Prosta duša slovenska

[levi]

[Frank Pembleton]

5 sekundi sam video na na ptc ide nekakav in memoriam balaševiću, jedan od najlicemernijih epizoda u istoriji javnog servisa, a nije da ih nije bilo
 
od 1979-1989 su ga emitovali, od 1989-2000 ne, od 2000-2012 opet je bila faza kada je bio podoban, a od 2012-2021 opet nastupa tihi bojkot
 
pa nisu morali ni večeras

A i jaku su ekipu okupili.
Otprilike one koji su uopšte hteli da im dođu, i one za koje su bili sigurni da "im neće napraviti problem"

.... Shiit has hit the fan!

[Ros]

18 minutes ago, radisa said:

Ja sam bio prošle godine... To mu je bio poslednji koncert...

 

Koncert je bio, hm, čudan... Jako malo stand up-a, monooogo pesama... 0 politike...

 

Svakako, atmosfera je bila, ako i uvek, neverovatna...

 

isto tako u becu. 0 politike, malo stand up-a. ali opet preko 3 sata. mislim da je bio skroz sit politike, a mozda je predosecao da nece moci jos dugo pa je hteo da peva dok moze. 

[hefaca]

Jel ima u arhivi ovog foruma prepiska o njegovom gostovanju kod Ivanovica? Sa panonskom mornaricom... To bi bacilo novo svetlo na termin licemerje.

Verovatno Olivera Balasevic treba da se pojavio emisiji da bi imali adekvatan gost. Da je popljunu...

Odlicna emisija, bar da se zapuse usta na fejsbuku koja ga nazivaju ustasom.

[Fakundo Sava]

gledam rtv nešto dramski da Đoletom i Oljom

Hadžihafisbgbgbfć  isti malagurski 

[gospa buba]

gledam rtv nešto dramski da Đoletom i Oljom
Hadžihafisbgbgbfć  isti malagurski 

jao jeste

sent from bubamoto

[steins]

U petak veče stiže obaveštenje na telefonu da je umro Balaševic. Zateče me, na nevolju, u kafani u koju sam se odvažio posle 2 vakcine, 10 meseci posta, 100 poznanika koji su se već predstavili zbog korone, i jedno 1000 nervnih slomova. 

Ostatak večeri smo ćutali i pili. 

Posle menjali gajbe i ulice do ujutru. 

Nikom se nije išlo kući. 

Šetali i ćutali. 

Oko pola sedam ujutru smo ja i kum otpevali Bogojavljensku noć dole kod Krsta, iz samo nama znanih razloga.

Juče sam ceo dan gledao u gitaru.....ne svira mi se. 

Danas me pozove drug, sapatnik u rokenrolu, kaže ajmo....

Odemo u prostoriju da sviramo. 

Svirali smo ceo dan.....samo Azru i Balaševića.....za dušu.

Sad sam zdravo prazan. 

A sutra je ponedeljak. 

Jebi ga. 

[Moonwalker]

2 hours ago, levi said:

 

[*edited by mod]

Sigurno prvi muzicar cije sam pesme znao napamet. Starija sestra se Balasevicizmom zarazila od komsije pcelara/ratnog veterana koji ju je cuvao, posle se na jednoj od malobrojnih VHS kaseta nasao snimak koncerta sa recimo TV Politika iz 90ih, posebno pamtim izvodjenje Covek sa Mesecom u Ocima sa se horom koji drzi svece. Cenim da se ta traka izlizala koliko sam je pustao.

Posle sam sa 15 godina bio sa dva druga na koncertu 2001, gotovo da sam siguran da sam tokom 200ih uhvatio jos jedan koncert u Sava Centru i posle toga jedan na stadionu u Mostaru i Baronov Bal u Areni. 2018 imao karte za Dom Sindikata ali sam se razbolo i morao da ih prosledim dalje. spremao sam se i za Madlenianum ali se tu vec Djole razboleo.

 

Imao sam i jedan pokusaj u Novom Sadu kada je imao onaj besplatni koncert ali ne da nismo mogli doci do linije da se vidi bina, vec se nije moglo doci ni do video bimova, a posto su kola prokuvala, morali smo trcati nazad na zadnji voz bez da smo i jednu pesmu culi.

 

Malo je glupo reci ali nisam bio preterano tuzan niti rasplakan iako 67 i nije puno za njega. Nekako sam znao da je to to kada sam video one brojke o upali pluca, 10 dana kod kuce i naglim pogorsanjem nakon toga pa sam nekako sve to unapred prihvatio. Sto na kraju krajeva nije ni bino jer su se te pesme vec utkale gde treba. 

Najcudnije mi je to sto ga sigurno zadnjih 10 godina retko pustam za sebe ili druge, ali opet i dalje znam maltene svaku pesmu.

