Drugi svetski rat - opsta istorija

[nautilus]

pa ono, trebalo bi im odredjeno vreme da pripreme invaziju, recimo mesec dva, a priblizavala se zima. najranija opcija bi bila prolece 46, ali bi tada to vec bila zajednicka akcija sa amerikancma.

[Utvara]

Što ja volim ŠBBKBB hipotetičku raspravu alternativnih istorija... Čovek u visokom dvorcu...

 

Moram da kažem da sam saglasan sa Korkijem - nisu Rusi morali da budu dovoljno dobri, nego samo da budu bolji od protivnika. U avgustu '45 Japanci rade ono što nikada nisu, skidaju gaće, svega im je dosta, nisu imali nikakvog izgleda ni ranije, ni resursa za odbranu.

 

A to da "Rusi nisu znali kako se napada branjena obala" pričajte nekom drugom. Ameri su najviše voleli kad se Japanci utvrde  i plitko ušanče na obali, na maloj dubini odbrane, pa popiju brodsku artiljeriju od 15 cola, rakete i napalm, ošašave ih pre nego što se pešadija uopšte iskrca.

 

Mornarička pešadija je bio prestižan sovjetski rod, najbolje obučen i opremljen koji su imali, koji je izdržao nadmoćne nemačke udare '41 i '42, imao nekoliko uspeha, a bogami i neuspeha. 1945, posle svega onoga što su preživeli i kroz to preživljavanje naučili, nema sumnje ko bi izvukao deblji kraj.

 

Izgladneli japanski regruti i civli, žene i deca sa bambusovim štapovima, kojima iza leđa stoji Kempeitai?

Edited May 9, 2016 by Utvara

[vathra]

Нису американци имали 15 цола у употреби.

 

За операције у Манџурији прочитати од Гланца "August storm".

Курилска острва су била прилично утврђена.

[namenski]

pa ono, trebalo bi im odredjeno vreme da pripreme invaziju, recimo mesec dva, a priblizavala se zima. najranija opcija bi bila prolece 46, ali bi tada to vec bila zajednicka akcija sa amerikancma.

Otprilike tako, naravno u svetlu nemanja Bombe i grcevitog nastojanja Amerikanaca da navedu Sovjete da stupe u rat protiv Japana, a posle poraza Nemacke.

Jedini izgledan i razmatranja^tm vredan scenario^tm koji je i kod Sovjeta bio ovlas razmatran je da kad pocne americka invazija Japana, dakle verovatno neke 1946, pokusaju da iskoriste guzvu i prebace se preko Laperuza na Hokaido koji bi Japancima tada bio poslednja briga, naravno posto se obracunaju sa Japancima na Sahalinu.

Tako gledano, a s obzirom na sovjetske uzanse^tm, nema smisla prica o nekim grandioznim pripremama, teskocama oko iskrcavanja, itd, itd: to bi se dalo uraditi relativno malim snagama, obaska sto su tada Sovjeti nad tim delom 'ladno mogli da imaju apsolutnu nadmoc u vazduhu, dok Japanci na Hokaidu ne bi imali prakticno nista, dok bi toliko hvaljen japanski fanatizam, mislim na civile, brzo bio doveden u red uobicajenim sovjetskim metodama^tm.

Sve ostalo bi bila spekulacija: Bomba je promenila sve i to temeljno, ali bi bilo interesantno videti americku reakciju na sovjetski pokusaj da se dokopaju Hokaida ili njegovog dela.

Tesko da bi mogli (bez Bombe i zauzeti iskrcavanjem da japansko kopno, inace operacijom od koje su strahovito zazirali) da podviknu Sovjetima ili da odbiju tu vrstu pomoci ili 'pomoci', ali bi u tom slucaju gotovo sigurno imali nesto slicno Severnom Japanu i Juznom Japanu.

[bigvlada]

Совјетска трговачко-војна флота, јер јесте то била у том периоду, на Тихом океану је увећана неколико пута од 1941 до 1945. Већина помоћи која је долазила из Северне Америке је ишла преко Тихог океана, и лука у Владивостоку и Петропавловску-Камчатском, а не преко Мурманска или Архангелска, како се мисли. Спорији совјетски броодови су забрањени на Атлантику од стране савезника због немогућности да утекну немачким подморницама али су зато пребачени на Тихи океан, јер је јапанска морнарица била заокупљена другим стварима, пре свега удаљавање САД од руте живота за Јапан из Ј-И Азије,  пошто је имала пакт о неутралности са СССР, плус је била слабија под водом од немачке. Губици СССР су били мали и дешавало се да Јапанци само зауставе војну испоруку а не и цивилну. Било је неких потапања али је било и од пријатељске ватре подморница САД.

