Istorija: 2 svetski rat u Jugoslaviji

[bigvlada]

O nekakvom otvaranju fronta na Balkanu, nebitno odakle.

Balkanski front se može naći samo po knjigama koje se bave what if scenarijima. Nikada nije ozbiljno razmatran.

A onda kapetanm potvrdio da Staljin nije imao nameru da ih dopusti da čekaju.

A kako je mislio da spreči to čekanje? Pljuvanjem u u telegramima? Angažovanjem dodatnih skojevaca da crtaju drugi front sada grafite po zidovima? Huškanjem radnika po fabrikama bombardera da štrajkuju?

Ne bi bilo tehnički izvodljivo da Turska uđe u rat kopnenim snagama, a da se istovremeno da signal balkanskim pokretima otpora da krenu sa napadima? Ti uporno o desantu normandijskih razmera, ja o ograničenoj vojnoj operaciji sa tačno definisanim ciljem - vezivanjem što većeg broja nemačkih vojnika za Balkan

.Aha, važi. Da vidimo, koji je to balkanski pokret otpora imao dovoljno snage da sa gerilskog pređe na konvencionalno ratovanje? Zervas sa 5000 ljudi? I koliki je obim "ograničene operacije"? Koliko ljudi? Vozila? Aviona? Brodova?Turska:Population: 17 100 000 (in 1938), 19 250 000 (in 1947). Borders with (during WWII) Bulgaria, Greece, Syria, Iraq, Iran, Soviet Union. It also has access to the Black and Mediterranean Seas. Area: 767 100 squared kilometers. Capital City: Ankara Overview: Shortly before WWII, the internal and external policies of the Turkish government began to diverge from the progressive course undertaken by K. Ataturk; subsequently to Ataturk's death in 1938, under combined pressure from reactionary domestic elements and from imperialistic powers, Turkey halted the realization of social reforms while in foreign policy it adopted an anti-Soviet stance. After the eruption of World War II, it announced a declaration of neutrality, and on 19/10/1939 it signed a mutual assistance pact with Great Britain and France. Influenced by the early war triumphs of Nazi Germany, Turkey decided to initiate cooperation with the Axis; on 18/06/1941 it signed a pact of friendship with Third Reich. Subsequently, it provided considerable quantities of strategic raw materials to support the German war effort, including 30% of all chrome needed by Germany. Western powers fruitlessly attempted to persuade Turkey to abandon this Axis-friendly neutrality and to join the Allied cause. Not until 02/08/1944, did Turkey sever diplomatic relations with Nazi Germany; it did the same with Japan on 03/01/1945. On 01/03/1945 it formally declared war on both of these countries, althought, it never fought against them. Turkey is a co-founding member of U.N. Armed Forces: In 1938 the Turkish standing army had 20 000 officers and 174 000 men. Military service lasted for three years. In 1939 the Turkish army was administrationally divided into three army inspectorates, nine corps, and one military governorship; the country's armed forces were composed of 20 infantry divisions, three brigades of mountain troops, one fortress brigade, and five cavalry divisions (including two reserve cavalry divisions) - altogether 132 regiments (60 infantry, six mountain troops, 21 cavalry, eight reserve cavalry, 20 field artillery, 10 heavy artillery, and seven fortress artillery). In early 1941 Turkey established 17 corps headquarters, 43 divisions and three independent infantry brigades, two divisions and one independent cavalry brigade, as well as two mechanized divisions. The armed forces were poorly equipped; weapons shipments from Germany, Great Britain, and U.S. did little to improve that condition. Just before the onset of hostilities the Turkish navy underwent a program of expansion and modernization; two submarines were ordered for construction in Germany, two submarines and four destroyers were ordered for construction in U.K. Lesser vessels were also constructed in home shipyards. After Germany delivered one submarine in 1939, the Turkish navy contained 19 naval vessels and they included one armoured ship, one line cruiser, two light cruisers, two torpedo-boats, four destroyers, five submarines, and four other lesser ships (most vessels were obsolete); with a total displacement of 55 775 tonnes (the number of naval personnel stood at 9 200). The real combat value of the navy was insignificant. By the end of WWII, the navy had one battle cruiser, two cruisers, two gunboats, three minesweepers, eight destroyers, 12 submarines, three motor torpedo boats, five minelayers, a surveying vessel, a depot ship, a fleet tug, a collier, and an oiler. By 1940 the Turkish air force was composed of four air regiments (each regiment contained six air companies), and had in possession a total of 370 aircraft (it had 8 500 personnel). Thanks to British and French shipments one more air regiment, along with five independent air wings, was formed in 1941. Shipments of military equipment from Germany replaced the shipments from Allied countries in the same year. Close to the end of the war, two air force divisions were organized; they together contained 15 air wings (or 30 flights). The Turkish armed forces did not participated in any military operations of WWII. Koji je motiv Turske? Kako bi balkanski narodi doživljavali oslobađanje od strane Turske? Kako bi turska sa tih par korita koje je tada imala prebacila još nešto od devet desetina vojske koja se nije nalazila u Trakiji? I, onda bi napali nemačku grupu armija E? Čime? Blickrig konjicom?

