Embedded Journalists

[namenski]

I dodjose vremena kada je ratu trebalo dati sjaj, uglancati ga za potrebe domace publike…

Slucajno ili manje slucajno, bas tokom Krimskog rata, rodila se profesija takozvanog ratnog dopisnika, reportera sa lica mesta: rodila se, nametnula tacnije, izvestavanjem zadovoljiti radoznalost publike, javnosti… Nije trebalo mnogo, a da se rode dileme, zloupotrebe, potreba da se rat i ratovanje prikazu u bojama i slikama koje nece pokvariti apetit citalaca jutarnjih novina.

A rat prikazati kao nesto, pa…

 

U jedanaest i deset krenula je u napad naša Laka konjička brigada… Prolazili su ponosno, blistavi na jutarnjem suncu, a u punom ratničkom sjaju… Kad su se našli 1200 metara ispred neprijateljskih položaja, trideset železnih ždrela počelo je bljuvati bu­jicu dima i plamena. U našim redovima odmah su se pojavile pra­znine, na zemlji su ostali mrtvi ljudi i životinje, a ranjeni konji i konji bez jahača bezglavo su jurili ravnicom. Proređenih re­dova i sa čeličnim oreolom iznad glava, s pokličem koji je za mnoge junake bio i posljednji krik, jurnuli su u dim baterija; iščezli su, ostala je samo ravnica prekrivena leševima. Kroz oblake dima mogli smo videti samo bljesak njihovih sabalja dok su jahali između topova i sekli poslužioce kraj oružja. Vi­deli smo kad su se probili, kako se vraćaju nakon što su se sručili na kolonu Rusa i rasterali ih kao pljevu, kako padaju košeni bočnom vatrom baterija s brežuljka. Ranjenici i jahači bez konja, koji su se vraćali, ispričali su nam tužnu priču. U jedanaest sati i trideset pet minuta ispred cijevi ruskih topova nije više bilo nijednog britanskog vojnika, osim mrtvih i umirućih.

 

Gornji citat, objavljen 14. novembra 1854. u londonskom The Times-u, mitskim novinama, ikoni zurnalizma, iz pera coveka po imenu William Howard Rusell, inace priznatog kao rodonacelnika pomenute profesije, svedoci o jos mitskijem dogadjaju iz britanske (vojne) istorije: takozvanom i cuvenom, nasiroko opevanom The Charge of Light Brigade…

 

 

U izvestaju nema pomena o na primer, naredbodavcu, lordu Cardiganu, cinjenici da je pomenuti bio tokom cele kampanje samo povremeno trezan, ali ipak do javnog mnjenja je doprla, zahvaljujuci Rusell-u i kolegama tuzna istina da je kako se tada smatralo najmocnija vojska sveta, britanska, u jadnom, tacnije katastrofalnom stanju.

Na stranu odusevljenje britanskog javnog mnjenja, opsta podrska ratu sa Rusijom, na stranu kraljica Viktorija i njeno cudjenje nad popularnoscu rata…

Ipak, istini za volju, u ta vremena izvestavanje Rusell-a i njegovih kolega dovelo je do promena, sa sve padom vlade i smenom nesposobne komande...

 

 

Bilo kako bilo, profesija ratnog reportera, coveka koji je kako-tako, u skladu sa svojom savescu, predrasudama, interesima onih za koje izvestava i koji ga placaju, pozivela je negde do kraja 20. veka.

Umrla je, verovatno, sa televizijom: to da su vlasti, sve odreda, shvatile da je sloboda izvestavanja stvar sa kojom se itekako treba pozabaviti nije potrebno pominjati, a biti izvestac, sramota me da napisem reporter sve je vise poprimalo znacenje najobicnijeg lesinarenja...

Onda je dosao Internet…

 

I, da ne zaboravim Tenisona sa sve davanjem pjesnickog sjaja pokolju...

Spoiler

The Charge of the Light Brigade

I

Half a league, half a league,

Half a league onward,

All in the valley of Death

   Rode the six hundred.

“Forward, the Light Brigade!

