Near Death Experience

[ArleKino]

A i da jesu pičke ne bi imale herca...jednom inspektor u civilu u nekoj gužvi u diskoteci, drugi put prilikom pljačke banke.

Beš to, bitno je da si lovu sakrio na sigurno. ;)1.Sletio sa ceste, promašio sva moguća drveća koristeći metodu "Pusti volan pa šta dragi Allah da" i završio u nekakvom šiblju. Izašao neogreban, baš kao i auto.2.Dao drugu krug od tričavih 200-njak metara, sjeo sa njim u auto i, dakako, vezao se. Dok je šaltao pomakao je volan i započeo je ružan slalom prilikom kojeg smo promašili 1 babu i 1 kombi, ali nismo promašili među u koju smo se elegantno zabili brzinom od (mislim) 80 na sat. Opet ni ogrebotine, kod obojice. Pojas glavu čuva. Par minuta poslije sam bio u takvom šoku da sam 'ladno prišao haubi i pogledao karticu za ulje, da vidim kad ga trebam mijenjati.3.Trčeći na ispit umalo da završim pod točkovima Crvenog krsta - lik je izlazio na glavnu cestu u rikverc.

[mei]

pre jedno godinu dana:stojim na semaforu ispred moje zgrade na aveniji sa 4 trake koja ima pesacko ostrvo na sredini. taj semafor, inace, sluzi samo nama lokalcima da predjemo ulicu i udjemo u zgradu->citaj otvara se na zeleno svetlo za pesake nakon beskonacnog broja minuta, tako da je standard da pretrcavamo. po standardnoj proceduri, pogledam levo, obe trake su slobodne, prolazim na crveno svetlo do pesackog ostrva i u tom trenutku zaboravljam da ja u stvari pretrcavam ulicu, vec nastavljam sa pesackog ostrva opusteno da koracam preko sledece dve trake kao da je moje zeleno svetlo, ne gledajuci u desno...nekoliko automobila je zakocilo, srecom, na vreme. pre par godina:posle podzemene smene koja se oduzila na 15 sati od kojih sam 3 sata provela u tunelu cekajuci zakasneli lift da nas izvuce na povrsinu, u 5 izjutra se vozim natrag u stan po pustari bez ulicnih svetiljki, pored mnogobrojnih jezeraca i bara. na jednoj krivini mi se desio onaj kratkotrajni san od delica sekunde, pri cemu je auto dosao tik uz obalu jezera - kada sam (na vreme) dosla k sebi.99:kasno jedne veceri, dok smo rostiljali, NATO je poceo da gadja fabriku udaljenu oko 2 km vazdusnom linijom i na jedno 70-100m nizoj nadmorskoj visini od nase lokacije. prvi projektil je isao silaznom putanjom, koja je prolazila nekako pravo preko dvorista gde smo rostilajli, tj. culo se zvizdanje, gledala sam u projektil koji postaje sve veci i veci, i kako je tada izgledalo, ide pravo na nas. u tih par sekundi mi je izgledalo da je stvarno dosao kraj.

[Tolaa]

Verovatno sam potisnula neke, tako da sada uspevam da se setim samo jednog koji se desio kad sam imala 5 godina. Ispred kuce sam se sama igrala loptom, sutirala je o zid. Lopta je izletela na ulicu, a ja potrcala za njom, i to samo zato sto sam videla da nailaze kola hitne pomoci u punoj brzini, sirena ukljucena, pa nisam htela da nalete na loptu i spucaju se. :o Uspela sam da sutnem loptu i nekim cudom su me kola omasila za mozda pola metra. Sigurno sam nekih pola sata sedela naslonjena na zid sa suprotne strane ulice, nisam mogla da dodjem sebi, a onda sam se nekako pribrala i resila da to nikom ne ispricam. Mami sam rekla tek 15 godina kasnije. A jos uvek se secam svega kao da se malopre desilo, cak i kakva je bila lopta.Pre nekoliko godina pojela dinju na koju sam alergicna. Tada nisam znala da sam alergicna na nju, tek posle toga se ispostavilo. Razmisljala samo o tome kako da udahnem malo vazduha, jer mi nije bas polazilo za rukom. A jedan kog se ne secam, ali su mi pricali. Imala 9 meseci, moji vecerali, ja gledala i stalno pruzala ruke prema stolu i ispustala zvuke kao da trazim nesto. I krenuli da mi nude stvari sa stola da vide sta hocu. Ja sve sa gnusanjem odbijala, dok nisu dosli do slanine, a tad sam se odusevila. Mojoj babi bilo zao, pa resila da mi da malo, ona da drzi parcence, a ja da sisam. U jednom trenutku sam malo jace povukla, tako da nije uspela da ga zadrzi u ruci, meni se zaletelo i krenula sam da se davim. Baba je, srecom, bila pribrana, pa me je brzo okrenula naglavacke i krenula da trese, tako da je slanina ispala. Ali, ni taj nemili dogadjaj nije uspeo da umanji moju ljubav prema slanini koja traje od tog dana.

