NINova

[aram]

cekam utiske :)

[Indy]

Prvo cita zena, tudjini dame imaju prednost.

[Indy]

Brzo se čita. Meni je bliska ova knjiga, i kao meni lično, a i po osnovu nekih prijateljstava (životi bliskih mi ljudi vrlo blizu Pištinog života, u nekom smislu). Od svega mi je najzanimljivija studija gubitništva (vs. pobedništva), ne samo što je dobro i tačno opisano, već je nekako maksimalno relevantno.

Izgleda da su došla takva vremena: svet se striktno podelio na poražene i pobednike. Između njih se isprečila nepremostiva barijera. Pobednici su se odvojili, jezdili su ka novim prostranstvima nabildovani znanjem i umešnošću. Pobeđeni, oni koji nisu bili spremni da uče, gasili su se zbog nezaustavljivog gubitka energije. Bojno polje se širilo velikom brzinom, tako da jedni do drugih više nisu mogli dopreti. Postojala je samo solidarnost, tj. homogenizacija između gubitnika. Oni, zapravo, o pobednicima nisu više znali ništa.Ipak, nije mi nešto jasno: kako neki čovek, neka individua, jednog trenutka zna da je kompetentna za nešto, da su svi drugi ispod nje, da manje znaju i umeju, da su manje sposobni? Još juče on nije imao pojma, ili je tek nevešto učio, a danas, eto ga na olimpijskom tronu. ...

Ovo iz prvog pasusa sam u potpunosti video realizovano na mom starom društvu (jezgro kojeg potiče iz doba kad smo imali oko 15 godina, znači skoro smo kao braća i sestre). Video sam tu provaliju između i bio zabezeknut njome (i uvek težio da je prespojim, što je ne znam da li više sizifovski ili donkihotovski).A ovo iz drugog pasusa, pa baš neki dan čitam u psihološkoj literaturi o tome kako je dar za samozavaravanje i viđenje sebe pametnijim i sposobnijim nego što jesi centralan za uspeh. I kako je ispalo da oni koji ne vole da bulšituju čak ni sami sebe, kao ni druge, na kraju završe na strani "luzera", bez obzira na (stvarni) incijalni potencijal. Ta problematika mi je veoma prisutna, kao npr. u savetima za unapređenje karijere, koji se gotovo svode na vreću trikova za samozavaravanje i opsenjivanje drugih. Opet, možda je to sve sa nekim dobrim ciljem?(O samozavaravanju i uspehu na primeru sporta, prikačeno, PDF).

[Lezilebovich]

U najuži izbor za NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine ušlo je šest romana - "Veliki rat" Aleksandra Gatalice, "Zoja" Mire Otašević, "Veprovo srce" Draga Kekanovića, "Štampar i Veronika" Katarine Brajović, "Nesreća i stvarne potrebe" Ivančice Đerić i "Posmrtna maska" Lasla Blaškovića.

[aram]

navijam za ivancicicicu. nista nisam cito od ovoga, a njeno ime mi bas simpa :)

[Arkadija]

NINovu nagradu osvojio Aleksandar Gatalicahttp://www.b92.net/k...4&nav_id=677284

Edited January 14, 2013 by Arkadija

[Sludge Factory]

Jako zanimljivo, nagradu je dobila knjiga ciji je izdavac Mono i Manjana, koji se ujedinio sa Alnarijem, te su zajedno osnovali Vulkan izdavastvo, kao konkurenciju Laguni, jer su bili gotovi da propadni (ako vec nisu bili i propali), ili sta vec. Pfff, valjda ce im ova nagrada biti pravi boost i vetar u ledja <_<

[aram]

slaџе, druze, nista te ne razumem. si to 'teo nesto lose da kazes o m&m ili sta?

[Sludge Factory]

Hteo sam da kazem da je zanimljivo da nagradu dobija knjiga koju je izdao izdavac kome je potreban podstrek u ovim teskim vremenima, da se eufemizmima posluzim. Zakljucak koji bih iz toga izveo moze da se protumaci kao zlonameran, pa ga necu reci naglas, ionako mozda gresim, pa da ne pravim budalu od sebe skorz. Eto. :D

[aram]

a jebes ga, uvek je bilo tih dilova medju izdavacima, navodno jedini put kad nisu uspeli da se dogovore™, nagradu dobio arsenijevic :Dmene samo zanima jel neko cito ovu knjigu i valja li to sta?

[Sludge Factory]

Da, zaboravih i tu da se ogradim, nisam citao ovu knjigu, niti bilo sta od Gatalice, tako da je moguce da je covek potpuno zasluzeno dobio ovo priznanje (kod nas najprestiznije, itd. u ovoj oblasti) i da sa ovim nema nikakve veze, samo sam nacuo iz relativno pouzdanog izvora u kakvim su problemima M&M i Alnari, pa sam povezao sa ovim.