Charge for the guns!” he said.

Into the valley of Death

   Rode the six hundred.

 

II

“Forward, the Light Brigade!”

Was there a man dismayed?

Not though the soldier knew

   Someone had blundered.

   Theirs not to make reply,

   Theirs not to reason why,

   Theirs but to do and die.

   Into the valley of Death

   Rode the six hundred.

 

III

Cannon to right of them,

Cannon to left of them,

Cannon in front of them

   Volleyed and thundered;

Stormed at with shot and shell,

Boldly they rode and well,

Into the jaws of Death,

Into the mouth of hell

   Rode the six hundred.

 

IV

Flashed all their sabres bare,

Flashed as they turned in air

Sabring the gunners there,

Charging an army, while

   All the world wondered.

Plunged in the battery-smoke

Right through the line they broke;

Cossack and Russian

Reeled from the sabre stroke

   Shattered and sundered.

Then they rode back, but not

   Not the six hundred.

 

V

Cannon to right of them,

Cannon to left of them,

Cannon behind them

   Volleyed and thundered;

Stormed at with shot and shell,

While horse and hero fell.

They that had fought so well

Came through the jaws of Death,

Back from the mouth of hell,

All that was left of them,

   Left of six hundred.

 

VI

When can their glory fade?

O the wild charge they made!

   All the world wondered.

Honour the charge they made!

Honour the Light Brigade,

   Noble six hundred!

 

[Grunf]

da nisi mozda nijansicu preterao s tim 'sramota me da napisem reporter sve je vise poprimalo znacenje najobicnijeg lesinarenja'? cinjenica je da ima podosta lesinara, ali je isto tako tacno da ima solidan broj postenih ljudi koji stavljaju glavu u torbu (a znam i neke koji su ostali bez nje) ne bi li napisali/slikali/snimili postenu pricu iz rata.

[namenski]

23 minutes ago, Grunf said:

da nisi mozda nijansicu preterao s tim 'sramota me da napisem reporter sve je vise poprimalo znacenje najobicnijeg lesinarenja'? cinjenica je da ima podosta lesinara, ali je isto tako tacno da ima solidan broj postenih ljudi koji stavljaju glavu u torbu (a znam i neke koji su ostali bez nje) ne bi li napisali/slikali/snimili postenu pricu iz rata.

Jesam, namerno: ali, istini za volju, da me ubijes ne mogu da se setim relativno taze zaista korektne reportaze.

I naravno da si u pravu sto se tice ljudi koje si pomenuo: voleo bih da ovaj topik bude i na temu njih, jer ako je iko zasluzio da ih se ne zaboravi - oni su.

[namenski]

Dok cekamo @foto-a da privede topik nameni , da se prisetimo jos jednog od najvecih:

 

… John Reed, El Gringo Loco…

 

 

Quote

 

…na vratima je stajao oficir rošava lica koji je pi ou baru. U jednoj ruci držao je veliki revolver. Za trenutak je stajao gledajući me neprijateljski i trepćući, zatim je stupio u sobu i sa treskom zalupio vrata za sobom.

„Ja sam poručnik Antonio Montoja, vama na službi“, reče. „Čuo sam da se jedan Gringos nalazi u hotelu pa sam došao da vas ubijem.“

„Sedite“, rekoh učtivo. Video sam da, iako pijan, misli ozbiljno. Skinuo je šešir, učtivo se poklonio i privukao stolicu. Zatim je iz kaputa izvadio revolvere i oba stavio na sto. Bili su puni.

„Hoćete li cigaretu?“ pružio sam mu paklo. Uzeo je jednu cigaretu, mahnuo njome u znak zahvalnosti i zapalio je na lampi. Zatim je podigao revolvere i oba uperio u mene. Prsti su mu polako stezali oroz, ali ih je ponovo opustio. Nije mi ništa drugo preostalo nego da čekam.

