2 minutes ago, Hamlet Strašni said:

Мени се чини да је кривично дело извршено непоступањем по пресуди или привременој мери, без обзира на штету. КЗ не тражи штету него непоступање.

То би било као да кажеш да нема угрожавања јавног саобраћаја јер је штету надокнадило осигурање.

da, nastupanje štete nije objektivni uslov inkriminacije. radnja krivičnog dela postoji i ukoliko Alimentacioni fond privremeno preuzme obavezu roditelja.

9 minutes ago, Uskebasi said:

Kako tumačiš clan 8? Sta znaci ovo da se "Iznos privremenog izdržavanja isplaćuje za period posle donošenja rešenja o isplati." Ako su to buduca davanja, a resenjem o izvrsenju mogu da se obuhvate i buduca davanja, onda nemas oštećenog, jer nema štete, odnosno umanjenja imovine ostecenog, jer ce se odrediti isplata buducih potraživanja kako budu dospevala.

i mani je ta odredba "upala u oči".

ovako na prvu loptu tumačim ga u vezi sa članom 13. stav 1.

svrha je da se otklone posledice koje nastupaju po dete i njegove interese usled nedavanja izdržavanja. u tom smislu AF privremeno ispunjava obavezu dužnika, izmiruje dospela davanja, a kako se radi o periodičnim davanjima u budućnosti, a obveznik davanja očigledno pokazuje nameru da obavezu izbegava i šteta će natupati i u budućnosti za detet, AF će izmirivati obavezu umesto dužnika do trenutka dok ga javni izvrštelj ne obavesti o početku namirenja iz imovine dužnika

na ovaj način se štiti interes deteta (da dobije izdržavanje) a AF ulazi u pravni odnos sa izvršnim dužnikom, odnosno preuzima svojstvo izvršnog poverioca umesto deteta. ako se AF ne namiri u izvršnom postupku, namiruje se u parničnom postuipku u kome AF zastupa Republičko pravobranilaštvo

Колико капирам и по до сада постојећим законима и суброгација и наслеђивање дуга би наступили и да нису прописани законом новим

3 minutes ago, Uskebasi said:

Pa da, ali ako alimentacioni fond preuzme privremenu isplatu izdrzavanja za buduće, u trenutku donosenja resenja nedospele iznose, onda nema propustanja davanja izdrzavanja, jer je detetu izdrzavanje isplaceno na vreme (od strane fonda), a potrazivanje drzave prema duzniku nema karakter izdrzavanja, već predstavlja obicni obligacioni odnos (pri tom izmenjen u pogledu kamate)

mislim da ovde zakon daje prevagu interesima deteta, a mislim i da činjenica da je AF izmirio tuđu obavezu ne prizvodi pravno dejstvo kao da je obavezu blagovremeno izvršio dužnik. propuštanja davanja ima uvek ako davanje ne dolazi iz imovine onoga ko je obavezan da daje (roditelj). benefite iz ovog zakona može da ostvaruje samo dete, a ne i onaj koji ne izvršava obavezu izdržavanja. ni jedna odredba ovog zakona se, po meni, ne može tumačiti tako da daje bilo kakav benefit nedavaocu izdržavanja. odnosno, njegova obaveza je ista kao i da ne postoji AF.

Edited June 23Jun 23 by Ted

Ovde postoji druga kvaka, ali morao bih da pogledam još jednom zakon.

Tehnički gledano naslednici odgovaraju za dugovanja dužnika do visine nasleđene imovine.

E sad, može da se desi sledeća situacija: Roditelj ne plaća sve do 26. godine života. U nekom momentu baba ili deda umru. Roditelj nasleđuje imovinu iako prethodno nije ništa imao. Dete je napunilo 26. godina. Roditelj skoro deceniju eskivira plaćanje. Nakon neku deceniju roditelj umre. Država bude spora da pokrene postupak naplate nakon što je dete napunilo 26. godina ili ga nije nikad ni pokrenula po službenoj dužnosti, ili postupak traje.

Dete stupa da nasledi stan babin ili dedin stan. Međutim, pošto država nije uspela da se naplati od roditelja, naplaćuje se od deteta, koje je sada recimo mora da se prihvati nasleđa i isplati dugovanje i proda stan.

Praktično baba ili deda bi morali stan da prepišu za života na unuke kako bi se izbegla ovakva situacija. Nije nezamisliva situacija da su roditelji od oca npr. u domu, čovek živi u tuđem stanu, a dete živi u stanu od babe/dede.

