Teofilovo cose

[BornToRun]

Zasto ovaj topik nije na deponiji ?

[Joe D]

Tek sad sam procitao tekst. Treba ovo mrsimudi sa onog b®loga, a bogami i ovog foruma po tri puta da procitaju i da se dobro zamisle. Apsolutno najbolji tekst na temu 2. kruga koji sam procitao. Nema se sta dodati.

[Indy]

Zasto ovaj topik nije na deponiji ?

Sto, jel nesto fali deponiji Super je Teofil, sto se mene tice.

[Costanza (Karma Police)]

e, ajde neko od vas ko je pretplaćen na elektronsko izdanje Vremena da okači ovde Klooniranje :D mozga, ne može da se pročita sa sajta. vinska, Cruella, OOkee...?

[freakns]

Super je Teofil, sto se mene tice.

nekako jedina svetla tacka izmedju mnogobrojnih razocaranja(medju koje ukljucujem i Lukovica koji je skroz prolupao)da se on lepo kandiduje, oma bi glasao za njega :D

[vinska musica]

e, ajde neko od vas ko je pretplaćen na elektronsko izdanje Vremena da okači ovde Klooniranje :D mozga, ne može da se pročita sa sajta. vinska, Cruella, OOkee...?

Ispunjavam ti zelju, sa zadovoljstvom. Nuspojave Kluniranje mozga Odavno se u Srbiji gradi sada već sveprisutna atmosfera kvaziapokalipse: da Srbija gubi Nešto Veliko, a da za uzvrat ne dobija ništa, ili dobija nešto što "vređa njeno dostojanstvo" -------------------------------------------------------------------------------- piše:TeofilPančić Baš nam je žešće krenulo otkad se bakćemo oko izbora: prvo su nam takoreći ukinuli vize za ulazak u misteriozni šengenski Zamak, evo treba još par tehničkih sitnica da se obavi, pa će pasoš ponovo postati smislen i koristan predmet, a onda su ? kao da ovo šengensko pomilovanje nije dovoljno za kolektivno cičanje od sreće ? našu pravednu i neodustajnu borbu za imovinski povrat istorijskog miraza u vidu naše (kosovske) kolevke iz koje bespravno kmeči tuđa beba, podržali šeron Stoun i Džordž Kluni, onako najličnije! To jest, osim ako nisu. Izgleda da se o tome još vode pregovori... Uh, mislim, da nam ne bude to malo mnogo, ovako odjednom?! Najsmehotresnije od svega je što je u tu priču nekako upetljalo i šona Konerija, i to kao da baš nikome nije čudno: veliki pobornik nezavisnosti škotske najedared navodno postade isto tako veliki protivnik nezavisnosti Kosova? Pa se ti tu snađi. Pravo kluniranje mozga!Kako god okreneš, sve ovo izgleda kao em trapavo, em odocnelo i navrat-nanos "spinovanje", a na tragu one centrumaške mantre "I Evropa i Kosovo". To jest, će uđemo u Jevropu preko reda, ako treba, uz malu pomoć naših prijatelja, samo ako budemo dobri, što na izborima, što inače; pri tome ćemo, gle, još i dobiti neviđeno glamuroznu prekookeansku pomoć glede Kosova. A s time se nije šaliti. Recite i sami: da li bi ijedno muško čeljade iole klasičnih preferencija moglo da se u bilo čemu usprotivi šeron Stoun, koja će odlučno zažditi negde usred ustaničke Drenice, znakovito prekrstiti noge i sugestivno zapovediti, sa šarmantnim akcentom: KOCOBO JE CPПCKO! i svaki će brkati Dreničanin drevnoga ilirskog roda hipnotisano ponoviti za njom tu mantru, doživevši prosvetljenje i preobraćenje (plus još neke nuspojave); dakako, istu će čaroliju Kluni izvesti na tamošnjim ženama, kombinujući nežni smešak i još nežniji pritisak; i problem će tako biti rešen. Samo ? javlja se u meni onaj vazdašnji izdajnički crv sumnje ? šta ako, recimo, suparnička strana angažuje, šta ja znam, Anđelinu žoli i Breda Pita da vršljaju Srbijom sa suprotnim, independističkim hipno-tehnikama? Slutim da bi u tom slučaju čak i u severnoj Kosovskoj Mitrovici naglo poraslo