[pacey defender]

O uzrocima, razlozima i broju žrtava streljanja u Šumaricama postoje različite procene, podaci i sporenja. Ono oko čega spora nema i ne može da bude jesu ljudi. U dokumentaciji Spomen-muzeja "21. oktobar" sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci. Ove poruke čine da svi ideološki obračuni, tokom kojih su žrtve često služile kao zgodna moneta za potkusurivanje izgledaju nebitno. Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije: 21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi. Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog života, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi. Božidar Milinković, majstor, napisao je na poleđini radničke knjižice: "Mila Ružice, oprosti mi sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara, tvoj Boža." Radnik Lazar Petrović ostavio je na poleđini stare dopisnice poruku: "Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je." Otac i sin Nikola i Aleksandar Simić streljani su zajedno. Nikola, inženjer, u svojoj poruci kaže: "Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, živite u slozi." Aleksandar, osamnaestogodišnji gimnazijalac piše: "Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu." Gimnazijalac Pavle Ivanović, streljan 20. oktobra, pisao je ocu, ne znajući da je on već u topovskim šupama i da će biti streljan samo dan nakon njega: "Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi." Poruku ocu ostavio je i učenik Ljubiša Jovanović, takođe ne znajući da mu je otac na istom mestu gde i on. Streljani su obojica, istog dana. Jedna štura poruka, na prvi pogled bez ikakvog emotivnog naboja, verovatno je najpotresnija od svih. Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao: "Lebac sutra nemojte poslati." U toj kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u zlom vremenu: "lebac" kao simbol života, osnovna hrana, ali i ratne sirotinje onog doba, one koja brine o svakom komadiću hleba i ništa ne baca, jer za bacanje nema.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1015560

[yolo]

da nece volfram mas slucajno da se zajebe pa da zaluta u sumarice?

Edited October 20, 2011 by gazza1

[Filipenko]

Meni su, naravno, od ličnih tragedija i teških sudbina konkretnih ljudi daleko draža određena opšta mesta. Na primer, spiskovi za hapšenje koji su dobijani iz Beograda i koje su Naši™ vršili, ili malo priče o velikim Srbima koje danas skupa slavimo i udelimo penziju kad možemo (penzioni fond ima 6 meseci do bankrotiranja, btw).

Prvi su se na udaru našli kragujevački Jevreji, komunisti, nacionalisti i članovi njihovih porodica, hapšeni na osnovu spiska koji je Predstojništvo gradske policije dobilo tog dana iz Beograda

Ljotićevci Marisava Petrovića uzeli su na sebe zadatak da pohapse kragujevačke Rome. Tokom hapšenja iskaljivali su bes na njima, a onda ih u topovskim šupama razmenjivali za svoje pristalice, ali i gimnazijalce na koje su računali kao na moguće buduće pristalice. Kasnije će, tokom istorije, biti i u Kragujevcu pokušaja da se od Marisava Petrovića napravi tragična istorijska figura, čovek koji je navodno mnoge spasao od streljanja. Takvi pokušaji završeni su neuspehom, jer je još uvek u Kragujevcu bilo mnogo onih koji se sećaju, ne samo posebne surovosti, nego i lične osvetoljubivosti Marisava Petrovića, zbog koje su mnogi njegovi politički i lični neprijatelji završili u topovskim šupama.