 

Овде не говорим да је СССР могао или није да изврши инвазију Јапан 1945, овде говорим о, пре свега, совјетској трговачкој флоти на Тихом океану, пошто си написао да није постојала.

 

Што се тиче инвазије, мислим да су Црвени могли из једноставног разлога: Јапан није имао више никакве ресурсе, што се видело и у Манџурији, где су Црвени за 7 дана поразили јапанску војску од скоро милион људи.

 

Što ja volim ŠBBKBB hipotetičku raspravu alternativnih istorija... Čovek u visokom dvorcu...

 

Moram da kažem da sam saglasan sa Korkijem - nisu Rusi morali da budu dovoljno dobri, nego samo da budu bolji od protivnika. U avgustu '45 Japanci rade ono što nikada nisu, skidaju gaće, svega im je dosta, nisu imali nikakvog izgleda ni ranije, ni resursa za odbranu.

 

A to da "Rusi nisu znali kako se napada branjena obala" pričajte nekom drugom. Ameri su najviše voleli kad se Japanci utvrde  i plitko ušanče na obali, na maloj dubini odbrane, pa popiju brodsku artiljeriju od 15 cola, rakete i napalm, ošašave ih pre nego što se pešadija uopšte iskrca.

 

Mornarička pešadija je bio prestižan sovjetski rod, najbolje obučen i opremljen koji su imali, koji je izdržao nadmoćne nemačke udare '41 i '42, imao nekoliko uspeha, a bogami i neuspeha. 1945, posle svega onoga što su preživeli i kroz to preživljavanje naučili, nema sumnje ko bi izvukao deblji kraj.

 

Izgladneli japanski regruti i civli, žene i deca sa bambusovim štapovima, kojima iza leđa stoji Kempeitai?

 

 

Naravno da je većina pomorskog transporta išla preko Vladivostoka. O tome čiji su bili brodovi se da raspravljati.  Ono čime su Sovjeti tada raspolagali nije ni približno bilo dovoljno da se izvrši invazija Hokaida. Da, tvrdim da nisu imali pojma o pomorsko-desantnim operacijama (da su znali kako se to radi ne bi išli na obuku u SAD), tražili su od Britanije da iskrca jednu diviziju i Norvežane blizu granice sa SSSR-om, u oblasti gde su Nemci imali premoć u vazduhu. Ni Amerikanci nisu imali pojma 1942. godine, Britancima je bio potreban Narvik (u stvari cela norveška kampanja) i posebno Dijep da bi shvatili gde škripi iako su pomorska nacija sa prethodnim iskustvom desanta na branjenu obalu. To je bila surova i krvava škola. 

 

Obična trgovačka mornarica je neupotrebljiva prilikom invazije, jedino što može da uradi je da iskrca ljudstvo u luci na keju (iskrcavanje opreme može da ide malo brže ako su dovoljno mudri da predvide bočna vrata za utovar i istovar). Bilo je slučajeva da su razarači uspeli da izbace komandose u luci ali i tu dolazi do velikih gubitaka. Ako nemaš luke, ili ih moraš zauzeti ili graditi veštačke kao one tipa Malberi. Još jedna mogućnost je padobranski desant na aerodrom u blizini luke ali i tu ima više problema. Potrebno je imati lokalnu prevlast u vazduhu kako bi transportni avioni mogli da dolaze, sleću i ponovo uzleću kako bi dopremili sledeću turu vojnika. Pogledajte samo koliko je bilo potrebno pre svega transportnih aviona a zatim jedrilica da bi se osvojio Krit. Nemci nisu uspeli da pomorskim putem pošalju pojačanja pre nego što se glavna bitka završila iako su imali prevlast u vazduhu. 

 

Naravno, uvek su mogli da prikupe sve što plovi i pošalju nešto vojske preko mora bez ikakve zaštite. Lake snage u vidu razarača i torpednih čamaca bi sve to poslale na dno (tj. onaj deo koji se ne bi prevrnuo). Da ne pričam o tome da ti i za takvu armadu sastavljenu od ribarskih brodova trebaju razarači, patrolni brodovi i torpedni čamci radi koordinacije svog tog sitnog brodovlja. 

 

Invazija preko mora na branjenu obalu nije nešto što se da improvizovati za nedelju dana kolike god bile rezerve u ljudstvu, tenkovima i artiljeriji. 

