Srednjevekovni srpsko-turski odnosi

[No7]

Otvaram ovu temu jer mislim da istorijiski gledano ovaj period medju Srbima prilicno izoblicen ili pak u nekim delovima se uopste i ne pominje. Ja bih zamolio istoricare, ako ih ima ovde, da pomognu meni u slucaju da u nekim podacima pogresim i isprave me.Necu ulaziti u period pre 14. veka,Posle pobede Srba nad Bugarima kod Velbuzda 1330. Srbija postaje dominatna sila na Balkanu pri cemu Bugarska pada pod uticaj Srbije tj. postaje vazalna a Srbija uskoro postaje Carevina. Srbija pocinje da se siri prema jugu i istoku tako da bi 1355. Srbija izgledala ovako,Prvi kontakt Srba i Turaka se desio kod Stafanije 1344.

Posle poraza kod Smirne od flote latinske lige,od razbijene turske flote spaslo se oko 3000 mornara.Oni se prebace na kopno i ulogore u podnožju jednog šumovitog brega kod Stefanijanine,mesta između Sera i Soluna.Car dušan se nalazio u gradu Zihno.Čuvši za ovu grupu turskih mornara,pošalje oklopljenu konjicu pod vojvodom Preljubom.U neravnopravnoj bici turski ratnici nagnu da beže uz strmi šumovit breg.Srpski oklopnici,ne mogući da ih gone,sjašu i krenu pešice za beguncima.Međutim,turci izbiju na vrh brega,sjure se niz brdo,zađu na drugu stranu i pojašu srpske konje.Izmenivši tako uloge,učine juriš na srpske ratnike koji su se spustali niz padinu i nad njima odnesu pobedu.Posle toga odjure u Trakiju i priključe se Kantakuzenu (vizantijskom vojskovođi).Slavni i do tada nepobedivi vojvoda Preljub izgubio je bitku koja nije bila velika ni po porazu,ni po gubicima,ali je pokazala,da iz male Azije nadire prethodnica jedne velike sile.

Sledeci kontakt, Bitka kod Galipolja 1347.U borbi oko trona Dusan salje pomoc devetogodisnjem Vizantijiskom Caru Jovanu V Paleologu 4000 konjanika sa druge strane je Jovan VI Kantakuzen a podrsku su mu davali Turci, Turci su pobedili i na mesto vizantijiskog cara doveli Jovana VI Kantakuzena.Bitka gde su se sukobila dva carstva i gde je krenula propast Srbije,Maricka Bitka 1371., ovo je bila katastrofalna bitka za srpsku vojsku. Despot Ugljesa je imao nameru da otera Turke iz Evrope ka Anadoliji. Pravljen je plan da se iznenade Turci a oni su iznenadili Despota i katastrofalno ga porazila sa ogromnim gubicima.1381. Bitka kod DubravniceSrpska pobeda i usporavanje napredovanja Turaka ka zapadu i severu Balkana.1385. Bitka kod Savre(juzna Albanija)Pobeda Turaka1386. Bitka kod PlocnikaSrpska pobeda1388. Bitka kod BileceVelika pobeda Srba, Turci imali velike gubitke, sultan Murat I naredio da se konacno krene na unistenje Srbije.1389. Prva Bitka na Kosovu,Samo cu napisati da je ovo za Mlecane pa i Ugare bila pobeda hriscana, ubijen je sultan(koliko znam ovo je jedini sultan koji je ubijen u borbi) Murat I a kako je ubijen,

However, according to the earliest preserved record, a letter from the Florentine senate to the King Tvrtko I of Bosnia, dated 20 October 1389, Murad was killed during the battle. The killer is not named but it was one of 12 Serbian noblemen who managed to break through the Ottoman ranks, probably during the initial charge of Serbian knights:?Fortunate, most fortunate are those hands of the twelve loyal lords who, having opened their way with the sword and having penetrated the enemy lines and the circle of chained camels, heroically reached the tent of Amurat himself. Fortunate above all is that one who so forcefully killed such a strong vojvoda by stabbing him with a sword in the throat and belly. And blessed are all those who gave their lives and blood through the glorious manner of martyrdom as victims of the dead leader over his ugly corpse

Ono sto je jos zanimljivije je to da se Turska povukla krenula na drugu stranu u Aziju a da je deo srpkog plemstva pristao da bude zavistan od Turaka(to se inace desilo i sa Vizantijom a kasnije i sa Rumunima i Madjarima a Sulejmanu Velicanstvenom su poreze placali i Austrijanci) a ono sto je jos zanimljivije je to da Vuk Brankovic nikada nije pristao da bude u zavisnosti spram Turaka a inace je ucestvovao u borbi na Kosovu i to je predvodio citao srpsko krilo na kojem je ubijen Muratov sin Jakub. Treba se zapitati zasto je Brankovic proglasen za izdajnika i zasto se Kosovo proglasav nekim mucenickim porazom kada i hrvatski izvori kazu,

Bitka se dogodila 15. lipnja 1389., na Vidovdan. U osmanskoj vojsci je sultan Murat I. upravljao središnjim dijelom vojske dok su krilima upravljali njegovi sinovi Jakub i Bajazid. Tijek bitke i danas je nejasan. Legenda pripovijeda da je sultana Murata I. ubio junak Miloš. Zna se i da su hrvatsko-bosanske snage razbile tursko krilo, te odmah poslale glasnike da je bitka dobivena, budući da je sultan bio ubijen. Doista se može reći da su kršćanske vojske pobijedili u toj bitci, no njezine su posljedice bile kobne. Razijedinjena i oslabljena srpska zemlja, koja je ostala bez Lazara kao jedinog vođe koji je mogao objediniti srpske plemiće, postala je lakim plijenom turske vojske koja se vrlo brzo oporavila.

