Ukrajina, Rusija, Evropa, Amerika....

[namenski]

Smrdi do neba: sa tacke gledista takozvanog Zapada, bilo bi najpozeljnije da ovaj rat traje sto duze...

Rezultati, samo neki: slabljenje, iscrpljivanje Rusije i to za male pare i na racun Ukrajine.

I Rusija i Ukrajina ce na kraju, kakav god bio, za komsiju da imaju nezadovoljnog, mozda i revansisticki nastrojenog komsiju, sto ce raci sredstvo za odrzanje potrebnog nivoa napetosti.

Pada u oci jedno: nigde, ni u tragovima, mirovnih inicijativa, pokusaja nalazenja diplomatskog resenja, mirovnih misija koje su cak i u jednoj pisljivoj Jugoslaviji iz frizidera iskakale, pokusaja posredovanja, celog jednog arsenala sredstava koja su se pokazala i dokazala.

Umesto toga, stalno i neprekidno podgrevanje sukoba, na sitno, ali i beskrajno kratkovido: u naporima da se Rusiji pokaze gde joj je mesto, da se kazni, zaboravlja se 1 aksiom - monstrume poput Kine, Amerike i Rusije mozes da pobedis, mozes da zajebes, nadmudris....

Jedino sto ne mozes i nikako ne smes to je da ih - ponizis.

Zaboravlja se i da bi svaka, ma koliko demokratska^tm bila zemlja u situaciji u kojoj je Rusija danas nuzno da se okrene centalistickom i jos autoritarnijem rezimu: tu izuzetka nema niti je ikada bilo: sve strategije  i vojske na stranu, neko treba da raspodeljuje, recimo - secer....

 

Evropa je ali samo na prvi pogled, nasla davno izgubljeno jedinstvo: muka je samo sto ga je nasla na negaciji, a ne na bilo kakvim pozitivnim vrednostima

Muka je sto se deklarise antifasisticki, a oslanja na zemlje koje u svojoj istorijskoj tradiciji nemaju ni tragova izvornog antifasizma, zemlje koje su duboko ogrezle u revizionizam, neke cak i velicanje i otvoreno slavljenje sopstvenog fasizma.

Onog pravog, izvornog.

I Rusija i Ukrajina mogu da se oproste od svoje bukvalno velicanstvene antifasisticke tradicije i presudnog doprinosa slamanju fasizma/nacizma: s tom pricom je gotovo, a pocela je, sa predvidivim rezultatom - davno.

Na sve to zaboravlja se doprinos same Ukrajine, zemlje na cijoj je teritoriji WW2 ostavio posledice uporedive sa - nuklearnim ratom, sasvim pristojnim.

Ljudske zrtve da ne pominjemo.

BTW, najveci saveznicki vazdusni as, misli se na sve Saveznike, i istocne i zapadne bio je - Ukrajinac.

Umesto toga Ukrajina je gurnuta u benderovstinu i petljurovstinu kao osnov takozvanog nacionalnog identiteta.

 

Obaska sto je antiruska histerija na Zapadu dobila razmere i oblike koji se mogu da uporede jedino sa atmosferom neposredno pre i na samom pocetku WW1: omalovazavanju pa i negaciji nacionalnih dostiguca, apsurdnim promenama naziva umetnicih dela, zabranama odnosno odbijanjem izvodjenja dela ruskih umetnika, boljka kojoj u vreme koje sam pomenuo nije odoleo i 1 Tomas Man, da pomenemo samo njega...

 

 

I tako, onako kao primisao: da je davne 1938. kada se dogodio 1 Anschluss, bilo ma samo i 10% ovakve sloge i jedinstva, osude i svasta nesto - mozda bismo danas ziveli u nekom dugacijem, mozda i boljem svetu...

 

 

[namenski]

Ili, sto rece stari dobri Eshil, Αἰσχύλος, 525 - 455 pne:

ΤΟ ΠΡΩΤΟ ΘΥΜΑ ΣΤΟΝ ΠΟΛΕΜΟ ΕΙΝΑΙ Η ΑΛΗΘΕΙΑ

U slobodnom^tm prevodu:

...u ratu, prva žrtva je istina...

 

[namenski]

Čeova osveta, ili u dane napetog pracenja i iščekivanja sta će i kako da se dogodi u nesrecnoj Ukrajini i oko nje, zaglušeni medijskom, pre svega internetskom bukom i pratećim šumovima, kada se tvitovi premijera, vlada i najsvakojakijih portparola, takozvane analitičare da ne pominjemo sa sve prebrojavanjem tenkova, kamiona i aviona, mešaju sa tvitovima miliona koji bi tu takodje rekli koju, previdjamo nešto mozda suštinski najvažnije.