[bigvlada]

Elem, koga interesuje dotična problematika, evo jednog rada na temu:

 

 

I sažvakana verzija: https://en.wikipedia.org/wiki/Project_Hula

[namenski]

Naravno da je većina pomorskog transporta išla preko Vladivostoka. O tome čiji su bili brodovi se da raspravljati.  Ono čime su Sovjeti tada raspolagali nije ni približno bilo dovoljno da se izvrši invazija Hokaida. Da, tvrdim da nisu imali pojma o pomorsko-desantnim operacijama (da su znali kako se to radi ne bi išli na obuku u SAD), tražili su od Britanije da iskrca jednu diviziju i Norvežane blizu granice sa SSSR-om, u oblasti gde su Nemci imali premoć u vazduhu. Ni Amerikanci nisu imali pojma 1942. godine, Britancima je bio potreban Narvik (u stvari cela norveška kampanja) i posebno Dijep da bi shvatili gde škripi iako su pomorska nacija sa prethodnim iskustvom desanta na branjenu obalu. To je bila surova i krvava škola. 

 

Obična trgovačka mornarica je neupotrebljiva prilikom invazije, jedino što može da uradi je da iskrca ljudstvo u luci na keju (iskrcavanje opreme može da ide malo brže ako su dovoljno mudri da predvide bočna vrata za utovar i istovar). Bilo je slučajeva da su razarači uspeli da izbace komandose u luci ali i tu dolazi do velikih gubitaka. Ako nemaš luke, ili ih moraš zauzeti ili graditi veštačke kao one tipa Malberi. Još jedna mogućnost je padobranski desant na aerodrom u blizini luke ali i tu ima više problema. Potrebno je imati lokalnu prevlast u vazduhu kako bi transportni avioni mogli da dolaze, sleću i ponovo uzleću kako bi dopremili sledeću turu vojnika. Pogledajte samo koliko je bilo potrebno pre svega transportnih aviona a zatim jedrilica da bi se osvojio Krit. Nemci nisu uspeli da pomorskim putem pošalju pojačanja pre nego što se glavna bitka završila iako su imali prevlast u vazduhu. 

 

Naravno, uvek su mogli da prikupe sve što plovi i pošalju nešto vojske preko mora bez ikakve zaštite. Lake snage u vidu razarača i torpednih čamaca bi sve to poslale na dno (tj. onaj deo koji se ne bi prevrnuo). Da ne pričam o tome da ti i za takvu armadu sastavljenu od ribarskih brodova trebaju razarači, patrolni brodovi i torpedni čamci radi koordinacije svog tog sitnog brodovlja. 

 

Invazija preko mora na branjenu obalu nije nešto što se da improvizovati za nedelju dana kolike god bile rezerve u ljudstvu, tenkovima i artiljeriji. 

Da mi nesto rascistimo: sve ovo sto si napisao jeste tacno u teoriji, ali zapadnoj, i tacno je ukoliko se tice ne toliko slozenosti napada/iskrcavanja na branjenu obalu i - jos vise - ukoliko se radi o notornoj neupucenosti i nerazumevanja kontinentalaca u probleme mora i poslovanja na moru.

Ali, pod 1, previse insistiras na zapadnom vidjenju problema: stoji da je, na primer, iskrcavanje u Normandiji bilo jedan od najslozenijih poduhvata u istoriji ratovanja i stoji da je pripremano studiozno i uz brigu o sto manjim sopstvenim gubicima sto je postovanja vredno nastojanje ako se smetne sa uma da je za vreme tih priprema neko^tm na drugom kraju tog istog kontinenta morao da dobrano okrvavi gace ne bi li se akao sa ratnom masinom poznatom kao Wehrmacht i pridruzene firme.

Dobar deo angloamericke promocije^tm slozenosti poduhvata potice iz potrebe da se opere savest i opravda sopstveno cekanje da neko drugi - ipak i uprkos svemu - obavi veci deo posla, a impuls^tm za akciju dosao je kad se videlo da je djavo odneo salu i da su se oni drugi ipak primakli malo preblizu.

Pod 2. - dzaba ti insistiranje na razaracima, torpednim camcima, ovom ili onom: govorimo o Japanu 1945, spekulisemo naravno, ali - a o tome spora nema - govorimo o zemlji kojoj osim fanatizma nije preostalo skoro nista drugo s cim bi branila spostveno kopno.