Ukopavanjem su rukovodile ljotićevske snage uz nadzor nemačkih vojnika. Prema nekim svedočanstvima, u nekoliko slučajeva došlo je do sukoba između talaca koji su radili na ukopavanju i ljotićevaca, koji su tražili od njih da prevrću tela i uzimaju satove, prstenje i novac.

[čekmeže]

(penzioni fond ima 6 meseci do bankrotiranja, btw).

Znam da je potpuno btw ali ako može ukratko o čemu se radi?

[Filipenko]

Evo jednog dela pričehttp://gdeinvestirati.com/fondovi/vesti/6019-pio-fond-kao-protocni-bojler-novca-za-jos-6-meseci

[MancMellow]

Ma to će se jednostavno rešiti - 2-3 mlrd evra novog zaduženja i bog da nas vidi.

[badenac]

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1015560

Moj ujak je odveden ali ga je deda nekako spasao streljanja.Drugom ujaku je zivot spasao njegov profesor,Slovenac,koji je slagao Nemce za godiste.

[badenac]

da nece volfram mas slucajno da se zajebe pa da zaluta u sumarice?

A tek Angela Merkel?

[Градибор]

Svetislav M. Maksimović, profesor istorije i književnostiOni su nas ubijaliOdveden na streljanje ja sam bio živi svedok strašnog progona 21. oktobra 1941. godine u Kragujevcu.Podstaknut svim užasima ja sam počeo da pišem tek onda kada sam se streljanja vratio i to ne odmah.Bilo je to i nemoguće jer sam bolovao : tri puta sam padao onesvešćen; jednom prilikom su me doneli krvavog , jer sam na ulici ružno pao.Tu i dan danas postoje živa sećanja na streljane članove porodica koji su bez ikakve svoje krivice bili lovljeni po kućana, ulicama, izvođeni iz škola i radnji.Svakog Velikog školskog časa smo se pitali kako je to izgledalo.Onda mi je , čudnim putevima gospodnjim, došla do ruku knjiga pesnika i profesora istorije i književnosti Svetislava M. Maksimovića ’’Oni su nas ubijali’’.Ta hronika-dnevnik je objavljena tek 1990. godine.Pisana je uzbudljivo i potresno , na licu mesta, mastilom i gustim rečenicama u noćima bezumlja i straha na stranicama đačkih svezaka.Ovu knjigu sam počeo da pišem 1941. godine.Radio sam na njoj pod najtežim okolnostima, jer treba shvatiti da sam pisao o okupatoru koji nije otišao , koji je još tu , o okupatoru kakav nikada nije postojao u istoriji sveta. Taj okupar je svakodnevno motrio i vršio upade po kućama ne samo danu nego i noću.Odvodio je u zatvorre , odašiljao u lagere i rudnike, a kada mu se htelo on je stavljao sve i svakoga pred mitraljez.Ja sam suviše smelo radio.Stavljao sam na kocku ne samo svoj nego i živit svije porodice( majke, sestre, žene sina i ostalih ).Pisao sam tajno i žurno.Išlo je vrlo teško, jer je trtebalo više puta proveriti i utvrditi stvari.Bilo je ttrenutaka kada je bilo teško i opasno putovati, kada su se vodile građanske borbe, kada je okupator pretresao i legitimisao.Radi svega, ja sam morao da zalazim po kućama, da se družim sa radnicima koji posle streljanja zakopavaju leševe, a isto tako i sa profesionalnim grobarima koji su noću leševe otkopavali.Odlazio sam kad je trebalo i u samu Krajskomandanturu. Tu sam posmatrao i okupatora i svoje.Gledao sam lica, gledao ko gde ulazi,odakle izlazii koliko se zadržava.Družio sam se sa ljudima čiji su sinovi ili braća obešeni.Sve sam gledao, sve sam to morao da znam.Ovo moje delo možda će imati o nekim događajima i prilikama u svetu manje reči.Ali tako mora da bude u ovom prvom izdanju.Ja se žurim da delo izdam za života jer moji nervi i izmorenost ne dozvoljavaju mi da verujem da ću da doživim četrdeset godina života.Zato , ako preživim ovo izdanje lako ću svakodrugo dopuniti novim podacima najvećih zločina čovečanstva , zločina koja je stvarala jedna lažna kultura jednog naroda koji je u sebi gajio zločin kao što majka gaji detesvojim mlekom.A vekovi iza mene , neka me demantuju ako sam laži govorio.U Kragujevcu30. juna 1943.Prvi deo knjige