Slowcore / Sadcore

[palfoot]

#nikadpokrenutatema  

 

Može li više #howlowcanyougo od Low, Red House Painters i Lise Germano, uz ove posmrtne marševe od muzičkih žanrova, koji su mnogima od nas obeležili najosetljivije godine bivstvovanja.

Nije ni svaki depresivni kantautor/ka konkurent za ovaj nikdrejkovski hall of (in)fame ; no kada ima i bekap benda u kome bubnjar-ka svira kao da je na grandž zadušnicama i izbacuje poslednji vitalni atom energije sablažnjen-a bezdušnošću i bezprizornošću rok industrije, jasno je da su momenti briljantnosti i superiornog intimiziranja raštrkani na sve strane i vredi pronaći dragulje,

Pridružite se u izboru najtužnije muzike na svetu od kako su gitare ušle u svet indialternativnog (g)roka : jedini preduslovi su otromboljeni usporeni ritmovi, setne melodije, anksiozni lirici i njihovi katatonični izvođači koji samo što se psihički nisu raspali / (muzički) rasturili na komadiće / iz(vivi)secirali srce kroz isposničko-minimalističko skoro-šaputanje vokala i skeletalnih zvučnih atmosfera.

Drim pop na nebu, slowsadcore i svaki ostali emo na zemlji (i ispod zemlje). 

 

Za početak, Matt Christensen i ekipa, koji su na ovoj stvari najviše udahnuli vajb Red House Painters, i dodali psihodelične tremoloide koje su do tada kuhali uz otuđenije sastojke i Bohren and Der Club of Goreovski lažni đez. Uptown je više slowtown nego doomtown / downtown, isijava karakter(istič)na toplina.  

 

[Malkmus]

Može, može, volim ja.

Sad nemam ništa da priložim, ali mogu da skrenem pažnju na komentare na Youtube klip celog albuma grupe Codeine - Frigid Stars.

Cvrc, sa ovog klipa je nestala većina samosprdajućih komentara ne baš raspoloženih ljudi. A šteta, baš su bili duhoviti.

Codeine su se, inače, ponovo sastavili za neki koncert koji je na YT.

Evo ipak njihove najlepše pesme (za mene).

 

Edited January 28, 2022 by Malkmus

[palfoot]

Daa Codeine. Black metal ekvivalent slowcorea u smislu sporosti i rifaže, bar na prvom albumu, baš su teške i bučne gitare na momente, ali to je trend, početak 90ih, kako drugačije.

Uvek mi se činilo da su Slint poprilično pokrali Codeine na (doduše, lirički i atmosferski dosta kompleksnijem) Spiderland. Ima onaj momenat kada Stephen Immerwahr više recituje nego peva, i ta stvar zvuči da je ispala sa SL. Prvi album Slinta (Tweez) je bio toliko blago rečeno užasan da mislim da sam ga samo jednom pustio i nikad više, potpuno je neverovatno da su za svega par godina stigli do Spiderlanda. Codeine se malo ko seti kao influensera na usporavanje tempa Slint, obicno je obrnuto.

Bubnjar Codeine Chris Brokaw je par godina kasnije zasvirao u Come, koji su isto negde bili  rascepljeni izmedju noise rock tendencija, pokušaja da se izdeferenciraju iz hrpe pomodnih Sub Pop bendova i vrlo vrlo Slintovske dinamike kada je minimalizam odsviranog i eskalacija tiho-bučne dinamike u pitanju.

Onda kada su se pojavili Low (drimi ekvivalent) i RHP (folksi ekvivalent) mislim da su polako dali legitimitet da razjareno neurotične gitare noise rocka kao trend polako odu na ropotarnicu povijesti (gde god je to bilo izvodljivo haha).

 

Arrive od Come je skroz D (Brokaw uticaj?), samo sa fenomenalnim vokalom Zedekove, twin song. A Come su najbolje zvučali kao bend kada su svirali sporije i bile manje agresivni i distorzirani, tu je i nezaboravna German Song.

