Pescanik

[garcia]

zasto pricaju engleski?

da bi fondovi razumeli njihovu bespoštednu borbu.

[ficfiric]

Brkajlija Vasa

[Turnbull]

ispod kog kamena si ti zivijo?

Ne pitaj. Jedem i mekike :isuse:Tinejdžer Vasa je živi upiš. Ceneći po brcima, a i po hover-hand-u, mnijem ga da su stigli hormoni :)http://knowyourmeme.com/memes/hover-hand Edited August 6, 2012 by Syme

[ToniAdams]

jebem ti kurac.ceka se odgovor raska poceste, sto se mene tice, mladi covek vasa mu je dao domaci.deo oko lepote engleskog jezika naterao mi je suzu na oko, mnogo vise od ozbiljnog segmenta

[kgmr]

uzbudjena sam, hvala svima!syme, na strani 42 ove teme krece kako je ivan postao mekikar, nesto mi ne ide kvotovanjene radi mi link za ovu emisiju kojom pokusavaju da se probiju na strano trziste :(

[Joshua]

da bi fondovi razumeli njihovu bespoštednu borbu.

umalo da te reportujem greškom ne fercera ni kod mene ta ingliš verzija, btw.

[Кристофер Лумумбо]

tinejdzer vasa ce postati covek vasilije, po zanimanju srpski nacionalista. decko je novi seselj.

[Turnbull]

Odličan novi tekst Saše Ilića.