Edited June 23Jun 23 by Oniks

Ja sam pročitao sada ovaj famozni zakon, i prosto mi je neverovatno da ste se svi zakačili na pitanje regresa izdržavanja od naslednika i krivične odgovornosti davaoca izdržavanja u moru gluposti kojima obiluje ovaj abortus od zakona. Krenimo redom:

Члан 5. Право на привремено издржавање из Алиментационог фонда може да оствари дете које је држављанин Републике Србије и има статус извршног повериоца у извршном поступку покренутом ради остваривања права на законско издржавање.

Znači, deca koja nisu državljani Republike Srbije mogu da ga duvaju - recimo mali Rus koji ovde ima stalni boravak i ide u školu nema ovo pravo, iako može da podnese tužbu za izdržavanje protiv tate Rusa po mestu boravišta, i da pokrene izvršni postupak protiv njega na osnovu te presude. Sa druge strane, deca državljani Srbije mogu da traže ovo pravo i u slučaju da uopšte nemaju prebivalište u Srbiji, npr. deca naših gastosa koja žive napolju, pa čak i po odlukama stranih sudova, pri čemu je nejasno kako se proverava da li se u inostranstvu možda vrši neka isplata alimentacije. Naravno da zakonodavac uopšte nije razmišljao o tome kako će se toj deci isplaćivati ova naknada, valjda misle da Alimentacioni fond šalje uplate u dinarima na račune u inostranstvu.

Suma sumarum - onaj ko je predvideo da kriterijum umesto prebivališta bude državljanstvo je običan mentol.

Члан 6. Ако се извршни поступак покренут ради остваривања права детета на законско издржавање не спроведе, у целини или делимично, дуже од два месеца од дана достављања решења о извршењу извршном дужнику, јавни извршитељ позива извршног повериоца да се у року од осам дана изјасни да ли је сагласан да се привремено издржавање обезбеди из средстава Алиментационог фонда.

Znači, imaš po presudi o razvodu braka obavezu da platiš npr. 40 retroaktivnih alimentacija (usled brzine odlučivanja naših sudova u brakorazvodnim parnicama), davalac izdržavanja ostavi na nekom računu 1000 dinara, izvršenje se sprovede delimično u iznosu od 1000 dinara, i onda više ne postoji mogućnost da se traže sredstva iz Alimentacionog fonda. Genijalno. Opreza radi, može svakih 59 dana da na račun uplaćuje po 1000 dinara, i taj uslov se nikada neće ispuniti.

Члан 7. Ако се извршни поверилац сагласи да се привремено издржавање обезбеди из средстава Алиментационог фонда, јавни извршитељ одмах по пријему сагласности доставља обавештење управљачу Алиментационог фонда.

Члан 8. Управљач Алиментационог фонда дужан је да у року од 15 дана од дана пријема обавештења из члана 7. став 1. овог закона донесе решење о исплати износа привременог издржавања из средстава Алиментационог фонда и изврши пренос тих средстава на рачун извршног повериоца.

Upravljač AF je Ministarstvo za brigu o porodici - znači good luck sa tim da će oni u roku od 15 dana da donesu ova rešenja, posebno u situaciji kada ih zatrpa jedno 100 hiljada obaveštenja javnih izvršitelja.

Btw, ima li neko pravo na žalbu protiv ovog rešenja? Ako ima, tek će to da bude prelepo, a eventualni upravni sporovi još lepši. Da ne spominjemo da će oni biti prethodno pravno pitanje za pokretanje bilo kakvog spora za regres isplate.

Износ привременог издржавања исплаћује се за период после доношења решења о исплати.

Privremenog - do kada? Mesec dana, pet meseci, 15 godina ili do ispunjenja uslova iz člana 13? Da li se to može isto definisati rešenjem, pa da ne bude do ispunjenja tog uslova.

Члан 9. Средства исплаћена из Алиментационог фонда по основу привременог издржавања намирују се од извршног дужника у истом извршном поступку који је покренут ради остваривања права на законско издржавање, после намирења извршног повериоца.

Namiruju se u postupku u kom barem dva meseca nije došlo ni do delimičnog namirenja, a što je obično posledica nedostatka bilo kakve imovine? I ovo je takođe genijalno.