Naravno da ima ovde preterivanja narocito sto je bas na tom krilu gde je bilo Hrvata je jedini preziveli od turskih glavesina Murad. Cak se kao primer pirove pobede navodi i Kosovska bitka kao srpska pirova pobeda.A zasto je sve to uradjeno? Pa mozda je odgovor u periodu saradnje izmedju Turaka i dela Srba. A kako u 19. veku onda dignuti ustanak protiv Turaka? Ili objasniti da su se "casni" srpski plemici prodali za zemlju da bi sto vise posedovali.Elem odgovor bi mogao da lezi u jednoj od najvecih pobeda turaka nad hriscanima cuvena Bitka kod Nikopolja.1396. Bitka kod Nikopolja Odnos snaga 120 000-130 000 ujedninjene hriscanske vojske(Kingdom of Hungary,Holy Roman Empire,France,Wallachia,Poland,England,Kingdom of Scotland,Bulgaria,Old Swiss Confederacy,Teutonic Knights,Republic of Venice,Republic of Genoa,Knights of St. John)60 000-70 00 Turaka ukljcujuci i deo vojske Despota Stefana LazarevicaVelika pobeda Turaka a zahvaljujuci delu Srba Turci su se definitivno ustalili na Balkanu, a Vuk Brankovic koji nikada nije priznao Turke proglasen za izdajnika.Ima jos jedna velika bitka gde na Turskoj strani ucestvuje Despot Stefan ali je tu u Aziji bilo.Tada deo srspkog plemstva se stavlja na odredjenu stranu u borbi oko tona kod turaka pa imamo tu nekoliko borbi,

Battle of Gracanica in 1402(Serbian victory over Turks) Battle of Despotovac in 1406 (Serbians defeat Ottomans of Musa) Battle of Kosmidion in 1408(Serbians defeated by Suleiman's armies) Battle of Carmorlu in 1410(Serbian victory over Turks)

1443-1444. Borbe oko VarneUgarska i Despotija Srpska sa jedne strane a sa druge Otoman, pobeda Otomana1448. Druga Kosovska bitkaUgari i Srbi sa jedne strane sa druge Otoman, pobeda Otomana1456. Opsada Beograda, jedna od najvecih pobeda Hriscana nad Turcima, inace pre ove Bitke se desila i opsada Srpskog Despotskog glavnog grada Smedereva i uspesno je odbranjen od strane Srba da bi zatim bila poslsta pomoc Ugarima kod Beograda.60 000-70 000 Otomana i Bosanski i hercegovacki vazali40 000-50 000 Srba, Ugara i krstasaVelika pobeda Hriscana a stradalo skoro 50 000 TurakaOno sto je zanimljivost ove bitke je zvonjava katolickih crkava u podne, kada to cujete znajte da je to i zbog Srba. Papa Kalist III je u toku borbe oko Beograda naredio da se zvoni svaki dan u podne da bi se ljudi molili za branioce Beograda kada je dosla vest da je izvojevana velika pobeda nad Turcima nastavljeno je da se zvoni u cast te pobede. Posle ove bitke u Ugarski logor je prodrla kuga i heroj odbrane Hunjadi je umro, Srbija je 1459. pala pod totalnu tursku kontrolu. A turci su jos 65 godina pokusavali da zauzmu Beograd i konacno su uspeli 1521. pod vodjstvom Sulejmana Velicansvenog.Srbi su nastavili da se bore protiv Turaka u okviru Ugarske i Austrijiske vojske ali to ce narednih dana da postavim.

[djvaske]

Apropo Kosovske bitke.Po tadasnjem shvatanju ratovanja kada je sultan ubijen prakticno je i bitka trebala biti dobijena jer su Turci poceli da se okrecu i razilazenakon pogibije vrhovnog komandanta.Legenda kaze da je Bajazit preuzeo komandu tako sto je mrtvog Murata podigao u sedeci polozaj a potom pozvao sve komandante daprodju ispred cadora i poklone se svome vodji i tako uvere da je jos uvek ziv.Ako je ovo tacno, to znaci da je Bajazit bio preteca PR menadzera i fantastican strucnjak za marketing.Nakon toga Bajazit preuzima potpunu komadnu i konsoliduje formacije koje se vracaju u napad. Za to vreme i Srpska vojska je pocelalagano da napusta bojiste jer su smatrali da je stvar okoncana i time su omogucili Turcima lagan zavrsetak posla.Hebi ga, uvek smo radili posao polovicno.(ovo je bilo kratko vadjenje iz malog mozga, pa ako je "babi milo..." slobodno ispravljajte)

[No7]

Ma pusti legende po legendi je Milos ubio Murata a Milos bio turski vazal, po legendi je i Vuk Brankovic zakasnio a to nije tacno, po legendi je i crkva Notrdam zvonila u cast hriscanske pobede itd.Mene vise zanima sta se desilo da turci nisu nastavili prodor nego su tek posle skoro 100 godina se vratili. Sta je radila Ugarska koja je uzela Macvu i Beograd zbog slabljenja srpske drzave kao i sto je Ugarska jacala Bosnu na stetu Srbije? Kao i kako je deo srpskog plemstva presao na tursku stranu? Pa kada pocinje ponovni sukob tog plemstva sa turcima i zasto?

[casperbgd]

Ma pusti legende po legendi je Milos ubio Murata a Milos bio turski vazal, po legendi je i Vuk Brankovic zakasnio a to nije tacno, po legendi je i crkva Notrdam zvonila u cast hriscanske pobede itd.Mene vise zanima sta se desilo da turci nisu nastavili prodor nego su tek posle skoro 100 godina se vratili. Sta je radila Ugarska koja je uzela Macvu i Beograd zbog slabljenja srpske drzave kao i sto je Ugarska jacala Bosnu na stetu Srbije? Kao i kako je deo srpskog plemstva presao na tursku stranu? Pa kada pocinje ponovni sukob tog plemstva sa turcima i zasto?

Ne mogu sada nesto duze da pricam, ali razlog je sto su Turci 1400-1405, nisam siguran tacne godine, izgubili bitku kod Ankare, gde je Bajazit zarobljen. Tada je nastala borba izmedu njegovih sinova oko prestola, sto je izazvalo unutrasnje probleme koji su nakratko zaustavili otomansko napredovanje.

[harper lee]

Ne mogu sada nesto duze da pricam, ali razlog je sto su Turci 1400-1405, nisam siguran tacne godine, izgubili bitku kod Ankare, gde je Bajazit zarobljen. Tada je nastala borba izmedu njegovih sinova oko prestola, sto je izazvalo unutrasnje probleme koji su nakratko zaustavili otomansko napredovanje.

1402.

[Teja]