 

 

 

Edited January 28, 2022 by palfoot

[palfoot]

taman nešto za useravanje preljepog subotnjeg popodneva

svaki sadboi/ sadgurl sanjaju da naprave pesmu kao što je ova

radiohead aplaudira i rezoniraju da

svaka pesma može biti ovako skenjana

nebitno da li ti se bend raspada ili ne

a sad cvili томо јорковићу xD

 

[Malkmus]

Ha, meni je promaklo da se Come uopšte mogu gledati kao slowcore. Meni je sve gde je Thalia tako nekako depresivno i teskobno, ali ne u nekom superturobnom obliku. Ali, da, sad kad si okačio ovu pesmu, da, jeste. Come su teški, rastrzani i agresivni na momente.

 

Holocaust je jedna od najtužnijih pesama koje znam. A upoznao sam je kroz obradu This Mortal Coil. Bila je na prvom mestu najdepresivnijih pesama ko zna na kojoj listi koju sam jednom čuo.

 

Palo mi na pamet da pogledam na Allmusicu, Rateyourmusicu i Pitchforku šta su tagovali kao slowcore, da vidim znam li ja malo više od ovih najpoznatijih. I ispade da sam propustio veliki bend iz te branše - Duster. Zašto stavljaju Spain, kad su oni školovani i na jazz stranu? Ili Cat Power? Jesu li oni sad/slowcore?

 

Ne sećam se oupšte da je ova muzika imala prođu na radiju devedesetih, osim Kozeleka i možda još nečega kod Žikice i Come tu i tamo na 92. Možda bi pustili po dve-tri pesme da prestave neki album i dalje se ne sećam. Tek sam mnogo kasnije proučio žanr, uz Low i kasnije Bluebox.

 

Evo jednog benda kojeg sam voleo i pre nego što sam znao šta je slowcore, oni su tu valjda žanrovski granični. 

Hood iz Leedsa sa Domino Records.

 

[palfoot]

Slowcore definitivno nije bio profilisan kao pokret (kao grandž, šugejz, nojz-rok...) da bi baš mogla neka jasna evolucija da se iscrta, više se da posmatrati kao neka estetika u načinu sviranja, i muzički je najinteresantniji, kao što si spazio, u tim graničnim poljima i hibridima, ali deluje da je tako uvek kad je muzika u pitanju, ko želi da sluša kopiket bendove enivejs.

 

Hood su baš super primer koliko slowcore i rani post-rock imaju toga zajedničkog, jer su obe muzike bazirane na minimalizmu, repeticiji i vrlo jednostavnim akordima (koji su onda obogaćeni još nekim soničnim iznenađenjima). Doduše momenti te bučne eksplozije na kraju nedostaju, pošto je veći poriv za prigušenom i potištenom estetikom gde se nikad ne dešava takav release.

 

Bark Psychosis su od ranih heroja bili najsofisticiraniji i pobedili sa stvarima poput nestvarne Fingerspit (bubnjar je duh iz činele, a vokal Graham Suttona gotovo da je nečujan na momente), dosta flertujući sa Talk Talk zaostavštinom (cerebralnije) oskrbe sa laundž džezom. Post-rock mi je doduše uvek bio previše kul, otuđen i malo previše kvazi-intelektualan dok je kod slowcorea srce više na mestu i previja rane. Posle su GYBE, Explosions, Mogwai (osim Trejsi) odveli sve to u (meni ne preterano uzbudljivu i izrazito ) krešendo dramu i otvorili put za iživljavanje metalcima koji su post rock učinili manje anemičnim i više srčanim ali i toliko uteškašili da je postao neslušljivi testosteron-fest.  

 

Duster sam i ja preskočio (idealni povod za otkrivanje) a Spain mi nešto nisu legli. Cat Power, rani albumi - Myra Lee - koji najviše ima tu asketsku estetiku i What Would the Community Think koji i šizofreno roka). Uvek mi se činilo da je malo precenjena, definitivno postoje dve grupe njenih fanova : oni koji ne mogu da sažvaću rano stvaralaštvo i oni koji ne mogu ništa da puste posle Moon Pix.

 

I ja se sećam te muzike u etru više post-2000 (i post-roka nije bilo mnogo, pa sam se baš iznenadio kada sam ga pronašao na starom B92 forumu, a tako je otpočeo i moj forumski staž LOL). Fridom je forsirao, i imao je jednu emisiju skroz posvećenu Low, Pop Depresija kroz graničnu indi amerikanu, Žikicu nisam slušao hehe.