Trebas nesto da znas - pre nego pocnes sa bocnim otvorima na brodovima i mogucnostima istovara - i o razlici izmedju zapadnih i sovjetskih standarda^tm kada je u pitanju savladjivanje velikih vodenih prepreka: po zapadnim standardima bi Djepar 1943. bio predjen posle jedno 6 meseci detaljnih priprema sa sve razmatranjima u stampi, dok je nacin na koji su to uradili Sovjeti do danas ostao nezabelezen i nedovoljno ocenjen.

To vazi i za Odru 1945. i za jos dobrih nekoliko desetina istocnoevropskih reka.

Naravno, reke nisu sto i moreuz izmedju Sahalina i Japana i naravno da sam se zezao/spekulisao na temu sovjetskog preskakanja preko istog, ali: nema govora da bi tamo Japan imao ikakva sredstva u vazduhu i/ili na moru da bi se suprotstavio eventualnom sovjetskom pokusaju da se preko moreuza prosto-naprosto - prevezu.

Pod kisobranom sopstvene nesravnjivo nadmocne avijacije, na primer.

I naravno, ako bi u toku bio istovremeni americki napad na japansko kopno dole, juznije.

Kao sto nema govora o tome da bi civilno stanovnistvo Hokaida moglo da se - pred sovjetskim metodama okupacije - utekne upraznjavanju fanatizma i nekog preteranog otpora.

Dakle, uz svu slozenost i potrebu da se postuju ogranicenja koje pomorske operacije namecu kopnenim, govorimo, zezamo se, na temu jedne hipoteticne situacije koja bi - da je do nje doslo - bila sve pre nego vojna ili pomorska: bila bi sovjetski pokusaj da se za male pare dokopaju dela japanskog kolaca.

Usput da ti kazem: nisu Sovjeti isli na obuku u SAD zato sto nisu imali pojma o pomorskodesantnim operacijama, nego zato sto su trebali da se upoznaju sa najnovijom opremom razvijanom za te svrhe.

Nisi, naime, mogao da im das neka od novorazvijenih sredstava, a da ih ne uputis u nacin njihove upotrebe: cisto sumnjam da se ne bi snasli sa onim sto imaju ili sto bi mogli da napabirce, ukljucujuci i slepove, naduvene unutrasnje kamionske gume ili splavove improvizovane od materijala nadjenog na licu mesta.

Morali bi, radi se o razlicitim standardima, kao sto rekoh.

 

I - mani se Krita, on sa celom pricom nema ama bas nikakve veze.

 

Edit: i da, zajebi te Cercilove/britanske price da Amerikanci nisu 1942. imali pojma o temi 

Avgusta 1942, dok je stari Vinston dramio i spremao Dijep, a i to preko one stvari i preko Kanadjana doduse, Amerikanci su  - nepunu godinu dana posle ulaska u rat - zapoceli Gvadalkanal, sa sve nizom poprilicno uspesnih iskrcavanja i pothranjivanja istih, bez da su celom svetu, a Sovjetima posebno, drzali predavanja o teskocama, neshvatljivim problemima sa kojima ce se jednog dana susresti, itd, itd...

Edited May 11, 2016 by namenski

[bigvlada]

Nova sredstva podrazumevaju novu taktiku, LSI i LST su bili nešto sasvim novo u odnosu na prethodne pomorsko-desantne operacije. 

 

Forsiranje reke nije tema, ne može da se poredi sa forsiranjem mora/moreuza. Čime će ih prevesti iz Vladivostoka/Sahalina/Mandžurije i gde iskrcati? Krit je itekako relevantan jer je bio prvi masovni prvenstveno padobranski desant. Kada nemaš dovoljno specijalizovanih brodova niti veštačkih luka, moraš osvojiti postojeće. 

 

Ako nije bilo dovoljno čorbe za avione i lako pomorsko brodovlje, bilo je sasvim dovoljno granata za obalsku artiljeriju, što se i dalo videti prilikom bitke za Kurilska ostrva i visine sovjetskih gubitaka. 

 

Gvadalkanal je bio toliko uspešan i toliko kratak da je zbog njega stvoren nov rod vojske, US Marine Corps. 

[namenski]

 

Gvadalkanal je bio toliko uspešan i toliko kratak da je zbog njega stvoren nov rod vojske, US Marine Corps. 

E, Vlado, Vlado  :(

USMC postoji negde od kraja 18. veka....

I predstavlja, osim nekoliko dogadjanja tokom WW2 i 1 tokom WW1, propagandno i medijski mozda najnaduveniju vojnu formaciju u istoriji, u svakom slucaju americki surogat francuske Legije stranaca, dakle instrumenta za uterivanje reda i demonstraciju sile tamo gde se to moglo.