Posto ste stigli do 1402 godine malo zanimljivosti o sudbini velikog ratnika Bajazita:U turskom gradu Bursa podignuti su mauzoleji svim turskim sultanima i "drugim zasluznim" junacima.Veliki sultani imaju uvek ispred svog imena rec "gazi" ( sto valjda znaci mucenicku ili herojsku smrt).Kod cuvenog Bajazita ta rec ne postoji tako da sam se malo zainteresovala zasto je to takoi saznah njegovu zaista tragicnu sudbinu.Naime , posle pogibije svog oca Murata ( na kosovskom polju) Bajazit postaje sultan,osvaja ceoBalkan.. Jako obrazovan,smeo,hrabar,ali i ohol ne uzima za ozbiljno pretnju koja dolazi sa istokaod Mongola. Podsmeva se tom glupom,nepismenom Mongolu Timuru (za koga istorija s druge strane kaze da je izvrsno igrao shach) i izvlaci deblji kraj u odlucujucoj borbi kod Ankare 1402godine. Ankaru je branilo oko 20.000 Jermenaca , a Timarland je imao vojsku od 100.000 vojnika.Elem, Timarland ( ili Timur) zarobio je Bajazita, i njegovu zenu (shvatila sam da je bila kcera iz srpskog plemstva), u koju je bio zaljubljen do ushiju.Za nju se pricalo da je bila vrlo"raskalshna" pa mozdai otuda ove velike strasti izmedju njih dvoje). Timur stavlja cuvenog vojskovodju u zlatan kavezi tako ga voda sa sobom dve godine kao dvorsku ludu. Ako se ne varam Bajazit je i umro u tom kavezugodinu dana kasnije.Timur dozvoljava da se sahrani u Bursi.Ime Bajazit sluzi za podsmeh i sprdnju.Italijani uvode u svoju operu i smeshnu figuru koji nazivajuBajazzo ( na nashem jeziku rec "pajac"). Na tom groblju u Bursi sahranjeni su i Karag?s i Hacivat, dvojica najcuvenijih turskih komicara.Sultan Orhan im je odrubio glave jer im je zezanje bilo vaznije od izgradnje dzamija.Ubrzo se Orhan pokajao ( ali posle "onih"stvari nema kajanja, a tek posle "ovakvih"),jer je tek nakon toga uvideo koliko su bili vazni i koliko nedostaju.U narodu su se ispredale legende i legende o njima dvojici.Inace ime Beyazit u prevodu znaci "munja".

[djvaske]

Legende su zanimljive jer sadrze i podosta istine, ali to sada nije bitno.Problem je sto su vec u XV veku od strane hronicara prihvacene brzo stvorene legende o prvom Kosovkom boju tako da cemo ostati uskraceni za prave detaljei zbivanja. Mislim da je Vuk brankovic proglasen izdajnikom jer je jedan od malobrojnih a sigurno jedan od velikih plemica koji je preziveo, a to se nije bas uto doba moglo smatrati normalnim.U svakom slucaju nakon toga dolazi do strhovitog slabljenja drzave koja je u to doba vec bila zestoko razjedinjena.Zbog cega i kako dolazi do saradnje Turske i Srpkih plemica, a kasnije i do ponovnih ustanaka. Odgovor lezi u sledecoj cinjenici:"Turci su se naročito okomili na srpsku aristokratiju, istrebljujući fizički drustvenu elitu. Posto je Turska carevina bila islamska država teokratskog tipa, u kojoj su hrisćanski Srbi bili narod drugog reda, izlozeni nasilju, ponizavanju i eksploataciji, srpski zivalj je napuštao razvijena i urbanizovana rudarska, zanatska i trgovačka središta i povlačio se u nepristupačne planine, baveći se uglavnom stočarstvom."Tako dolazi i do pojave hajducije, a samim tim nakon izvesnog vremena i shvatanja otomanskih osvajaca da ce lakse vladati ako uspostave neki vidlokalne vlasti, odnosno prihvate da saradjuju sa odabranim predstavnicima lokalnog zivlja. Mada to i dalje za njih predstavlja ljude drugog reda ipak donosiodredjene prednosti jer se uvek mogu naci ljudi zeljni bilo kakvog oblika moci.Prakticno sledecih 150 godina je prilicno mutno u istoriji ove teritorije i moze se reci da je to vreme potpune vladavine Otomanskog carstva nad Srbijom.Tada dolazi do saradnje sa Austrijom i podizanja ustanka koji se ponovo katastrofalno zavrsio po Srbe.Ne znam na koji period mislis kada pominjes jacanje Bosne od strane Ugarske?Tokom XIV veka razlog je bio sto je Srbija vise puta napadala Bosnu kao i sto je osvojena Dubrovacka republika, tako da je Srbija u svojoj ekspanzijipredstavljala realnu opasnost.

Edited August 7, 2008 by djvaske

[No7]

Ne mogu sada nesto duze da pricam, ali razlog je sto su Turci 1400-1405, nisam siguran tacne godine, izgubili bitku kod Ankare, gde je Bajazit zarobljen. Tada je nastala borba izmedu njegovih sinova oko prestola, sto je izazvalo unutrasnje probleme koji su nakratko zaustavili otomansko napredovanje.

Turci su pre toga imali veliku pobedu kod Nikopolja. Zasto uopste nisu nastavili na sever nego su cekali kod Nikopolja?

[No7]

Legende su zanimljive jer sadrze i podosta istine, ali to sada nije bitno.Problem je sto su vec u XV veku od strane hronicara prihvacene brzo stvorene legende o prvom Kosovkom boju tako da cemo ostati uskraceni za prave detaljei zbivanja. Mislim da je Vuk brankovic proglasen izdajnikom jer je jedan od malobrojnih a sigurno jedan od velikih plemica koji je preziveo, a to se nije bas uto doba moglo smatrati normalnim.U svakom slucaju nakon toga dolazi do strhovitog slabljenja drzave koja je u to doba vec bila zestoko razjedinjena.Zbog cega i kako dolazi do saradnje Turske i Srpkih plemica, a kasnije i do ponovnih ustanaka. Odgovor lezi u sledecoj cinjenici:"Turci su se naročito okomili na srpsku aristokratiju, istrebljujući fizički drustvenu elitu. Posto je Turska carevina bila islamska država teokratskog tipa, u kojoj su hrisćanski Srbi bili narod drugog reda, izlozeni nasilju, ponizavanju i eksploataciji, srpski zivalj je napuštao razvijena i urbanizovana rudarska, zanatska i trgovačka središta i povlačio se u nepristupačne planine, baveći se uglavnom stočarstvom."Tako dolazi i do pojave hajducije, a samim tim nakon izvesnog vremena i shvatanja otomanskih osvajaca da ce lakse vladati ako uspostave neki vidlokalne vlasti, odnosno prihvate da saradjuju sa odabranim predstavnicima lokalnog zivlja. Mada to i dalje za njih predstavlja ljude drugog reda ipak donosiodredjene prednosti jer se uvek mogu naci ljudi zeljni bilo kakvog oblika moci.Prakticno sledecih 150 godina je prilicno mutno u istoriji ove teritorije i moze se reci da je to vreme potpune vladavine Otomanskog carstva nad Srbijom.Tada dolazi do saradnje sa Austrijom i podizanja ustanka koji se ponovo katastrofalno zavrsio po Srbe.Ne znam na koji period mislis kada pominjes jacanje Bosne od strane Ugarske?Tokom XIV veka razlog je bio sto je Srbija vise puta napadala Bosnu kao i sto je osvojena Dubrovacka republika, tako da je Srbija u svojoj ekspanzijipredstavljala realnu opasnost.

