(i)racionalni strahovi od životinja i kako ih prevazići

[Zaboravan]

10 minutes ago, Filozof manijak said:

Ali ovde se govori o iracionalnon strahu od životinja, a ne o dubljim fobijama, zar ne?

Ne vidim ništa iracionalno u strahu od životinje koju ne poznaješ a pri tom ima veće očnjake i snažniji ugriz od tebe/mene. 

Nemam psa ali igram se, hranim sa svakim psom koji pokaže ortačku narav, neke komšije se bune kada ih pustim u ulaz ali sada ne možeš svima udovoljiti. 

Jednom me ugrizao šarplaninac, čisto edukativno, par šavova i nauk da nije svaki pas voljan da se zajebava s tobom. 

[pt 2.0]

13 minutes ago, Zaboravan said:

Mogu da razumem svaki strah osim od smrdibube

banujte ga.

reč je o zvuku, o tom prhtanju dok leti i o tome da je malo govno jako brzo. nije fer prema ljudskoj vrsti da bube mogu i da lete i da gamižu. 

e sad, kod mene je reč i o tome što ne volim da ubijam bube, nego da ih nekako izbacim žive kroz prozor.

tragikomična sam, ali tako stoje stvari.

 

što se strahova tiče, moj je strah od visine (u prostorima i situacijama da odnekud mogu da ispadnem i padnem, znači ne avion). i to se proteže i na ljude koji su u mojoj blizini i koji krenu da stoje do ivica terase/ograde, sprdajući se sa mojim strahom. padnem doslovno u histeriju, pola odsečenih nogu pola izbezumljena za njihovu bezbednost, i onda ih noktima privlačim da se pomere od opasne ivice, sve sedeći na "sigurnom". 

 

čopor pasa me je napao 2x u životu (kad kažem čopor, mislim na 10+ pasa u ekipi). živim u kučkarskom kraju, gde je u jednom periodu lutalica bilo baš baš dosta.

u oba slučaja sam se zamrzla (i inače tako reagujem na ekstremnu opasnost) i nekako je prošlo bez većih posledica.

nemam fobije od pasa u principu, volim pse, osim što zazirem od pit bulova.

[Filozof manijak]

2 minutes ago, Zaboravan said:

Ne vidim ništa iracionalno u strahu od životinje koju ne poznaješ a pri tom ima veće očnjake i snažniji ugriz od tebe/mene. 

Nemam psa ali igram se, hranim sa svakim psom koji pokaže ortačku narav, neke komšije se bune kada ih pustim u ulaz ali sada ne možeš svima udovoljiti. 

Jednom me ugrizao šarplaninac, čisto edukativno, par šavova i nauk da nije svaki pas voljan da se zajebava s tobom. 

 

 

Ili, u prevodu, što vieš upoznaješ životinje i proširuješ saznanja o njima, manje ih se iracionalno plašiš. Oprez prilikom interakcije sa krupnijom životinjom nije isto što i strah.

[Zaboravan]

2 minutes ago, pt 2.0 said:

banujte ga.

reč je o zvuku, o tom prhtanju dok leti i o tome da je malo govno jako brzo. nije fer prema ljudskoj vrsti da bube mogu i da lete i da gamižu. 

e sad, kod mene je reč i o tome što ne volim da ubijam bube, nego da ih nekako izbacim žive kroz prozor.

tragikomična sam, ali tako stoje stvari.

 

što se strahova tiče, moj je strah od visine (u prostorima i situacijama da odnekud mogu da ispadnem i padnem, znači ne avion). i to se proteže i na ljude koji su u mojoj blizini i koji krenu da stoje do ivica terase/ograde, sprdajući se sa mojim strahom. padnem doslovno u histeriju, pola odsečenih nogu pola izbezumljena za njihovu bezbednost, i onda ih noktima privlačim da se pomere od opasne ivice, sve sedeći na "sigurnom". 

 

čopor pasa me je napao 2x u životu (kad kažem čopor, mislim na 10+ pasa u ekipi). živim u kučkarskom kraju, gde je u jednom periodu lutalica bilo baš baš dosta.

u oba slučaja sam se zamrzla (i inače tako reagujem na ekstremnu opasnost) i nekako je prošlo bez većih posledica.

nemam fobije od pasa u principu, volim pse, osim što zazirem od pit bulova.

 imam takvu kući, mislim osobu, ne bubu i to izgleda je stvar genetike, moja keva isto na "vidi buba" , napušta objekat. 

