Drugi svetski rat - opsta istorija

[Anduril]

Od mnogo razloga odgovornih za toliki odnos poginulih, politicki odnosi, civilna kontrola i sl su na poslednjem mestu.

čekajte ljudi, ozbiljno pričamo o "civilnoj kontroli" i "uticaju javnog mnjenja" kao bona fide konceptu u 2sr? pored nemačkih panzera koji krstare evropom? 

 

Cemu sluzi (pred)ratna propaganda?

 

Да, да, нарочито се питало кад и где ће бити дан "Д", знало је укупно 50 људи међу савезницима. Могу мислити колико би јавно мнење помогло и убрзало крај рата да је постављало питања. 

Не разумем шта причаш, гађаш у ништа, што би рекли алкари

 

O uticaju javnog mnjenja na pojedine operacije govoris samo ti iz tebi znanih razloga.

Ja pricam o uticaju javnog mnjenja na velike stvari - recimo, da li se ulazi u rat i zbog cega, da li ce Cercil ostati prajm minister ili Ruzvelt predsednik, da li ce biti komesarskog streljanja britanskih/americkih vojnika na frontu i tako...

[Prospero]

Pa sad, da su nemci desantirali jersey shore, prodrli preko apalaca i nagrnuli ka misisipiju uz einsatz grupe koje tamane civile u pozadini, pitam se kako bi se amerikanci ponasali.

 

Rat na zapadu i rat na istoku dva su sveta razlicita, a tu razlicitost su kreirali nemci svojim nastupom i ciljevima na ta dva fronta.

 

Na zapadu si se mogao igrati dzentlmena, na istoku ne. To naravno ne znaci da staljin nije svojom politikom dodatno kasapio svoju zemlju vec da su napori da se nemacki pohod zaustavi bili nuzno veci na istoku nego na zapadu.

 

Uostalom, namenski je lepo spomenuo verden, gde su francuzi voljno rotirali najveci deo svoje armije kako bi skoro cela prosla kroz "besmislenu" odbranu nekih tamo nebitnih rovova, da bi samo par meseci kasnije, pri kolapsu nivelove ofanzive, uredno streljali hiljade sopstvenih vojnika zbog dezerterstva.

[Anduril]

Pa sad, da su nemci desantirali jersey shore, prodrli preko apalaca i nagrnuli ka misisipiju uz einsatz grupe koje tamane civile u pozadini, pitam se kako bi se amerikanci ponasali.

...

 

Postalo moda na forumu da se sve relativizuje do besmisla samo sto realnost onda zna da udari frontalno. Staljin je Crvenu armiju kasapio mnogo pre rata a o odnosu prema drugima civilima da ne govorim.

Sledece sta ce iskociti je da je tako moralo da bi se staljinizam "nameski" opravdao. No, poenta je upravo u tome da nije i da je cak i jedna totalitarna armija mogla da bude mnogo efektivnija a istovemeno humanija bez Staljinove paranoje i pijanih Zukova.

[Prospero]

civilna kontrola i demokratski konsenzus plebsa su u 2sr bili luksuz koji su sebi mogli da priušte anglo-amerikanci i to prevashodno zbog toga što su morem bili odeljeni od hitlerovih divizija. oni kojima je nemački kunst krstario kroz provinciju su obično birali između nekoliko zlih opcija.

 

ja o staljinu reč lepu nisam rekao, ni inače ni sada, štaviše u postu iznad sam napisao da je sam dodatno kasapio svoju zemlju. naravno da je njegova psiha i zločinstvo unazadilo i crvenu armiju i zemlju i kreiralo uslove da imaju nepojmljive poraze u prvih godinu i kusur dana rata. i ne mislim da je njegovo ludilo bilo neophodni sastojak sovjetske pobede, manji samotnjak i paranoik od njega ne bi dozvolio da mu se desi onakav kolaps 41-42 a time bi i put ka pobedi bio lakši.

 

 

edit: žukov nije bio pijanica.

[Yoda]

Oko kasapljenja vojnog vrha od 1937. imate danas ozbiljne fajtove u ruskoj istoriografiji. Svaka strana ima svoje argumente.