[Jumanji]

Kod Ivanovica, maj 2013.
Postavio Bane Raicevic

[אַף אֶחָד]

Vladimir Skočajić Skoča

 

Ljudi odlaze svaki dan. Dobri, loši, mladi, stari. Za nekima se tuguje više, za nekima manje. Neki budu zaboravljeni za par meseci, neki za par godina, a neki nikad. Nečiji odlazak pogodi mali broj ljudi, nečiji veliki. Međutim, na ovim prostorima ovo se nikad nije desilo. Bar ne da je meni poznato (političare ne računam, oni su druga priča). Ne znam kada je ovde odlazak nekog čoveka uznemirio toliki broj ljudi. Kažem ovde, mislim od Ajdovščine u kojoj su se pravili Fruktal sokovi, do Ohrida, na koji se išlo kad se nije imalo para za more. Nisu u pitanju hiljade, ni stotine hiljada. Reč je o milionima.

 

Taj čovek nije zaposlio našeg oca, nije nam sredio građevinsku dozvolu, nije nam pozajmio pare kad su nam najviše bile potrebne, nije dao trojku u poslednjoj sekundi finala i nije na operacionom stolu spasao život našeg deteta. On je samo bio s nama u onim prelomnim životnim trenucima, on je fotkao one crno-bele fotke na kojima se u yassa šorcu kezimo u Makarskoj i Puli, iste fotke koje su i sada u onom albumu kog nam je pokojna majka kupila za jednu Novu godinu, pomagao nam da razumemo zašto nešto ne može i onda kad to želimo najviše na svetu i bio sa nama duže nego što nam sežu i najdalja sećanja. Zapravo, on je samo razumeo bolje od mnogih drugih šta tačno znači "kada nisi s onom koju voleš". A za takvim čovekom, čeka se u redu da upališ sveću. Satima.

 

Ne znam da li je iko na ovim prostorima okupio oko sebe toliko različitih ljudi. Sada izlaze iz ormana mnogi za koje pojma nismo imali da vole njegovu muziku. Tuguju i ne veruju da su pustili suzu za neku tamo javnu ličnost. Evo, ja sam prvi. Ko bi rekao da neko kome su omiljene grupe Yo La Tengo, Dinosaur Jr, Sonic Youth ili Velvet Underground ume da doživi katarzu uz nekog ko peva o devojkama sa čardaš nogama i pijanim tamburašima? Pa više od pola onih koji će podeliti ovaj tekst predstavu nema šta te moje omiljene grupe sviraju. Ali hej, koga danas zabole za to? Svi smo se mi budili u jutrima kada ništa nije imalo smisla, sve nas je bolelo kad su nam sranja pravili idioti koji se ponose glupavom činjenicom da im se keva kresnula sa pravoslavcem ili katolikom, svi smo imali one noći kada smo mislili da nas ni najbliži ne razumeju, svima su nam nekad Sizifove aktivnosti delovale smislenije od onog šta mi radimo, svi smo nekad imali period života u kome nismo bili s onom koju volemo. A kada je neko sa tobom u takvim trenucima, postaje potpuno nevažno ko kakvu muziku sluša, ko se kome bogu klanja ili ne klanja, ko ima kakav naglasak i da li je urban ili ruralan. To se ne zaboravlja. Nikada.

 

Iako u poslednjih četvrt veka nije snimio nijedan album koji mi nešto znači, on je stario sa stilom. Nije objavio CD koji se uz dopunu deli na trafici, nije podržao političku opciju koja je bila u neskladu sa njegovim mozgom, karakterom i moralom, nije se nalivao alkoholom i naprasno se nacionalno osvestio, nije pravio razliku između tretmana publike u Beogradu, Zagrebu ili Bačkom petrovom selu i nije nikog ni u šta ubeđivao. A iako dugo nije snimio ništa što me tera na drhtanje, samo na osnovu pesama koje je napravio do 1989. mogao je da svira do kraja sveta. A obaška što je i devedesetih snimio neke pesme koje se nose na pusto ostrvo. Njemu nikad nisu bile potrebne reklame, plaćeni pregledi na jutjubu ili kupljeni prijatelji na instagramu da bi rasprodao koncert danima unapred. Njegova glava je odavno poslala u etar sve reklame ovog sveta. Prvo je dobio ljubav, a onda poštovanje. A te dve stvari se vremenom gube ili čuvaju. Niko sa mikrofonom u ruci ovde to nije sačuvao lepše od njega.