Mi smo kao klinci jedni drugima ubacivali gundelje u majicu... Jbt jel još postoje te bube? 

[pt 2.0]

2 minutes ago, Zaboravan said:

ubacivali gundelje u majicu... Jbt jel još postoje te bube? 

ne znam šta su gundelji i ne želim da znam šta su gundelji, nisam ja dejvid belami. 

 

dve najgore vrste buba u svemiru su ono što smo na selu zvali "kere" (one su dizajnirane kao preteča Ejlijena od strane majke prirode, jeziva stvorenja, mislim da je zvanično ime uholaže ili tako nešto) i prdibube (to je neko čudo što se aktivira u suton i što, kako mu ime kaže, prhti oko tebe, zaleće se u tebe i, jednom rečju, userava se u tvoj tanani dečji život.

 

ne mogu više o bubama, oblio me ladan znoj. napuštam temu.

[Svemir Zeka]

1 hour ago, pt 2.0 said:

.

 

što se strahova tiče, moj je strah od visine (u prostorima i situacijama da odnekud mogu da ispadnem i padnem, znači ne avion). i to se proteže i na ljude koji su u mojoj blizini i koji krenu da stoje do ivica terase/ograde, sprdajući se sa mojim strahom. padnem doslovno u histeriju, pola odsečenih nogu pola izbezumljena za njihovu bezbednost, i onda ih noktima privlačim da se pomere od opasne ivice, sve sedeći na "sigurnom". 

 

 

 

Nisam se plašila visine negde do 22-23 tako nekako. S 19 sam se preselila s mojima u 64.blok na 11 sprat. Ko je bio u tim zgradama ("stepenice"), zna da su prozori u nekim sobama (moja) jako nisko, ogromni su, a sims nemaju, čim si pored, tu je i bezdan. 

Mnoga rodbina koja je dolazila kod mene je komentarisala kako je taj moj prozor zastrašujuć, iako se ne boje visine. 

Plus, sestra mi je bila mala. Plašila sam se za nju. Jednom sam je videla na zgradi preko puta, kako stoji na vrhu zgrade, na krovu, s drugom decom. Iznad 17.sprata. odsekla sam se. Razmišljala sam da li da je pozovem, rekoh ispašće ako se uplaši. Ipak viknem ja, silazi dole odmah, čuje i siđe. Zgrade su jako blizu. 

Zatim, mi smo došli 1997. Dve godine kasnije bilo je bombardovanje. Zgrada se ljuljala i ljuljala, gledali smo kroz terasu tomahavke kako lete. Videli smo i Sremčicu, plamen bukvalno kao da je na poljani kod tc piramida, treću dan bombardovanja. 

Imala sam osećaj kao da sam na visini kao glineni golub. I još gore, ne samo ja nego i sestra i roditelji. 

Bilo je situacija kad smo trčali niz stepeice tih 11 spratova, ja sam je nosila u rukama, imala je 8 godina tada. I to dok silaziš, s detetom a bez struje, nema ni svetla, bilo je prilično neprijatno. 

Ćale je voleo da pravi malo zezanje od situacije pa je, kad vidimo svetleću loptu kako ide negde, procenjivao gde je krenulo. Ili kad rkne u blizini, broji sekunde od svetlosti do trešenja prozora. 

 

Jebiga. Posle par godina, počela sam sve više i više da se bojim visine. Na kraju smo se odselili.

 

Volela bih da imam sliku tog prozora. Jednom mi je kroz njega grunuo toplotni talas od rokanja neke fabrike i bacio me u hodnik. 

 

Možda je sve "samo" trauma od bockanja. 

 

1 hour ago, Filozof manijak said:

Ali ovde se govori o iracionalnon strahu od životinja, a ne o dubljim fobijama, zar ne?