• A A A

|

Dečko koji je voleo trendoveSaša Ilić | 17/09/2012 After Party: uvećanje jedne fotografije Rona Haviva Dokumentacioni centar “Ratovi 1991–1999” je početkom 2002. godine u saradnji sa Kulturnim centrom Rex, organizovao postavljanje izložbe ratnih fotografija Rona Haviva pod nazivom “Krv i med”. U pitanju je kolekcija od 64 izabrane fotografije koje je trebalo izložiti u šest gradova u Srbiji: Beogradu, Novom Sadu, Čačku, Užicu, Kragujevcu i Vršcu. Ova izložba je na početku demokratske transformacije srpskog društva trebalo da pokrene debate o nedavnoj prošlosti, te da uz brojne tribine i filmske projekcije uvede u javni diskurs i ono što je ostalo skriveno tokom petooktobarske revolucije, bez čega je dalji put promena bio nemoguć. Međutim, već na tom prvom koraku (baš kao što je u politici došlo do sukoba između koncepata Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice), pokazalo se da postavljanje ovakve izložbe, u takvoj Srbiji, nije nimalo jednostavna stvar. Od šest gradova, u tri grada je izložba “Krv i med” bila fizički opstruirana (Čačak, Užice, Kragujevac), a zainteresovani građani su ostali s one strane galerijskih zidova. Pa opet, kolekcija ratnih fotografija Rona Haviva nije u potpunosti eliminisana iz srpske javnosti. Neke fotografije su viđene, elektronski mediji su ih preneli, neke su osvanule na koricama pojedinih izdanja. Jedna od najpoznatijih fotografija bila je svakako scena u kojoj mladi arkanovac šutira leševa Bošnjaka iz Bijeljine. Ron Haviv ju je snimio krajem marta (ili početkom aprila) 1992. kada je kao samostalni fotoreporter stigao u Bijeljinu i uz dozvolu Željka Ražnatovića Arkana napravio seriju fotografija iz najranijeg perioda etničkog čišćenja u Istočnoj Bosni, nekoliko dana pre zvaničnog početka rata.Bosanski xperimentNa pomenutoj fotografiji pada u oči izvesna simetrija, troje mrtvih Bošnjaka, licem zaronjeni u mokri, krvavi trotoar, a gore trojica uniformisanih i naoružanih arkanovaca u dejstvu. Od toga su dvojica okrenuta licem ka objektivu aparata dok je treći, u zanosu svog šuta, okrenut leđima posmatraču. Njegova vitka figura jedina je u pokretu, reklo bi se atipičnom za ovakave okolnosti. Za razliku od njega, preostala dvojica kreću se prilično ukočeno, gotovo mehanički, a pogledi su im usmereni ka novim žrtvama, koje oni percipiraju kao veliku opasnost. Oni više ne mare za mrtve podno zida od cigala, ostavljaju svom najmlađem članu da se pozabavi njima. Mladi arkanovac je “ulovljen” u trenutku kada sa streljanim ljudima treba da ostane nasamo još neko vreme, bez podrške svojih iskusnih kolega koji su upravo krenuli ka sledećoj muslimanskoj kući. Zbog toga se valjda ustremljuje na jedinu ženu među žrtvama. Na osnovu iskaza Dženite Mulabdić, koja je tu poslednju ramazansku noć, zajedno sa mužem Muhamedom i uplašenim susedima provela u podrumu Redžepa Šabanovića i njegove žene Tife, znamo da na tom pločniku leže upravo Redžep i Tifa u pletenom prsluku. Drugi ubijeni muškarac je Albanac, buregdžija iz Bijeljine. Havivova fotografija naposletku redukuje odnos na samo dvoje aktera, na mladog arkanovca i mrtvu Tifu Šabanović koja mirno “čeka” udarac njegove čizme. Taj udarac je usledio odmah nakon “okidanja” aparata. Međutim, na fotografiji će taj pokret ostati u intenciji zauvek. Tu fotografiju će Arkan komentarisati kao trenutak u kome njegovi dobrovoljci pritrčavaju u pomoć mrtvim Srbima. O podignutoj čizmi mladog arkanovca nastaće čitavi elaborati u odbranu tog gesta na internet forumima. Vrlo često, ova fotografija je plasirana u javnost i bez donjeg segmenta, tj. bez podignute čizme, tako da je mladi arkanovac izgledao kao da je izgubio ravnotežu nadnečim, pod svojim nogama. To nešto ostalo je skriveno nakon petooktobarskih promena u Srbiji, a kako će se ispostaviti, do danas zabranjeno u bilo kakvoj debati o srpskoj odgovornosti za ratne zločine i, naposletku, genocid u Srebrenici.Serbian tranceNedavna vest koju je objavio Dnevni avaz, tiče se upravo ove fotografije. Naime, uhapšen je izvesni Srđan Golubović Maks, poznat i kao DJ Max, za koga se pretpostavlja da je upravo onaj arkanovac sa fotografije Rona Haviva koji je odsudnog dana učestvovao u bijeljinskom masakru. Da ironija bude veća, Golubović je uhapšen zbog posedovanja narkotika i oružja, dok čitava ova priča iz prošlosti koju je zapamtila Havivova fotografija, kao i preživeli Bošnjaci iz Bijeljine, nikada nije zainteresovala srpsko tužilaštvo. Uhapšeni Srđan Golubović aka DJ Max, nakon 1996. je napravio solidnu karijeru u beogradskom DJ timu XperimenT, koji se bavi trans muzikom i produkcijom žurki. Kako se navodi na njihovom sajtu, DJ Max (koji je od “običnog” Maksa sa Vračara to postao 1996) “jedan je od onih koji nam omogućuju da nakon svake velike žurke u gradu, imamo gde da nastavimo provod, organizujući brojne i redovne after party-je za pamćenje”. Za poslednjih nedelju dana, otkad je ova vest počela da kruži elektronskim medijima, DJ tim XperimenT nije demantovao vest o hapšenju svog člana, niti o njegovoj povezanosti sa aktivnostima srpskih paramilitarnih formacija u prošlosti. Zapravo, mediji u Srbiji, uglavnom nisu zainteresovani za ovaj slučaj. Ipak, ovaj događaj (čak i da se ispostavi da ne postoji veza između Arkanovog Maksa i DJ Maxa), retroaktivno je bacio još jedan snop svetlosti na fotografiju Rona Haviva. Naime, mladi arkanovac je za razliku od svojih kolega na glavi umesto fantomke imao zataknute bele naočare za sunce. Iako je bio vlažni početak aprila (ili kraj marta, po svedočenju samog Haviva), njemu su te naočare bile potrebne, i to ne da bi zaštitio oči od UV zraka već da bi očuvao vezu sa tzv. urbanom kulturom iz koje je potekao, čak i pri anticivilizacijskim i nehumanim radnjama u kojima je učestvovao. Tako je Tifin beli pleteni prsluk došao u neočekivanu relaciju sa belim naočarima Srđana Golubovića Maksa, kao clash urbane i ruralne kulture. Nakon svog eksperimenta u Bosni, Golubović se vratio u Beograd i nastavio tamo gde je ranije stao, postavši važnim faktorom u oblikovanju tzv. beogradske urbane muzičke scene. Biti urban u Beogradu je uvek značilo biti protiv rata, nacionalizma, zločina, Miloševićevog političkog projekta uopšte. Biti urban značilo je automatski i biti cool. Ova fotografija Rona Haviva dekonstruiše upravo tu ideologiju da je urbano bilo suprotstavljeno Miloševićevoj politici, te da je njegov pad trebalo da predstavlja i pobedu urbanog nad ruralnim konceptima, oličenim u nacionalističkoj ideologiji, poniklim iz agrarnih kultova. Naprotiv, nacionalizam je master narativ koji i cool tipove sa fancy naočarima za sunce pretvara u ubice. Podjednako, to čini i sa intelektualcima, umetnicima, radnicima i seljacima. Tako je i četništvo postalo trend kod urbane omladine krajem osamdesetih baš kao što će sredinom devedesetih to postati trance. U tom smislu, R. P. Nogo i DJ Max mogu deliti istu ideologiju, a da se pritom služe citatima iz različitih registara. Slično kao Baja Mali Knindža i Nebojša Krstić. Peščanik.net, 17.09.2012.

