Potreba osporavanja apsoluta...

[dare...]

Pre nekoliko godina naleteh "tamo" na ovaj tekst, koji je Kinik svojevremeno upotrebio u žučnoj diskusiji ,sa ne znam već kim...Čitajući ga sa vremena na vreme, neprekidno vidim njegovu pouku, kako u politici, tako u firmi i drugim dešavanjima oko nas...Potreba za osporavanjem apsoluta je revolucionarni točak napretka civilizacije...Pa makar to bilo i kroz "Filozofiju dvorske lude":Lesek Kolakowski: O TEOLOSKOM NASLEDJU I O SAVREMENOM MISLJENJU ?U svim oblastima kulture - kako u filozofiji, tako i u umetnosti i obicajima - ispoljava se taj antagonizam, da ono sto je novo izrasta iz neprestane, potrebe za osporavanjem svih postojecih apsoluta; iako svaki tok misli koji nastoji da se odvoji od priznatih konacnosti stvara u vecini slucajeva svoje sopstvene konacnosti, iako, dakle, svaki prevrat izrasta u konzervativno stanje, on ipak ustupa mesto narednoj fazi u kojoj njegovi sopstveni apsoluti postaju, jedan za drugim, plen kritike. ... Antagonizam izmedju filozofije koja priznaje apsolut i filozofije koja osporava priznate apsolute izgleda neizleciv, kao sto je neotklonjivo postojanje konzervativizma i radikalizma u svim oblastima ljudskog zivota. To je antagonizam izmedju propovednika i dvorske budale, a gotovo u svakoj istorijskoj eposi filozofija propovednika i filozofija dvorskih budala - dva su najopstija oblika intelektualne kulture. ... Propovednik je cuvar apsolutnoga i onaj koji odrzava kult zbog konacnosti i ociglednosti priznatih i sadrzanih u tradiciji. Dvorska budala je onaj koji se, istina, krece u odabranom drustvu, ali mu ne pripada, koji iznosi njegove bezocnosti i osporava sve sto se u njemu smatra ociglednim; on sve to ne bi mogao ciniti kad bi i sam pripadao tom drustvu, jer bi u tom slucaju jedino mogao biti salonski skandalizator. Zato dvorska budala mora stajati izvan izabranog drustva, mora ga posmatrati sa strane da bi mogao otkriti neociglednost njegovih ociglednosti i nekonacnost njegovih konacnosti. Medjutim, on se istovremeno mora kretati u tome drustvu da bi upoznao njegovu svetost i imao prilike da razgolicuje njegove bezocnosti.... Izmedju propovednika i dvorskih budala ne moze biti sloge, sem da se jedan pretvori u drugoga, sto se ponekad desava (cesce dvorska budala postaje propovednik - kao sto je Sokrat postao Platon - nego obrnuto). ... Filozofija dvorskih budala upravo je ona filozofija koja u svakoj eposi demaskira kao sumnjivo sve sto se smatra najneprikosnovenijim, koja otkriva protivrecnosti u onome sto izgleda ocevidno i neosporno, koja izlaze podsmehu ociglednosti zdravoga razuma i vidi smisao u apsurdima, jednom recju, uzima na sebe sav svakidasnji trud profesije dvorske budale zajedno s neizbeznim rizikom da bude smesna. ... Zavisno od mesta i trenutka, misao dvorske budale moze se kretati medju svim krajnostima misljenja, jer dojuceranji paradoksi danas vaze kao svetinje, a ono sto je na ekvatoru apsolut postaje huljenje na polu. Stav dvorske budale je stalni napor razmisljanja o potencijalnom smislu suprotnih ideja;... Pa ipak, njime ne upravlja zelja da se suprostavlja i prkosi, vec nepoverenje prema svakom stabilizovanom svetu. U svetu gde se prividno sve vec dogodilo to je kretanje uobrazilje, pa se otuda odredjuje otporom koji mora savladati. Fihteu dugujemo ono prosto zapazanje da nema kretanja misli bez savladjivanja prepreka. ... Iz istih uzroka iluzorna je svaka filozofija koja bi bila cista refleksija ili koja bi se realizovala u zatvorenom svetu ? naprosto pretpostavljanje mirovanja, dakle, situacije u kojoj se ne vrsi nikakvo saznanje. ... Filozofija koja nastoji da se oslobodi