je svedočenje autora kako je izgledao Beograd neposredno posle aprilskog bombardovanja.Opisani su svi užasi leševa ispod još neraščišćenih ruševina, tumaranje živih mrtvaca koji traže svoje najmilije, glad i sveopšte poniženje vojske koja je pre dvadeset godina bila ovenčana slavom pobednika, a sada njeni pripadnici mole za parče hleba.Tražio je svog prijatelja Simu Pandurovića.Našao je samo njegove sinove Vojislava i Branka.Rekli su mu da je Sima jedva ostao živ.Pričao je sa Dobricom Milutinovićem koji je bio već strašno oronuo.Zatim sledi opis stanja u Kragujevcu uoči velike pogibije.Kad je došlo do aprliskog sloma, ljudi su pokupili svo oružje koje se zadesilo u fabrici.Van grada su počela puškaranja.Nemci su postali nervozni jer su počeli da stižu leševi koje su sahranjivali na starom vojničkom groblju u Šumaricama.U gradu se verovalo da neće da dođe do odmazde, jer Nemci nisu ginuli tu.Prevarili su se.Od , kako kaže autor ''Srba koji su ginuli u tim okršajima, najviše je bilo njih iz Kragujevc''. Počela su pojedinačna streljanja koje su okupatori predtsavljali kao vežbanje svojih vojnika.Nikome nije bilo jasno zašto vežbaju mitraljezima...?U centru su obešeni Božidar Petrović maturant i Stevan Zarić.Oni su zapalili veliku kartu na kojoj su Nemci pokazivali svoja napredovanja na istočnom frontu.Zato što je upalio svetlo u stanu izveden je i ubijen učitelj Dragutin Stokić.Jedan grobar je , tih dana, obavestio profesora Maksimovića da je lično zakopao 36 neprijateljskih vojnika.Neki su počeli da se sklanjaju van grada jer su Nemci bacili letke sa obaveštenjem da će se streljati 100 ljudi za 1 ubijenog i 50 za ranjenog vojnika.Onda je svanuo 20. oktobar .Dan svetao , sunčan.Ponedeljak, Srđevdan.Ja sam imao treći čas u Gimnaziji i spremao sam se da izađem docnije.Susedi su počeli da mi javljaju da je grad blokiran i da kupe muškarce od 14 do 60 godin.Pokazalo se da su kupili i mlađe od 14 i starije od 70 godina.Svetislav nije želeo da se sakriva.Izašao je pred vojnike i krenuo u susret svojoj sudbini.Uhvatili su ga kod kafane ''Paligorić''.Izvodili su zanatlije iz radnji, goste i gazde iz kafana, đake iz Gimnazije.Sedmi i osmi razred.Članovi kaznene ekspedicije su ušli na časove i povukli sa sobom i đake i profesore.Dotle je ženski svet jurio uplakan i izbezumljen.Tražila su deca očeve, druge su tražile braću, treće muževe.Sa prozora i iz kapija ispraćao nas je vrisak, jauk i plač.Teško je to bilo podnositi i spustilo se u dušu mučno predosećanje.Pored mene je sve vreme puta bio šegrt Milivoje Radivojević, za koga ne verujem da je imao četrnaest godina.Bio je dete.Plav, pun lepote, tih, izmučen i nekako bled.I po malom rastu se videlo da je dete.On mi je stalno, uporno govorio :-Sve će da nas streljaju!Nije se vratio, streljan je.Ko može da bude neuzbuđen kad prolazimo pored kuće gde na prozoru stoje deca sa majkom.Opazila su oca i mašu mu rukama.Plaču i vrište.On pun suza dovikuje ženi:-Skloni tu decu.Odvode ih u Topovske šupe.Najviše je radnika.Najmanje je bilo trgovaca jer je predsednik opštine bio trgovac i nekako ih je zaštitio.Radi potreba grada i opštih poslovanisu dirali činovnike policije, pošte, bolnice, zatim mesare, pekare,lekare , apotekare i inženjere.Posebno su užasni opisi stanja u kome su zatvoreni ljudi iščekivali šta će da se desi sa njima.Novi su pristizali , a sa njima i nove i nove teorije, nagađanjai crne slutnje.Čuli su se prvi mašingeveri.Prve grupe su već ubijene.U istom trenutku neke ljude su prozivali i ti su, nečijom intervencijom, spašeni.Velika većina nije.Najgora noć.Poslednja .Jutro 21. oktobra.Profesora i druge nevoljnika izvode na poslednji put.Njegova grupa je imala 106 zatvorenika.Trebalo im je 100.Svetislava nekako , sa još petoricom, izdvajaju i ostavljaju ih kao rezervu za neku grupu kojoj nedostane...Tako iščekujući smrt ovi prekobrojni su gledali streljanja svojih prijatelja, rođaka, poznanika, sugrađana.Sunce je bilo jako., brda iznad Kragujevca su bila puna svetlosti.Grad obasjan.A otuda ridanje i jauk koji se razlamao.