Jer smo, kulturno, civilizacijski i generacijski – tako setovani.

Previdjamo da je današnji sukob na relaciji Zapad – Rusija sukob bez ideologije, začina ili droge, svejedno i kako se kome više svidja, na koju je nepovratno i neizlečivo navučen svako ko je u doba pre pada Zida krenuo barem u prvi osnovne.

A to je, otprilike, generacijski sastav današnjih takozvanih elita, običan svet da ne pominjemo.

I to diljem sveta.

Ma koliko istorijske paralele bile nepopularne i nepouzdane, naročito u ova vremena novog čitanja starih istorija, pre i tokom Drugog svetskog rata, lako je bilo opredeliti se za pravu stranu, stranu Dobra protiv Zla.

Lako je bilo i tokom Hladnog rata navijati^tm za mali i neuporedivo slabiji Vijetnam pritisnut od strane jedne od dve ideoloski na smrt posvadjane svetske supersile, Vijetnam na koji je ta supersila bacila tri puta više bombi nego na Nemačku tokom Drugog svetskog rata.

Lako čak i samim Amerikancima kojima u ta vremena nije bilo ništa čudno i nepatriotski – naprotiv – da protestuju protiv sopstvene vlade i njene politike prema Vijetnamu.

Previdjamo ili ne želimo da vidimo da je današnji svet turbulentniji i konfliktniji nego ikad u doba takozvaog Hladnog rata: kriza sustiže krizu.

I, opet na stranu nepouzdanost istorijskih paralela, današnji svet i dešavanja u njemu ponajviše liče na svet uoči – Prvog svetskog rata.

Krize se – dovoljno je i samo površno poznavanje istorije – gomilaju, sustižu, niko ne želi rat, a rata eto samo što nije.

Grubo, ili ne toliko grubo, stoji poredjenje tadašnjeg sveta sa ovim našim, modernim: suprotstavljeni blokovi, strane se sistemski, po društvenom uredjenju praktično ne razlikuju – takozvana Putinova Rusija ili današnja Kina su uporedive sa ondašnjom Kajzerovom Nemačkom ili pokojnom Ausrougarskom monarhijom, dok su demokratije, i današnje i ondašnje, pa – demokratije.

Bitnih ideoloskih razlika nema: obe strane su posvećene Bogu Tržišta, Kapitalizma, ničim ograničenog slobodnog preduzetništva…

Ne deli ih apsolutno nikakvo ideološko neslaganje: samo primera rad, ljudska prava, tako popularno propagandno ortopedsko pomagalo tokom Hladnog rata, korišćeno ne bi li se takozvanim totalitarnim režimima doakalo, zaboravili su i oni koji su ih lansirali u propagandnu odrbitu, prepustivši ih entuzijastima iz skrajnutih nevladinih organizacija, iako je moderni svet prepun i svakog dana sve puniji primera kršenja istih i to u tolikom obimu koji bi svojevremeno u roku od odmah doveo do neke već manje ili više humanitarne intervencije, prigodnu medijsku buku da ne pominjemo.

I, tu je možda tačka, a možda i poslednja prilika da se prisetimo da je kapitalizam sistem zasnovan na konfliktu, kompetitivnosti, imperativu neprekidnog i ničim sputanog rasta koji su, uzeti svi zajedno, uslov njegovog postojanja i funkcionisanja.

Da se ubedjujemo da živimo u vremena kada se ničim sputani kapitalizam razmahao kao nikada do sada, da je – opet samo primera radi – uspešno ubio neke od civilizacijiskih tekovina kojima smo se kao civilizacija ponosili – poput osmočasnovnog radnog vremena na primer – i za koje se svojevremeno, ne toliko davno i krv prolivala – nema potrebe.

Da se ubedjujemo da on, kapitalizam kao takav, dakle ne srlja u krizu nego ih proizvodi, takodje nema potrebe – dovoljno je, opet, samo površno se prisetiti istorije modernog kapitalizma.

Tačnije, one se same proizvode, prostom logikom sistema, sistema koji bi svakim danom više, sto više, najviše.

Od, prisetimo se samo Agadirske krize, ili austrougarske aneksije Bosne, preko raznih Sirija ili danas Ukrajine, sve koraka koji su bez greške vodili ratu koji niko nije želeo…

Koraka, uzlaznih zavijutaka u jednoj spirali koja je nepogrešivo vodila samo u jednom, jedinom pravcu.

