranje parka u Beogradu uz ceremonijalni ritual koji će uveličati predsednik Boris Tadić i predsednik Azerbejdžana Ilham Aliyev najavljen je za početak juna. Vreme je za kolektivnu akciju. Park pripada svima nama i ne smemo ga prepustiti vladajućoj oligarhiji. Zaustavimo zajedno kapitalističku eksproprijaciju zajedničkog! Ana Vilenica 1. jun 2011.

[Alphons]

Odaklen je tekst ?

[MancMellow]

Cenim da su sledeće biste u terazijskom tunelu donatora obnove istog ili ko donira za rekonstrukciju gazele po red statua sa svake strane, kao careva u Rimu...

[hazard]

Slusaj, kada bi ja bio milijarder, i kada bi recimo odlucio da dam masne pare da se u Beogradu recimo sagradi most, naravno da bi trazio da se moje ime uklese u isti velikim masnim, celicnim slovima. A to bi trazio ne zato sto sam egomanijak, nego zato da neki ljigavi beskorisni politicar taj most ne bi velicao kao sopstveno dostignuce.Tako da samo, napred, nek pise na svakom kontejneru ko ga je platio (kao oni sto ih je donirala EU svojevremeno), pa nek se vidi koliko su nasi politicari uopste sposobni da nesto sami urade.

[Ryan Franco]

Imate sjajan primer toga na česmi na Zelenjaku. Ona u ulici Kraljice Natalije, baš kod tezaga.

[čekmeže]

Odaklen je tekst ?

Eto ako niste znali Nemačka je kapitulirala zato što su boljševici zauzeli Baku. Možda je ostatak teksta sjajan, ne znam, ne razumem se u javni prostor ali džaba mu kad pročitaš ovakvu laž.

[pacey defender]

postsovjetskom autoritarnom predsedniku i demokrati slobodnog tržišta

kakva budalaština, autoru teksta se javljaju različiti glasovi u glavi.

[pacey defender]

U stilu Frederika Bastije :)

Predlog odluke o uvođenju jedinstvene cene krompira posted by Aleksandar Stevanović at Saturday, June 04, 2011 04JunGradonačelniku Beograda,Uvažavajući izuzetne zasluge na uvođenju reda u sferi taksi službe u Beogradu, kao i u sferi borbe protiv toksikomanije mladih, ovim javnim dopisom Vam dajemo predlog još jedne odluke koja je potpuno neustavna, ali koja će uvesti red na tržištu krompira u glavnom gradu.Već duže vremena je prisutna pojava da u Beogradu imamo broj prodavaca krompira koji je potpuno neodgovarajući potrebama dvomilionskog grada i gde pored onih koji godinama prodaju krompire postoji jedan broj divljih prodavaca kojima to nije primarno zanimanje. Višegodišnjim stručnim analizama eksperata za poljoprivredu utvrđeno je da je optimalan broj prodavaca krompira u Beogradu 1872 i da se treba početi sa izdavanjem licenci za prodaju krompira. Dalje, pored javašluka sa neadekvatnim brojem prodavaca krompira primećeno je veliko šarenilo cena, čime se kupci dovode u zabludu jer neki kupuju na Zelenjaku krompir za 100 dinara, dok se sličan krompir prodaje na Cvetkovoj pijaci za 90 dinara. Dalje, mnogi prodavci nude popust na količinu čime nelojalno konkurišu onima koji imaju jedinstvenu cenu krompira koji se ne prodaje na džakove. Da bi se stalo u kraj ovakvim praksama potrebno je utvrditi minimalnu cenu krompira koja bi iznosila 90 dinara po kilogramu i propisati kazne od 50.000 dinara za fizička, odnosno 15 miliona dinara za pravna lica koja daju popuste na količinu ili prodaju krompir jeftinije, posebno na kraju dana.Konačno, imajući u vidu da osnovci i srednjoškolci često konzumiraju sirov krompir da bi sebi podigli telesnu temperaturu i time neopravdano odsustvovali iz škole, naš predlog je da se svim građanima Beograda zabrani kupovina krompira u periodima u periodima 6-8h, odnosno 11-14h jer je tada najveća verovatnoća zloupotrebe krompira od strane mladih.U Beogradu, 4. junaU ime Tržišnog rešenjaAleksandar Stevanović

[Alphons]

Imam i ja neke nedoumice, pa da priupitam :

Azerbejdžanska vlada je donirala dva miliona evra za rekonstrukciju Tašmajdanskog parka u Beogradu, a uz to i dva spomenika: Gaidaru Aliyevu, postsovjetskom autoritarnom predsedniku i demokrati slobodnog tržišta, koji je u sastavu tašmajdanskog parka,... Postavljanje spomenika, kao amblematskog otelovljenja moći i podsećanja, u javni prostor i javnim novcem.

Jel spomenik doniran ili plaćen javnim novcem ?

Javni prostor je oduvek, kako u savremenom, tako i u ranijim istorijskim kontekstima, u velikoj meri bio regulisan hegemonijom vladajuće klase.Odluke o postavljanju spomenika u parku oduzimanjem mogućnosti stanovnicima Srbije i Beograda da utiču na procese ispunjavanja i označivanja javnog prostora ukazuju na činjenicu da je ideja demokratije koja se zagovara postala ništa drugo do prazan označitelj.

Ako je javni prosto oduvek bio regulisan hegemonijom vladajuće klase, kako to da je ovo oduzimanje mogućnosti da se utiče na procese ispunjavanja i označivanja javnog prostora ? Koliko zapravo javnost učestvuje u tome ?

Park pripada svima nama i ne smemo ga prepustiti vladajućoj oligarhiji.

Čemu patetika ?Ono što me najviše nervira je "vreme je za akciju" stav, koji nit je definisan, niti je autorka pomislila da možda, jebemliga, nije potreban. Bio sam sinoću u tom parku, i video da je tamo oko 11 uveče više ljudi nego što sam ikada video noću u parku. Sede pored fontane, pričaju, neki ludaci poput mene trče po trim stazi, neki se samo šetaju, ali bilo je prilično ljudi.

[hazard]

Spomenik je isto doniran, tj. oba spomenika.

[prima]

Koliko zapravo javnost učestvuje u tome ?

mislim da je u ovome problem. ne ucestvuje.

[Aće]

to isto rade i u novom sadu, uslov da daju pare je da se tim njihovim sta su vec, naprave spomenici

[Alphons]

mislim da je u ovome problem. ne ucestvuje.

Dobro, dakle javnost nikada ne učestvuje u ovakvim poduhvatima, ali je skandalozno što nije učestvovala ni sada, kada šta god da je rađeno nije plaćeno javnim novcima.Drugo, kako bi javnost mogla više da učestvuje u uređivanju javnih površina ? referendum za davanje imena svakoj ulici ? Edited June 6, 2011 by Alphons