razumevanje za neizbežnu nezavisnost Kosova, sa sve Metohijom. I šta smo onda uradili? Ili, pogledajte ovo s vizama: šta ako mi budemo dobri ? kao glasači, a i inače ? a vize iz bilo kojeg razloga ipak ne padnu? Biće da bi sledeći put ceo LDP, svi slušaoci Peščanika, Helsinški odbor građanske inicijative mladih za humanitarno pravo i obojica čekinjavih kolumnista "Vremena" iz nepatvorenog očaja đuturativno glasali za radikale, tek da se što pre i jače smrkne, pa da bar na miru polegamo! Možda bismo jednom docnije i poustajali, mada čisto sumnjam.šta, zapravo, pisac hoće da kaže? Imam (hladnoznojni) utisak da je cela ova "evropejska" priča ? i odavde i odande plasirana ? kao izborni adut "demokratskim snagama" u srazu sa bezmernim dubinama neznanja i duhovne bede bila i ostala uistinu mnogo više odrađena nego osmišljena. štaviše, bila je sva površna i šuplja, sva u znamenju onog too little ? too late, i to je bilo tako preočigledno da je vređalo inteligenciju čak i onih među nama kojima inteligencija nije među prvih stotinak vrlina. A ni među drugih stotinak se ne ističe. Oh, ali nije li radikalsko-narodnjačka retorika ? sav taj kvazifolklorizam, provincijalni putinizam i ostalo ? bila površna i šuplja na kvadrat? Naravski da je bila, ali ona je to po defaultu, ona niti može niti mora da bude bitno drugačija! Odavno se u Srbiji brižljivo gradi ova sada već sveprisutna atmosfera kvaziapokalipse: da Srbija gubi Nešto Veliko, a da za uzvrat ne dobija ništa, ili dobija nešto što "vređa njeno dostojanstvo". Naravno da su na ovom trovanju duhova najviše poradili Koštunica i društvo (okej, radikali se podrazumevaju), ali neće biti da Tadić i njegovo okruženje ? o mlađanom Jeremiću Vuče ni reč! ? nisu tome bitno doprineli, što aktivno, što pasivno. Koštunica je na vreme osvojio sve "centralne" medije, i sa njihovih predikaonica diktira većinsko javno mnjenje u Srbiji; Tadić mu nije posle prošlogodišnjih izbora oduzeo tu opasnu igračku, a kad malo bolje razmisliš ? zašto pa i da mu je uzima, ako bi igračka i posle istu pesmu pevala, možda tek u malko boljem aranžmanu?! Pa, neka onda sadašnjih vokalnih solista, bar smo se obvikli i oguglali na svaki njihov piskut, coktaj, frktaj, škrgut, zazuj, mumlaj i meket. Elem, u ovako kreiranoj atmosferi, za svakim iole "emancipatorskim" potezom, koji Srbiju bar za polukoračić udaljava od ambisa devedesetih i približava je u daljini nazirućim se svetlima matičnog kontinenta, odmah sledi niz ritualnih izvinjavanja, relativizacija, posipanja pepelom i busanja u grudi glede sopstvene "pravovernosti". Odem u Srebrenicu ? ali odmah trčim u Bratunac! Kunem se u Jevropu ? ali ne zaboravljam da "metar moga sela, Amerika cela"! Vidam rane Rundekove po dorčolskim kafičima ? ali ne daj Bože da dođem u Novi Sad kad je gusto. I sve tako. Dobar deo Tadićevog prvog ? nadam se, ne i poslednjeg ? mandata straćen je na te besmislice. To je tugaljivo defanzivna pozicija, sa njom se ne pobeđuje, sa njom se samo trune i propada. Naročito kada sa druge strane za suparnika imaš čoveka koji je to što jeste ? šta god to bilo ? u stoodstotnom rastvoru, pa ga uzmi ili ostavi; i on ne misli da se zbog toga nikome izvinjava. Mada bi baš on imao za šta, iha-haj. Pa dobro, šta da se radi ? što bi rekao Černiševski ? tog trećeg februara? Da se glasa, jakako. Zar za Njega ? zarad Njega? Hm, ne baš: više nekako za Njega ? uprkos Njemu. šta to čujem, vama to "nije dovoljno dobro"? Bah, nije ni meni, pa se opet ne pravim pametniji od situacije.

[Hella]