 

Staljin je bio paranoik, ali istovremno brutalno pronicljiv i hladnokrvan tip koji je asketski  analizirao  svaki papir i oznacavao ga komentarima i bojicama. Na vojnom planu je pravio ozbiljne faulove, ali je u diplomatskoj i obavestajnoj igri bio tesko pobediv.

Edited April 14, 2014 by Yoda

[namenski]

...ali je u diplomatskoj i obavestajnoj igri bio tesko pobediv.

Mislis ovde i na procenu obavestajnih podataka o nemackoj nameri da se napadne SSSR?  :P

[Yoda]

Tu je bio samo previse racionalan, nije verovao da neko moze da bude toliko lud pa da napadne SSSR dok vodi rat sa VB. Obavestajne podatke o tome on ima poodavno.

[namenski]

Zezanje na stranu, Staljin je, sve ideologije na stranu, bio ozbiljan ratni vodja jedne drzave.

Prosto, zalomio se, takav kakav je, i sve drugo bi spadalo u spekulacije.

Posle krize pocetkom rata, jos uvek nedovoljno rasvetljene - cinjenica da se nije oglasavao niti na bilo koji nacin cuo do 3. jula - cvrsto je uzeo uzde u svoje ruke i vodio rat kakav nije vodjen u dotadasnjoj istoriji covecanstva; najdalje dokle smem da idem je pitanje da li bi drugaciji vodja uopste mogao da vodi rat kakav je vodjen na Istocnom frontu.

Niko, ni prijatelji i apologeti, ni neprijatelji mu ne osporavaju kompetentnost, ni politicko-diplomatsku, ni vojnu.

Prvo, u uspesnom izboru kvalitetnih saradnika, sto je jedan od osnovnih zahteva za uspesno ratovodstvo: vojnike da ne pominjem, sazvezdje marsala koje je nastalo u 2. svetskom ratu u SSSR moze ladno sa se uporedi sa marsalima malog korzikanskog porucnika.

Nacelnici generalstaba, od Saposnjikova do Vasiljevskog, ostale visoke oficire Stavke da ne pominjem, bili su sposobni i talentovani oficiri, a najvaznije od svega je u ratu stecena - naprasno, kako to vec ide sa diktatorima - sposobnost da se saslusa i uvazi tudje misljenje.

Malo pominjana cinjenica u literaturi je i postojanje citave jedne generacije takozvanih staljinskih narkoma (ministara) od reda ljudi mladjih od 40 godina koji su organizovali ratnu proizvodnju, da pomenem samo Sahurina, ministra za proizvodnju aviona, Kosigina, privrednika, ili Maliseva, ministra zaduzenog za proizvodnju tenkova, koji su mogli da stanu uz bok bilo kom velikom menadzeru bilo koje americke savremene korporacije, ako ne i da ga nadmase.

Radilo se zaista o menadzerima u modernom smislu te reci, ljudima koji su organizovali proizvodnju bukvalno desetina hiljada tenkova ili aviona u okolnostima sa kojima se nije susrelo ni jedno moderno drustvo.

Tasko ide sa diktatorima: danas se bez rezerve dovode u pitanje Hitlerove vojne sposobnosti, ali se zaboravlja njegov doprinos razbijanju konvencionalnih sema i uspesi koji su zahvaljujuci tome postignuti pocetkom 2. svetskog rata, kao sto se zaboravlja da su da nije bilo Hitlerove tvrdoglavosti ili intuicije, svejedno, stvari kod Moskve u zimu 1941. mogle po Nemce da se kudikamo losije zavrse. Ovo, samo u neku ruku obrnuto, vazi i za Staljina pri cemu, naravno, ne uporedjujem, ali pokusavam da stavim u istu ravan neke mehanizme koji u modernim demokratijama u ratu nikako ne bi mogli da funkcionisu.

Niko od ozbiljnih zapadnih posmatraca, mislim na one zaista kompetente, od Hopkinsa ili Dila, pa do samog Cercila ili Ruzvelta, nije doveo u pitanje ono sto je video/doziveo u susretima sa Staljinom i niko mu nije osporio, kurtoazija na stranu, kompetentnost i odgovornost u donosenju i najtezih i najslozenijih strateskih odluka. 

Na takozvanom sire drustvenom planu, cinjenica je da se Staljin nasao na celu zemlje koja je vodila borbu bukvalno na zivot i smrt.