[Turnbull]

Pompezna panoramaPiše:

Vladimir Arsenić

Istorijski romani pišu se često sa određenim viđenjem povesti, odnosno žele da pokažu da u ljudskom trajanju postoji izvesna svrha ili pak njeno odsustvo. Često se u njima pokazuje uloga pojedinca i/ili kolektiva u vrtlogu istorije. Veliki rat nije takav roman, što bi moglo da predstavlja pozitivnu promenu da u njemu postoji potencijal da kritikuje nekakvo shvatanje istorije ili bilo čega. Međutim, on je samo snop priča skupljen u jedno i povezan šarenim nitima kitnjaste retorike, bez dubljeg smisla. Ako vam se to čini dovoljno, a vi izvol’te, svakako mu književni bukmejkeri daju najviše šanse da osvoji Ninovu nagraduPostoji zaista mnogo književnih dela koje se bave Prvim svetskim ratom. Čak i u ovdašnjoj književnosti ova tema predstavlja jedan od važnijih identitetskih narativa, onih koji govore o nama kao herojima i mučenicima istovremeno, uloga koju ljudi u Srbiji istinski vole da igraju odvajkada, istovremeno zaboravljajući da vrate krvavi nož u kanije, što sliku definitivno kvari, iako to najčešće ne primećuju oni koji se u patriotska prsa busaju. S druge strane, mora se priznati da je, za razliku od evropskog doživljaja stvari koji glorifikuje Prvi, Drugi svetski rat mnogo interesantniji za narode sa postjugoslovenskog prostora jer je on, čini se, neposrednije uticao na savremeno stanje preko ratova devedesetih, a s obzirom da u Srbiji istinu o njemu uporno pokušavaju da promene, on na ovim prostorima još traje.Teatralno izjednačavanje partizana i četnika ipak nije sprečilo Aleksandra Gatalicu da nedavno objavi romanVeliki rat koristeći kao naslov britansku sintagmu kojom se označava sukob na prostoru Evrope, Bliskog Istoka i Severne Afrike u periodu od 1914. do 1918. godine. Ovaj roman trebalo bi da nam prikaže prave razmere tog svetskog rata i da i srpsku stranu medalje ubaci u okvire koje zaslužuje, odnosno da je prikaže onoliko važnom koliko je odista bila. Ideja koja je vodila pisca trebalo je da, metaforički govoreći, razbije ogledalo u kojem se ogleda nacionalni ponos i da od tih krhotina načini novu sliku, fragmentarnu, postmodernističku, onu koja će vodeće narative dovesti u pitanje. Upravo zbog toga on se nije zadržao samo na likovima iz Srbije nego je zahvatao po čitavoj Evropi opisujući jednako događaje iz Rusije, Francuske, Nemačke, Austrije i Turske. Roman koji je podeljen po godinama rata prati veliki broj paralelnih priča i sve one skupa trebalo bi da nam daju neki utisak o Velikom ratu, kao i da nas nateraju na preispitivanje sopstvenih uverenja i saznanja koja o njemu posedujemo. Jedino pitanje ostaje u kolikoj meri je roman uspeo to da učini, a meni se čini da nije uopšte, štaviše da se radi o ambicioznom tekstu koji gromopucatelno objavljuje svoje namere, ali ih nikako ne ostvaruje. Drugim rečima, razbijeno ogledalo nam, kao čitaocima, ne pomaže da dobijemo drugačiju sliku o istorijskim događajima i sledstveno tome da svet u kojem živimo razumemo bolje, pa se postavlja pitanje zbog čega je ogledalo uopšte i razbijano.Pisac/spisateljica koji se poduhvate ovako velikog narativa trebalo bi da imaju jasnu motivaciju zbog čega to čine. Naime, u idealnim uslovima pisanje počinje kao potreba da se neke stvari saopšte, dakle kao vid komunikacije između autora i zamišljenog čitaoca. Ono što po mom mišljenju nedostaje iza romana Veliki ratjeste što se ne vidi zbog čega je on napisan. Ne oseća sa unutrašnja potreba da taj tekst izgleda ovako kako izgleda i zbog toga u tekstu nema nikakvog prostora za identifikaciju. U tom smislu je to bespotrebna knjiga, ona je bez ikakvih problema mogla da ostane nenapisana jer ne predstavlja ništa više od stilske vežbe u relativno velikoj formi. Pompeznost i šepurenje su jedino što ovaj tekst zaista krasi, ali to ne bih nazvao vrlinama.Nedostatak motivacije se ogleda i na mikroplanu. Jedna od odlika teksta je upotreba fantastičnih detalja koji bi