Nije bas da je bila ostvarena puna kontrola tokom XV veka, Srbija se tada udruzila sa Ugarima i zajedno nastupala u borbama bilo je poraza ali i pobeda.Bosna kao drzava nastaje od strane Ugara da bi se sprecilo jacanje Slovena(Hrvata i Srba) na racun Avara. Bosna nije postojala kada su Srbi i Hrvati dosli bila je podeljana, danasnja Tuzla je bila srednjevekovni srpski grad a Bihac uz Zadar centar Hrvatske, Trebinje jedan od srpskih centara. Ovo nisu ni srpski ni hrvatski izvori vec ugarski. Za vreme jos Kralja Milutina Srbija je pocela da otima Ugarima teritorije a to je narocito bilo izrazeno za vreme Dusana i odmah posle Kosovske bitke su Ugari zauzeli Macvu i Beograd a poceli da pomazu Bosnu kako bi preuzela moc Srbije na ovim prostorima. Edited August 7, 2008 by No7

[No7]

Ugarska je uzela Macvu i Beograd nazad jer joj je i pripadala. Srbija ih je od Ugarske kao miraz ugarske princeze koju je ozenio Dragutin (guglaj ime, mrzi me da se secam). Dragutinov presto je uzurpirao njegov brat, Milutin, pa je normalna bila teznja Ugarske da vrati svoje teritorije nazad. Nisam siguran da je Srbija bila pravi vlasnik Macve i Beograda, pre ce biti da je u pitanju bio lenski posed. Da bi razumeo zasto je deo srpskog plemstva presao na tursku stranu, morao bi da znas nesto o feudalizmu. Nadam se da neko od forumasa ima vremena da ti objasni te osnove. Turci su imali dobre razloge za privremenu obustavu dejstava na Balkanu - nadiruci Tatari su i njima predstavljali problem, a sam Bajazit je u bici kod Angore 1402. okruzen i utamnicen u kavez u u kome je skoncao svoj pravednicki zivot. U toj bici je ucestvovao (despot) Stefan Lazarevic na turskoj strani u svojstvu vazala. Uhicenje Bajazitovo moze pojasniti i poraz srpske vojske u Kosovskoj bici. Naime, Bajazit je odbio da se povuce uzdajuci se u svoju elitne snage sastavljene od 10000 janicara koji su, po usvojenoj taktici, delovali od sredine bitke. Zlatna horda mu je oduvala odred kod Angore, ali Srbi za to nisu imali snage. U Kosovskoj bici su Srbi imali uspeha po krilu, ali je sve bilo gotovo kad su nas unleashovali svoje pitbulove po sredini. Jednostavno, nismo imali sanse. Lazar je bio spremio optimalnu taktiku, ali je porazen uprkos tome. Meni je mnogo zanimljivije pitanje zasto se nasi udzbenici toliko fokusiraju na politicku filozofiju. Jebo bitke i godine i posede i mape kad deca ne nauce nista o drustvenom kontekstu. Cemu ucenje o Kosovskoj bici kad se ne zna nista o feudalizmu?

Jeste drzali su kao sto su Srbi drzali sve juzno od Neretve na moru i vise od pola Bosna ali to je nebitno sta je drzano u ranijem periodu.Ja bas zato i pitam da nisu Ugari uradili to sto su uradili i da je srpsko plemstvo bilo manje gadljivo na feudalne posede dal' bi bilo moguce proterati Turke jer oni ocigledno nisu bili spremni posle Kosova da napreduje prema Evropi? Edited August 7, 2008 by No7

[MrX]

Koliko sam ja upucen (a bio sam mali kad se to desavalo, nesto poput Palme za vreme Mocarta) Turci jesu pobedili na Kosovu, ali je Bajazitu bilo bitnije da se vrati u Carigrad (nesto slicno kao sto je drugi svetski rat kod nas vise bio socijalisticka revolucija nego borba protiv okupatora) da resi pitanje krune i da se proglasi za sultana nego sto ce da napreduje dalje. Taj povratak Turaka su Srbi proglasili svojom pobedom, ali na samom bojistu su Turci odneli pobedu.Brankovic je, osim sto je preziveo, proglasen za izdajnika jer je, po pricama, jedini na bojiste dosao trezan, a to se u nasem narodu ni tad kao ni sad nije bas cenilo (kao sto je i Jerina prokleta jer je insistirala da se narod malo vise posveti higijeni). Ako se o tome bas ne zna, potpuno je siguran podatak da su veliki broj fruskogorskih manastira koji su bili centar pismenosti i mnogih pozitivnih stvari kod Srba zaostavstina Brankovica, proslavljeni Milos Obilic i Kraljevic Marko nisu ostavili za sobom neke konkretne stvari, ali su imali bolji PR...

[No7]

Koliko sam ja upucen (a bio sam mali kad se to desavalo, nesto poput Palme za vreme Mocarta) Turci jesu pobedili na Kosovu, ali je Bajazitu bilo bitnije da se vrati u Carigrad (nesto slicno kao sto je drugi svetski rat kod nas vise bio socijalisticka revolucija nego borba protiv okupatora) da resi pitanje krune i da se proglasi za sultana nego sto ce da napreduje dalje. Taj povratak Turaka su Srbi proglasili svojom pobedom, ali na samom bojistu su Turci odneli pobedu.

Sto ce reci da su se turci povukli zbog ubistva sultana jer da nije ubijen sultan ne bi bilo ni borbe oko prestola. E ako je tako onda je vecina naseg plemstva govnjivo u tom periodu kojima je jedina motivacija bila zadrzavanje feudalnih poseda. Mada smo to znali jos od smrti Dusana kada je na carsko mesto dosao Uros koji nikako nije mogao da obuzda plemstvo pa ga prozvase Nejaki.

[casperbgd]

Sto ce reci da su se turci povukli zbog ubistva sultana jer da nije ubijen sultan ne bi bilo ni borbe oko prestola. E ako je tako onda je vecina naseg plemstva govnjivo u tom periodu kojima je jedina motivacija bila zadrzavanje feudalnih poseda. Mada smo to znali jos od smrti Dusana kada je na carsko mesto dosao Uros koji nikako nije mogao da obuzda plemstvo pa ga prozvase Nejaki.