[vinska musica]

Vreme - na prelazu iz dana u sumrak. Najzajebanije za vožnju. Ćale za volanom, ja pored njega, a keva pozadi drži moju ćeru od 8 meseci. Dozvoljena brzina na tom delu puta - 60. Poštujemo propise. Odjedanput iz jarka pored puta pred nas iskoči - konj! Nije bilo načina da se izbegne. /Posle smo saznali da je bio "skitnica", nekada pripadao lokalnim Romima, ali je oslepeo, pa više niko o njemu nije vodio računa/. Pošto je konj izašao skroz ispred kola, od udarca je odskočio uvis, razbio prednje staklo i pao s desne strane kola, opruživši se celom dužinom. Mrtav. A mi, putnici.. nikom ništa. Dete je malo zaplakalo, ali ne od bilo kakvog udarca, već više od naglog kočenja. Ja se čuknula s konjskim vratom, pošto je staklo puklo delić sekunde pre nego što sam ja tresnula glavom napred. To je skroz amortizovalo udarac, pa nije bilo nikakvih posledica. Kola su bila prilično ulubljena, u nepokretnom stanju, pa nas je neki pridošli vozač odvezao kući. A kad smo stigli.. Meni i ćaletu su cipele bile pune staklića. Bila sam šokirana kad sam, prepovijajući dete, našla u peleni stakliće. Kako su tamo dospeli, nikad mi neće biti jasno. Srećom, nisu je povredili.

[vinska musica]

...I, kao sto sam u description zamolio, voleo bih da izostanu ta neka spiritualno paranormalna laprdanja koja su nazalost asocijacije kada se spomene fraza Near Death Experience, to me ne zanima. Mada, evo, podnecu sve (pogotovo jer ima dobrih naucnih radova o tome sta se desava u tim slucajevima, otkud ta iluzija o tunelu, svetlosti, dusi, itd).

Sorry, ne ulazim u osnovanost i zasnovanost priča o tunelima, svetlosti itd., ali ta iluzija i nije tako bezazlena, kako se čini. Bar nije bila u slučaju mog dragog prijatelja koji već odavno "ore nebeske njive". Bolovao je od leukemije. Preživeo jednu kliničku smrt. Pričao mi je o tom iskustvu potanko, dan pred poslednji polazak u bolnicu, na novu seriju hemoterapija, o čijem ishodu nije imao nikakvih iluzija. Nije bio religiozan, niti sklon misticizmu bilo koje vrste. Čak surovo realan, pravio otrovne šale o ilovači koja ga uskoro čeka. Njegova priča o iskustvu "svetlosnog tunela", kao nečemu divnom, toplom, oslobađajućem, što ga je vuklo u "zagrljaj", bila je fascinantna. Pretpostavljajući da je ona odraz posebnog stanja percepcije u trenucima kliničke smrti, protumačio je kao obmanu čula, ali i krajnje ugodno iskustvo. Pitao je svog lekara o iskutvima drugih pacijenata sa kliničkom smrću i bio zatečen kada je saznao da te priče neobično liče jedna na drugu, te da se u svakoj pojavljuje taj famozni tunel i jaka, zaslepljujuća svetlost. Nikada neću zaboraviti njegove reči kad smo se poslednji puta videli: "Da nisam doživeo tako predivno iskustvo tokom kliničke smrti, sada bih imao više motivacije da se borim za život".

[mei]

Odjedanput iz jarka pored puta pred nas iskoči - konj! ...

opasan dogadjaj. ovde ima slicnih saobracajnih nezgoda sa jelenima i losovima.majka mog kolege je ubila jelena na autoputu prema Montrealu.najvecu opasnost ipak predstavljaju losovi (zbog velicine) koju nocu izlaze na na autoput i krecu se prema svetlosti farova. stoga su cesta upozorenja duz autoputeva na losove.

