Острашћеност и политичка (не)зрелост друштва

[Duhovnost, ljubav i med]

Особа А има политичку идеју Y.

Особа Б има политичку идеју X.

Идеје о друштву и уређењу друштва нису математика и физика да буду прецизне, испитане и доказиве, пролазе известан тест времена, пре него што се покажу као добре или промашене. Аргументи помажу ту и тамо, али нису необориви, сваки интелектуалац може смислити 100 аргумената и за нешто а и против било чега. Ја сам често имао идеје које су звучале добро, али просто нису прошле тест времена и ништа страшно, напуштао бих те и прилазио другим идејама. Неке идеје у које сам веровао издали су људи које сам гласом делегирао да те идеје заступају, а неке су се истрошиле саме по себи. 

Е сад мени никако не иде у главу зашто особе А и Б из горњег примера морају да се мрзе и међусобно дехуманизују зато што имају различиту идеју о друштву, економији, нацији? Покушао сам више пута да разумем тај феномен, мучи ме огромна радозналост, али тешко ми иде да то обрадим у неку јасну мисаону синтезу. Да ли људи често немају ни љубав према себи, па онда тим пре - још више не воле ни друге који се идеолошки разликују од њих, тј. систем друштвених вредности им је само изговор за острашћеност. (Из горњег примера изузимам идеје које су тоталитаристичке, идеје којима се шири мржња и слично. ) Или можда људи нису ни толико привржени тим идејама колико имају потребу да њихов "тим А" буде јачи од "тима Б." Што је најгоре, ова пракса одвраћа поштене људе од политике. Да ли би се поштена особа из "тима А" прихватила одговорне функције у друштву, ако ће цео "тим Б" из другог спектра идеја и вредности да је систематски дехуманизује? Тешко. Прихватаће функције углавном само они који имају сасвим други лични циљ од служења земљи и друштву.