[bergasa19]

Skrivena kamera u Bijeljini 1992.Boris Dežulović | 14/09/2012Zvao me jednom prilikom u dva iza ponoći Kožo da ispriča vic. Ima on taj običaj, zovne u gluho doba noći iz kafane da ispriča vic.Elem, u ratno proljeće devedeset druge izgubio se Bobi negdje po Romaniji, pa nakon višesatnog lutanja naletio na do zuba naoružan četnički odred. “Znaš li ti ko smo mi?”, upitao ga s visoka četnički vojvoda pod šubarom. “Ako Bog da”, odgovorio mu Bobi, “skrivena kamera.”Skrivena kamera, naravno, nije bila, ali se ipak pojavila da zabilježi što je s Bobijem bilo kad je završio vic, jedan od najboljih, najpotresnijih i najpreciznijih iz bosanske ratne baštine. Stotine takvih, skrivenih i manje skrivenih kamera snimale su bosansku apokalipsu, a jedna od najpoznatijih svakako je bila ona mladog američkog fotoreportera Rona Haviva, koji se 2. aprila te devedeset druge zatekao u Bijeljini, da snimi možda najstrašniju od svih strašnih fotografija bosanskog rata.Fotografiju znamo napamet, pa je vidimo i zatvorenih očiju – dva pripadnika Arkanove Srpske dobrovoljačke garde strogih lica patroliraju praznim centrom grada, s automatskim puškama na gotovs, a do njih, pod zidom bijeljinskog Doma omladine, u plitkoj lokvi krvi leže tri leša. Jedan od njih pripada Tifi Šabanović: nesretna žena leži na trbuhu, mrtvoga lica zabijenog u mokri pločnik kao u jastuk obgrljen rukama, onako kako ljudi od strepnje i straha bježe u san.Konačno, iznad ubijene Tife uvijek taj isti mladi vojnik ležerna koraka, snimljen s leđa, sa zoljom o ramenu, crnom “fantomkom” u epoleti i sunčanim naočalama na tjemenu – u lijevoj mu ruci spušteni kalašnjikov, u desnoj upaljena cigareta, a podignuta mu se desna noga u crnoj čizmi sprema udariti Tifinu mrtvu glavu, nonšalantno kao što je pet-šest godina ranije pred školom šutirao prazne konzerve piva.Ključni detalj te fotografije na njoj se zapravo ne vidi: to je oko promatrača, objektiv Havivove nimalo skrivene kamere. Bijeljinski užas 2. aprila 1992. američki fotograf, naime, snima javno i nesmetano, s osobnom dozvolom Željka Ražnatovića Arkana, u pratnji njegovih vojnika.Mladić koji čizmom udara mrtvo žensko tijelo to zna: zna li pak da ga Amerikanac iza njegovih leđa snima i u tom trenutku, nije poznato, niti je važno. On je potpuno opušten pred tri leša na pločniku, pred ugaslim životom žene koja mu je mogla biti majka, pred kolegama iz brigade, pred vlastitim bogom i pred vlastitom savješću, pred američkim fotografom i njegovom kamerom. Pa potpuno tako opušten pred svijetom i pred historijom šeta sablasno opustjelim bijeljinskim ulicama i udara mrtve ljudske glave.Svih ovih godina ta nam je čuvena fotografija bila stoga još strašnija, a odjek ležernog ubojičinog koraka još jeziviji. Istim je tim nonšalantnim korakom on otišao i iz Bijeljine i iz rata, i svih ovih dvadeset godina njime mjerio pločnike našeg svijeta. U njemu je bio jednako opušten kao na Havivovoj fotografiji, šutirajući prazne konzerve piva kao da su ljudske glave.Njegovo je ime Srđan Golubović i mogao je biti bilo koji od prolaznika što ste ih mimoilazili mokrim pločnicima svoga grada.Prije koji dan novine su javile da je Srđan Golubović, mladić sa najstrašnije od svih strašnih slika bosanskog rata, uhapšen u Beogradu. Njegova je poslijeratna priča malo drugačija od uobičajenih, onih o dobrim susjedima s mračnom tajnom: Srđan Golubović bio je, naime, DJ, i to jedan od poznatijih i priznatijih u Beogradu, veteran elektronske plesne muzike i utemeljitelj beogradske trance-scene.Glazbi se posvetio po povratku iz rata, zolju i kalašnjikov zamijenio je gramofonom i sintesajzerom lako, jednostavno i ležerno, onako kako se mijenja posao na crno. Njegovi su partyi, kažu upućeni, bili među najboljima u gradu, a surađivao je s najboljim – kako se to sad kaže, jel’ muzičarima? – i vodećim imenima svog žanra, svim onim kompliciranim i metaliterariziranim imenima s velikim i malim engleskim slovima. On se, recimo, zvao Max. DJ Max.Poslušao sam na internetu jednu njegovu, hm, stvar, i nakon dvadeset sekundi sintetičkog kronometra, kao u kakvom nervoznom techno ili house spotu, čuo sam i vidio Maxovu cokulu kako u pravilnom ritmu udara u Tifinu glavu. O da, njegov trance udara u glavu: primjedba će se učiniti neumjesnom, svakako uvredljivom za ljubitelje elektronske plesne kulture i dvadesetogodišnje klince iz noćnih klubova, ali ne znam kako bih vam drugačije rekao – dobro došli u nelagodu. Mi u njoj živimo cijeli vaš život.DJ Max, majstor sintetičke muzike i guru noćne zabave, nije bio jedan od onih ratnih zočinaca “negdje među nama”: ovaj je bio na stejdžu i udarao vam je ritam. Plesali ste kako on svira.Metafora je, istina, malo prvoloptaška, ali – jebiga – volej je po definiciji na prvu loptu. Onako kako ga je na školskom igralištu udarao mali Srđan Golubović. Onako kako ga je u vašim godinama udarao na pločniku iza bijeljinskog Doma omladine. I tada je vikao “Ajmo, ruke gore!”.DJ Max našu je nelagodu prenio slijedećoj generaciji: on ionako nikad nije živio u njoj. Uhapšen je, uostalom, zbog posjedovanja droge ili takve neke pizdarije. Sve do tada, svojim je životom hodao opušteno i ležerno: korak iz kojega je udario mrtvu glavu Tife Šabanović bio je samo jedan, usputan i nevažan. Toliko o savjesti i ljudskoj duši: katarza ratnog zločinca postoji samo u književnosti i starim filmovima.Zato se on nije bojao skrivene kamere. Nije on radio ništa iza naših leđa. Mi smo gledali iza njegovih.