Члан 10. Република Србија има право на повраћај средстава од извршног дужника исплаћених из Алиментационог фонда, са каматом на исплаћени износ, уколико нису исплаћена у извршном поступку из члана 9. овог закона. Право Републике Србије из става 1. овог члана не застарева.

Znači, može ti se desiti da ti za 30 godina iskoči neki dug prema državi sa zz kamatom za poslednjih 30 godina? Hajde što se to može desiti onom ko je bio dužan da daje izdržavanje, za to i ima nekog rezona, nego ti se može desiti npr. da ti ćale nije plaćao neko izdržavanje par meseci ili godinu dana pre 30 godina (recimo za decu iz prvog braka), da je to isplatio AF i da je ostalo neregresirano, i da ti se država pojavi 2055. godine kao poverilac u ostavini sa 3000 evra glavnice duga i 50000 evra zz kamate. Pravna sigurnost ftw.

Члан 11. У поступку ради повраћаја средстава од извршног дужника исплаћених Алиментационог фонда Републику Србију заступа Државно правобранилаштво.

Jesu to ovi koji se nikada ne pojavljuju na ročištima? Znači, mora da se menja ZPP da im se dozvoli da se tužbe ne smatraju povučenima kad se ne pojave na ročištu, a neće se pojavljivati. O njihovoj motivaciji da pišu ove tužbe da i ne govorim - napraviće verovatno neki templejt koji će da besomučno kopipejstuju bez obzira na okolnosti slučaja. Biće super ako procenat regresa bude veći od 50%. I to je mnogo.

Члан 13. Јавни извршитељ који спроводи извршни поступак који је покренут ради остваривања права на законско издржавање дужан је да у случају почетка намирења из имовине извршног дужника обавести о томе управљача Алиментационог фонда ради прекида исплате средстава за привремено издржавање.

Kao što rekoh gore, uplatiš 1000 dinara na račun, počne namirenje iz imovine, i izvršitelj obavesti AF da prekine isplate. Sjajno.

Јавни извршитељ из става 1. овог члана дужан је да сваког месеца проверава да ли је извршни дужник стекао имовину подобну за извршење.

Јавни извршитељ је дужан да проверу из става 2. овог члана врши и по обустави извршног поступка и, у случају да пронађе имовину лица које је обвезник издржавања, о томе обавести Државно правобранилаштво ради покретања одговарајућег поступка.

Pa stanje imovine koliko ljudi će morati da prate javni izvršitelji posle jedno 5 godina primene zakona? Na desetine hiljada raznih dužnika izdržavanja? I koliko ljudi će morati da zaposli javni izvršitelj da bi samo mogli da vrše ove provere po okončanu ovih postupaka, i ko će da plaća za vršenje tih provera? Pa kapaciteti BIA im neće biti dovoljni da ovu isprate, ne u realnom vremenu, nego u bilo kakvom vremenu.

Da ne smaram više - ovaj propis su očigledno pisali ljudi koji o pravnoj praksi ne znaju baš ništa i koji nisu prošli pored suda. Svaki prosečan advokat bi pripit posle slavskog ručka napravio bolji propis od ovog. Sam Zakon je običan nesprovodiv populistički pamflet, koji će u praksi samo pojačati razne devijacije i muljanja - pre svega tu mislim na eksploziju fiktivnih razvoda i izdržavanja koja će uslediti nakon što ovaj zakon zaživi u praksi kako bi se uzimale pare iz AF, sa sve pripremnim radnjama u vidu prethodnog prebacivanja imovine na decu i slično, i raznim kreativnim idejama koje će uslediti. Namera iza zakona je možda bila dobra, ali je realizacija cele priče jeziva, bukvalno bi pijane šimpanze ovo bolje osmislile.

Postoji garantni fond za nenaterijalne štete autoodgovornosti koje je prouzrokovalo lice koje nije osigurano.

Od tog lica može posle garantni fond da naplati regres ako uspe.

Ako je i to lice poginulo u istoj nesreći, regresa nema.

Ako roditelj koji ne plaća alimentaciju umre, da li alimentacioni fond nastavlja da je plaća?

1 hour ago, Sammael said:

Postoji garantni fond za nenaterijalne štete autoodgovornosti koje je prouzrokovalo lice koje nije osigurano.

Ako roditelj koji ne plaća alimentaciju umre, da li alimentacioni fond nastavlja da je plaća?