Cinjenica je da je u toj borbi imao tvrdu podrsku takozvanih najsirih narodnih masa, na stranu Vlasov i pronemacki pokreti na periferiji SSSR.

Cinjenica je da se na tu podrsku mogao da osloni i da na njoj uspesno vodi rat, od samih vojnih operacija, do organizovanja ratne privrede.

 

Ocenu ce, kao i obicno, sa sve onim ofucanim sudom istorije, da da sama istorija, naravno, ali se meni po glavi mota ona Pasiceva kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston...

 

A pijanog Zukova necu da komentarisem.

Bljutavo je, cak i za znaseveckoga.

[namenski]

Nego, kad pomenuh staljinske narkome:

 

 

Aleksej Ivanovic Sahurin, Алексе́й Ива́нович Шаху́рин, 1904 – 1975, covek koji je organizovao i rukovodio proizvodnjom vise od 150,000 aviona i to u zemlji u kojoj je manje od 20 godina pre njegovog postavljanja za glavnog i odgovornog sto se aviona tice, vise od 90% stanovnistva bilo nepismeno.

Ministar za proizvodnju aviona od 1940. do 1946. godine.

Seljacko dete, selo Mihajlovsko, gubernija moskovska.

Elektricar, pa frezer, clan Partije od 1925. godine i odmah ni manje ni vise nego komsomolski rukovodilac cuvenog Baumanskog rejona.

Zavrsio moskovski Inzenjersko-ekonomski institut, od 1933. partijski rukovodilac u vojnoj vazduhoplovnoj akademiji, a od 1938. takodje partijski organizator, парторг, Ministarstva vazduhoplovne industrije.

Pa partijski sekretar Jaroslavskog oblasnog komiteta u vreme kada je trebalo vaditi fleke posle velikih cistki i postavljati na noge posustalu i ocistkanu industriju, skolstvo i svasta nesto.

Pa partijski sekretar Gorkovskog oblasnog komiteta, do januara 1940.

Januara 1940, postaje Narodni komesar vazduhoplovne industrije i stice prakticno neogranicenu vlast nad svim OKB, fabrikama kako aviona, tako komponenti, motora, instrumenata…

Sa 36 godina.

1946. biva uhapsen, zajedno sa komandantom  vazduhoplovstva marsalom Novikovim: takozvano Авиационное дело, uhapseni marsal avijacije Hudjakov i mnogi drugi.

Poprilicno mracna afera poznog staljinizma u kojoj je navodno glavnu ulogu igralo opanjkavanje imenovanih od strane Vasilija Staljina, sina Staljinovog, inace generala vazduhoplovstva.

Istragu vodi Abakumov, pomaze Rjumin, sudi ko bi drugi nego Ulrih.

Razlozi su, medjutim, znatno dublji: oca svih naroda, najboljeg prijatelja pilota, konstruktora i svih radnih ljudi, lupila je po glavi odmah posle rata ukapirana cinjenica da SSSR nema nikakvu, ama bas nikakvu tesku bombardersku avijaciju.

Nije ni mogao da je ima, s obzirom da su Sovjetima za rat kakav su vodili sa Nemcima, teski bombarderi ponajmanje trebali.

Uhapseni su tako bili optuzeni da su sabotirali em celu vazduhoplovnu industriju, em posebno i sa gustom razvoj teskih bombardera.

Ono, jeste da je Staljin jos avgusta 1941. na prvom sastanku sa Hopkinsom, pored aluminijuma trazio i B-17, jeste da je trazenje ponavljano stalno, ali su se saveznici dobro pazili da Tvrdjavu ne ispuste iz ruku.

Zamenik ministra, Jakovljev, inace uz to i glava OKB Jak(ovljev), inace zajeban tip, po svoj prilici spasavao je sopstvenu kozu buduci da je bio glavni u sprovodjenju sovjetske doktrine lakog i jednostavnog lovca; odigrao je prilicno mracnu ulogu sto treba uzeti s rezervom buduci da su odnosi u spletu interesa koji su cinili sovjetsku vazduhoplovnu zajednicu, i danas poprilicno nepoznati.