svih apsoluta koja nema perspektiva konacnosti ne moze, po samoj, prirodi stvari, predstavljati homogenu gradjevinu, jer nema temelja i ne zeli da ima krov. Ona je podrivanje postojecih gradjevina i rusenje postavljenih krovova. U intelektualnom zivotu ima sve mane i vrline indiskretnih ljudi sa slabo razvijenim osecanjem respekta. Otuda se desava da u pojedinim razdobljima konflikt izmedju filozofije dvorske budale i filozofije propovednika podseca na borbu ?nepodnosljivih osobina svojstvenih dobu sazrevanja i onih koje karakterisu staracku demenciju; razlika medju njima je u tome sto su samo one prve izlecive.... Red moze biti deviza policije i revolucije. Protivnik antiapsolutisticke filozofije je samo jedna narocita vrsta reda; onaj red koji svojom monolitnom klasifikacijom obuhvata bez ostatka sve mnostvo postojecih i potencijalnih svetova, dakle, takav red koji postize satisfakciju kakvu daje konacni cin. Ideal kojem tezi policija to je red savrseno organizovane kartoteke, dok je ideal filozofije red aktivne intelektualne uobrazilje. I propovednik i dvorska budala vrse izvesno nasilje nad intelektom: propovednik - omcom katihizisa, a dvorska budala - silom podsmeha. ... Na kraljevskom dvoru uvek ima vise propovednika nego dvorskih budala, kao sto u drzavi uvek ima vise policajaca nego umetnika. Izgleda da drukcije ne bi moglo biti. Prevaga pristalica mitologije nad njenim kriticarima cini nam se kao nesto prirodno i neizbezno: to je prevaga jednog sveta stvari nad mnostvenoscu potencijalnih svetova, prevaga lakoce padanja nad teskocama podizanja uvis. ... Zapazamo te prevage posmatrajuci frapantnu brzinu kojom nove mitologije zauzimaju mesto starih mitologija, koje se polako istiskuju. Intelektualni zivot drustvenih formacija u kojima su vec zardjali mehanizmi tradicionalnih verovanja kipti od svezih mitova, koji se bez ikakvih teskoca crpu cak iz progresa tehnike i egzaktnih nauka ... Kisa bogova pada s neba na pogrebu jednog boga koji je svoje odziveo. Bezboznici imaju svoje svetitelje, a hulnici grade kapele. Cini se da zelja za apsolutizmom, teznja za izjednacavanjem napetosti mora obuhvatiti neuporedivo veci broj mesta u sistemu od onih koja povecavaju napetost, jer ce celina inace eksplodirati. Ako je to tako, onda ta ?situacija objasnjava smisao postojanja propovednika, sto nikako ne znaci i da je ona motiv za stupanje u njihov krug.... Propovednistvo nije samo kult proslosti gledan ocima danasnjice; ono je nastavak proslosti u njenom neizmenjenom vidu u sadasnjem casu, njeno prerastanje same sebe. Prema tome, propovednistvo nije samo izvestan intelektualni odnos prema svetu, ono je jedan oblik egzistencije samog sveta, naime, fakticko trajanje stvarnosti koja vise ne postoji. U stavu dvorske budale, naprotiv, realizuje se ono sto je samo mogucnost, i ono u njemu postaje stvarno jos pre nego sto fakticki pocne postojati. Jer i nase misljenje o stvarnosti takodje je deo te stvarnosti, nimalo gore od drugih.... Mi se izjasnjavamo za filozofiju dvorske budale, a to znaci za stav negativne budnosti prema bilo kakvom apsolutu; ne kao rezultat konfrontiranja argumenata, jer u tim stvarima glavni izbori znace vrednovanje. Izjasnjavamo se za mogucnosti vanintelektualnih vrednosti koje u sebi sadrze onaj stav cije su nam opasnosti i apsurdnosti poznate. To je opredeljivanje za viziju sveta koja daje perspektivu komplikovanog uskladjivanja najheterogenijih elemenata u nasem delovanju medju ljudima: dobrote bez univerzalne popustljivosti, hrabrosti bez fanatizma, inteligencije bez malodusnosti i nade bez zaslepljenosti. Svi ostali plodovi filozofskog misljenja manje su vazni.