Ne, kao što i kad umre roditelj u nerazvedenom braku, dete ostaje sa jednim a ne dva hranioca.

pitanje nedavanja izdržavanja mogu da reše prilično efikasno krivični sudovi i bez bilo kakvog posebnog zakona.

najpre, radi se o krivičnom delu čije se izvršenje prilično lako dokazuje, što znači da postupak ne traje dugo.

drugo, motivacija za izbegavanje izdržavanja jeste u postojanju svesti da neizvršenje obaveze neće proizvesti bilo kakvu ozbiljnu posledicu, ili da neće proizvesti bilo kakvu. ozbiljnu posledicu može vrlo lako da proizvede krivični sud, ako recimo za nedavanje izdržavanja izriče obavezno zatvorske kazne, pa bi se vrlo brzo ova svest o kojoj sam pričao izgubila. zatovrska kazna za prvi put ne bi bila dugačka, npr. šest meseci, ali ako se nedavanje nastavi i posle toga, onda bi bila ozbiljnija. tada bi onaj ko namerava da ne daje izdržavanje morao da uračuna da ga izvesno čeka zatvorska kazna i da ubaci to u svoju analizu isplativosti.

muljanje sa imovinom, i to može sud da reši ukoliko mu se daju veća ovlašćenja. npr. da uz kaznu izrekne i zabranu otuđenja imovine koja bi se upisala u katastar ili da se imovina obveznika izdržavanja koji isto ne daje može otuđiti samo uz saglasnost npr. centra za socijalni rad dok traje obaveza izdržavanja. ili recimo da ima sud ovlašćenje da, ako oceni da je besteretnim prenosom imovine na rodbinu ili povezana lica došlo do nemogućnosti naplate izdržavanja, da naprosto poništi ove poslove kao simulovane ili da dozvoli izvršenje i na ovoj imovini ako obveznnik izdržavanja ne izvršava obavezu.

sve navedeno bi se preduzimalo sa svrhom zaštite opravdanog interesa deteta, koji preteže nad ostalim interesima.

Edited June 24Jun 24 by Ted

za nedavanje izdrzavanja obicno se radi odlaganje krivicnog gonjenja uz obavezu da otac izmiri u roku od 6 meseci zaostale mesecne iznose izdrzavanja

očigledno da ne funkcioniše.......treba podići značaj ovog krivičnog dela, sa bagatelnog na ozbiljno, pošto se radi o ineteresima dece, a ne o krađi kutije banana sa Palilulske pijace

krivično gonjenje se preduzima sa određenom svrhom (generalna i specijalna prevencija). ako svrha izostaje onda je postupak besmislen i komotno može i da se dekriminalizuje takvo ponašanje. ili da se vodi postupak forme radi, što svakako nije svrha ni jednog postupka, pa ni krivičnog

Edited June 24Jun 24 by Ted

oduvek sam bio za postojanje porodičnih sudova kao specijalizovanih.....i da se ti sudovi razlikuju od drugih i po tome što postupaju najbrže moguće, bukvalno kao ratni i vojni sudovi

48 minutes ago, Ted said:

pitanje nedavanja izdržavanja mogu da reše prilično efikasno krivični sudovi i bez bilo kakvog posebnog zakona.

najpre, radi se o krivičnom delu čije se izvršenje prilično lako dokazuje, što znači da postupak ne traje dugo.

drugo, motivacija za izbegavanje izdržavanja jeste u postojanju svesti da neizvršenje obaveze neće proizvesti bilo kakvu ozbiljnu posledicu, ili da neće proizvesti bilo kakvu. ozbiljnu posledicu može vrlo lako da proizvede krivični sud, ako recimo za nedavanje izdržavanja izriče obavezno zatvorske kazne, pa bi se vrlo brzo ova svest o kojoj sam pričao izgubila. zatovrska kazna za prvi put ne bi bila dugačka, npr. šest meseci, ali ako se nedavanje nastavi i posle toga, onda bi bila ozbiljnija. tada bi onaj ko namerava da ne daje izdržavanje morao da uračuna da ga izvesno čeka zatvorska kazna i da ubaci to u svoju analizu isplativosti.

muljanje sa imovinom, i to može sud da reši ukoliko mu se daju veća ovlašćenja. npr. da uz kaznu izrekne i zabranu otuđenja imovine koja bi se upisala u katastar ili da se imovina obveznika izdržavanja koji isto ne daje može otuđiti samo uz saglasnost npr. centra za socijalni rad dok traje obaveza izdržavanja. ili recimo da ima sud ovlašćenje da, ako oceni da je besteretnim prenosom imovine na rodbinu ili povezana lica došlo do nemogućnosti naplate izdržavanja, da naprosto poništi ove poslove kao simulovane ili da dozvoli izvršenje i na ovoj imovini ako obveznnik izdržavanja ne izvršava obavezu.

sve navedeno bi se preduzimalo sa svrhom zaštite opravdanog interesa deteta, koji preteže nad ostalim interesima.