Nikako da nadjem nesto vise vremena za ovaj topic, te sve moram u kratkik crtama.Dakle, ne bih uopste krivio Urosa za situaciju u kojoj se tada nalazila Srbija. Kao prvo, pitanje je da li je Uros sin ili posinak, cara Dusana, jer njegova zena, Jelena, dosta dugo nije mogla da rodi dete. Zbog toga je Dusan resio da se razvede nju i ozeni cerku austrijskog cara(!?), nakon sto je to uspela Jelena da sazna, rodi Urosa pod jos nerazjasnjenim okolnostima. I nakon smrti Dusanove, Jelena, kao carica, je zadrzala deo svoje moci, te Ugljesu imenovala za Despota koji kasnije preuzima Ser od nje i time bukvalno rastura svu njenu moc. Uros sve to posmatra kao dete. Cisto sumnjam da je imao tu cast kao pojedini carevi da uci od dokazanih ucitelja. Feudalci preuzimaju stvar u svoje ruke i decentralizuju drzavu. Dokaz za to je i Vukasinov i Ugljesin odlazak u bitku na Maricu, a Urosevo ostajanje na prestolu na kome ga je docekala smrt nekoliko dana posle bitke, jos nerazjanjena... Edited August 7, 2008 by casperbgd

[No7]

Nikako da nadjem nesto vise vremena za ovaj topic, te sve moram u kratkik crtama.Dakle, ne bih uopste krivio Urosa za situaciju u kojoj se tada nalazila Srbija. Kao prvo, pitanje je da li je Uros sin ili posinak, cara Dusana, jer njegova zena, Jelena, dosta dugo nije mogla da rodi dete. Zbog toga je Dusan resio da se razvede nju i ozeni cerku austrijskog cara(!?), nakon sto je to uspela Jelena da sazna, rodi Urosa pod jos nerazjasnjenim okolnostima. I nakon smrti Dusanove, Jelena, kao carica, je zadrzala deo svoje moci, te Ugljesu imenovala za Despota koji kasnije preuzima Ser od nje i time bukvalno rastura svu njenu moc. Uros sve to posmatra kao dete. Cisto sumnjam da je imao tu cast kao pojedini carevi da uci od dokazanih ucitelja. Feudalci preuzimaju stvar u svoje ruke i decentralizuju drzavu. Dokaz za to je i Vukasinov i Ugljesin odlazak u bitku na Maricu, a Urosevo ostajanje na prestolu na kome ga je docekala smrt nekoliko dana posle bitke, jos nerazjanjena...

Nije problem Uros vec plemstvo.

[No7]

Stvarno smo legende.