Metode isledjivanja su bile uobicajene, sa sve nespavanjem, itd, itd, tek marsal Hudjakov, inace Jermenin, covek koji je komandovao avijacijom angazovanom u Kurskoj bici i inace ekstremno zasluzan za uspehe sovjetskog vazduhoplovstva u drugoj polovini rata, ucesnik konferencija u Teheranu i Jalti, bio je osudjen na smrt i streljan odmah po izricanju presude, doduse tek 1950.

Glavni marsal avijacije, Novikov, i ministar za pravljenje aviona su se izvukli sa zacudno kratkim vremenskim kaznama, 5 odnosno 7 godina, da bi bili pusteni takoreci odmah posle Staljinove smrti, maja 1953. i rehabilitovani.

Sahurin je odmah postavljen na duznost zamenika ministra za proizvodnju aviona i poprilicno se istakao tokom pedesetih u sprovodjenju sovjetskog raketnog i kosmickog programa.

 

Nina Umanskaja (1928 - 1943) i Vladimir Sahurin (1928 - 1943)

Drugovi iz razreda.

 

Imala je ratna Moskva i svoju zlatnu mladez: Vladimirm sin Sahurina, djak srednjoskolac, star 15 godina, na jednom od moskovskih mostova, ubio je juna 1943. godine prvo Ninu Umanskuju, kcer sovjetskog ambasadora u SAD, pa sebe.

Razlog naravno, nesrecna ljubav.

Ne bi to bilo nista vise od tragedije da mali nije bio vodja ni manje ni vise, nego antisovjetske organizacije, i to – nacisticke.

Sa cinom rajhsfirera.

Ostali clanovi su imali uobicajene SS firer ovo ili ono cinove.

I bili, svi do jednog, deca visokih sovjetskih funkcionera: oba sina Anastasa Mikojana, brata konstruktora aviona, coveka koji je SSSR napravio velesilom u proizvodnji i potrosnji sladoleda, na primer, Sergo i Vano, pa Leonid Radens, sin Stanislava Radensa, istaknutog cekiste, jednog od organizatora procesa Zinovjevu i Kamenjevu, streljanog 1940, ali i muza Ane Alilujevne, sestre Nadezdine, druge zene Staljinove, itd, itd…

Organizacija se zvala 4. rajh; konkretno je, izricito i napismeno bila protiv druga Staljina.

Zlatna mladez je, posle istrage tamogdetreba, proterana u razne gradove na Uralu i po Sibiru.

Na po godinu dana.

Potpisali Ministar drzavne bezbednosti Merkulov i Glavni tuzilac SSSR Gorsenjin.

Sud je preskocen.

 

 

Edit: Sahurin je inace 1983. objavio memoare, Krila pobede, obavezna knjiga za ljubitelje i sire.

Edited April 14, 2014 by namenski

[kapetanm]

Cemu sluzi (pred)ratna propaganda?

 

 

O uticaju javnog mnjenja na pojedine operacije govoris samo ti iz tebi znanih razloga.

Ja pricam o uticaju javnog mnjenja na velike stvari - recimo, da li se ulazi u rat i zbog cega, da li ce Cercil ostati prajm minister ili Ruzvelt predsednik, da li ce biti komesarskog streljanja britanskih/americkih vojnika na frontu i tako...

Не богами. Ти си писао управо о роботизацији совјетских војника током рата - не пре, не после. 

Сасвим је друго  расправа и размишљање пре него се уђе у то или кад стижу вести о великим поразима кад спомену Черчила. Он није стрељао комесарски, имао је црту суптилности кога где да потури "200.000 белих војника..."

[namenski]

Sto i kusur hiljada tenkova, neka hiljada vise-manje, ali u svakom slucaju vise od polovine tenkova koje su ukupno proizvele sve zemlje takozane antihitlerovske koalicije ukljucujuci i SAD.

Skoro duplo vise od Nemacke sa svim njenim Tigrovima, Panterima, Ferdinandima i ostalim zverkama.

Rurove, Krupove, Rajnmetale, Borsige, Kraus Mafeje i Dajmler Bencove da ne pominjemo.

Ni Porsea ni Herman Gering Verke, na lepom plavom Dunavu.