Izuzimam period WW2 kada je - kao deo sveukupnog americkog ratnog napora - poprimio neke karakteristike koje je morao da poprimi tokom tog rata, pa i tada uz kasnije insistiranje na elitizmu i svastanesto.

Da ne gresim dusu, tokom WW2 je bio formacija koju je bilo moguce koristiti u ogranicenom obimu s obzirom na relativnu malobrojnost, dakle prilikom iskrcavanja preduzimanim u takoreci laboratorijskim uslovima, sto ce reci malo ostrvo 3 sa 3, na koje i da hoces ne mozes da iskrcas vise od ogranicenog broja ljudi.

Taj WW2 deo im je jedini koji ih vadi, mislim onako covecanski^tm: odabirom i obaveznom dobrovoljnoscu, bili su u neku ruku ono najbolje sto je Amerika tada imala i mogla da da, na stranu da su i neki od najvecih Amerikanaca dali svoj licni doprinos, pa je tako recimo sin Harija Hopkinsa poginuo kao marinac negde na Tihom okeanu...

Sve drugo je, inace, veoma, veoma problematicno i u najmanju ruku americki kontroverzno:

 

 

 

Pa je tako, na primer,  smesno sto ova vojska, kako joj ime kaze predvidjena i napravljena da se iskrcava na obalu branjenu od neprijatelja nije ucestvovala u najvecem i najodlucnijem iskrcavanju svetske istorije.

Onom u Normandiji, juna 1944. godine.

A kad si se vec vratio na Gvadalkanal: bilo ih je i tamo, ali nedovoljno, tako da su glavni posao tokom cele kampanje zavrsile jedinice kopnene vojske, obaska sto zaboravljas da se Gvadalkanal dogodio nepunih godinu dana od ulaska Amerike u rat, dok je Japan jos uvek bio pri sutu.

Slikana za film kao ni jedna vojska od kako je sveta i veka, ona je, naprosto, americki smesna: napori kratko osisanih marinaca, mislim na one kojima se mase ili vitla u ura-ura naporu da se pokaze i dokaze da je jednom marinac, uvek marinac najbolji borac koga je svet ikada video su – gledano ocima prosecnog evropskog vojnog obveznika u poslednjih 100 godina uporedivi jedino sa koreografisanim paintball zezanjem.

Ono oko cega se snimaju filmovi, serije, discovery emisije, sa sve post traumatskim i post stresom kratko osisanih nasih yes sir! momaka su uporedivi su sa danima odmora prosecnog evropskog pesadinca duboko u pozadini – od rovova Verdena, do zidina Staljingrada.

Pateticno – u evropskom smislu te reci.

I licemerno. Opet u (srednjo)evropskom smislu reci.

Nije da nije, paralele sa Legijom stranaca se namecu same od sebe: neki ljudi, nasi, koji ce za nas, negde, da urade neki posao kakav vec rade ljudske organizacije poznate kao vojske. Ima delova njihove istorije kojih se – kako je i red – ne secamo bas rado.

Kada su popularni marinci u pitanju, kongresna regulative iz 1798. izricito zabranjuje primanje ‘crnih’ i ‘Indijanaca’.

Jos aprila 1941. u americko predvecerje rata za slobodu i demokratiju i u sred americkih rasprava da se vojske, mornarice i vazduhoplovstva brze bolje razmnozavaju, pred Navy General Board general major Thomas Holcomb, 17. po redu komandant USMC i prvi marinac koji se dokopao cina generala, kaze:

If were a question of having a Marine Corps of 5,000 whites or 250,000 Negroes, I would rather have the whites.

Istini za volju, juna iste godine, FDR naredjuje (danas se to takozvano Executive Order #8802 smatra ihaha istorijskim dokumentom, itd, itd..) prijem crnih u marince: Gilbert (kome se danas i nadimak pamti) ‘Hashmark’ Johnson i Edgar J. Huff su prvi crni marinci, kasarna je Camp Montford Point, Jacksonville, N.C. Prvi od 2,000 obojenih pripadnika jedinice oznacene kao 51st Defense Battalion.

Dobrano odvojene od nedalekog Camp Lejeune gde im je izricito zabranjen pristup.

I u kome se za pogibiju za domovinu spremaju beli marinci.

Nije da nije: crne marinske jedinice ucestvuju u ratu: kao lucki radnici na od Japanaca oslobodjenim pacifickim ostrvima.

