sećam se priče iz dokumentarca kako ju je ostavila posle burne (kao i sve ostale njihove) veze i mnogo svađa, kada je frida već bila bolesna i ležala u krevetu.

samo je zatvorila vrata i nikada je više nije videla.

 

 

kao vrlo upečatljiv ostao mi je u sećanju i njen odnos sa almodovarom koji kaže da je 20 godina plakao zbog njenog glasa koji je bio njegov odraz i njenih pesama koje su bile sastavni deo njegovih scenarija. skoro komična je bila priča o njenoj velikoj želji da nastupi u pariskoj olimpiji i šta je sve pedro uradio da bi joj ispunio tu želju. kako su iščekivali nastup pred prepunom olimpijom (posle višegodišnje pauze u karijeri) u totalnom nervnom rastrojstvu, između ostalog, zbog njegove apstinencije od cigareta i njene od alkohola. chavela je samo rekla: četiri sata sata pre kraja koncerta nisu ni čuli za mene, posle njega su svi otišli da se oleše od alkohola.

 

možda najdirljiviji deo filma je snimak sa njenog povratničkog koncerta u meksiko sitiju, kada je, došavši iz španije posle godina i godina samoizgnanstva da bi još jednom nastupila pred svojom publikom, samo stajala na sceni dok je cela sala pevala volver, volver...

 

nikad prezaljena 

***

Marcello Mastroianni by Bert Stern, 1963