trebalo da nečemu služe, a ne da budu samo dekor koji se pretvara u kič. Uzmimo primer “neme mise” (sic!) u Sabornoj crkvi u Beogradu po ulasku regenta Aleksandra sa oslobodiocima u grad. Na stranu to što se u pravoslavnim crkvama mahom služe liturgije, ali konstruisati scenu u kojoj popovi služe obred bez pojanja i “Svi kao da su se slili u jedinstvenu neverovatnu siluetu jednog organizma koji ne nalazi reči kojima bi izrazio radost zbog oslobođenja...” može samo jedan samozaljubljeni pompezni dekorater. Ovakve fantastičke konstrukcije u najlošijem maniru Milorada Pavića u masi narativnih rukavaca možda ne služe određenoj svrsi, ali uzete kao detalj imaju težinu nacionalnog kiča.Upravo je kič jedna od konstanti ovog romana. Bez obzira što Aleksandar Gatalica u romanu pokazuje zavidnu erudiciju i količinu istraživanja koja nije svojstvena velikom broju autora i autorki u ovdašnjoj književnosti, sklon je preterivanju koje veoma često sklizne s onu stranu dobrog ukusa. Nedostatak ironijske distance, odsustvo svakog “hladnog” glasa koji bi čitaocima dao određenu mogućnost manevra, mogućnost da se odmaknu i stvari sagledaju iz dodatnog ugla jeste priličan problem i zbog toga se čak i ono što bi moglo da bude zanimljivo, mesta na kojima bi mogla da se pronađe autentična emocija i intelektualno zadovoljstvo, proklizavaju preko linije razgraničavanja između umetnosti i kiča.Roman je, paradoksalno, istovremeno i obiman i kratak. Panoramski presek četiri godine rata, na prvoj liniji fronta ali i u pozadini, nije moguće sabiti na uverljiv i književno plauzibilan način u 483 strane teksta. S druge strane, većina romana koji danas izlaze nemaju više od 300 strana koje se postavljaju kao neka vrsta psihološke granice za čitaoce obeshrabrene “debelim” knjigama. Ovaj sukob između tržišnog i književnog uzeo je danak narativu i prinudio pisca da na neki način ekonomiše, upotrebljava fantastiku radi metaforike, ali i da mu neki likovi jednostavno potonu u masi. Naime, koristeći neke od istoriji poznatih ličnosti i mešajući ih sa običnim svetom autor je hteo da da zaokruženu sliku, da prođe čitavu stratifikaciju društva što je tolstojevska ambicija, bez grofovog umeća dakako. Upravo zbog te količine, većina likova su tek siluete, nisu stigli da se se razviju čak ni do tipa, a kamoli do lika koji bi trebalo da ima određenu dubinu, zaobljenost, kako je to nazivao E.M. Forster.Istorijski romani pišu se često sa određenim viđenjem povesti, odnosno žele da pokažu da u ljudskom trajanju postoji izvesna svrha ili pak njeno odsustvo. Često se u njima pokazuje uloga pojedinca i/ili kolektiva u vrtlogu istorije. Veliki rat nije takav roman, što bi moglo da predstavlja pozitivnu promenu da u njemu postoji potencijal da kritikuje nekakvo shvatanje istorije ili bilo čega. Međutim, on je samo snop priča skupljen u jedno i povezan šarenim nitima kitnjaste retorike, bez dubljeg smisla. Ako vam se to čini dovoljno, a vi izvol’te, svakako mu književni bukmejkeri daju najviše šanse da osvoji Ninovu nagradu.

Edited January 14, 2013 by Syme

[nezvanova]

xexexe, opet zrenjaninac :-) pobedjujemo u knjizevnim kritikama jeeeee! ;-)

[koksy]

tačno sam znao da će Arsenića da potegne. a taj je upućen u književnost da te bog sačuva.

[Turnbull]

Koliko si kritika Gatalicinog romana do sada pročitao? Ja, priznajem, samo ovu. Voleo bih da vidim još neku, i bio bih ti zahvalan da je okačiš.Da li je Arsenić dobar ili loš kritičar posebna je tema, ali prosto je besmisleno tvrditi da se "ne razume u književnost", jer se njome profesionalno bavi, i to vrlo predano (pored njega, u Srbiji imaš još možda par ljudi koji redovno čitaju savremenu domaću produkciju i o njoj pišu).Ali ovo je, naravno, tipično koksijevski komentar: niti imaš neku konkretnu primedbu, niti argument, niti išta relevatno, nego ti se čini da je sama činejnica što ti se neko ne sviđa, tj. što nije na tvojoj strani, dovoljan argument.