Americka strucna literatura i takozvana moderna, politicki korektna istoriografija takvu njihovu ulogu danas oznacavaju kao ‘provide critical logistical support’ pokazujuci na kakve je sve vratolomije spremna novokomponovana liberalna oslobodjena misao.

Crnih marinaca u WW2 bilo negde malo preko 19,000.

Oficira ni jednog.

Sve do izvesnog Frederick C. Branch-a koji je neki porucnicic postao novembra 1945. Da bi se dohvatio i Koreje.

I Vijetnama.

Takodje.

Za kraj, nagradno pitanje:

koja od donje 2 fotografije je filmska, a koja prava?

 

#1

 

#2

Edited May 12, 2016 by namenski

[Radoye]

Generalno (ali ne i iskljucivo), Evropa je za Amerikance bila armijski sou a Pacifik mornaricki. Otuda minimalno angazovanje marinaca (i mornaricke avijacije) u (uslovno receno) Evropi - ne secam se nijednog znacajnijeg nakon pocetnog iskrcavanja u S. Africi, a ujedno to je i razlog zbog cega su jedinice armije na pacifiku ono sto je bilo tamo bile podredjene mornarickoj komandi. Rivalstvo i nadgornjavanje medju razlicitim bransama americkih oruzanih snaga je i danas neverovatno, a u ono vreme je bilo jos jace, granici se sa totalno iracionalnim.

 

Dakle, USMC nije bio u Normandiji zato sto a) marinci nisu hteli da se potcine armijskoj komandi kako je to od njih zahtevano, i zato sto b) je armija htela da dokaze onim nakindjurenim sekapersama u plavim uniformama da umeju da odrade pomorski desant i bez njih.

 

Jednom recju - zbog gluposti.

[bigvlada]

Znaš vrlo dobro na šta mislim, imali su i avijaciju pre nego što je postala zvaničan, odvojen rod vojske.  :D

 

Jer ih je mornarica ostavila na cedilu.   Od tada, marinci moraju da imaju svoju pešadiju, svoju mornaricu, svoju avijaciju, svoje rakete (kod raketa je usledila vaspitna šljaga pa su malo iskulirali).

 

Posle Gvadalkanala su imali od većih bitaka Taravu, Ivo Džimu, Okinavu; do polovine 1945. godine su se izvežbali. 

 

Komonvelt je počeo sa Norveškom (Galipolje je bilo davno), Denkerkom (jeste da je bila evakuacija ali je to bio rudnik iskustava), Dijepom (tu su npr. naučili da nije lepo zarobljenike držati u bukagijama a i nije po ženevskoj konvenciji) Torčom (važna lekcija iz pakovanja ili kako su zubarske stolice završile na frontu kao esencijalna ratna oprema) dok su Haski i kasnije Italija već rađeni sa više rutine. 

 

Sa druge strane, Nemci su po sopstvenom priznanju bili na nivou planova Julija Cezara. Rusi kao izrazito kontinentalna sila nisu imali prilike da izvode tako složene desante i u tom obimu. Na Kurilima se garnizon od 50.000 ljudi predao, pitanje je da li bi ostrva bila osvojena da Japan nije kapitulirao. 

 

Za operacije na Pacifiku i jugoistočnoj Aziji se uzimao omjer od 3:1 pa sve do 10:1 u korist napadača da bi desant bio uspešan uz nadmoć u avijaciji i pomorskim snagama. Kada to nije bilo moguće obezbediti garnizon je jednostavno zaobilažen i ostavljen da gladuje. Rusi nisu imali brojčanu nadmoć u tom obimu. Nisu imali ni razvijenu logistiku (čak i bez zubarskih stolica) u tom obimu. Niti transportnih sredstava niti dovoljno obučenog ljudstva. Ni DD tenkove :D  . 

 

2 naravno, ovi prvi deluju kao sekta koja presreće ljude na parkingu ispred volmarta gde su upravo kupili COD Advanced warfare 3 limited edition. 

[vathra]

Додатак за совјетску инвазију и крај рата, од Оливера Стоуна:

http://www.latimes.com/opinion/op-ed/la-oe-stone-kuznick-hiroshima-obama-20160524-snap-story.html

 

President Obama’s visit to Hiroshima on Friday has rekindled public debate about the U.S. atomic bombings of Japan — one largely suppressed since the Smithsonian canceled its Enola Gay exhibit in 1995. Obama, aware that his critics are ready to pounce if he casts the slightest doubt on the rectitude of President Harry S. Truman’s decision to use atomic bombs, has opted to remain silent on the issue. This is unfortunate. A national reckoning is overdue.