Po toj logici bi i pitanje široko rasprostranjene korupcije i organizovanog kriminala u društvu bi isto tako mogli da efikasno reše krivični sudovi, pa ga ipak nikako ne rešavaju, niti će ga rešiti, pri čemu oni imaju i specijalizovana tužilaštva i specijalizovana odeljenja sudova. Krivični sudovi se bave posledicama tih ponašanja, ne uzrocima, pa zato ni ne mogu da ih reše - ni korupciju, ni nedavanje izdržavanja.

Problem nedavanja izdržavanja posebno neće biti rešen izricanjem obaveznih zatvorskih kazni za davaoce izdržavanja, jer je potpuno nejasno kako će davalac izdržavanja uopšte da zaradi za davanje izdržavanja dok se nalazi na izdržavanju kazne, i kako će po izlasku iz zatvora da nađe bilo kakav posao koji bi mu omogućio da zaradi, jer bi bio osuđivano lice. Na sve ovo, davaoci izdržavanja možda izdržavaju i neka druga lica, npr. decu iz drugog braka, pa bi se onda i toj deci usrao u život ako im pošalješ ćaleta u zatvor zbog alimentacije iz prethodnog braka i od njih napravio socijalne slučajeve. Takvom kaznenom politikom bi naškodio i davaocima i primaocima izdržavanja, i napravio ogroman društveni problem.

Što se imovinskih mera tiče, ne znam odakle da počnem.

Pre svega bi bila sporna ustavnost ovakvih mera, kao i njihova usaglašenost sa korpusom ljudskih prava, jer bi dao ovlašćenje državi da odraslim poslovno sposobnim ljudima postavlja državni organ kao tutora koji bi umesto tog lica odlučivao o načinu na koji oni upravljaju svojom imovinom, ili dao državnim organima ovlašćenje da po službenoj dužnosti zabada nos u privatne poslove građana i po sopstvenoj oceni ih poništava zbog nekakvog opravdanog interesa, ili im dozvolio da sprovode izvršenja na imovini trećih lica bez izvršne isprave ili bilo kakvog pravnog osnova, kao da je u pitanju organizovani kriminal, a ne nedavanje izdržavanja. Zamisli recimo situaciju da sud posle montiranog procesa postavi npr. Nemanji Šaroviću CSR da mu daje saglasnost kako može da upravlja njegovom imovinom dok mu traje obaveza izdržavanja, misliš da je nemoguće?

Drugo, takve odredbe bi bile apsolutno nesprovodive. Ko bi tačno u državnim organima analizirao pravne poslove hiljada davalaca izdržavanja? Kako bi se takvi poslovi tačno poništavali, nekakvom odlukom suda ili bi morao da se vodi parnični postupak - ovo posebno ako se ima u vidu da su to pravni poslovi koji sami po sebi nisu nedozvoljeni, niti predstavljaju radnju izvršenja nekog krivičnog dela, već bi bila u pitanju neka paušalna ocena suda da oni mogu ugroziti izdržavanje. Ko bi u Centrima za socijalni rad tačno bio zadužen za davanje saglasnosti za otuđenje imovine, i kakvo bi tačno obrazovanje i iskustvo imali ti ljudi koji o tome odlučuju? Ovo pogotovo imajući u vidu realne uslove u kojima CSR-ovi rade, ne neke izmaštane uslove. Da ne spominjem sada kako bi time stvorio koruptivni raj, gde bi postojao cenovnik za saglasnosti gori nego što postoji za upotrebne dozvole za stambene objekte.

Treće, takve mere bi narušile legitimna prava i interese koji mogu biti i pretežniji od obaveze izdržavanja. Zamisli, imaš stan i ne možeš da ga prodaš da bi se lečio od karcinoma, zato što si popasao meru zabrane otuđenja te imovine jer ne daješ izdržavanje koje ne možeš da daješ jer si se razboleo. Pa jbt.