 

 

Na ovoj fotografiji se odlicno vidi koliko je sovjetski dizajn i pristup konstrukciji tenka nadmasio sve nemacko, sa sve her profesorima prezimenom Porsche i njihovim mecenama: takozvani industrijski dizajn u svom skoro pa savrsenom obliku, izbrusen praksom i iskustvom do vrhunske masine kojoj je namena da unistava i da ubija.

Vidi se i sva ispraznost manje tadasnjih, vise danasnjih prica o svekolikoj tehnickoj i taktickoj nadmoci Nemaca sto se tenkova tice.

Fotografija je, uostalom, snimljena u Berlinu 1945. godine.

 

Malisev, Vjaceslav Aleksandrovic, Вячесла́в Алекса́ндрович Ма́лышев, je jos jedan od onih cuvenih staljinskih narkoma, covek koji je sa nepunih 40 godina postao glavni i odgovorni za proizvodnju tenkova u zemlji koja i danas vazi za najtenkovskiju zemlju sveta.

Rodjen 1902, u Siktivkaru, jos je jedan od onih koji Revoluciji duguju sve: savrsen primerak, rekli bi takozvani sovjetolozi, visokog sovjetskog birokrate.

Isto tako bi birokratom mogli da nazovu bilo kog predsednika bilo koje velike americke korporacije tog vremena, samo sto u Americi nije bilo ni priblizno tolike korporacije: preko 80 fabrika, nekoliko istrazivackih insituta, sve ili skoro sve niklo na goloj ledini i za manje od godinu dana osposobljeno da proizvodi nezamislive kolicine tenkova.

Nije stvar samo u kolicinama, brojkama: tehnoloski, konkurencija je mogla samo da sanja o dostignucima kojima je dobrim delom kumovao i ovaj covek.

Od zavarivanja koje je tih godina polako izlazilo iz naucne fantastike da bi postalo nauka, preko kovanja i specijalnih legura za oklope, siroku primenu dizel motora ciji su blokovi bili izliveni od aluminijuma…

Od segrtovanja, preko sekretara narodnog suda za vreme Revolucije, pomocnika masinovodje, do polaznika cuvenog Baumana, otprilike sovjetske analogije MIT-a pre MIT-a, sa sve pripadajucom partijskom karijerom.

Radi, od 1934. do 1939. kao konstruktor, pa zamenik nacelnika biroa i nacelnik pogona dizel motora u cuvenoj Kolomenskoj fabrici lokomotiva.

1939. postaje Narodni komesar masinske industrije, teske, ili, ko vise voli, teske masinogradnje, od 1940. do 1944. je zamenik predsednika Saveta narodnih komesara, dakle zamenik predsednika vlade, ali je istovremeno od 1940 - 41 i Narodni komesar masinske industrije, srednje, pod koju spada i proizvodnja tenkova.

U to vreme presudjuje se masini nad masinama 2. svetskog rata, tenku T-34 i osvaja se njegova serijska proizvodnja, poduhvat ciju je slozenost danas tesko proceniti s obzirom na kolicinu novina koje su na pomenutoj masini primenjene.

Tenkovi postaju glavne masine i dobijaju svoje sopstveno ministarstvo i ministra cije zvanje ima smisla samo u originalu: Hародный комиссар танковой промышленности СССР.

Prvi je do Berije u sprovodjenju naredbe GKO zavedene pod brojem 2352ss, ovo ss za vrhunsku tajnu, kojom se 1942. organizuje rad sa uranom, Об организации работ по урану, naredjenja koje radja Laboratoriju No.2 Akademije nauka SSSR, mesto gde ce biti zaceta sovjetska atomska bomba.

Nema gde ga nema: od ministra bodogradnje 1950, do ministra transporta i ministra za proizvodnju saobracajnih sredstava kako li su se vec zvala po neka od preko stotinu ministarstava poznog staljinizma, ali i grcevite borbe da se odrzi korak sa Amerikom, narocito sto se atomskih bombi i raketa tice.

Kako god, poduhvat koji su ovi ljudi izveli – pomocnik Maliseva  na mestu ministra za proizvodnju tenkova – Zaljcman, odlazi iz Lenjingrada sa sve masinama da bi u nekoj uralskoj vukojebini poznatoj kao Niznji Tagil poceo ni iz cega i vodio pravljenje najvece fabrike tenkova na svetu.