„Jedino mi je teško“, reče spuštajuci oružje, „da odlučim kojim revolverom da pucam.“ 

John Reed, Pobunjeni Meksiko

 

 

 

 

Stigao je i u Srbiju, 1915, kada je Srbiji bilo najteze i malo je redova sa vecim razumevanjem i simpatijama zajedan narod koji se bori za goli zivot, umire od tifusa..., ispisano kao sto je ispisano rukom ovog coveka.

Stigao je i u Revolucijom zahvacenu Rusiju i tesko da i danas postoji bolji, objektivniji prikaz tih nekoliko dana, ma koliko kasnije pokusavali da mu prisiju navijanje...

Platio je i zivotom: umro od tifusa u gladnoj i sa svih strana pritisnutoj mladoj Revoluciji, sledbenik najboljih i najlepsih tradicija borbe Amerikanaca slicnih njemu poput Wobbly-a, Joe Hill-a, Dzeka Londona i mnogih, mnogih drugih...

 

[Grunf]

On 1.9.2022. at 15:16, namenski said:

Jesam, namerno: ali, istini za volju, da me ubijes ne mogu da se setim relativno taze zaista korektne reportaze.

I naravno da si u pravu sto se tice ljudi koje si pomenuo: voleo bih da ovaj topik bude i na temu njih, jer ako je iko zasluzio da ih se ne zaboravi - oni su.

ajd samo daj neki primer dobre reportaze, ne mora sveze, cisto da uspostavimo standard razgovora?

[namenski]

14 hours ago, Grunf said:

ajd samo daj neki primer dobre reportaze, ne mora sveze, cisto da uspostavimo standard razgovora?

E, pa sad, nisam siguran da to moze da ide bas tako: reportaza nije izvestaj (sa terena, dogadjanja) ona je nesto vise.

Pre svega - stav i dobra reportaza ne bi smela da bude odredjena ideoloskim predznakom (BTW, jednu od najboljih reportaza o pred-WW2 Americi procitao sam u Volkischer Beobachter-u, zao mi je sto nemam pri ruci srpski prevod).

I kao takva - ostavlja citaocu prostor, namece tacnije, potrebu svojevrsnog angazmana, naravno u skladu sa citaocevim stavovima, predrasudama, itd, itd...

Ali je - dvostrana, interaktivna sto bi se danas reklo, bas kao i putopis od kojeg ga deli tanka, cesto nevidljiva linija, na stranu literarna vrednost koju onim vrhunskim niko ne spori.

To se odnosi, mozda jos vise, odnosilo tacnije i na kvalitetnu fotoreportazu, donekle i dok ih je bilo i TV reportazu.

Mozda, u krajnjoj liniji, to znaci da nema reportaze bez publike sposobne, kvalifikovane, pa i angazovane, ali pre svega - zainteresovane.

Tako da nisam siguran da (mozda ne razumem, doduse) sta bi tacno znacilo uspostavljanje standarda razgovora.

Sto se mene tice, standarda - sta god to bilo - nema bez biblije novinskog reporterstva i mozda najveceg - Egona Ervina Kisa:

 

I, za eventualno zainteresovane:

Ove male zbirke reportaza, mada srpskih prevoda ima sijaset, obaska sto je u Nemackoj do skora (ne znam da li je prezivela Internet vremena) postojala i najveca, godisnja nagrada za novinsku reportazu koja je nosila njegovo ime...

 

A sto se pokusaja uspostavljanja eventualnog standarda (razgovora) tice, 'aj da probamo, random i prirucno, sa Jugoslavijom, Vasko Ivanovic, Politika, 1960...

 

Случај друга Цезија

 

Цези је ученик II разреда осмогодишње школе нећу вам рећи које. Не желим да због тога доживи било какве неприлике. Има он и тако неприлика разне врсте.
Његова неприлика је и то, на пример, што има густу и чупаву косу која, како каже његова мајка, нарасте док дође од фризера.
Неприлике Цезијевог оца друге су врсте па је Цези, пре догађаја о коме ћу причати, често био неошишан, а како човек да опере уши под таквим околностима? У школи, Цези има своју учитељицу, свога управитеља и своју клупу.
Ах, наравно! Цези у школи има и пионирског руководиоца који се стара о васпитно идејним проблемима и спремањем програма за државне и партијске празнике. Цезијева учитељица жели да ђаци и школа буду уредни.