Otpali su, nestali ideološki motivi: ostao je ogoljen samo interes, goli i ničim prikriveni interes koji više niko ne smatra potrebnim da prikriva niti, sve i da hoće, ima čime da to radi: u nedostatku propagandnih alatki, pribegava se fomulacijama iz nekih davnih vremena, ali i proverenim sredstvima poput neopreznog budjenja svakojakih nacionalističkih monstruma – konačno, na primeru današnje Ukrajine vidi se propagandni značaj poštapalice poznate kao ruski tenkovi, poštapalice dovoljne da u srcu svakog Evropljanina setovanog na terminologiju i propagandne alatke Hladnog rata izazove odgovarajuću i poželjnu emocionalnu i svaku drugu reakciju.

Ali, za razliku od sveta uoči Prvog svetskog rata, sveta u kome je omladina svih suprotstavljenih strana pohrlila u rat sa iz danasnje perspektive suludim, apsurdnim entuzijazmom i idealizmom koji su samo posle par meseci pretvoreni u najcrnji nacionalizam i u kojem je ta ista omladina na milione masakrirana, danas imamo današnji svet koji, na rečima barem, strašno mnogo drži do vrednosti kao sto su empatija i slično mnoštvo novokomponovanih kovanica, ili, recimo – prijateljstvo.

Zaboravljamo na sve to da smo pomenuto prijateljstvo poistovetili sa fejsbuk prijateljstvima kojima se broja ne zna, ali i sve više zaboravljamo značaj i vrednosti pravog prijateljstva, napora da se isto odgaji i neguje, cene koja se za njega plaća, ukratko svega što nije moguće postići prostom promenom statusa na pomenutom fejsbuku.

Zaboravljamo, iako nam je korona još uvek u gostima podsetivši nas i dajući nam, na sva zla koja nam je nanela priliku da se prisetimo, i pojmove, značenja pa i cenu recimo – obične ljudske i društvene – solidarnosti.

I tu negde, bez obzira na to kako ga ko vrednovao, od prerano nastradalog mladog revolucionara-ikone, do zločinca, leži uzrok zbog kojeg pomenuo pokojnog Čea: kao primer čoveka koji se odrekao udobnosti i privilegija socrealističkog ministrovanja bez ograničenja mandata i odlučio da nastavi potragu, ali i borbu za jednim – idealom.

Jer, mozda – ostaje da se vidi – kao vrsta bez ideologije možemo.

Bez ideala, sva je prilika – teško.

Ukrajina kuva, ide kako-tako, a kada prodje, nema sumnje da ćemo sledeću priliku da ne kažem krizu, dočekati vrlo brzo: eno, baš ovih dana, skrajnuto medijskom bukom oko Ukrajine, i Australija je poželela da se uključi u igru optuživši Kinu da je sa jednog njenog ratnog broda u vodama oko Nove Gvineje, nišansko laserski osvetljen jedan njen izvidjački avion.

I da će taj besprimerni akt biti najpomnije rasvetljen i na njega kako treba odgovoreno.

A da ce, prema starom, dobrom i mudrom Antonu Pavloviču – puška koja u prvom činu visi na zidu do trećeg čina morati da opali.

I da se tome nećemo moći da suprotstavimo besomučnim tvitovanjem, bez obzira na koju stranu nas srce ili već neke druge političke predrasude ili stavovi vukli, smatrajući da smo time bili više nego dovoljno drustveno aktivni i dali svoj doprinos: na stranu negovani, a bojim se i generisani skepticizam prema politici i društvenom angažmanu svake vrste.

Moderna vremena, moderni, novi izazovi, narastajuće mnoštvo novih pitanja na koja nemamo odgovore ili, još gore, pokusavamo da odgovorimo jezikom i načinima razmišljanja jednog jučerašnjeg sveta, tek – osim ideala kao civilizacija do sada nismo pronašli bolji način suprotstavljanja Zlu.

Ili smo već prešli, predjeni tačnije tačku u kojoj je ideal – sledeći, novi model mobilnog telefona: rat kao nesto strasno, najstrasnije, odavno smo - ili su nam - pretvorili u tarantinovske prizore u kojima je krvi do kolena, a pomeranja, kataklizme pokretanja, izmestanja i stradanja miliona u prebrojavanje i preslisavanje raznoraznih tehnoloskih pomagala koja ce, ili samo sto nisu da za nas izvojuju pobedu....