 

Kažu da je bio jugonostalgičar. Kažu to i za mene, čim okačim neku SFRJ relikviju ovde. Život je brz, juri se lova, odeća za decu i lekovi za roditelje, gledaju se dvanaestosekundni klipovi sa kucama i macama, nema se vremena za razmišljanje, pa je najlakše strpati nešto ili nekog u fioku. Pa kako da vam kažem....Ako su čovek koji je pevao Samo da rata ne bude, odnosno dvanaestogodišnji klinac koji je isto to pevao zajedno sa njim, doživeli da rata ipak bude, i da su se ljudi koje su se poznavali klali (ono, nož pod grkljan, metak u glavu, rafal u oči, pola bebe u Savi, pola u njivi, kamion pun leševa, kreč, rake, odrubljena ljudska glava umesto fudbalske lopte) samo zato što se zovu Adnan, Vukašin i Mate, ako su svi ti životi i cela ta zemlja otišli u tri lepe pičke materine samo zbog praznih mozgova i velikih para, pa se sad svi đuture trtimo u redovima ispred pet granica i ližemo dupe nepismenim, nevaspitanim, neotesanim i razmaženim snobovima po Belim kućama i Kremljovima, onda smo verovatno jugonostalgičari. A znam da nismo. Sve što smo želeli je mir u glavi i dobro u ljudima, ma koliko to patetično zvučalo. A to nema baš nikakve veze sa nostalgijom, još manje sa prefiksom "ju". I stvarno će me zauvek boleti ona stvar povodom toga da li vam je deda bio četnik, ustaša, partizan ili komunista. Vi možete biti najdivniji na svetu ili najveće govno od čoveka, bez obzira na to šta su vam bile dede. A to je jedino što me je zanimalo još od kad su me jedna Branka i jedan Zoran doneli na ovaj svet. Oni su me tome naučili, ali i čovek o kome pričam, koji je baš u vreme kada su me njih dvoje rodili prvi put poljubio Oliveru.

 

Voleo bih kada bi mi svi ti milioni ljudi, koji ovog vikenda tuguju za istom osobom za kojom i ja, dali neku nadu da će se stvari promeniti. Voleo bih da pomislim da ipak nije sve otišlo u Honduras i da idioti neće još dugo odlučivati o našim sudbinama. Voleo bih da mislim da ćemo svi mi koji slinimo uz Slovensku prestati da ćutimo kao neke pičke i najzad napraviti baš onaj raspored u sobi o kom odavno maštamo. Voleo bih svašta, ali znam da se neće desiti ništa od toga. Svako čudo za tri dana. Već sledeće nedelje opet će se opet meriti dužina ćiriličnih i latiničnih patki, kopati oči što verujemo ili ne verujemo u vakcinu i tražiti karta više za neki tezgaroški bend koji izvodi njegove pesme. Da nije tako, možda nam njegove pesme ne bi baš ovoliko značile. Panta rei, što on reče.

 

Ali činjenica da svi vi znate o kome pričam, a da pri tom nijednom nisam pomenuo njegovo ime u tekstu, govori više od milion reči. To je tako jebeno jedinstveno, to je tako veliko. To je veće od miliona svih nas naivnih i mnogo veće od te velike zemlje za koju nas optužuju da je žalimo. Uostalom, koga zabole za imena. On je mogao biti i Tarik, i Stipe i Đorđe. I bio je. Ali je bio i mnogo više od toga. I biće. Dok god se ova nesrećna planeta okreće oko svoje ose i dok na njoj ima ljudi koji dišu.

 

------------------------------------------------------------------------

 

Ovo je moj drugi i poslednji tekst o njemu. Onaj prvi sam pisao u punom busu, na telefonu, na jednoj nozi. Ne ide da se od takvog čoveka oprostiš na brzaka. Ne želim da me iko poziva na in memoriam tribine, u TV ili radijske emisije, da mi traži tekstove o njemu ili da me intervjuiše povodom njegove muzike. Neću se odazvati. On je mnogo moj da bih punio budžete raznih Domova omladine, tezgaroških portala i klubova koji daju 20% od pića. Rekao sam šta sam želeo, onako kako sam želeo i kada sam želeo. I svaki nacionalno obojen ili neki psovački komentar ovde, biće momentalno obrisan, a budala koja ga je napisala istog trena blokirana. Unapred hvala na razumevanju.

[renne]

pop Ćira i pop Spira na RTS-u

[Frank Pembleton]

RTV 1 17.20

Pravi ugao

Posvećeno Balaševiću

Гости: Гордана Нонин, новинарка и Богомир Мијатовић, музички уредник

Ауторка и водитељка: Љубица Гојгић

.... Shiit has hit the fan!

[renne]

Novi sad na PTB1
Uživo koncert i oproštaj
Milion ljudi

[renne]

Kakva scena sa čamcima i bakljadom