Edited June 24Jun 24 by Ayatollah

Ovo je jedna od najtežih situacija za pravno regulisanje. Sa jedne strane postoji legitimni interes deteta da prima izdrzavanje, sa druge strane živimo u srbiji gde nista ne funkcioniše kako treba. Na primer, minimalna suma za izdrzavanje deteta je u rangu minimalne zarade (oko 52 hiljade). Ista drzava koja tvrdi da je 52k dovoljno za zivot da neko zaradi za sebe i porodicu, tvrdi da je samo za dete to minimalna suma koja je neophodna mesečno.

Krivični postupci su kontraproduktivni i sa uspostavljanjem alimentacionog fonda ovo delo treba dekriminalizovati. Ionako su ti postupci sluzili samo za nabijanje troškova.

U suštini, mozda i sam institut izdrzavanja treba ukiniti. Sa stanovišta primaoca izdrzavanja to je mizerna suma koja ne pokriva nista, sa stanovišta davaoca izdrzavanja to je previše, a sam taj duznicko poverilacki odnos generiše poprilicno tenzija. Ne treba zaboraviti da je poverilac, odnosno osteceni u krivicnom postupku dete, a ne drugi roditelj, pa mi je teško da zamislim da bi dete vise volelo da mu roditelj ide u zatvor, nego da ostane uskraceno za neke materijalne stvari

Edited June 24Jun 24 by Uskebasi

24 minutes ago, Ayatollah said:

Po toj logici bi i pitanje široko rasprostranjene korupcije i organizovanog kriminala u društvu bi isto tako mogli da efikasno reše krivični sudovi, pa ga ipak nikako ne rešavaju, niti će ga rešiti, pri čemu oni imaju i specijalizovana tužilaštva i specijalizovana odeljenja sudova. Krivični sudovi se bave posledicama tih ponašanja, ne uzrocima, pa zato ni ne mogu da ih reše - ni korupciju, ni nedavanje izdržavanja.

Problem nedavanja izdržavanja posebno neće biti rešen izricanjem obaveznih zatvorskih kazni za davaoce izdržavanja, jer je potpuno nejasno kako će davalac izdržavanja uopšte da zaradi za davanje izdržavanja dok se nalazi na izdržavanju kazne, i kako će po izlasku iz zatvora da nađe bilo kakav posao koji bi mu omogućio da zaradi, jer bi bio osuđivano lice. Na sve ovo, davaoci izdržavanja možda izdržavaju i neka druga lica, npr. decu iz drugog braka, pa bi se onda i toj deci usrao u život ako im pošalješ ćaleta u zatvor zbog alimentacije iz prethodnog braka i od njih napravio socijalne slučajeve. Takvom kaznenom politikom bi naškodio i davaocima i primaocima izdržavanja, i napravio ogroman društveni problem.

Što se imovinskih mera tiče, ne znam odakle da počnem.

Pre svega bi bila sporna ustavnost ovakvih mera, kao i njihova usaglašenost sa korpusom ljudskih prava, jer bi dao ovlašćenje državi da odraslim poslovno sposobnim ljudima postavlja državni organ kao tutora koji bi umesto tog lica odlučivao o načinu na koji oni upravljaju svojom imovinom, ili dao državnim organima ovlašćenje da po službenoj dužnosti zabada nos u privatne poslove građana i po sopstvenoj oceni ih poništava zbog nekakvog opravdanog interesa, ili im dozvolio da sprovode izvršenja na imovini trećih lica bez izvršne isprave ili bilo kakvog pravnog osnova, kao da je u pitanju organizovani kriminal, a ne nedavanje izdržavanja. Zamisli recimo situaciju da sud posle montiranog procesa postavi npr. Nemanji Šaroviću CSR da mu daje saglasnost kako može da upravlja njegovom imovinom dok mu traje obaveza izdržavanja, misliš da je nemoguće?

Drugo, takve odredbe bi bile apsolutno nesprovodive. Ko bi tačno u državnim organima analizirao pravne poslove hiljada davalaca izdržavanja? Kako bi se takvi poslovi tačno poništavali, nekakvom odlukom suda ili bi morao da se vodi parnični postupak - ovo posebno ako se ima u vidu da su to pravni poslovi koji sami po sebi nisu nedozvoljeni, niti predstavljaju radnju izvršenja nekog krivičnog dela, već bi bila u pitanju neka paušalna ocena suda da oni mogu ugroziti izdržavanje. Ko bi u Centrima za socijalni rad tačno bio zadužen za davanje saglasnosti za otuđenje imovine, i kakvo bi tačno obrazovanje i iskustvo imali ti ljudi koji o tome odlučuju? Ovo pogotovo imajući u vidu realne uslove u kojima CSR-ovi rade, ne neke izmaštane uslove. Da ne spominjem sada kako bi time stvorio koruptivni raj, gde bi postojao cenovnik za saglasnosti gori nego što postoji za upotrebne dozvole za stambene objekte.