Čuli smo to.Nervi su se kidali. Setio sam se umrlog brata.O, da mi je da ostanem živ i da napišem delo o ovom pokolju.Negde blizu nas su streljali jednu grupuNeki su ostajali živi, jaukali.Lepo se i jasno čulo. Onda su vojnici zalazili i svakog pojedinačno ubijali revolverskim mecima.Gazili su po leševima, po krvi i dovršavali posao.Gledali smo i ježili se pri pomisli da i nas to čeka.To se neće verovati, to ne može da se opiše.To je pakao.Na kraju su proglašeni za rezervu koja se će streljati samo ako nema dovoljno.Bili su zaprepašćeni.Dovodili su stalno nove grupe.Osećali smo da dolazak novih znači sigurnost.Ne može da se objasni, da se opravda ta jegoizam da ostanemo, da živimo.To je nešto unutrašnje svojstveno svakom čoveku, možda i zveri , da preživimo.Gledao je kad su ubijeni đaci sa direktorom Učiteljske škole Molojem Pavlovićem.Bili su sa školskim kapama i knjigama.Počela su sve češće i bekstva.Da bi to sprečili, Nemci su naredne grupe vezivali konopcem.U jednoj grupi je bio Dragutin Gajović '' Gajovac''kafedžija iz Ljubića.On je bio vrlo visok i snažan.Počeo je da otima jednom Nemcu mitraljez..Odmah su ga ubili iz više pištolja.Ostali su se razbežali i neki su uspeli da pobegnu.Kada je i poslednja šupa ispražnjena, njima su rekli da su spašeni.Ovladala je mrtva radost.Duša se za trenutak prenula i nije verovala.U istom dvorištu mi smo sedeli na travi u uglu prema Šumaricama.Sa druge strane prema šupama još uvek su sedeli članovi kaznene ekspedicije.Oni su gledali u nas , drugi su spustili glavu među ruke,treći su još brisali znoj koji je kipeo.Svedok ovog zločina posebno navodi sramnu ulogu Ljotićevih dobrovoljaca koje je predvodio Marisav Petrović.Lično je mnoge ljude prebacio u grupe za streljanje.Svog zemljaka iz Badnjevca, Gruju Živkovića je tri puta slao u grupu za streljanje.Tri puta su čoveka drugi spašavali , da bi na kraju Marisav stajao pored njega i lično se uverio da je ubijen.Pre rata mu je, na vašaru, nesrećni Gruja preoteo devojku.Univerzitetski profesor Maks Rokštro , koji je tečno govorio srpski, spasao je mnogo ljudi.Njega pisac i svedok navodi kao jedinog čoveka među Nemcima toga dana.On im se obratio na kraju i rekao da su ubijali kako su i pretili :''Mi smo za ubijenih 10 naših vojnika i ranjenih 26 streljali 2300 Srba; upravo streljali smo omaškom malo više.Možete reći Vašim porodicama da smo kulturni jer Vas sve nismo streljali.Ostavili smo taoce koji će biti ubijeni ako bude još napada na nas:''Sledi povratak kućama praćeni pogledima vojnika, članova kaznene ekspedicije dok su prolazili pored njihove kasarne, strah da se bilo šta ikome kaže o strašnoj sudbini ostalih, njegova bremenita supruga. Zatim saznanje da je kaznena ekspedicija, dva dana pre, u selima Grošnica, Mečkovac ( Ilićevo ) i Maršić već započela krvav posao.Bila je takva blokada da se to skoro nije ni znalo.Sahranjivanje su sprečavali Nemci da ne bi narod pravio gužvu i probleme.Nekoliko dana su delove tela razvlačili psi i ptice, a tek tada su taoci i drugi koji su se prijavili počeli da sahranjuju žrtve.Videlo se da su neki uspeli da pobegnu po i 100m ali bi ih ipak stigao kuršum.Nađeni su zagrljeni otac i sin Nikola i Aleksandar Simić , otac načelnik šumske uprave , a sin đak petog razreda Gimnazije.Sin je bio u grupi spasenih , ali je u zadnjem trenutku pritrčao ocu i otišli su su zajedno u smrt.Profesor Lazar Pantelić je bio zastipnik direktora Prve muške gimnazije i na pozive da izađe iz stroja rekao je