Most Americans have been taught that using atomic bombs on Hiroshima and Nagasaki in August 1945 was justified because the bombings ended the war in the Pacific, thereby averting a costly U.S. invasion of Japan. This erroneous contention finds its way into high school history texts still today. More dangerously, it shapes the thinking of government officials and military planners working in a world that still contains more than 15,000 nuclear weapons.

Truman exulted in the obliteration of Hiroshima, calling it “the greatest thing in history.” America’s military leaders didn’t share his exuberance. Seven of America’s eight five-star officers in 1945 — Gens. Dwight Eisenhower, Douglas MacArthur and Henry Arnold, and Adms. William Leahy, Chester Nimitz, Ernest King and William Halsey — later called the atomic bombings either militarily unnecessary, morally reprehensible, or both. Nor did the bombs succeed in their collateral purpose: cowing the Soviets.

 

 

Leahy, who was Truman’s personal chief of staff, wrote in his memoir that the “Japanese were already defeated and ready to surrender…. The use of this barbarous weapon at Hiroshima and Nagasaki was of no material assistance in our war against Japan.” MacArthur went further. He told former President Hoover that if the United States had assured the Japanese that they could keep the emperor they would have gladly surrendered in late May.

It was not the atomic evisceration of Hiroshima and Nagasaki that ended the Pacific war. Instead, it was the Soviet invasion of Manchuria and other Japanese colonies that began at midnight on Aug. 8, 1945 — between the two bombings.

For months, Allied intelligence had been reporting that a Soviet invasion would knock Japan out of the war. On April 11, for example, the Joint Intelligence Staff of the Joint Chiefs of Staff predicted, “If at any time the USSR should enter the war, all Japanese will realize that absolute defeat is inevitable.”

 

The Americans, having broken Japanese codes, were aware of Japan’s desperation to negotiate peace with the U.S. before the Soviets invaded. Truman himself described an intercepted cable from July 18, 1945, as the “telegram from the Jap emperor asking for peace.” Indeed, Truman went to the mid-July summit in Potsdam to make sure that the Soviets were keeping their Yalta conference promise to come into the Pacific war. When Stalin gave him the assurance on July 17, Truman wrote in his diary, “He’ll be in the Jap War on August 15. Fini Japs when that comes about.” Truman reiterated this in a letter to his wife the next day: “We’ll end the war a year sooner now, and think of the kids who won’t be killed.”

In quickly routing Japan’s Kwantung army, the Soviets ruined Japan’s diplomatic and military end game: keep inflicting military losses on the U.S. and get Stalin’s help negotiating better surrender terms.

The atomic bombings, terrible and inhumane as they were, played little role in Japanese leaders’ calculations to quickly surrender. After all, the U.S. had firebombed more than 100 Japanese cities. Hiroshima and Nagasaki were just two more cities destroyed; whether the attack required one bomb or thousands didn’t much matter. As Gen. Torashirō Kawabe, the deputy chief of staff, later told U.S. interrogators, the depth of devastation wrought in Hiroshima and Nagasaki only became known “in a gradual manner.” But “in comparison, the Soviet entry into the war was a great shock.”

When Prime Minister Kantaro Suzuki was asked on Aug. 10 why Japan needed to surrender so quickly, he explained, “the Soviet Union will take not only Manchuria, Korea, Karafuto, but also Hokkaido. This would destroy the foundation of Japan. We must end the war when we can deal with the United States.” Japanese leaders also feared the spread of Soviet-inspired communist uprisings and knew the Soviets would not look kindly upon their paramount concerns — protecting the emperor himself and preserving the emperor system.

Truman understood the stakes. He knew the Soviet invasion would end the war. He knew assuring Japan about the emperor might also lead to surrender. But he decided to use the atomic bombs anyway.

While at Potsdam, Truman received a report detailing the power of the bomb tested July 16 at Alamogordo, N.M. Afterward he “was a changed man,” according to Winston Churchill. He began bossing Stalin around. And he authorized use of the bomb against Japan. If his newfound assertiveness at Potsdam didn’t show Stalin who was boss, Truman figured, Hiroshima certainly would.

Stalin got the message. Atomic bombs were now a fundamental part of the U.S. arsenal, and not just as a last resort. He ordered Soviet scientists to throw everything they had into developing a Soviet bomb. The race was on. Eventually, the two sides would accumulate the equivalent of 1.5 million Hiroshima bombs. And as Manhattan Project physicist I.I. Rabi astutely observed, “Suddenly the day of judgment was the next day and has been ever since.”

