Mank (2020)

[Ajant23]

Mank (2020)

 

Spadam u ljude koji zaista vole Građanina Kejna. Nisam u grupi koja mu odaje sve počasti, ali samo zbog toga što smatra da tako mora. Gledao sam film mnogo puta kada sam bio mnogo mlađi. Istorijski gledano, kroz pogled kome često nisam sklon, ovo mi je jedan od najznačajnih filmova u istoriji.

 

Njegova vrednost umela je prečesto biti gotovo zlonamerno dizana na pijedestal i tako sklanjana od pogleda koji bi mogli da mu prepoznaju značaj.

 

Nije mi milo što sam gledao loš i ponižavajuće subverzivan scenario o snimanju tog filma.

 

Ako se to ostavi na stranu, posve paradoksalno rekao bih da sam prilično uživao - možda i više od onih koji će prepoznati razloge da politički podrže ovo delo - u prelepoj Fincherovoj režiji, koja je majstorski vratila sve one kinotečke sentimente načina i prirode filmova iz tog zlatnog doba.

 

Glumci su isto izvanredni. Dvostrukost prirode dodele uloga čini se da je i ovde prilično prisutna. Gary Oldman u maherskom Fincherovom postupku kao da evocira sada već davne početke svoje karijere i ulogu Sida Viciousa. Lily Collins duboko ironično opominje na svoju ulogu kod Beattyja gde je slavni glumac glumio drugog ekcentričnog i posve legendarnog milijardera Hughesa. Amanda Seyfried je kao izmišljena za ovu ulogu preko mnogih ranijih koje imala od Ozona do Egoyana, a Charles Dance je naprosto prikladan jednako koliko i duboko ironičan.

 

Fincherov formalizam je dubok i mnogo rafiniraniji od Carpenterovog, iako je na sličnom tragu. Njegov punk u ovom prošlom vremenu savremenih dana i dalje je u potrazi za udarom, čak i na Kejna, makar i na Građanina Kejna. U tom duhu, svesno prelazi preko sopstvene svesti o opterećujućem znanju koje ophrvava i traži melodramatizovanu laž, koja lakše vitalizuje.

 

Nažalost, upravo u tom pogledu biva još gore prigušen jekom sveopštih subverzija - u doba podmetanja - u koje tone i ova njegova. Njegov silni i promišljen talas razbija se o hridi, o tvrdu stenu.

 

Njegov junak ostaje razapet u toj potrazi za sobom, za samo svojim glasom na čije ekskluzivno autorstvo nikada ne može biti osuđen. To je onaj beznadežni očaj u kome bi autor muzike za film, Trent Reznor udario ekserom na Hrista, u besu, u molitvi.

 

Davno je bilo jedno veče na forumu kada smo čekajući pobednike na dodeli Oskara, švrljali po raznim topicima, i kada sam ti @3opge pričao kako je Borhes rekao za Građanina Kejna da je taj film genijalan u onom najgorem gotskom smislu te reči: niko neće poricati njegovu genijalnost, ali niko neće želeti ponovo da ga gleda. Sećam se da ti se to dopalo. Nimalo se ne bih iznenadio da ti se dopadne i ovaj film, ja lično previše volim Kejna...

[3opge]

8 hours ago, Ajant23 said:

Mank (2020)

 

Spadam u ljude koji zaista vole Građanina Kejna. Nisam u grupi koja mu odaje sve počasti, ali samo zbog toga što smatra da tako mora. Gledao sam film mnogo puta kada sam bio mnogo mlađi. Istorijski gledano, kroz pogled kome često nisam sklon, ovo mi je jedan od najznačajnih filmova u istoriji.

 

Njegova vrednost umela je prečesto biti gotovo zlonamerno dizana na pijedestal i tako sklanjana od pogleda koji bi mogli da mu prepoznaju značaj.

 

Nije mi milo što sam gledao loš i ponižavajuće subverzivan scenario o snimanju tog filma.

 

Ako se to ostavi na stranu, posve paradoksalno rekao bih da sam prilično uživao - možda i više od onih koji će prepoznati razloge da politički podrže ovo delo - u prelepoj Fincherovoj režiji, koja je majstorski vratila sve one kinotečke sentimente načina i prirode filmova iz tog zlatnog doba.

 

Glumci su isto izvanredni. Dvostrukost prirode dodele uloga čini se da je i ovde prilično prisutna. Gary Oldman u maherskom Fincherovom postupku kao da evocira sada već davne početke svoje karijere i ulogu Sida Viciousa. Lily Collins duboko ironično opominje na svoju ulogu kod Beattyja gde je slavni glumac glumio drugog ekcentričnog i posve legendarnog milijardera Hughesa. Amanda Seyfried je kao izmišljena za ovu ulogu preko mnogih ranijih koje imala od Ozona do Egoyana, a Charles Dance je naprosto prikladan jednako koliko i duboko ironičan.

