Edited December 13, 2024Dec 13 by cedo

 

"Sve nas je vaspitao jedan Zlatko I školovao jedan traktor, zato i ne možete da nas platite" STUDENTI

 

 

 

 

https://x.com/cikafranjo/status/1867593487589560532

 

 

zaista u mozak 

 

 

nisam toliko fin kao ova majka, ali ona je u pravu i svaka joj cast na racionalnosti

a bagri je, mislim, ovo poslednja fer ponuda™

 

 

 

 

 

uvek na prvom mestu

 

Berić, Bodiroga, Štimac.

Fale nam plej i četvorka.

  On 14. 12. 2024. at 17:05, Nikodije said:

Berić, Bodiroga, Štimac.

Fale nam plej i četvorka.

Tu se negde krije i Vanja Marinkovic. 

E da, zaboravih Vanju. Jedini aktivni igrač. Bio je i Branko Lazić, ali se brzo predomislio

  On 14. 12. 2024. at 17:09, Shan Jan said:

Tu se negde krije i Vanja Marinkovic. 

 

ne krije se

edit a sa dabovickom imamo bar petorku, iako ne dobro pokrivenu

Edited December 14, 2024Dec 14 by cedo

Dugogodišnji instruktor u Srednjoj školi unutrašnjih poslova i Centra za osnovnu policijsku obuku danas je na svom Fejsbuk profilu napisao da ga je sramota što je pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova.

 

 

 

 

Dnevnik Pavla Cicvarića

 

Problem pokušavaju da uruče čoveku koji već 44 godine nije sa nama – Titu // Režim nije briga za žrtve, već su isključivo pokušavali da sačuvaju svoj rejting // Decentralizovan protest, sa mnogo žarišta // Na nas šalju stranačku policiju // Otišli smo i korak dalje kao mladi ljudi, jer se i srednje škole uključuju u proteste i pobune

 

Reveal hidden contents

NOVEMBAR

Noć veštica ove godine se završila i ušli smo u novembar, koji mi nikada nije ni bio omiljeni mesec. Oduvek me je asocirao na mračan i hladan deo godine. Koliko god da je to istina, mislim da niko, uključujući i mene, nije mogao da predvidi činjenicu da će novembar ove godine biti mračniji, hladniji i tužniji od prethodnih.

Dan je počeo širenjem veoma uznemirujuće vesti da je nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu pala. Ispostavilo se da je to istina, s tim što u tom trenutku nismo znali tačne informacije oko broja povređenih i preminulih. Pozivi za pomoć i davanje krvi su se širili na vestima i mrežama jako brzo. Scena redova ljudi u Novom Sadu koji su došli da daju krv ulila mi je donekle veru da ne živimo u društvu gde smo se apsolutno izolovali kao pojedinci, već da postoji jak osećaj solidarnosti sa sugrađanima.

 

Dok su se građani međusobno tešili, vlast se, kao po običaju, odmah bacila u kontrolu štete, jer kada prođe prvi nalet tuge i neverice, osećanje koje će biti dominantnije je bes. Tražiće se odgovornost za tragediju u Novom Sadu.

Prvog novembra popodne, nismo ni znali sve detalje u vezi sa tragedijom, dok nas je vlast preko medija sa nacionalnom frekvencijom sve više zbunjivala. Stičem utisak kao da je već tada počela da se pravda, jer su znali da će građani tražiti odgovore.

Opravdanja su prvobitno krenula sa pričom o samoj nadstrešnici. U situaciji gde kolektivno tugujemo, od vlasti smo mogli da vidimo da problem pokušavaju da uruče čoveku koji već 44 godine nije sa nama – Titu, pričajući kako ta nadstrešnica nije renovirana od njegovog vremena. To zaista deluje neprimereno i veoma neodgovorno. Rekao bih čak i bahato i kukavički.

Protesti

 

Došla je i faza besa građana. Dva dana posle tragedije građani su počeli međusobno da se pozivaju na proteste, a prvi je bio ispred Vlade. Od samog početka, kao simbol ovog protesta, bila je krvava šaka koja je predstavljala krivicu vlast, zbog čije korupcije su ljudi izgubili živote.

Već na prvom protestu se takođe ustalilo svakodnevno hapšenje aktivista i građana koji su izašli da iskažu svoj bes, nezadovoljstvo, ali i solidarnost sa žrtvama režima. Tražili smo ostavke.

Protest u Novom Sadu, nekoliko dana kasnije je bio najveći skup koji je Novi Sadu video u proteklih nekoliko decenija. Na tom protestu policijska brutalnost je otišla na skroz drugi nivo, zato što smo mogli da vidimo veliki broj hapšenja i prebijanja građana koji su izašli na ulicu. Taj trend se nastavio u narednih nekoliko nedelja. Posebno sablasno je to što policija više ne prilazi u uniformi da hapsi. Sada hapse policajci koji su obučeni kao da su izašli sa tribine, često bez pokazivanja legitimacije.