Oliver Stone is an Academy Award-winning writer and director. History professor Peter Kuznick is director of the Nuclear Studies Institute at American University. They co-authored the Showtime documentary series and book, “The Untold History of the United States.”

 

[bigvlada]

Šta su Japanci mislili i šta su Sovjeti bili u stanju da urade su dve različite stvari. U strahu su velike oči. 

[namenski]

Karl Mauss

ili, kakve veze ima jedan zubar sa jednim General der Panzertruppe, pa jos komandantom 7. Panzerdivision.

Emil Karl Hans Mauss
(1898 – 1959)

 

Ikona mehanizovanog, benzinskog rata: dr. med. dent. Karl Mauss.

 

Gimnazijalac, verovatno najmladji vojnik nemacke carske armije, nosilac Gvozdenog krsta jos u WW1.
U WW2 je zaradio, kao jedan od ukupno 27 zasluznih za celu Nemacku Viteski krst na gvozdeni krst sa hrastovim liscem, macevima, dijamantima.
Ritterkreuz des Eisernen Kreuzes mit Eichenlaub, Schwertern und Brillanten

Utoliko jaci zato sto su vecinu od pomenutih svega 27 komada za celu Nemacku pokupili oni sto lete i oni sto plove ispod vode, kopnena vojska, prasinari je imala da se itekako pomuci, na stranu to sto je vec postala medijski neatraktivna.

 

Gimnazijalac koji se 1914. sa 16 godina javio kao dobrovoljac, Jägerregiment 162, pa onda Flandrija, Soma, stigao je cak i da pomogne austrijskom savezniku protiv Italije, Isonzo pa malo Karpati...
I da postane najmladji oficir nemacke carske armije.
Losa vremena za vojnike, rodjene vojnike i sve ostale: 1922. napusta vojsku i zavrsava studije stomatologije.
Nemacka prica, ali i datumi koji govore za sebe: 1934. se aktivira sto bi se reklo – u Nemackoj se vojnicima smese bolja vremena – kapetan, Infanterieregiments 69, 1938. major.
I – krece karijera vojnika kakva se samo pozeleti moze: Poljska, Francuska, Sovjetski Savez....
1942. je pukovnik, provlaci se sa pohvalama kroz Kursk, 1943. da bi januara 1944. postao komandant 7. oklopne divizije kojom su pre njega – kako obavezno vole da naglase danasnji pomodni istoricari – komandovali jedan Rommel, Manteufel....
Samo, vremena vise nisu ista: nema vise jurnjave uzduz i popreko Evrope.
Istocna Pruska u zimu 1944/45 i Nemacka upoznaje kolone izbeglica izgubljene u snegu, a rat odjednom vise nije sve ono sto je bio – sada je sve cesce samo pokusaj da se spasu zivoti nevinih civila i suzbije crvena opasnost.

 

Nemacka je upoznala kolone civila koji beze, samo sto su ovog puta to nemacki nevini civili, a istorijsku cinjenicu da je tih godina bilo tesko ubediti ostatak sveta da postoji nesto kao sto je nevin Nemac danas sve cesce podvode.

Pod PC i slicno.
Onaj Nemac koji nije bas nizasta kriv, koji nista nije znao i koji je samo slusao naredjenja, bio veran zakletvi...

 

A i zarobljenici su nekako drugacije izgledali, zavisno od lokacije, 1 geopolitika takoreci:

 

 

Mislim na one koji su se predavali zapadno i one koje su zarobljavali istocno.

 

Istocna Pruska i velike batine: komadant 7. oklopne divizije gubi nogu.
Veliki vojnik cija karijera mozda bolje nego ikoja druga pokazuje svu ispraznost one sve modernije price da je Wehrmacht, eto, bio samo – vojska.
Nije bio samo vojska.
A Englezima zameraju sto ga, dok je bio u njihovom zarobljenistvu, nisu pustili da prisustvuje sahrani supruge umrle tih posleratnih godina.
Posle svega, ko je zeleo da mu zube opravlja nosilac Ritterkreuz des Eisernen Kreuzes mit Eichenlaub, Schwertern und Brillanten mogao je da potrazi u posleratnom Hamburgu ordinaciju zubara Mauss-a.
Takozvana privatna praksa i zov uniforme: General der Panzertruppe je trazio, pokusao da ponovo uskoci u uniformu, ovog puta onu Bundeswehr.
Odbijen je iz zdravstvenih razloga.

[namenski]

Moskva, 22. jun 1943...