Odmah nakon smrti cara Dušana (1355.) dolazi do komešanja u ogromnom Srpskom carstvu tako da su se upravnici novoosvojenih Grčkih oblasti (carev polubrat Simeon, Teodor Asen) veoma brzo otcepili od carstva i počeli sasvim nezavisno da vladaju. To je otišlo čak toliko daleko da je Simeon, polubrat cara Dušana, istakao svoju kandidaturu za carsku krunu, čime je pokušao da istisne carevog sina Uroša. Međutim, ostaci države, a posebno stare srpske zemlje, su na saboru u Skoplju (1357.) pružili podršku caru Urošu. Time su i Simeonove aspiracije na carsku krunu odmah propale. Kasniji događaji su pokazali da car Uroš nije umeo da zadrži ostatak onih zemalja koje su mu bile verne tako da su moćni velikaši postepeno počeli da otkazuju poslušnost i da se sve više osamostaljuju u odnosu na centralnu vlast (prvenstveno cara). To je onaj proces koji se nazvao formiranje samostalnih oblasti odnosno pojava oblasnih gospodara. U svakom pogledu tu je najviše prednjačio knez Vojislav Vojnović, ali ni drugi tu nisu mnogo zaostajali. Nakon nagle smrti knez Vojislava, u prvi plan odjednom izbija moćna porodica Mrnjavčevića (Vukašin i Uglješa). Jačanje Vukašina Mrnjavčevića je za veoma kratko vreme uzelo tolikog maha da ga je car Uroš na kraju krunisao za kralja (1365.) čime je on (Vukašin) postao carev savladar. Nekako od tog doba, verovatno pod naletom osnaženih Mrnjavčevića, Brankovići su morali da se povuku od Ohrida ka kosovskoj Drenici. Po svemu sudeći sevastokrator Branko je bio već mrtav, a njegovi sinovi Grgur i Vuk (Radonja je već bio u Hilandaru), nemajući snage da se suprotstave morali su da odstupe. Do toga vremena i Lazar Hrebeljanović (budući Vukov tast) je boravio na dvoru cara Uroša sa beznačajnom dvorskom titulom, ali od vremena Vukašinovog krunisanja on odlazi sa dvora, i poput ostalih počinje da formira svoju oblast (od tada nosi i titulu kneza). U to vreme on oko sebe okuplja sve veći broj vlastele i počinje da stvara svoj krug poverljivih i pouzdanih ljudi. To je vreme kada je sigurno došao i u bliže kontakte sa Brankovićima, a posebno Vukom kojeg je mogao i da bliže upozna. Utisak je sigurno bio povoljan jer negde oko 1371. godine Vuk se ženi kneževom ćerkom Milicom, što njihov dotadanji politički i vojni savez pretvara u mnogo pouzdaniji političko porodični savez. Nikada njihova saradnja nije bila pomućena bilo čime i oni su "u jedinstvu i ljubavi pobeđivali su neprijatelje svoje" (Georgije Amartol). No, još uvek oni su suviše slabi i strepe od Mrnjavčevića, a moguće je da su tada imali i nekih vojnih sukoba sa njima. U svakom slučaju jedan nenadan i tragičan događaj odjednom im skida opasnost od Mrnjavčevića i otvara im naglo mogućnost za daljenje jačanje. To je bila katastrofa srpske vojske na Marici (1371.) koju su vodili Vukašin i Uglješa. Ova moćna armija biva od Turaka tako strašno potučena da su do kraja oba Mrnjavčevića poginula. Katastrofa je bila tolika da se ni njihova tela nisu kasnije mogla pronaći. "Kad se Bog razgnevi na hrišćane zapadnih strana, i podiže despot Uglješa sve srpske i grčke vojnike, i brata svoga Vukašina kralja, i mnoge druge velmože, oko šezdeset hiljada izabrane vojske, i pođoše u Maćedoniju na izgnanje Turaka, ne prosudivši da niko nije mogućan nasuprot stati božjemu gnevu. Njih, dakle, ne izgnaše, nego sami od njih biše ubijeni, i onde njihove kosti padoše, i ostaše nepogrebene, i veliko mnoštvo od njih umre od oštra mača, neki biše odvedeni u ropstvo, a neki od njih, izbegavši, i dođoše" (Zapisi Isaije monaha). Nestanak Mrnjavčevića je iskorišten za širenje teritorija i dalje jačanje kneza Lazara i Vuka Brankovića. "Jer im je knez Lazar uzeo Prištinu i Novo Brdo, kao i mnoga druga obližnja mesta" (Mavro Orbin). No i ovo jačanje bilo je tek ograničeno jer tada se isprečio u to vreme najmoćniji srpski velikaš, župan Nikola Altomanović. Sa Vukom Brankovićem župan Nikola je bio u bliskoj rođačkoj vezi jer je županova mati Ratoslava bila rođena sestra Vukovom ocu (sevastokratoru Branku), odnosno bila je Vukova tetka. No, ti rođački odnosi nisu pomogli da se njihovi međusobni odnosi izglade pa je tokom 1373. godine udružena vojska kneza Lazara, Vuka Brankovića, potpomognuta četama koje je poslao bosanski ban Tvrtko i ugarski kralj Ludvig, napala na župana i veoma brzo ga savladala. "I tako pakosni Nikola bi zarobljen sa svom svojom imovinom" (Mavro Orbin). Najveći deo ogromne teritorije koju je kontrolisao župan, saveznici (izuzev kralja Ludviga koji nije dobio ništa) podele između sebe. Time je Vuk Branković u vlast dobio najveći deo Kosova, što je kasnije još više uvećao time kada je od Balšića preoteo Prizren i okolinu. Sada je Vuk kontrolisao upravo srž onih srpskih zemalja koje su bile u okviru Nemanjića, praktično središnji deo nekadašnje srpske države. Bile su to bogate oblasti sa mnoštvom zadužbina i drugih kulturnih spomenika. Nakon svega ovoga apsolutno najmoćniji vladar u Srbiji je bio knez Lazar, a što je potvrđeno nešto kasnije kada je uz Vukovu pomoć knez preuzeo i oblasti Radiča Brankovića (Braničevo). Moguće je da bi daljnje jačanje kneževo do kraja završilo i njegovim krunisanjem za srpskoga vladara (mada je on to u svojoj suštini bio) da se iznenada nije pojavila turska opasnost. Pojava Turaka za kneza nije bilo nikakvo iznenađenje jer je on još od ranije sa njima imao sukoba. Najpre su njegova vlastela Crep i Vitomir kod Paraćina zaustavila jedan pljačkaški turski odred, a sam knez je predvodio vojsku kada su Turci suzbijeni kod Toplica (1386.). Da Turci neće odustati videlo se 1388. godine kada je Vlatko Vuković, vojvoda kralja Tvrtka, kod Bileća razbio jednu jaču tursku formaciju. No, ovo su tek bila proigravanja za ono što je nailazilo. U leto 1389. godine jedna velika turska vojska vođena lično sultanom Muratom i sa njegova dva sina Bajazitom i Jakubom krenula je na Srbiju. Prve na udaru nalazile su se zemlje Vuka Brankovića na Kosovu i on odmah od kneza zatraži pomoć. U to vreme Vuk je držao zaista veliku oblast pod kontrolom i ona je obuhvatala Kosovo i Metohiju, deo Polimlja i Sandžaka, i Skoplje na jugoistoku. Ne oklevajući mnogo knez sakupi jednu dosta moćnu armiju potpomognutu odredom bosanskog kralja Tvrtka kojeg je predvodio vojvoda Vlatko Vuković. Na žalost izostala je pomoć Marka Mrnjavčevića i braće Dragaša koji su u to doba bili Turski vazali i moguće je (ne i sigurno) čak da su se oni nalazili u turskoj vojsci (neki Dragaševi odredi sigurno). Drugi zet kneza Lazara, Đurađ Stracimirović, nije pomogao tasta, ali po svemu sudeći ni Turke već je posmatrao sa strane šta se zbiva. Do sudara dveju armija došlo je na Kosovu na dan 15. juna 1389. godine. "I kada je došlo do boja i nastala bitka, bila je tolika zveka i jeka da se treslo i mesto gde se ovo događalo. I toliko se krvi izlilo da se kroz izlivenu krv poznavao i trag konjski, i bi mnogo mrtvih bez broja, i bi tu i Amir, car