Pa, proširili smo priču, može i da se splituje na "fobije an ženeral". Poenta je da su strahovi uzrokovani na razne načine, i da mehanizmi nisu tako jednostavni da bi se rešili prostim htenjem da se ne plašiš. Nekad uspe, nekad ne. Ja sam svoje neke strahove jako ublažila ali to je verujem posledica dugogodišnjeg iskustva + poznavanja tehnika za prevazilaženje strahova. 

[JozoMujica]

3 hours ago, pt 2.0 said:

e sad, kod mene je reč i o tome što ne volim da ubijam bube, nego da ih nekako izbacim žive kroz prozor.

tragikomična sam, ali tako stoje stvari.

 

Nisi tragikomična, to je sasvim normalno razmišljanje, zašto bi oduzela život nekome ako ne moraš, pa makar to bila i buba.

[Frile]

4 hours ago, pt 2.0 said:

što se strahova tiče, moj je strah od visine (u prostorima i situacijama da odnekud mogu da ispadnem i padnem, znači ne avion). i to se proteže i na ljude koji su u mojoj blizini i koji krenu da stoje do ivica terase/ograde

+1

ako ima iole normalne ograde - OK, ali ako je ravan krov bez ograde - zdravo, doviđenja, odoh ja. Ako treba nešto da radim na samoj ivici, može ali klečeći, nedajbože da stanem na noge, noge su klimave. Nekada sam prao prozore viseći na užetu - sa tim nemam nikakvih problema. Valjda imam strah od letenja u ambis.

 

4 hours ago, pt 2.0 said:

prdibube (to je neko čudo što se aktivira u suton i što, kako mu ime kaže, prhti oko tebe

po opisu to bi bio gundelj, prdi oko tebe pa uleti u čašu

[Sammael]

Ja nemam neki izrazen strah od visine, ali imam čudan strah od toga da ne upadnem u more, reku, jezero s keja ili rive. Osećam se strašno neprijatno ako stojim na manje od metar od ivice. Pri tome, ovo se ne dešava ako stojim blizu neke druge ivice, koja je potencijalno mnogo opasnija (ovde ako i padnem, padam u vodu, a plivač sam kakav takav). 

 

Nemam pojma od čega ovo potiče, jesam imao jedan baš gadan incident u CG s padom u more na ježeve kad sam imao 12-13 godina, ali taj strah imam mnogo duže. 

Edited August 19 by Sammael

[Sestre Bronte]

Ja imam strah da mi kauboj ne lajkujte post, a najveći da mi ne lajkujte post dok letim avionom.

 

Ranije sam se samo plašio letenja i to nije bilo toliko strašno kao ovo čega se sada plašim.

 

Supruga je bila mala devojčica pre određenog vremena i pas, veliki i željan igre, se zaleteo i oborio je. Pošteno se ugruvala.

 

I dan danas je procedura ista kada ide prema nama bilo koji pas, ja idem prvi i ponavljam, ma neće, vidi ga kakav je fini, vidi kako lepo gleda... pa vidim, ali se plašim.

 

Interesantno je da mi je pomogla oko jednog malog slatkog psa koga sam morao da prevezen za BG iz jednog sela gde imamo kuću. Više se plašila da ga ne ubiju, nego što se plašila od njega. A plašila se.

 

Posle toga, sve po starom, ma neće..pusti ti to..

 

[Sestre Bronte]

Drugim rečima, ko se plaši, plaši, ništa ne pomaže ubeđivanje, potreban je sasvim drugačiji proces da bi se pomoglo, ukoliko je uopšte moguće.

[Max Morlock]

Nešto malo drugačije.

 

Nisam nikad imao strah od pasa, slučaj je hteo da mi je njihovo lajanje oduvek bilo zanimljivo tako da sam odmalena naučio da oponašam njihov "jezik" i nekoliko situacija koje su možda mogle da budu incidentne (u očima nekog drugog, ne u mojim... pa ni u dečijim godinama) rešio tako što bih - zalajao

Godinama mi je to bila (ok, priznajem i danas je ponekad ) prva reakcija kad bi me neki nepoznati pas na ulici iz ovog ili onog razloga, popreko pogledao ili zalajao... reakcija bi im obično bila potpuna zbunjenost i/ili povlačenje, a nekad bi neki i sportski prišli shvativši da sam u osnovi samo njihov malo viši i bezrepi rođak. 