[darling]

ja nigde u medijima u srbiji nisam videla da se pise o ovom slucaju, osim u e-nov i na pescaniku.je l gresim?a da, i 92 je prenela dezulovicev tekst u njegovoj rubrici. komentari uobicajeni.

Edited September 18, 2012 by darling

[sailorman]

ja nigde u medijima u srbiji nisam videla da se pise o ovom slucaju, osim u e-nov i na pescaniku.

+1

[Strucnjak]

Ta trance ekipa iz tehnokratije je totalni narkomanski raspad

[Mp40]

Kad sam ja jos pokusao pokreniti kanpanju Dusana Kalicanina u Hag! no me se nije slusalo. Insistiralo se na jedinstvu svih urbanih protivu rezima...

[Аврам Гојић]

a jeeeeeeeste, DJ Max je pokrenuo i mancesterski talas i saradjivao sa Janom Kertisom.nije mi tekst Sase Ilica po ukusu uopste, povezuje stvari koje je jako tesko povezati i pravi vestacke analogije. kao kada bi zbog dr Dabiceve sarade poceli da teoretisemo o tome da su vegetarijanstvo i joga spojivi sa nacionalizmom. u ovom konkretnom slucaju jesu, ali tako se sve moze povezati sa svime.inace da je DJ Max bio narodnjak i pevao po splavovima, malo ko bi se usudio da dovede u vezu folk ritmove sa udaranjem cokulama u glavu, jer bi bio s pravom optuzen za kulturrasizam. ajmo iste standarde da primenimo za analogne slucajeve, koji cak ni nisu analogni posto je ovo jedini zabelezeni slucaj da je neko sa elektro scene ucestvovao u bilo cemu naopakom, dok su folkeri pevali po ratistima.razumem poriv da se izvrsi dekonstrukcija opstih mesta devedesetih godina, ali jebiga ako hoces da kolektivnu odgovornost nategnes do klinaca iz Industrije i sa Sare onda rizikujes da ti cela ideoloska konstrukcija padne na glavu.free for trance!

Edited September 20, 2012 by Marko M. Dabovic

[Turnbull]

Ali tekst ne povezuje proizvoljno uopšte, radije se obračunava sa jednom slikom (koju najbolje sumira Jergović pišući o Kaporu), po kojoj je nacionalizam nekakva seljačka, papanska rabota.