 

Evo i nastavka sa nečim opskurnim i predivnim, za Secretly Canadian, bitnu etiketu kada je tiša muzika u pitanju, kantautor iz Indijane Dave Fischoff i njegovo presuptilno eksperimentisanje sa sporom muzikom, bez ritma, ali uz upotrebu terenskih snimaka (glasovi dece) i šuštanje trake, i jako zanimljivi "dualni vokal". Njegov šaputavi glas je kao glas psihoanalitičara koji te polako uvodi u hipnozu (dok metronom nastavlja da otkucava...) razvejane fine melanholije koja gradi filmski saundtrek, drimi i nestvarno.

 

Edited January 31, 2022 by palfoot

[palfoot]

aaa ne mogu da embedujem idaho da se nadovežem na teškašenje codeine i come.

može li nekako da se sredi taj issue, mislim da je ovo jedini forum na kojem sam video ovaj problem sa YT linkovima, baš uvek izgleda plain nasty.

 

u akciji one slowcore a day keeps the doctor away najmilliji ričmonđani, pored labradforda (sa kojim dele basistu roberta) - spokane.

slowcore ne samo što je vrlo američki fenomen nego je i tuga sa juga. pak, dobili su naziv po gradu u vašingtonu odakle im je frontmen rick arlington, možemo slobodno reći najšaputaviji i eteričniji vokalista u slowcoreu (ok, da nisam prethodno okačio daydreamera fischoffa možda ovo i ne bi bila toliko teška izjava). 

 

spokane muzika se rasprostrla na jedan ep i pet albuma, a ja preporučam poslednja tri kao muzički najoformljenija: able bodies (2002) koji najviše zvuči kao bend sa prelepom instrumentacijom, gudačkim instrumentima, vibrafonom i suverenom post-rockerskom melodramom, measurement (2003), gde je dinamika počela da ide u laku kao perce drimi  psihodeliju, te najsporiji i najplačljiviji little hours (2007), gde je u igri klavir, i gde mi se čini da su najviše pronašli svoj glas (i baš šteta što nije bilo nastavka, ali moguće da su muzički obrnuli celu igricu).

 

ako ste se ikada pitali kako bi zvučali low i dirty three u jednom bendu evo odgovora na new days close (i ostatak able bodies ima violinu i violončelo, quiet normal life i on the stair tkdj razbivaju).

 

 

kao što reče malkmus, youtube komentari i komjuniti rivjuovi su ponekad zlato:

Quote

It's like Ocean Songs, but you're the wife of the sailor waiting for him in the harbor, but he's never coming back

 

i nema smisla ne okačiti najveći hit sa labudove pesme little hours

goodbye spokane, mirno spavaj.

 

Edited February 1, 2022 by palfoot

[Malkmus]

palfoote, mnogo su ti zanimljivi postovi, a i muzika. Za ove iz prethodna dva posta nisam ni čuo.

Mogao bi i češće da se raspišeš. 

 

Nemam ideju kako trenutno mogu da doprinesem temi. Samo mi sad pade na pamet kako ovu vrstu mraka nikada ne slušam u mračnim raspoloženjima, više u melanholičnim.

 

[palfoot]

@Malkmus drago mi je da mogu da otkrijem nešto novo, ceo ovaj novi forumski staž mi je obeležen prisećanjima i desert island materijalom.

najveća zadovoljstva sa ovog topica su uvek takva da ih je malo progutalo vreme. sledeći hit ima tek 7 pregleda na jutjubu (iako je album svojevremeno dobio baš lepu recenziju od p4ka). ovo je 20 godina staro, oh životeee!