Persijski, ubijen. A zatim i ovaj divni muž, sveti knez Lazar" (Povesno slovo o knezu Lazaru). Tu na Kosovu poginuli su knez Lazar i cvet srpskog plemstva, ali ni Turci nisu dobro prošli. Ubijen je turski sultan od nepoznatog srpskoga ratnika za kojeg predanje kaže da je Miloš Obilić. "A ovaj da pokaže vernost, a ujedno i hrabrost, nađe zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom načelniku kao da je prebeglica, i njemu put otvoriše. A kada je bio blizu, iznenada pojuri i zari mač u toga samoga gordoga i strašnoga samodršca. A tu i sam pade od njih" (Konstantin Filozof). Sultanova smrt je dovela i do sukoba njegovih sinova Jakuba (starijeg sina) koji je bio prestolonaslednik i Bajazita. U suštini radilo se borbi oko vlasti koju je spretni Bajazit vešto iskoristio tako što je uspeo Jakuba da likvidira prije no što je ovaj uopšte saznao za sultanovu smrt. Sam rezultat bitke toga dana je ostao nejasan jer su obe armije doživele takav masakr da niko nakon kreševa nije znao ko je stvarni pobednik. Turci su se, nešto zbog velikih gubitaka, nešto zbog toga što je Bajazit morao da žuri u Jedrene ne bi li učvrstio vlast, odmah povukli. Ono što je kasnije, pa i danas, posebno privlačilo pažnju, a odnosi se na Vuka Brankovića, jeste njegovo učešće u Kosovskoj bici te legenda o tome kako je on bio taj koji je izdao kneza Lazara, što je u krajnjoj liniji dovelo do srpskoga poraza. Kako je došlo do te legende jeste prilično zamršena priča koja zahteva mnogo prostora. Kako ova naša priča o porodici Brankovića nema potrebe za takvim detaljnim objašnjenjima to se nećemo upuštati u pojedinosti o tome kako je Vuk "izdao" kneza, te u argumente koji govore protiv toga već samo u najkrupnijim potezima će se navesti ono što je u tom okviru najinteresantnije. U vremenu neposredno pred bitku svakako najjači srpski velikaš bio je knez Lazar, a za njim odmah Vuk Branković (izuzimajući tu Balšiće). Predosećajući Turski napad knez je još nekoliko godina ranije vršio pripreme za nadolazeći udar. Najjača uzdanica bio je svakako Vuk Branković, a do kraja će se pokazati da je on (Vuk) bio zapravo jedini koji je iz sve snage stao uz kneza. što se tiče samih priprema za bitku sa Turcima sigurno je da je Vuk bio najzainteresovaniji od svih da se Turcima pruži otpor budući da su njegove zemlje bile najugroženije i prve na udaru. Konačno, na Kosovu kojim je on vladao, održala se i odlučujuća bitka. Verovatno da je i on mogao, poput braće Dragaša i Marka Mrnjavčevića da prihvati vazalske obaveze prema Turcima i na taj način da izbegne sve neprilike sa njima. Međutim, on je odabrao put oružanog otpora i sa knezom Lazarem organizovao sve ono što se u Srbiji moglo dići na oružje. Kakvo je njegovo učešće u bici može se saznati iz posrednih turskih izvora, a izgleda najviše od njihovog pisca Nešrija. Po njemu na Kosovu je srpsku vojsku vodio knez Lazar koji je zapovedao centrom vojske, dok je bosanski kralj vodio levo krilo (Nešri misli na vojvodu Vlatka Vukovića), a desnim krilom je komandovao Vuk Branković. Uz Vuka je i bio jedan od njegovih sinova, verovatno Grgur. Vukov deo vojske je izgleda bio dosta jak i sastojao se od oklopnika koji su u samom početku bitke odmah razbili levu Tursku stranu (koju je vodio Jakub, stariji sin sultana Murata). Međutim, zbog toga što srpska sredina nije izdržala Turski pritisak (nakon sultanove smrti turski centar je preuzeo Bajazit), te nakon hvatanja kneza Lazara i njegove likvidacije, Vuk Branković se povuče. Još uvek nema ni pomena, ne samo o Vukovoj izdaji, već o izdaji bilo kojeg velmože iz okruženja kneza Lazara. Motiv Vukove izdaje pojavljuje se tek u letopisima iz kasnijeg perioda: "car Murat je prodro na Kosovo polje i na obalama reke Sitnice razbio i pogubio srpskog kneza Lazara, kojega je izdao Vuk Branković, zet njegov" (Jakov Lukarić). Jedan od prvih (ako ne baš i prvi) koji je optužio Vuka za izdaju bio je Mavro Orbin i to negde krajem XVI veka kada je napisao svoje "Kraljevstvo Slovena". Njegova je verzija veoma razrađena i interesantna. Po njemu knez Lazar je udao ćerku Maru za Vuka Brankovića dok je drugu ćerku Vukosavu udao za Miloša Kobilića jednog plemića koji je bio odgojen na kneževom dvoru. U jednom momentu dve sestre su se tako posvađale oko muževa da je Mara (Vukova žena) ošamarila Vukosavu (Miloševu ženu) i to je do kraja dovelo do oružanog megdana između Vuka i Miloša. "Između ove dva sestre došlo je jednom do svađe. Vukosava je, naime, hvalila i pretpostavljala vrednost svoga muža Vuku Brankoviću, a to je Vukovu ženu Maru jako uvredilo, pa je ošamarila svoju sestru. Kad je ona to ispričala svome mužu, on je smesta potražio Vuka i sasuo na njega mnogo uvreda, te ga pozvao na megdan, da se vidi je li istina ono što je bila kazala njegova žena Vukosava" (Mavro Orbin). U tom dvoboju Vuk je prošao jako loše i Miloš ga je zbacio sa konja, a potom nastavio da i dalje udara. Samo okolni plemići koji su ovaj dvoboj posmatrali uspeli su Vuka da spasu daljnjeg poniženja. Knez Lazar je pokušao da izmiri zavađene zetove, ali u tome uspeva tek prividno. Neposredno pred bitku na Kosovu iskoristio je Vuk priliku da se osveti i da lažno optuži knezu Miloša kako ovaj tobož sprema nekakvu izdaju. "Pošto je tada Lazar imao udariti na Turke, njegov zet Vuk ga je upozorio da pazi na Miloša, jer treba da zna da on u tajnosti šuruje s Turcima kako bi ga izdao" (Mavro Orbin). U vreme čuvene večere kod kneza dok su se dizale zdravice prebaci knez Milošu za navodnu izdaju želeći da vidi kako će ovaj da reaguje. Miloš se nije dao zbuniti već odgovori: "Nije sada vreme, kneže i gospodaru moj Lazare, da se prepiremo, jer je neprijatelj već u bojnom redu. Sutra ujutro pokazaću delom da je moj tužitelj klevetnik i lažov i da sam ja uvek bio veran svome gospodaru" (Mavro Orbin). Sutradan pre početka bitke odjaše Miloš do Turaka i uspe da prevari stražu koja je okružila sultana te ga ova pusti kod njega. Prišavši sultanu Miloš se sagnuo, tobož želeći da mu poljubi ruku, i iznenada izvadi nož te ga zarije sultanu u trbuh. Ipak nije uspeo da pobegne pa ga Turci tu i ubiju. Ovakva pogibija sultana pre nego što je bitka i počela dobro je zaplašila sve one paše koje su okruživale sultana, tako da oni odluče da sve ovo sakriju od vojske da ne bi došlo do kakve panike. Za to vreme u srpskom logoru je nastala uzbuna jer su primetili da nema Miloša pa je izgledalo kao da se Vukova optužba o Miloševoj izdaji pokazala istinitom. To je u dobroj meri izazvalo strah pa je bilo čak predloga i za predaju. "Pošto je, dakle, Miloš na pomenuti način pobegao i vest se proširila u hrišćanskom taboru, ne znajući još uvek šta se desilo s Turčinom, neki zapovednici se počeše bojati za ishod stvari i govoriti da ne vide mogućnosti za spasenje. Oni su nagovarali ostale da bi najbolje bilo izbeći borbu i položiti oružje, te se pokoriti neprijatelju" (Mavro Orbin). Ovu moguću paniku u