R.I.P.

[Frank Pembleton]

Jbga...

RIP

[aram]

sjajan lik bio. pokoj mu dusi.

[maheem]

RIP James Last

[April]

Ja sam mislio da je on umro pre 30 godina

[Nikola Kiric]

[ultra plasticni]

[maheem]

RIP :(

[Nikola Kiric]

mnogi ce ga pamtiti kao glumca, ali meni je nas najbolji muski vokal ikad! 

https://www.youtube.com/watch?v=m1BQ8SCIheM

[roksi]

:(

 

Edited June 17, 2015 by roksi

[Frank Pembleton]

Eh kako se te stvari uzimaju "zdravo za gotovo"...

RIP Djuzo....

[Hella]

Đuzine pesme moga grada

 

Vladimir Skočajić/Gistro Pop Izvor: četvrtak, 18.06.2015. | 12:14 -> 15:06

 

Zbog čega je Đuza Stojiljković istovremeno čovek drugog vremena, ali isto tako i čovek za sva vremena?

 

 

Vlastimir Đuza Stojiljković bio je jedan od najvećih glumaca sa prostora bivše Jugoslavije. To znaju svi koji su odrasli na serijama “Pozorište u kući”, “Na slovo na slovo”, “Više od igre”, filmu “Ljubav i moda”, oni koji su voleli crtaće sa Duškom Dugouškom i Patkom Dačom (kome je Đuza “pozajmio” glas), ali i svi koji su redovno odlazili u pozorište. Umesto da se bavimo njegovom glumačkom stranom, koja je potvrđena mnogo puta, poslednji pozdrav velikom Đuzi “otpevaćemo” iz drugog ugla.

 

Đuza je bio čovek nekog drugog vremena. Kada je počinjao karijeru krajem pedesetih godina prošlog veka, jedna od obaveza glumca bila je da zna peva. Čak i ako nikada ne dobijete ulogu koja zahteva pevanje, sluh i intonacija su se podrazumevali. To možda deluje smešno sa ove vremenske distance, kada nam se sa TV-a ne skidaju glumci koji ne znaju ni da glume, ni da pevaju, a to neumorno pokušavaju – ali kao što rekoh, Đuza je čovek nekog drugog vremena i nekog drugog sistema vrednosti.

 

U njegove pevačke sposobnosti mogli smo se uveriti mnogo puta, a prvi je bio u filmu “Ljubav i moda” koji je snimljen daleke 1960. godine. U njemu je Đuza otpevao pesmu Darka Kraljića “Devojko mala” (koju su kasnije izvodili i Idoli), koja je u međuvremenu postala neka vrsta nezvanične himne Beograda. Tada je sarađivao sa Predragom Ivanovićem, kompozitorom, aranžerom i autorom još jedne nezvanične himne našeg glavnog grada “Pod sjajem zvezda”.

 

Šezdesetih je Đuza snimio nekoliko singlova: “Sonja”, “Bambina, bambina” i nešto kasnije “Crn oganj oči su”, samo su neke od pesama koje po kvalitetu mogu izaći na crtu svakom šlageru iz tog vremena. Iako te pesme nije napisao Đuza, njegova interpretacija im je dala sav šarm ovog sveta. Muzika koju je Đuza snimio poseduje ozbiljnost jednog Džordža Geršvina, njegov glas intonaciju Frenka Sinatre, a njegovo gordo držanje podsećalo je na Skota Vokera.

 

Početkom prošle godine sam hteo da uradim intervju sa Đuzom za jedan časopis za koji sam pisao. Znao sam da je to veliki izazov, jer on nije od onih umetnika koji rado pričaju za medije, naprotiv. Borbu za medijskom pažnjom je ostavio ovim novopečenim glumcima kojima poziranje za novine ide mnogo bolje od glume i pevanja. Tom prilikom smo se čuli telefonom i vodili smo prijatan petnaestominutni razgovor. Nakon što sam mu dao do znanja da nisam novinar iz žute štampe, odnosno da bih voleo da napišem tekst u kome bi u centru pažnje bila njegova muzička karijera, pristao je da se nađemo. Na moje pitanje zašto se nikada nije ozbiljnije bavio pevanjem kada to već tako divno radi, rekao mi je da ga karijera pevača nikada nije zanimala.

“To je naporan posao. Stalno moraš da putuješ po festivalima, praviš turneje, sarađuješ sa raznim muzičarima, daješ intervjue…Nije to za mene”, rekao mi je skromno.

 

Tom prilikom sam mu rekao da postoji klupsko veče Beogradski šlageri, na kom svakog vikenda mnogo mladih ljudi igra tvist uz muziku pedesetih i šezdesetih, a da posebno oduševljenje zavlada kada se na zvučnicima začuje njegov glas. Lično sam bio svedok toga nekoliko puta.

 

“Stvarno? Ko bi rek’o…”, kazao mi je sa osmehom u glasu.

 

Kada sam spustio slušalicu, moj osmeh je bio sigurno mnogo veći nego Đuzin. Pristao je da se vidimo za mesec dana, kada se vrati sa jednog pozorišnog gostovanja i da razgovaramo o njegovom iskustvu u svetu šlagera. Nažalost, u tih mesec dana sam prestao da pišem za pomenuti časopis, što je automatski značilo odlaganje viđanja sa Đuzom.