 

george (kao britanski duo, što već na startu znači da dobivamo nešto malo drugačije) kažu da vole instrumentaciju koju niko neće.

second hand orgulje, muzičke kutije, jeftini sintići, osiguravaju da nećemo opet čuti iste maestralno usporene postrok akorde, i, slično dave fischoffu, nas uvode u neko polubudno stanje, dok im je muzika na momente prepuna detalja. ritma ovde nema, osim ako pod to ne podvedemo ovo primitivno elektronsko mrmorenje.

pevačica suzy mangion malo podseća na rosie iz pram, ali im je muzika daleko više u nurture and protect fazonu, što se da iščitati i iz liriksa.

ovaj emocionalno zreliji i fino melanholični slowcore bez viška samosažaljenja je uvek najbolji, kod američkog je uvek u igri teenage angst i pričanje priča i mantranje dok svi ne popadamo od monolitnog narativa.

dva albuma i EP od george, definitivno vredni pojuriti ako hoćete malo da se iznenadite (kao i prelepi solo album od suzy posle raspada matičnog benda).

 

 

 

[palfoot]

slowcore ka dream popu pt 1 (barem zvanično)

sledeći u nizu jutašani, provoovci (LOL) coastal, iii evo jednog od najvećih hitova u ovoj niši, drift.

oni su taman skrojeni za publiku kojoj je audio poezija low stroga i protestno tragična u svom patosu, i teže da fantaziraju o muzici za ušuškane mačiće pored kamina.

fantastična dva albuma, coastal i halfway to you, a izgleda da su i dalje aktivni, sudeći po kompilaciji (zipa sad) love in the time of covid gde je, očekivano, dosta ljudova koje smo već spomenuli, ili tek trebamo, na ovom topiću, daklem najjači je slowcore zagrljaj!!

 

sastojci :

 

30 % romantične čežnje sa stevijom

25% skoro ambijentalne antioksidantne gitare i niskokalorični ritam

20%  supružničke dualnoflavonoidne harmonije

15% obrnuti vokalni lupovi iz vanzemaljske dimenzije, natopljeni folnom kiselinom

10% slobodnoradikalni vetrovi koji puhaju jutaškom stepom i pustarom

 

Edited February 9, 2022 by palfoot

[Lancia]

Jel moze moj omiljeni Matt Elliott?¿ Vrlo ga je tesko svrstati u bilo koji muzicki zanr, koketira i sa folk i sa ambijentalnim zvukom,

tuga i ljubav su mu potka oko kojih meandrira skoro religiozno setnim glasom. Redovna lektira za sumrak. 

 

 

 

[palfoot]

ono kad smo rekli da je post-rock toliko spor da može da prođe kao slowcore, pa nema veze ako nije ostalo skoro ništa od gitara, i odmotava se kao mala noćna kamerna muzika

clogs su klasično obrazovani i znaju da ne postoji ništa tužnije od zvuka gudačkog orkestra

neverovatan aranžman, pa još i glas koji nas vodi kroz atmosferu (atmoSETU)...

urezalo mi se u srce te davne 2006 i nije pustilo.

warning : jaako indukuje suze 

 

 

littlebow.. još jedan malo poznati blagopočivši bend koji isplete sličnu oplakujuću atmosferu, sa flautom, orguljama, ksilofonom..

hoću da se opet snima ovakva muzika.. 

 

 

[palfoot]

danas mi baš padoše na pamet još jedni pali heroji tihe i tužnjikave muzike, the czars.

nisam se toliko udubljivao u diskografiju, kanda cenim da ima altkantrijevaca sa foruma koji su bolje upućeni, a najviše ih upamtih po ovoj fenomenalno aranžiranoj (i opet ritma bez) cowboy junkies-evštini, kao i obradi song to a siren.

retro hajp mašina izgledno ne staje.

 

 

Edited February 21, 2022 by palfoot

[palfoot]

maquiladora iz san dijega su neopevani baladeri psihodeličnih slowcore mantri

pojedini albumi su kao zvučna hodočašća, protegnuta u nepregledna prostranstva koja nezaboravno spajaju stondirani alt country i halucinantni drone (recimo "wirikuta")

a za ovaj topić odabrah jedan eterični hit sa "ritual of hearts" - ogromno srce od albuma.

atmosferična amerikana u najboljem izdanju.

 

 

[palfoot]

Radio "ko je preziveo otpevace" nastavlja se sa glasom Kerrie Bolton koji se probija kao tracak svetlosti kroz sumorne Twin Peaksovske dronove...

Opet: nije pesma, koliko inkantacija.