Цезијев управитељ жели да школа и ђаци буду уредни.

Пионирски руководилац жели да школа и ђаци буду уредни.

Цезијеви другови и он сам, кажу, желе да школа и ђаци буду уредни.
Сви они које сам набројао, праведни су.

Пре него што ће критиковати Цезија, разговарали су са њим: о томе да треба редовно да се шиша; зашто то треба да чини и то су му рекли.
Зар не изгледа лепше када је дечак уредан као Милан, на пример?... Покажи му Милане.
Изгледало је лепше када је човек потшишан као Милан на пример, и Цези је то признао без двоумљења. Није га ништа коштало да то призна, а није знао да ли би га коштало ако би поступио друкчије.
Тако је одлучено да се Цези ошиша.
Онда је одлучено још неколико пута.
Цези је надаље ћутао што се њега тиче.

Учитељица је у међувремену сазнала нешто о оним неприликама Цезијевог оца. Тако јe протумачен и његов случај.
Пошто су обављене извесне припреме учитељица је саопштила своју замисао ученицима.
Радило се о томе, како је са много такта објаснила учитељица, да ће и Цезију нова фризура пристајати много боље и да ће то обрадовати цео разред, зар не, децо, ... Цези је наш друг он није ништа крив и ми ћемо му помоћи, зар не, децо?
Учитељица није рекла зашто баш за Цезија треба сакупити паре а не за некога другога али нико је није питао како је она и очекивала.
Рекла је учитељица да деца замоле своје родитеље за онолико новаца колико могу да им дају. Новац је потребан за једног нашег за једног нашег ученика који треба да буде уредан као и остала деца.
Сутрадан су ученици донели своје прилоге и учитељица је похвалила најбоље као добре другове.
Цези је могао да се ошиша.
Избор фризуре и остале припреме обављене су на свечан начин у разреду - било је врло дирљиво
Неко од одраслих које сам именовао мислио је да ће бити боље да пионирски крене са Цезијем да овај уместо у берберницу не сврати у пекару преко пута. У пекари су, поред осталог, продавали вруће ђевреке.
Из педагошких обзира предлог је модифициран тако да пионирски, са дискретног расто јања прати Цезијево кретање.
Како је сакупљено много више новаца не го што је потребно за једно шишање, макар било и такво какво је било, створен је фонд. Новац је код учитељице, Цезија шишају сваких петнаест дана и нема више никаквих неприлика - што се фризуре тиче.
Иначе, Цези је почео да бежи из школе. Осим тога, свакога дана млати по једнога или двојицу својих другова. Почео је од оних који су донели највише новаца. Како они знају зашто их Цези туче, неће више донети ни динара за Цезијево шишање када једном исцрпе постојећи фонд.
Као што показује Цезијев случај, ошишати можете било кога. Само и деца знају колико то кошта. 

 

 

Edit: i da ne ostanemo samo na novinama:

 

Edited September 4, 2022 by namenski

[Grunf]

Preporucujem tvojoj paznji Aleksandra Vasovica i njegovu knjigu 'SLUČAJ FRIŽIDERA IZ ELENOVKE'. A od slika, vise-manje sve sto slikaju Marko Djurica i Goran Tomasevic po raznim svetskim vukojebinama.

[namenski]

On 5.9.2022. at 8:24, Grunf said:

Preporucujem tvojoj paznji Aleksandra Vasovica i njegovu knjigu 'SLUČAJ FRIŽIDERA IZ ELENOVKE'. A od slika, vise-manje sve sto slikaju Marko Djurica i Goran Tomasevic po raznim svetskim vukojebinama.

Ne ide ovo nikako, a i @foto se razvlaci k'o da je letovao na Fidziju  a ne u CG.

Pricajuci, pokusavajuci tacnije da pricamo o reportazama, reporterima, reporterstvu - spali smo na preporuke za knjige.

Sto u neku ruku govori i tome na sta je reportaza spala.