srpskim redovima uspeo je da spreči knez Lazar jednim retko lepim govorom koji je podigao već klonule duhove. Sam tok bitke je u samom početku išao u potpunu srpsku korist, ali dok je knez menjao konja izgubi ga vojska iz vida i odjednom svi pomisle da je on poginuo. Toga momenta počne panika i opšte rasulo koje kasnije ni knez nije mogao da zaustavi. Stoga je bio prisiljen i sam da potraži spas u bekstvu, ali mu konj upadne u neku rupu gde ga Turci kasnije nađu i zarobe. Nešto kasnije u turskom logoru kneza Turci i ubiju tako što mu odseku glavu. U kasnijem tekstu Orbin navodi da je iz Srbije palo mnogo ugledne vlastele tokom ove bitke, ali da nije poginuo bosanski vojvoda Vlatko Vuković koji se sa dobro desetkovanom vojskom uspeo izvući. Izvukao se i Vuk Branković sa većinom svojih ljudi, ali ne zato što je imao sreću već zbog toga što je još od ranije imao takav dogovor sa sultanom Muratom. "Međutim, zet kneza Lazara Vuk Branković spasao se gotovo sa svim svojim ljudima, pošto je (kako neki kažu) imao tajne pregovore s Muratom da izda (kako je i učinio) svoga tasta da bi se dokopao njegove države" (Mavro Orbin). Čitajući Orbinov tekst vidljivo je da on nije baš kategoričan kada tvrdi da je Vuk izdao na Kosovu, a uz to on se i ograđuje kada navodi moguću Vukovu izdaju: "kako neki kažu". No, to je bilo sasvim dovoljno da se pojave mnogo razrađenije (i fantastičnije) verzije o Vukovoj izdaji poput one u Tronoškom rodoslovu ili Priči o boju Kosovskom. Nekako izlazi da što su spisi bili kasnije pisani imali su više detalja o izdaji. Najstariji srpski letopis koji spominje Vukovu izdaju jeste onaj iz početka XVII veka koji kaže: "Godine 6897. (1389), pravednim sudom božjim, srpske velmože počeše često bivati nesrećni. Iste godine, 1. januara, bilo je pomračenje sunca, a u proleće udari na Srbiju Omar Amurat, sin Orhanov, i poče bitku s Lazarom, i pogibe tu Amurat od srpskog mača, ubijen od Miloša. Vladao je Amurat 60 godina, a posle njega sin Bajazit, koji je počeo rat s knezom Lazarom. Vojvode pak, izneverivši kneza, pobegoše, Vuk Branković i drugi." Svi zapisi koji se odnose na bitku, a pisani su neposredno nakon nje, uopšte ne spominju bilo kakvu izdaju, a ponajmanje Vukovu. Sama izdaja koja bi došla sa njegove strane ne bi imalo nikakve logike jer on za tako nešto nije imao bilo kakvoga razloga, a to će se naročito videti iz kasnijeg razvoja događaja kada je Vuk bio skoro jedini koji nije hteo da prizna poraz na Kosovu i stoga se i dalje oružano odupirao Turcima. Čini se da je jedini greh Vukov bio u tome što nije i on poginuo na Kosovu. Nedugo nakon Kosovske bitke Bajazit je morao da žuri u Jedrene ne bi li tamo učvrstio vlast jer je bilo mnogo onih koji nisu odobravali to što je on likvidirao Jakuba. Za to vreme u Srbiji se postavilo pitanje ko će biti naslednik kneza Lazara. U to vreme kneževi sinovi, Stefan i Vuk, bili su maloletni i nisu mogli nikako da naslede njegovo mesto. S druge strane, bilo je sasvim neoubičajeno da vlast vrši kneginja Milica i da je sinovima preda onda kada oni postanu punoletni. Stoga je bilo sasvim za očekivati da se za novog vođu u Srbiji isturi njen najmoćniji velikaš, a to je bio tada Vuk Branković. Slično je mislio i Ugarski kralj kada je samo tri nedelje nakon Kosovske bitke poslao svoga moćnog velikaša Nikolu Gorjanskog kod Vuka Brankovića na pregovore. Bilo je očigledno da Ugari smatraju Vuka za novoga vladara u Srbiji. Sadržaj ovih pregovora se ne zna, ali se može pretpostaviti da je ugarski kralj želeo da Srbiju zadrži kao vazala i da se tada o tome razgovaralo. Očigledno da su ugari mislili da je vlast nad Srbijom smrću kneza Lazara iskliznula iz ove porodice. Možda je i upad Ugara u Srbiju u jesen 1389. godine bio u vezi sa ovim pregovorima. Ipak, kneginja Milica se na kraju pokazala kao mnogo spretnija no što je to tada možda izgledalo Ugarima i Vuku. Osetivši da bi je Vuk uz pomoć Ugara mogao nadjačati i uzeti joj vlast u Srbiji, ona je stupila u kontakt sa Turcima i uspela da sa njima ostvari sporazum. Tokom 1390. godine uz pomoć turskih odreda Ugari su istisnuti iz Srbije. Baš te godine (1390.) bila je odlučena ova kratkotrajna neizvesnost oko toga ko će vladati Srbijom i to u potpunu korist kuće Lazarevića. Nema vesti o tome da li je Vuk učestvovao u borbama udruženih turskih odreda i onih koje je skupila kneginja Milica, ali od tada je i njegov politički pravac sasvim drugačiji od onoga koji su nametali iz kuće Lazarevića. Njegova ideja je bila da se Turcima pruža otpor i nije pristajao na bilo kakve pregovore. Svoju politiku otpora prema Turcima dosledno je sprovodio sve do 1392. godine kada je konačno i on morao da popusti pred njihovim stalnim napadima. Pristao je da bude turski vazal te da, osim plaćanja danka, daje Turcima i pomoćne vojne odrede. Ipak, svoje vazalne obaveze ispunjavao je i više nego traljavo tako da nije poznato da je osim plaćanja novčanog danka i jednu drugu obavezu (pogotovo onu sa slanjem vojnih odreda) izvršavao. Njegov otpor je postao potpuno otvoren onda kada je dočuo da se na Turke priprema jedna krstaška vojska udružene Evrope koju vodi ugarski kralj žigmund. U tome momentu je izgledalo kao da se njegova politika pružanja oružanog otpora Turcima pokazuje kao ispravna. Krstaši su imali tek početnog uspeha, ali kod Nikopolja (25. septembar 1396. godine) doživljavaju težak poraz. U turskoj vojsci se naročito istakao vojni odred koji je, kao vazal, vodio knez Stefan Lazarević i čija je intervencija izgleda već izgubljenu bitku za Turke preokrenula u njihovu korist. Nakon bitke odlučio je sultan Bajazit da se obračuna sa neposlušnim vazalima, a na prvom mestu sa Vukom Brankovićem. Na neki način je uspeo da uhvati Vuka i da ga baci u tamnicu u kojoj je Vuk i umro dana 6. oktobra 1397. godine. Tako je na tragičan način završio ovaj nekada tako moćan srpski velikaš koji do kraja svoga života nije odustajao od oružanog otpora prema Turcima. Suviše ponosan da se pred Turcima savija i da im bude vazal radije je izabrao smrt negoli poniženje. Ako je prema ikome nacionalna istorija bila nepravedna onda je to upravo ovaj slučaj. Patriotski nastrojen Vuk Branković je proglašen izdajnikom, dok su mnogo pomirljiviji Lazarevići zauzeli ono mesto u istoriji koje je u suštini trebalo da pripadne Vuku. Mi danas znamo da je onaj politički pravac koji je zastupao Vuk Branković i koji se sastojao iz oružanog otpora prema Turcima bio u svojoj suštini nerealan, ali na kraju ipak pošten. S druge strane, porodica Lazarević izgleda da je više bila zainteresovana kako da vlast nad Srbijom zadrži u svojoj kući i to je upravo razlog zbog čega su oni pristali da onako tesno sarađuju sa sultanom Bajazitom. Istina je da se ovakav njihov politički pravac do kraja pokazao kao pravilniji od onoga koji je zastupao Vuk, ali tome je više doprineo sled događaja negoli nečija namera.

Edited December 10, 2008 by No7