 

Nekad mi se dešavalo da sam s tim i preterivao, npr. idući krajem u kome ima dosta pasa po dvorištima umeo sam da u retkim trenucima tišine zalajem iz čista mira i instantno napravim pandemonijum lajanja (istina je da nisam nikad pronikao u značenje toga što lajem, može biti da sam im poručio nešto izuzetno bezobrazno ili provokativno, tipa "keva ti kučka" jbg, ne znam ) OK, to me zabavljalo, priznajem, nije baš lepo al... bilo je zabavno. 

Posebno zadvovoljstvo mi je bilo kad bih se vraćao kući ulicom koju u nicku nosi čika Đorđe  očigledno komšija, u gornjem delu, ispod broja 17, bio je stan u niskom suterenu sa dva neka velika psa (jednom sam ih video kroz onaj prozor u nivou ulice, a i dolazili su u moj parkić tako da sam ih znao) kad god bih prošao zalajao bih s ulice i instantno bi u tom stanu nastao haos od lajanja koji se nije stišavao dok ne siđem do ugla s Balkanskom...

Ko što rekoh, nije pristojno al je bilo top zabavno meni kao odvaljenom tinejdžeru 

 

E, sad... ovo je uvod u nešto potpuno različito što se dogodilo sredinomo 90ih... trebalo je da uradim neku brošuru u Corelu za koleginicu iz marketinga tadašnje firme i pozvala me na kafu da s njom i njenim mužem dogovorim kako bi to trebalo da izgleda i da mi daju izglede slajdova i slike koje bi se ubacile...  Enivej, stanovali su na nekom recimo 5 spratu onog solitera na početku Zemuna i ulazeći kod njih krenuli su da me upozoravaju kako imaju jako velikog psa koji je na terasi i da će on da laje i da se ne uplašim... Ja, naravno, ma opušteno, ja i psi smo na jebisimater volimo se, pričamo istim jezikom... Oni se na to nasmejaše, doga (moram reći poprilično velika, kako sam uskoro video) je krenula da laje s terase kad je čula da ulazimo... Krenuli smo ka terasi - oni meni Nemoj da se uplašiš dobar je on... ja - Ama opušteno ljudi... 

Otvorili su vrata terase, naravno doga je lajala i režala ali nije išla ka meni... ja sam, naravno, šta bih drugo, na opšte zaprepašćenje ovih dvoje, zalajao nazad ka njoj i....  tada je nastalo nešto što do dana današnjeg pamtim - kad me je čula, doga je ciknula i u momentu se ispiškila u obilnom mlazu na onoj terasi

Ovo dvoje u šoku... doga u šoku... ja u šoku... terasa zapišana. To nikad nisam video.   Baš je bilo malo spooky neko vreme, posle smo opustili atmosferu, a ovi me pitali: "Šta si mu bre to uradio, nikad mu se to nije desilo...".  Ja - veze nemam, standardno kad kučići laju, zalajem i ja, da razbijem led... izgleda da je ovaj macan to malo ozbiljno shvatio, baš je posle bio ko popišan... a toliki pas. 

 

Tako da... ne plaše se samo ljudi od životinja... nekad se eto i životinje uplaše od ljudi životinja.

[ToniAdams]

Bgm ne bih imao ništa protiv toga da te šinteri odvedu

[Serena]

3 hours ago, Max Morlock said:

"Šta si mu bre to uradio, nikad mu se to nije desilo..."

Jao podseti me ovo na jedan vic koji nema veze sa zivotinjama. 

Napravili ameri robota koji zna odgovore na sva moguca pitanja i pozovu ljude da ga testiraju. 

Ulaze oni i izlaze zaprepasceni, ovaj zna sve zivo.

Udje Bosanac i izleti vicuci: Pozar, pozar! 

Kad su ga ugasili pitaju ovi sta mu je uradio, nista samo se pozdravio s njim: Dje si ba, sta ima? 

 

Tako i Max, ko zna sta je dogi na kerecem jeziku saopstio pa joj se mozak zakovrnuo. 

Vidim ja da cu morati na kurs kod nekog ko ume da laje.