Sto se fotografija ovih momaka koje si pomenuo tice, svaka cast, znam ih, ali osim munjevitog prolaska nekim tviterom ili nenadanog uklapanja u nekom trenutno potrebnu informativnu semu, one su vise nego ikad - potrosna, prolazna roba.

Da ne bude zabune: ni jednog trenutka nisam doveo u pitanje postojanje i kvalitet novinara, reportera, fotoreportera od integriteta, uostalom to bi bilo em netacno, em nedopustivo.

Ali danasnji odnos prema (kvalitetnoj) fotorgrafiji mozes da vidis i ovde na forumu: na udarnim, najaktuelnijim topicima, onim o Ukrajini - fotografije su - zabranjene.

U brizi za dusevni mir publike koju cine poodmakli cetrdesetogodisnjaci i cetrdesetogodisnjakinje koji u ogromnoj vecini - siguran sam - ne bi postovali fotografije prosutih creva ili onog neopisivog sto ostane u pogodjenom tenku cija se kupola nalazi 15-ak metara dalje zarad vizuelne privlacnosti.

Tako da, cekajuci Fotoa, ostaje da eventualno procitamo neku reportazu koju bi postavio:

Quote

cisto da uspostavimo standard razgovora

 

Edited September 13, 2022 by namenski

[Grunf]

ta knjiga je zbirka kratkih prica (neko bi rekao i kratkih reportaza) iz ukrajine, koje je vaske objavljivao na svom fb, u pauzama bavljenja suvom agencijskom informativom, u istocnoj ukrajini 2014.  al dobro, izgleda da ja masim tok price.

[namenski]

E, @foto, foto, obecanje - ludom radovanje...  

Smetnuh sa uma ovaj topik, al' mi pade saka 1 studija u izdanju jake^tm firme: Rand Corporation, OOUR National Security Research Division, pod naslovom: Reporters on the Battlefield, The Embedded Press System in Historical Context, Christopher Paul & James J. Kim, 2004...

Samo naslovi glave 3. govore za sebe, evolutivno^tm:

History of Relations Between the Press and the Military
Case Studies: The Legacies of History
Vietnam: A Critical Juncture in Press-Military Relations and a
Massive Legacy of Mistrust
Grenada: Backlash Against the Press
Panama: Press Pool Doesn’t Work
First Gulf War: Coverage But Not Access 
Somalia: The Press Turns the Tables
Haiti: Prelude to Cooperation
Bosnia and Kosovo: Proto–Embedded Press System
Afghanistan: Special Forces Are Hard to Cover
Major Combat Operations in Iraq: The Triumph of
Embedded Press
Observations

 

[foto]

izvini, smucila mi se i tema i pisanje. bilo pre neki dan nesto o prenosenju vesti i pravljenju vesti i o citizen journalisam, ali udjoz u terazijski tunel i nisam cuo ni sta ni gde.

 

prvi zalivski- tu pocinje ali jos uvek naivno i 'nevino'

somalia i haiti- nemam infoe iz prve ruke iza kojih mogu da stanem

exSFRJ- poslednji rat sa pravim ratnim izvestacima. ulaze zene u posao (veoma opasna stvar, pa neka me pljuje ko god hoce, pljuvacke imam vise, sigurno). kosovo vec izmice u svetlu buducnost.

afganistan i irak 2. deo, mislim da je tu sve jasno svima.

 

namenski,

ima li ovo na amazonu za kindl? ili me uputi gde se ovo stivo moze naci.

 

i, da se ogradim, vidjenjima snimatelja ili fotosa uvek vise verujem nego uspomenama pisara. cak je i kinematografija na mojoj strani. da ne nabrajam filmove.

[namenski]

5 minutes ago, foto said:

ima li ovo na amazonu za kindl? ili me uputi gde se ovo stivo moze naci.

Imam ga, dobio kao PDF, nekih 10-ak MB, ali ne baratam najbolje slanjima: vidim da kao attach ne moze, preveliko je, ako postoji neki drugi nacin pouci me ti ili neka dobra dusa.

Vredi (pro)citati u svakom slucaju.