Iz Lenjingrada je, izmedju ostalog, stiglo i XXL cudoviste oznacavano kao KV-1, mera koju ce Nemci da dostignu tek 1943, a i to jedva, na stranu cinjenica da je proizvodnja tih tenkova zapocela mesec dana po dolasku u nigde.

Narkom Malisev umro je 1957. od leukemije zaradjene zracenjem kojem se izlozio licno motajuci se po prvom sovjetskom poligonu za ispitivanje nuklearnog oruzja.

Tada se nije izvukao onako kako mu je poslo za rukom u vec podobro odmaklom Staljingradu u jesen 1942, kada je, kao ministar, nadgledao proizvodnju tenkova u staljingradskoj fabrici traktora, onoj fabrici traktora, i kada je, opet u sred bitke, organizovao evakuaciju njenih ostataka.

 

 

 

Nasmejani je Dimitrij Ustinov, poslednji pravi ministar odbrane SSSR, do 1984, jedan od onih namrstenih matorih i ordenjem pokrivenih generala; na ovoj fotografiji snimljenoj 1943, mladi Ustinov ima samo 35 godina i funkciju Narodnog komesara za naoruzanje SSSR. Do njega je njegov prethodnik na funkciji ministra, Boris Ljvovic Vanikov. Bio je prethodnik, sada je zamenik, buduci uhapsen 1941, da bi brze bolje bio pusten mesec dana kasnije i postavljen za zamenika. Inace, ministar za proizvodnju municije kasnije tokom rata, neposredni izvrsilac radova na bombi i – po pricanju savremenika najveci zajebant u sovjetskom vojnoindustrijskom kompleksu. U opticaju je i prica da je jula 1941. iz zatvora doveden pravo pred Staljina da se dogovore sta im je ciniti. Zamenik Berije po tehnickim pitanjima vezanim za bombu. Do njega je pomocnik Maliseva, Aleksandar Ilarionovic Jefremov, jos jedan tridesetpetogodisnjak, kasniji ministar...

[Anduril]

..

edit: žukov nije bio pijanica.

Naravno. Bio je vise opijen vlascu.

A ovaj dole "ozbiljni ratni vodja" je bio prava pijanica kao i sin mu.

 

Zezanje na stranu, Staljin je, sve ideologije na stranu, bio ozbiljan ratni vodja jedne drzave.

...

[Prospero]

kakvom je sad vlašću bio opijen žukov, pobogu? 

[namenski]

A Cercil, a Cercil????

 

Ili je viski pice za demokrate, a pijenje viskija nesto kao kvalifikacija, overa?

 

 

[apostata]

(...)

 

A pijanog Zukova necu da komentarisem.

Bljutavo je, cak i za znaseveckoga.

IIracionalnu bljuvotinu o pijanom Žukovu je ispod časti komentarisati svakome ko zadovoljava minimalne standarde mentalnog zdravlja.

 

One Gebelsovsko-Solženjicinske nebuloze o komesarima, koji jedino što rade je ubijanje defetista, malodušnih i kukavica, je nemoguće osporiti, ali je vala i nemoguće dokazati.

 

A ovo

Anduril - onih skoro 2 miliona koji su jedva preziveli su zatim morali ponovo u staljinisticke kampove iz kojih je nekih 300K zavrsilo u Gulagu

 

je prekrasan primjer tendecioznog korištenja i brojeva terminologije.

 

Pravi naziv tih Staljinističkih kampova je Сборно-пересыльный пункт (СПП) ili Проверочно-фильтрационный пункт (ПФП) i naravno po totalitaritolizima kao što je Anduril tako nešto je je (s obzirom ko ga je osnovao) po defaultu zlo, jer zaboga šta ima neko da provjerava svoje građane, tako nešto je za zapadne demokratije nepojmljivo - kod njih je svako takav poslije brzog bruderšafta namah puštan kući.

 

No da se vratimo na pomenute filtracione tačke - Zemskov (а on se vala za prosovjetski stav ne može optužiti) u svojim radovima  ГУЛАГ (историко-социологический аспект); Социологические исследования. 1991. №7. i Репатриация советских граждан и их дальнейшая судьба (1944–1956 гг.); Социологические исследования. 1995. №6. kaže da je do negdje decembra '44. nakon provjere bilo uhapšeno i osuđeno 3,8% od 360 hiljada onih koji su prošli kroz filtracione tačke.