Kako mi dobro idu jezici ne bi me cudilo da se ker kad me cuje upisa od smeha 

 

 

 

Edited August 21 by Serena

[Patty Lee]

5 hours ago, Max Morlock said:

Nešto malo drugačije.

 

Nisam nikad imao strah od pasa, slučaj je hteo da mi je njihovo lajanje oduvek bilo zanimljivo tako da sam odmalena naučio da oponašam njihov "jezik" i nekoliko situacija koje su možda mogle da budu incidentne (u očima nekog drugog, ne u mojim... pa ni u dečijim godinama) rešio tako što bih - zalajao

Godinama mi je to bila (ok, priznajem i danas je ponekad ) prva reakcija kad bi me neki nepoznati pas na ulici iz ovog ili onog razloga, popreko pogledao ili zalajao... reakcija bi im obično bila potpuna zbunjenost i/ili povlačenje, a nekad bi neki i sportski prišli shvativši da sam u osnovi samo njihov malo viši i bezrepi rođak. 

 

Nekad mi se dešavalo da sam s tim i preterivao, npr. idući krajem u kome ima dosta pasa po dvorištima umeo sam da u retkim trenucima tišine zalajem iz čista mira i instantno napravim pandemonijum lajanja (istina je da nisam nikad pronikao u značenje toga što lajem, može biti da sam im poručio nešto izuzetno bezobrazno ili provokativno, tipa "keva ti kučka" jbg, ne znam ) OK, to me zabavljalo, priznajem, nije baš lepo al... bilo je zabavno. 

Posebno zadvovoljstvo mi je bilo kad bih se vraćao kući ulicom koju u nicku nosi čika Đorđe  očigledno komšija, u gornjem delu, ispod broja 17, bio je stan u niskom suterenu sa dva neka velika psa (jednom sam ih video kroz onaj prozor u nivou ulice, a i dolazili su u moj parkić tako da sam ih znao) kad god bih prošao zalajao bih s ulice i instantno bi u tom stanu nastao haos od lajanja koji se nije stišavao dok ne siđem do ugla s Balkanskom...

Ko što rekoh, nije pristojno al je bilo top zabavno meni kao odvaljenom tinejdžeru 

 

E, sad... ovo je uvod u nešto potpuno različito što se dogodilo sredinomo 90ih... trebalo je da uradim neku brošuru u Corelu za koleginicu iz marketinga tadašnje firme i pozvala me na kafu da s njom i njenim mužem dogovorim kako bi to trebalo da izgleda i da mi daju izglede slajdova i slike koje bi se ubacile...  Enivej, stanovali su na nekom recimo 5 spratu onog solitera na početku Zemuna i ulazeći kod njih krenuli su da me upozoravaju kako imaju jako velikog psa koji je na terasi i da će on da laje i da se ne uplašim... Ja, naravno, ma opušteno, ja i psi smo na jebisimater volimo se, pričamo istim jezikom... Oni se na to nasmejaše, doga (moram reći poprilično velika, kako sam uskoro video) je krenula da laje s terase kad je čula da ulazimo... Krenuli smo ka terasi - oni meni Nemoj da se uplašiš dobar je on... ja - Ama opušteno ljudi... 

Otvorili su vrata terase, naravno doga je lajala i režala ali nije išla ka meni... ja sam, naravno, šta bih drugo, na opšte zaprepašćenje ovih dvoje, zalajao nazad ka njoj i....  tada je nastalo nešto što do dana današnjeg pamtim - kad me je čula, doga je ciknula i u momentu se ispiškila u obilnom mlazu na onoj terasi

Ovo dvoje u šoku... doga u šoku... ja u šoku... terasa zapišana. To nikad nisam video.   Baš je bilo malo spooky neko vreme, posle smo opustili atmosferu, a ovi me pitali: "Šta si mu bre to uradio, nikad mu se to nije desilo...".  Ja - veze nemam, standardno kad kučići laju, zalajem i ja, da razbijem led... izgleda da je ovaj macan to malo ozbiljno shvatio, baš je posle bio ko popišan... a toliki pas. 

 

Tako da... ne plaše se samo ljudi od životinja... nekad se eto i životinje uplaše od ljudi životinja.