Treće, takve mere bi narušile legitimna prava i interese koji mogu biti i pretežniji od obaveze izdržavanja. Zamisli, imaš stan i ne možeš da ga prodaš da bi se lečio od karcinoma, zato što si popasao meru zabrane otuđenja te imovine jer ne daješ izdržavanje koje ne možeš da daješ jer si se razboleo. Pa jbt.

nije uporedivo sa korupcijom i organizovanim kriminalnom, pošto je kod nedavanja izdržavanja izvršilac pojedinac, i radi se o znatno nižim iznosima novca. ne mogu ni da zamislim udruživanje radi nedavanja izdržavanja ili organizovanu kriminalnu grupu koja ima za cilj da deca ne dobijaju izdržavanje. dakle ovde je izvršilac pojedinac koji je u uverenju da može da izbegne neku novačnu obavezu zato što ima svest o tome da mehanizmi koji kontrolišu i kažnjavaju ne funkcionišu. ovakvo uverenje pojedinca može vrlo lako da se suzbije, ako postoji izvesnost kažnjavanja. izvesnost kažnjavanja može da proizvede krivični sud, pošto je krivični postupak brži i lakše se okončava, od raznoraznih parničenja i izvršenja koji mogu da traju letnji dan do podne i još malo duže.

drugo, radi se o roditelju koji ima ne samo prava nego i obaveze, kako po Ustavu tako i po Porodičnom zakonu i drugim zakonima. i te obaveze se tiču između ostalog i njegove rođene dece, koju je dužan da izdržava. svaka priča o ljudskim pravima sirotih nedavača izdržavanja bi se završila kontra pričom o pravima deteta i pitanjem da li deca uživaju posebnu zaštitu. a odgovor bi bio da uživaju i da to piše u Ustavu. pun mi je kurac priče o nečijim pravima, a reč obaveza se nigde ne pominje. ljudi vole da razmatraju o svojim pravima pošto od njih imaju nekakve benefite, ali o obavezama ne bi, jer to je teret. e pa druže, ako ti je dete teret, nemoj da ga praviš. ako si ga napravio, onda je živo biće o kome moraš da brineš i ne možeš da ga se rešiš kao starog usisivača ili pocepanih pantalona. sud je tu u funkciji da te podseti na tako nešto, ako se zaigraš. a pošto se radi o ugrožavanju prava lica koja uživaju posebnu zaštitu, onda će u skladu sa tim da bude i sankcija. i kakva je to posebna zaštita ako te sistem strože kažnjava ako povrediš neku zaštićenu vrstu ptice, ali ako te boli kurac za dete, onda je kazna kao da si ukrao kilo banana sa pijace.

ti posebni slučajevi i situacije koje navodiš, karcinomi i druga deca, to su izuzeci i naravno da sa njima može da se postupa kao sa izuzecima. a sasvim sam uveren da bi statistika pokazala da nedavači izdržavanja koji imaju karcinom ili petoro dece iz tri braka, predstavlja u masi statističku grešku. iz mog iskustva u tužilaštvu, prosečan izvršilac je najčešće (99% slučajeva) najobičniji lik (obično muškarac) koji nema nikakve izuzetne okolnosti i ne nalazi se u nikakvim izuzetnim stanjima koje zahtevaju posebnu pažnju. naprosto neće da daje jer smatra da ne treba, da je mnogo, ili ratuje sa bivšim bračnim drugom preko dece. odgovor takvom treba da bude da se na kraće vreme pošallje u određnu ustanovu da porazmisli da možda nije u pravu.

najprostije rečeno, izvesnost da češ da zaglaviš zatvor i da nećeš da se izvučeš lagano, dovela bi do toga da se izdržavanje daje, odnosno da se obaveza ne izbegava, zato što je izbegavanje obaveze skopčano sa gotovo izvesnim ishodom, koji se tiče tvoje lične slobode i to u postupku koji je vrlo kratak i u kome je dokazivanje jednostavno. dakle, ukupan rezultat bi bio da skoro niko ne bi otišao u zatvor, osim manji broj u početku, kada se promeni kaznena politika i dok potencijalni izvršilac ne ukapira da ne može da izbegne ćorku, a samim tim bi se i smanjilo drastično i nedavanje izdržavanja.