Vlast je na svaki mogući način pokušavala da izbegne odgovornost koju smo od nje tražili da preuzme. Umesto toga, dobili smo batinanje i hapšenje. Režim nije briga za žrtve, već su isključivo pokušavali da sačuvaju svoj rejting, o kome je vlastodržac čak i pričao, na jedan vrlo neprimeren način.

 

Opozicija

U ovim haotičnim nedeljama smo mogli da primetimo da opozicija nije imala jak odgovor. Mogli smo da vidimo komentare, pozive na odgovornost, ali ne i samu akciju. U tom trenutku mi se zaista činilo da je energija pala.

Međutim, ako kao društvo pređemo preko ove tragedije tek tako, bojim se da će se nasilje i neodgovornost sve više normalizovati. Da li ovo može biti trenutak gde ćemo reći da preko ovoga ne smemo preći tek tako?

Odgovor građana i opozicije

 

Narodni poslanici, kao predstavnici naroda treba da rade svoj posao i van institucija, a to je da predstavljaju građane. U ovakvim kriznim situacijama to podrazumeva i to da stanu na početak kolone. To znači da oni moraju biti ti koji će dobiti prvi prvi udarac policijskog pendreka i prvi suzavac. Aktivisti su pokazali da su spremni na sve to, ali je bilo vreme i da opozicija to pokaže.

 

Na taj način se stiče poverenje građana, imajući u vidu da režim konstantno vodi negativnu kampanju protiv lidera opozicije. Rešenje tog problema je aktivan rad na terenu, što podrazumeva i izlazak iz zone komfora.

Jednog ponedeljka su narodni poslanici izašli iz te zone komfora i sproveli su gerilsku akciju u Novom Sadu. Blokirali su tužilaštvo u Novom Sadu. Stali su u prvi red, dobili su prvi udarac i pokazali su hrabrost. To je bila prekretnica. Pored narodnih poslanika, poseban nivo požrtvovanosti smo mogli da vidimo od narodnih poslanica, koje su se junački borile u prvim redovima. Slika tog dana je slika poslanica Dragane Rakić i Danijele Nestorović koje ne puštaju štit policajcu koji je izašao iz kordona, dok ih je malo pre toga šutirao nogama i gurao štitom. Ta slika će ući u istoriju.

Dva dana kasnije, donekle inspirisani tim činom opozicije, kao neformalna grupa „Borba“, zajedno sa omladinom Narodnog pokreta Srbija i Pokreta slobodnih građana smo upali u Rektorat. To se desilo zbog događaja koji se tamo održavao, na kome je trebalo da se obrati predsednik.

Naravno da se nije pojavio, ali smo mi svakako odradili našu akciju. Jedna od poruka koje smo hteli da pošaljemo ovom akcijom je ta da razbijemo jaz između aktivista i političkih partija, koji je bio evidentan proteklih nekoliko godina. Hteli smo na sopstvenom primeru da pokažemo da aktivisti i političke partije moraju sarađivati kako bismo zajedno oterali zlo koje se razvilo nad nama.

U istom trenutku, grupa „Mostaje“ je počela još intenzivnije sa svojim akcijama. U trenutku kada ovo pišem, „Mostaje“ je održao svoj kamp kod Starog savskog mosta više od četrdeset dana. To je zaista jedna fenomenalna i vrlo odlučna ekipa aktivista koji iz dana u dan dokazuju svoju istrajnost. Kao „Borba“ smo imali priliku da učestvujemo u noćnim smenama u kampu, ali i da radimo gerilske akcije zajedno sa njima.

 

Batinaši je izraz koji se ustalio, čak i kod mene. Ljudi koji izlaze da tuku građene su često i gradski odbornici SNS-a. Te grupacije bih pre opisao kao stranačku policiju.

Međutim, ne smemo se zadržati na tome. Kao što sam već pomenuo, protiv ovakve vlasti nam je potrebna saradnja svih društvenih grupa. To podrazumeva zemljoradnike, profesore, sindikate, aktiviste, studente, političke partije…

Potrebno je da se ustali to da svakog dana podsećamo na zahteve studenata, kao i to da pozivamo što je više društvenih grupa da nam se pridruže. Razlog za to je što kada padne neki objekat, on neće razlikovati ni ko je levo ili desno, student ili građanin. Svi smo ispod nadstrešnice.

 

Autor je član neformalne grupe „Borba“

tutorial kako se ponasati kada naletis na blokadu