da neće da napušta svoje đake.Javljali su se ljudi za pokopavanje da bi našli nekog svog koga su izgubili.Trgovac Miladin Jovović je tako tražio sina Slobodana učenika sedmog razreda gimnazije.Našao ga je šestog dana.Nije smeo da pokaže da ga poznaje jer mu ne bi dozvolili da ga preuzme.Nekako je uspeo da ga posebno sahrani ispod obližnje šljive koja bi mu bila orijentir .Taj užas je trajao danima i mesecima.Maksimović je pisao i o kasnijim događanjima u gradu pod okupacijom.Pisao je ko je cinkario Nemcima , ko je bio njihov pristalica, koja žena se prostituisala sa njima ...Po nekim pričama bilo je , na kraju rata, ''preletača i preletačica'' koji su se dodvorili oslobodiocima i nije im bilo u interesu da se zna istina. Pisao je o odlasku mnogih na rad u Nemačku gde im se plaćao rad, o dolasku i zulumu Bugara, zapisivao priče izbeglica o strašnim pokoljima ustaša u NDH.Za svo vreme vođenja svog dnevnika vidi se da je pisac ogorčen zbog okupatora i civilne vlast i koja mu pomaže.Za ''ljude iz šume '' koje ne razdvaja previše kaže da su isti narod , ali ginu zbog ideologije.Iskreno je tužan zbog toga.To je jako bitno da bi se razumeo način na koji je autor završio život.Epilog :Tih dana je u Kragujevcu i okolini streljano 2800 ljudi.2300 je bilo ubijeno 21. oktobra u samom gradu , a 500 ljudi u tri okolna naselja.Treba umanjiti cifru za nekoliko desetina ljudi koji su uspeli da pobegnu.Prema nezvaničnim procenama 7000 ljudi su ukupni gubici Kragujevca u Drugom svetskom ratu, s tim što su komunisti, počev od oktobra 1944 streljali približno isti broj građana kao Nemci tri godine ranije.Komunističke vlasti su porušili krstove i postavili petokrake. Životopis:Svetislav Maksimović je rođen 1905. god. u selu Svetlić kod Kragujevca.Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Kragujevcu , a u Beogradu započinje Filozofski fakultet.Jedan od osnivača Književnih novosti.Družio se sa mnogim beogradskim književnicima i boemima: sa Tinom Ujevićem, Draincem i dr.Objavljuje pesme, pesme u prozi i pripovetke.Knjiga pesama u prozi Nemirne noći mu se objavljuje 1928.Posle tri godine završava Filozofski fakultet u Skoplju Slede knjige pesama Usamljeni bor i Vetar nad gradom.Prikaz knjige pesama Dore Pilković, koja mu 1933 postaje supruga.Te godine je bio sekretar odbora za proslavu stogodišnjice gimnazije u Kragujevcu.Odlikovan je za kulturni rad ordenom sv. Save V reda.1936. najbolja njegova pesnička knjiga Pesnik u ovom vremenu.Redovan član Matice srpske u Novom Sadu i dobija povelju od ove kulturne institucije.1939. na izborima izabran za odbornika Opštine.Dobija premeštaj u Pirot.Sa njim odlazi i supruga Dora takođe profesor i književnica.1940. u Tetovu, gde je direktor Gimnazije, umire mu brat.Potresen Svetislav piše Knjigu bola.Takođe knjiga pesama Zvezde nad grobom.1941 drži vatreni govor i osuđuje izdajničku politiku vlade.Iako nije služio vojsku - zbog bolesti, prijavljuje se u pirotski vojni odsek i oblači uniformu.Posle sloma, vraća se u svoj grad sa ranom na obrazu od eksplozije.1941. preživeo streljanje.1942 rađa mu se sin Miloš.1943. završava rukopis pesama Leševi Evrope.1944. dočekuje sa oduševljenjem oslobođenje.Ipak su ga odmah odveli u zatvor.Supruga Dora odnosi u OZNA četiri sveske rukopisa'' Oni su nas ubijal.''.Sutradan je izvesni Barjaktarević rekao-A zašto, kada je tako mislio nije došao kod nas da se bori.Pušten je 21. novembra , ogorčen, očajan.Produžava rad u Muškoj gimnaziji.1945. uhapšen 19. maja , odmah posle govora punog gorčine na sahrani svog učenika Ljubiše Vukomanovića, maturanta , koji je poginuo na Sremskom frontu.Posle dva dana , 22. maja navodno je skočio kroz prozor kancelarije OZNE, Svete Nešića.Porodici nije dozvoljeno da ga sahrani .Grob mu se ne zna.