i nemoj da potežemo korpus ljudski prava kada se radi o izvršiocima krivičnih dela, ali da ne potežemo isti kada se radi o oštećenima. osim ako nismo na stanovištu da je nepoštovanje propisa ljudsko pravo, a mehanizmi za zaštitu ljudskih prava služe da se odbranimo od ometanja u kršenju propisa.

9 hours ago, Uskebasi said:

Ovo je jedna od najtežih situacija za pravno regulisanje. Sa jedne strane postoji legitimni interes deteta da prima izdrzavanje, sa druge strane živimo u srbiji gde nista ne funkcioniše kako treba. Na primer, minimalna suma za izdrzavanje deteta je u rangu minimalne zarade (oko 52 hiljade). Ista drzava koja tvrdi da je 52k dovoljno za zivot da neko zaradi za sebe i porodicu, tvrdi da je samo za dete to minimalna suma koja je neophodna mesečno.

Krivični postupci su kontraproduktivni i sa uspostavljanjem alimentacionog fonda ovo delo treba dekriminalizovati. Ionako su ti postupci sluzili samo za nabijanje troškova.

U suštini, mozda i sam institut izdrzavanja treba ukiniti. Sa stanovišta primaoca izdrzavanja to je mizerna suma koja ne pokriva nista, sa stanovišta davaoca izdrzavanja to je previše, a sam taj duznicko poverilacki odnos generiše poprilicno tenzija. Ne treba zaboraviti da je poverilac, odnosno osteceni u krivicnom postupku dete, a ne drugi roditelj, pa mi je teško da zamislim da bi dete vise volelo da mu roditelj ide u zatvor, nego da ostane uskraceno za neke materijalne stvari

ovo je osnovni problem, jer na krajau nekako uvek ispadne da, kakvo god rešenje da osmislimo, ne funkcioniše. čak i kad lepo zvuči ne daje nikakav efekat. to je sistemski problem, jer možemo nas 10 da sednemo i osmislimo najbolje normativno rešenje i uobličimo ga savršeno, i opet neće funkcionisati.

moja pretpostavka je da će ovaj zakon, nakon početka primene i kada se budu u praksi pokazale sve manjkavosti, da bude menjan i dopunjavan više puta. kao što se to obično i radi u gotovo svim oblastima.

ne verujem da će se ići na dekriminalizaciju, jer je to nepopularno. čak i kada bi formulisali najbolje moguće obrazloženje takve mere, ljude to ne interesuje, neće da se udubljuju, pročitaju ili bilo šta slično, nego će da bude da se eto sve radi protiv dece.

može da bude i da je suština problema ekonomska, odnosno da većina ljudi nema sredstava ni sebe da izdržava, pa samim tim ni nekog drugog, pa čak ni sopstveno dete. najgori su slučajevi kada se imovina i prihodi prikrivaju radi izbegavanja obaveze prema detetu, to je moralno neprihvatljivo i svakako ne bi trebalo da bude dozvoljeno, a u nekom normalom sistemu imao bi i mehanizme kojima se ovo sprečava ili onemogućava. međutim to se teško dokazuje i šta ti onda ostaje. možeš eventualno zakonom da prebaciš teret dokazivanja na drugu stranu, pa ako strana na kojoj je dete učini verovatnim da se vrše neka raspolaganja ili prikrivanja radi izbegavanja obaveze, da druga strana mora da dokazuje da raspolaganje nije vršeno sa tom namerom. takve odredbe postoje u zakonima, npr. u oblasti mobinga. koji zakon takođe ne funkcioniše u praksi.

našim građanima nisu svojstvena niti prijemčiva komplikovana rešenja i pravna sofisterija. što su recimo razni pravni mehaniizmi koji se preuzimaju iz propisa EU u procesu usklađivanja. ovaj sistem ne funkcioniše ni na bazičnom nivou, a da ne govorimo o nekim višim fazama. a ako imaš sistem koji ne može efikasno da natera Peru limara iz Zaklopače da izmiri manju novčanu obavezu, o čemu mi dalje da pričamo.