(toliko o o tome koliko se poštovalo ono da je "predaja bila zabranjena")

 

Taj procenat će se povećati poslije pobjede, ali ne odmah i ne svugdje.

Zemskov navodi primjer Šahtinskog filtracionog lagera, u koji je ušlo u periodu od 1.1.'45 do 1.1.'46. oko 6000 bivših zarobljenika i od kojih je uhapšeno i osuđeno 1,9%.

 

Sve u svemu po Zemskovu od ’44. do 1.7.'52. od  preko 4,3 miliona repatriranih sovjetskih građana (2,7 miliona civila i 1,6 miliona bivših vojnih zarobljenika) uhapšeno i osuđeno je od prvih 1,76% (46.740), a od drugih 14,69% (226.127). 

Pomenuto povećanje Zemskov smatra logičnim, jer se nakon završetka rata veliki broj nekadašnjih saradnika okupatora pokušao sakriti iza statusa vojnog zarobljenika.

 

Najveći priliv je bio ’45. - 3.888.721, da bi zatim svake godine padao, pa je tako '51. repatrirano 2.297, dok je u prvih 6 mjeseci iduće godine taj broj iznosio samo 654 lica.

 

Naravno najinteresantnija je sudbina onih koji nisu prošli provjeru, jer sa njima zapravo totalitaritolozi i najviše mašu kao nekakvom zastavom.

Oni, za koje je postojala sumnja da su sarađivali sa okupatorom na bilo koji način, upućivani su iz pomenutih СПП i ПФП u tzv. Проверочно-фильтрационные лагеря (ПФЛ). Zemskov kaže da između onih prvih i ovog posljednjeg zapravo razlike nije bilo i da bez obzira na naziv logor ПФЛ nisu bili mjesta gdje su provjeravani u toku istrage bili lišeni slobode.

 

Nakon istrage oni kojima je utvrđena krivnja naravno suđeni su (svi oni se u dokumentima nepravilno nazivaju vlasovcima), nemam podatke o onima koji su osuđeni na smrt i na robiju u zatvorima, kolonijama ili logorima, ali imam podatke o onima koji su prognani van ranijeg mjesta boravišta na maksimalno 6 godina – 177,5 hiljada.

 

Što znači da je od ukupnog broja suđenih (i nekadašnjih vojnih lica i civila) broj osuđenih na više kazne od progonstva otprilike iznosi 95 hiljada.

 

Polovina prognanih, njih 90 hiljada, oslobođeni su (zbog isteka kazne) već '52, a svi ostali do '55. Kontingent prognanih vlasovaca tada je definitivno prestao postojati.

Te, kao i sledeće godine, na osnovu amnestije za sovjetske građane koji su sarađivali sa okupatorom iz zatvora, kolonija i logora pušteno je oko 70 hiljada zatvorenika. Većinu od njih naravno činili su osuđeni repatrijanti.

 

Onda takođe i ovo je proizvoljno

Anduril - vecina njih je oslobodjena tek kroz proces destaljinizacije

Prva amnestija je bila 18.07.'45.

http://bdsa.ru/index.php?option=com_content&task=view&id=734&Itemid=30

 

Da nje nije bilo ... ala - e onda bi totalitaritolozi Andurilovog tipa tek imali šta da pričaju.

 

Npr. dokaz da se član 193-2 (o izdaji domovine) nije ni prije primjenjivao je i čuvena epizoda o engleskom izručenju 9907 pripadnika ROA, koji su se sa Švabama borili protiv saveznika.

Svi oni su bili nekadašnji vojni zarobljenici i zato su tokom putovanja svi oni Englezima i govorili kako će ih Sovjeti streljati odmah na pristaništu Murmanska.

No upravo na pristaništu pred Englezima kao svjedocima, rečeno im je da ih sovjetska vlast ne da neće streljati, nego ih neće uopšte teretiti po pomenutom članu. Nakon što su proveli određeno vrijeme u СПП ogromna većina njih dobila je po 6 godina progonstva.