[Buck Naked]

Tako je, price o tunelu jesu dokumentovane, kao i dobar osecaj koji tada imamo. To je sasvim u redu, i ima sasvim realno fizicko objasnjenje (iako su /evolucioni/ uzroci jos diskutabilni). Isto redovno dozivljavaju astronauti NASA, i to nekoliko desetina puta tokom svoje karijere, u onim skalamerijama koje im treniraju izdrzljivost vrteci ih u krug velikim brzinama. Tada se valjda lagano smanjuje koncentracija kiseonika u mozgu ili sta vec, i ovaj tako reaguje - projekcijama koje nas, sa iskustvom saobracaja i struje, podsecaju na tunele i svetlost. Dakle, moj problem je sa natprirodnom, misticnom interpretacijom cinjenice bele svetlosti ili cega vec, to jest upotrebe iskustava iz klinicke smrti kao dokaza postojanja nadgrobnog zivota. A u stvari se nas mozak poigrava sa nama.

[Mp40]

Umro sa 10 meseci (klinicki i klinacki). Vratili me adrenalinom u srce (nesto sam bas doooobro bio odsutan, hteli vec da gase sprave ali caca insistirao i pretio masovnim ubistvom). Dali mi penicilin a ja od toga umem da umrem... sto smo tad i saznali.

[martinj]

kren'o da preticem neobelezen traktor sa pretovarenom prikolicom.... negde 70-80km/h.... kad od jednom, traktor ispred mene u levoj traci.... skrece levo....obe noge na kocnicu i stao na metar od njega.... ja ostao mrtav ladan, drugar koji je bio samnom u jugicu hteo da prebije dedicu koji je vozio gore spomenuti...

[*edited by mod]

2-3 osnovne ja plivam na Adi. Posto nikad nisam bio neki plivac drzim se okloine gdem ogu zagaziti a posto sam visok to nije bas totalni plicak. Gazim i setam i nagazim na neki ultra klizavi kamen. Nit sam se mogao dobiti od njega pa plivati a ni sici sa njega posto je bio povelik pa mi samo noge plesu kao na vesalima. No nekako mi je ipak uspelo (bez svetala i secanja na fine stvari) ali od tad jako retko ulazim u Adu

[AlefShin]

Метак прошао на цм од срца, почетком `92 г., у тадашњој ЈНА, није повредио ниједан кључни крвни суд, није повредио лопатицу на леђима, једино прошао кроз плућа која имају могућност регенерисања. Четири сата вожен до тада најближе болнице, изгубио литар крви, једва се померао непосредно пре операције и све време свестан не знајући да ли ћу остати у животу. Тада сам обећао да ћу постати свештеник ако преживим, иначе тада сам имао 20 год. Обећање сам испунио.То је било баш Near Death Experience.

[Аврам Гојић]

baš me zanima koliko ćeš izdržati dok ne počneš da vređaš...već su počele opklade među forumašima.

[AlefShin]

И? Ко води :D ?

[Аврам Гојић]

neću da ti kažem ništa, da ne tempiraš...ovako će biti spontanije.

[smorrior]

Vec sada davne 1999 god. za vreme bombardovanja, moje drustvo i ja smo iznajmili SONY konzolu da bi igrali fudbal. Vec je pao mrak kada su dzukci poceli da bacaju one grafitne bombe. Nestalo je struje, a nama nada utihnula posle jednog sata. Drustvo se razilazilo, pa posle nekog vremena i sam se odlucio da idem kuci. Napolju je bio totalni mrak. Poznavajuci dobro stazu i znajuci gde su sahtovi bez poklopca, bio sam prilicno siguran da stizem kuci.U jednom momentu sam shvatio da nisam sam. Nisam video nista ali sam osetio kako me nesto grize za rukav i nogavicu. Bio sam okruzen coporom uplasenih pasa lutalica. Kao prilicno dobar poznavalac pasa, znao sam da nesmem da potrcim. To bi mi bila kobna greska. Primirio sam se i nastavio da hodam. Pratili su me skroz do ulaza u zgradu. Sve ukupno imali smo 20 tak minuta druzenja. A mogao sam da budem solidna vecera :)

Edited September 10, 2008 by smorrior