 

Fincherov formalizam je dubok i mnogo rafiniraniji od Carpenterovog, iako je na sličnom tragu. Njegov punk u ovom prošlom vremenu savremenih dana i dalje je u potrazi za udarom, čak i na Kejna, makar i na Građanina Kejna. U tom duhu, svesno prelazi preko sopstvene svesti o opterećujućem znanju koje ophrvava i traži melodramatizovanu laž, koja lakše vitalizuje.

 

Nažalost, upravo u tom pogledu biva još gore prigušen jekom sveopštih subverzija - u doba podmetanja - u koje tone i ova njegova. Njegov silni i promišljen talas razbija se o hridi, o tvrdu stenu.

 

Njegov junak ostaje razapet u toj potrazi za sobom, za samo svojim glasom na čije ekskluzivno autorstvo nikada ne može biti osuđen. To je onaj beznadežni očaj u kome bi autor muzike za film, Trent Reznor udario ekserom na Hrista, u besu, u molitvi.

 

Davno je bilo jedno veče na forumu kada smo čekajući pobednike na dodeli Oskara, švrljali po raznim topicima, i kada sam ti @3opge pričao kako je Borhes rekao za Građanina Kejna da je taj film genijalan u onom najgorem gotskom smislu te reči: niko neće poricati njegovu genijalnost, ali niko neće želeti ponovo da ga gleda. Sećam se da ti se to dopalo. Nimalo se ne bih iznenadio da ti se dopadne i ovaj film, ja lično previše volim Kejna...

 

voljom slucaja gledao sam ga sinoc. 

scenario je delo Fincherovog oca, Jacka, i verovatno da nije slucajno sto je njegov sin bas sada odlucio da napravi ovaj film iako je bilo nekih pokusaja u 90im.

meni se subverzija svidja, naravno, ta koja se ruga trumpolikom mastodontu u holivudskom oklopu (sto bi rekao Krleza).

mislim da je prica o autorstvu scenarija za Kejna ovde sporedna, mozda je stari Jack Fincher iz nekog razloga hteo da postavi Mankiewicza na pravo mesto.

moram da priznam da sam tokom filma vise puta pozeleo da je snimljen u boji, malo je zamaralo to savrsenstvo histograma sivih nijansi.

falio je jos samo generisani sum pa da iritacija retroom bude nepodnosljiva. 

Seyfried je naravno mocna i zavodljiva, Lilly Collins takodje, Oldman mozda prenaglaseno witty. 

verovatno da za ovaj film Borhes ne bi rekao isto sto i za Kejna, gledacu ga sigurno opet.

 

 

 

 

[Ajant23]

Sada videh da sam pobrkao i greškom stavio Ozona kod Amande Seyfried, povukla me efektna rima, valjda...

 

 

 

Edited December 6, 2020 by Ajant23

[3opge]

[ultra plasticni]

On 6.12.2020. at 16:44, Ajant23 said:

Sada videh da sam pobrkao i greškom stavio Ozona kod Amande Seyfried, povukla me efektna rima, valjda...

 

 

 

 

A hteo si da kažeš Linča

[Ajant23]

Prilično jadno kao i svi tvoji postovi iz ove faze kada mi moderacija ne lupa nebulozne banove, pa si mi postao naklon prilično radikalno u odnosu na ono što si radio pre...

[Peter Fan]

On 6.12.2020. at 7:57, 3opge said:

 

voljom slucaja gledao sam ga sinoc. 

scenario je delo Fincherovog oca, Jacka, i verovatno da nije slucajno sto je njegov sin bas sada odlucio da napravi ovaj film iako je bilo nekih pokusaja u 90im.

meni se subverzija svidja, naravno, ta koja se ruga trumpolikom mastodontu u holivudskom oklopu (sto bi rekao Krleza).

mislim da je prica o autorstvu scenarija za Kejna ovde sporedna, mozda je stari Jack Fincher iz nekog razloga hteo da postavi Mankiewicza na pravo mesto.

moram da priznam da sam tokom filma vise puta pozeleo da je snimljen u boji, malo je zamaralo to savrsenstvo histograma sivih nijansi.

falio je jos samo generisani sum pa da iritacija retroom bude nepodnosljiva. 

Seyfried je naravno mocna i zavodljiva, Lilly Collins takodje, Oldman mozda prenaglaseno witty. 

verovatno da za ovaj film Borhes ne bi rekao isto sto i za Kejna, gledacu ga sigurno opet.

 

 

 

 

sve se slazem, samo mi se cini da je bilo malo i prenaglaseno, pogotovo mi se cine malo prenategnute ksenofobicne paralele