Edited October 21, 2011 by Градибор

[kud u maglu Simoviću]

apropo aprilskog rata i setnje Vermahta kroz Srbiju

Vec narednog dana, kada su kod Sremske Mitrovice presli Savu i krenuli putem Loznica - Zvornik, stvari su krenule losijim tokom: negde na ovom putu neka od jedinica vojske Kraljevine Jugoslavije pruzila je oruzani otpor. U jarku sa leve strane gore dva nemacka vozila, i jos jedno sa desne. Ovakve fotografije se nisu videle u domacoj istoriji: jos uvek vazeca legenda glasi da se Kraljevina Jugoslavija zbog "trulezi" raspala tako reci bez ikakvog otpora. Neprijatelj na koga su ovi nemacki vojnici naisli 7. aprila na putu kod Loznice bio je daleko od "trulog"...

[Filipenko]

Ne kapiram vezu između onoga što se želi reći (kvot, tj. njegova poenta) i slike. Naravno da je otpor bio truo i gotovo nikakav. Okupatori su ulazili u zemlju dobrim delom nesmetano, zbog pucanja velikih delova frontova zavladao je haos u vojsci, imamo 10000 svedočenja oficira, imamo predaje Hrvata, vezivanja kukastih krstova na naramenice likova koji su unapred znali šta će da se desi (fašisti svih nacionalnosti), a pod Beogradom je pružen toliki otpor da je nesmetano zauzeto od 20 motociklista (priložih lično nekoliko strana ranije). Ta vozila na slici su mogla da nalete na minu ili nešto slično. Uostalom, vidi se jedan vojnik, verovatno jugoslovenski, kako diže ruke uvis. A i radi se o motociklima, ne o kolima ili nekim ozbiljnijim motorizovanim vozilima. Naravno da je bilo delova gde je pružen snažniji otpor, naročito u prvim danima rata, ali ako se želi to dokazati - slika dva motocikla kako gore sigurno nije prilog za to.

[Dr Arslanagić]

Nemci su u Aprilskom ratu imali oko 165 mrtvih i oko 400 ranjenih.nego dve lepe sličke iz 1941.sahrana nemačkih vojnika na Košutnjaku, jesen i zima 1941.

[čekmeže]

E to su bile prave sarane!Kasnije je ponestalo cveća, a bogami i krstača

Nego, kad je ukinuto 100 za 1? Odmah posle Kragujevca?

[Прслин]

Филипенко, видим распричао си се нашироко а не могу да читам 20 и кусур страна квотовања комуњарске пропаганде, па морам овако директно да те питам: јеси објаснио људима који је био директан повод за Шумарице?