 

Kada ostanete bez posla koji mnogo volite, kada se ispostavi da su ljudi koje ste u vreme dok je Đuza snimao “Mister dolara” cenili i poštovali, u stvari samo prodavci magle i šibicari sa železničke stanice, nekako vam nije ni do čega. Iako nisam odustao od ideje da napišem tekst o njemu, sve sam odložio za vreme kada se malo opasuljim. Taman kada sam se vratio na noge, Đuza je doživeo šlog. Tada mi je već bilo jasno da ga nikada neću upoznati. Ali mogu da se tešim da sam proveo 15 minuta u razgovoru sa njim. 15 divnih minuta. Mnogi nisu ni toliko.

 

U stvari, znam jednog prijatelja koji je proveo isto toliko vremena sa Đuzom, samo in vivo, tete a tete. Naime, početkom ovog veka, taj moj drug je sa svojom pankerskom ekipom pio pivo ispred nekog dragstora na Vračaru. Odjednom, iz dragstora je izašao Đuza, obučen u košulju i somotski sako. Jedan od pankera ga je pozvao po imenu i sa krezubim osmehom mu se zahvalio na sinhronizaciji Patka Dače, rekavši mu da njegovo detinjstvo zbog toga ima posebne boje. Insistirao je da sa njima popije pivo. Imajući u vidu da je taj lik imao čiroki frizuru (onu pravu, masnu, sa bodljama, koja maše srednjim prstom svima, ne ovu fensi, fudbalersku, koja misli da se “bunt” maže na hleb), dok su ostali imali pocepane farmerke i bedževe grupe Bad Religion sa precrtanim krstom, jasno je zašto je Đuza malo oklevao…ali kada mu je jedan od njih rekao “Đuzo, bre, boga mu poljubim – pa mi te volimo”, sa osmehom je prihvatio flašu piva. Tako su oni narednih 15 minuta pričali o crtaćima, Beogradu iz šezdesetih, oblinama Bebe Lončar i ko zna čemu još - Đuza Stojiljković i grupa pankera sa čiroki frizurama, uz flašu piva, na jednom vračarskom ćošku, početkom 21. veka.

 

Pomenuta sinhronizacija Patka Dače je obeležila mnoga detinjstva. Njegov Patak Dača je bio lud i blesav, a poput replika Duška Dugouška Nikole Simića, tako su i neke Dačine rečenice ušle u svakodnevni govor. Njihova sinhronizacija je bila kreativna, maštovita i dolazila je pravo iz srca. To je takođe još jedan dokaz da je Đuza čovek drugog vremena. Danas crtaće sinhronizuju mahom glumci tezgaroši i najčešće zvuče usiljeno i bezlično (postoje izuzeci kao što je Sunđer Bob, ali oni samo potvrđuju pravilo). U stvari, danas se i crtaći gledaju drugačije nego nekad. Na internetu je svaki čas “sedam i petnaest”.

 

Kada sam čuo da je Đuza umro, bio sam tužan celo popodne. To veče sam ponovo preslušavao sve njegove singlove koje imam – od “Devojke male”, preko “Još jedan prođe dan”, sve do “Malog voza” iz Milinkovićevog filma “Mrtav ‘ladan”. Vratio sam se u Beograd iz nekog lepšeg vremena. Iz vremena dok je Višnja još uvek bila na Tašmajdanu, dok su filmovi sa Belmondom igrali u bioskopu Slavija, dok je Jovan Bulj elegantnim pokretima hendlovao onih 18 automobila koliko ih je tad bilo u Beogradu i dok su Pesma Evrovizije i Festival u San Remu imali nekakvog smisla.

 

Slušajući opet te Đuzine pesme nisam mogao da se otmem utisku da je otišao čovek koji je obeležio jednu celu epohu. Šarmer, šmeker, gospodin…dopišite po želji. Dokaze da je takvih ljudi, sa takvim talentom i sistemom vrednosti, sve manje - imamo na svakom koraku. Dovoljno je da uključimo TV ili otvorimo neke dnevne novine.

 

Međutim, sudeći po jučerašnjim komentarima na internetu, isto takvo mišljenje ima još mnogo, mnogo ljudi. Iskreno se nadam da će kroz njih nastaviti da živi Đuzin duh. Nadam se da će svojim klincima puštati “Ljubav i modu” i “Devojko mala”, crtaće sa Duškom Dugouškom i Patkom Dačom i da neće dozvoliti da ih polome šibicari sa železničke stanice, iako su oni u većini.

 

Imam neki osećaj da bi upravo to bila i želja Đuze Stojiljkovića, jednog od najvećih umetnika koje je naša zemlja imala.

 

 

 

 

[ToniAdams]

lep text sem dela sa pankerima

[ajgor]

Kad pominjemo Đuzu kao odličnog pevača, nije naodmet podsetiti da je i rahmetli Ljubiša Bačić, koji je takođe bio udarni član tima koji je sinhronizovao  crtaće Warner Brothersa, ranih šezdesetih bio uspešan pevač šlagera. Radio Beograd nedeljom pre podne ima muzičku emisiju vremeplovskog tipa gde često puštaju muziku iz tog doba

[Haralampije]

Ta prica o pivu ispred dragstora je istinita

[slepa živana]

lep text

jesi zaplakao?