Samo coolTeofil PančićNemački vozovi brzi su skoro kao francuski, ali sa savešću im izgleda ide nešto sporije: Nemačka železnica (Deutsche Bahn) tek je pre neki dan zvanično priznala svoj preko šezdeset godina stari i, uostalom, opštepoznati greh: ?bez saradnje železničke mreže sistematsko ubijanje miliona ljudi nikada se ne bi moglo dogoditi? (Guardian, 23. 1. 2008). Pa dobro, bolje ikad nego nikad, bolje išta nego ništa: mrtve to neće oživeti, ali će žive podsetiti na nešto što naprosto obožavaju da zaborave: da istorijsko Zlo nije neka apstraktna, metafizička sila, rođena izvan i iznad čoveka, te kojoj se čovek, samim tim, ni ne može odupreti. Nisu, dakle, ljude u Aušvic i drugde dopremali samo zli SS-ovci, sablasni Gestapo i bestidni Vermaht, nego i obični, dobri, porodični ljudi koji su samo-radili-svoj-posao vozeći lokomotive, mada su savršeno dobro znali i ko je u tim vagonima, i zašto je tamo, i šta će dalje s njima biti. Jer, i esnaf železničarski ima valjda neku svoju esnafsku čast, neku pružnu varijantu Hipokratove zakletve, i valjda mu je zabranjeno činiti bilo šta što će njegovim putnicima škoditi, kamoli doći im glave. A ako nije tako, ako je priča o časti esnafskoj i opšteljudskoj samo patetično tamburanje bez uporišta u činjenicama života, onda hajde da svečano abdiciramo od svega ljudskog, hajde lepo da proglasimo da smo mašine, mehaničke tvorevine koje beslovesno čine ono za šta su programirane, i mirna Bosna, zbogom iluzije, dobar dan, tugo, i već sve po redu...Srđan Aleksić nije bio od ljudi koji su smatrali da im Zla Vremena mogu poslužiti kao izlika sopstvene obezljuđenosti. Srđan je Aleksić ustao, bezinteresno i beznadno, onako kako to rade samo Gospodske Duše, u odbranu drugoga čoveka, čija jedina krivica je bila sadržana u njegovom imenu. Usred kanibalskog rata i pokolja u bosanskom i hercegovačkom karakazanu, taj se trebinjski mladić suprotstavio brahijalnoj, amoralnoj Sili u vidu četvorice naoružanih bilmeza ? iza kojih je stajalo nešto više od puke fizičke sile: samouzeto ?pravo? jedne genocidne tvorevine, tada još oblaporno krvožedne - namernih da posve zatuku njegovog prijatelja Alena Glavovića, tog čoveka nepoćudnog imena i vere, onako nepoćudnog kako su nepoćudni bili oni koji su efikasno razvoženi po konc-logorima i gubilištima diljem Reicha, uvek pouzdanim vozovima Deutsche Bahna, čije visoko profesionalno vozno osoblje vas nikada neće ostaviti na cedilu, nasred pruge, na pola puta do odredišta. I tu je svoju Pobunu Srđan Aleksić platio glavom, Zlo ga je zatuklo i dotuklo, čizmekalo ga je i kundačilo kezeći mu se u lice, i iz toga bi valjda trebalo da zaključimo kako se ne vredi suprotstavljati, da ne prođeš kao Srđan, nego treba biti sluga pokorni, kao onoliki trudbenici Deutsche Bahna, ili možda kao oni bezbrojni vozači autobusa iz Srbije koji su razvozili srebreničke muškarce u ono vrelo leto '95, a da se nisu preterano raspitivali kuda i zašto, i kako to da niko nema povratnu kartu... Uostalom, mora da su imali, ti naši tako simpatični brkati Majstori, uredno overeni Putni Nalog, tako da je sve u najboljem redu i nema šta koga da hvata sekiracija; još ako su pale i dobre dnevnice, ih... O ostalome mislićemo za šezdeset godina, ako se baš bude moralo, a ako ne, e onda još bolje, živ mi bio pobratime, Hristos se rodi, vaistinu se rodi, i sve već redno, ta ljudi smo, nismo Turci.Ovih je dana obeleženo petnaest godina od smrti Srđana Aleksića, tog mladića koji je lekciju iz etike održao i onima što sviraju u diple i onima što predaju etiku, a koji su đuture ? čast izuzecima ? tih krvavih dana burevjesnički tercirali Sili Zla, ili se pred njom pokorno krili u mišje rupe, iako nisu bili ni u približno istoj opasnosti kao Srđan, iako njihovo protivljenje Zlu, da ga je počem bilo, ne bi, gotovo je sigurno, dovelo njihov život u opasnost. Možda bi ih, doduše, na razne načine inkomodalo, što se da preživeti, ali pokazalo se da je to malo previše, za mnoge, za većinu, malo odviše i preko jego.Sva sreća da priča o Srđanu i o nemačkim vozovođama nema nikakve veze ?s našom aktuelnom društvenom stvarnošću?, jelda? Ma da, kao što vidite, neću ove nedelje o izborima, neću, jer mi se okreće želudac od silesije onih kojima je Sve Jasno, toliko jasno da im se muti pred očima, od namnoženih Velikih Relativizatora, partijskih šićardžija i nadmoćnih cinika, od onih koji drže da je sasvim OK i da svet propadne ako treba, samo neka se dokaže da su oni Bili U Pravu (kao da to nije oduvek jasno). Čemu se uopšte ložiti, to nije cool, treba mirno primiti Dar Sudbine, treba pasivno sačekati da pobedi onaj kuvar pasulja iz Antina, jer tako radi prava ekipa, š'a ima veze, ta nećemo se valjda dati navući na tanak led od onog dorćolskog prevaranta, sam je zakuvao pa neka sam i kusa, kakve sve to ima veze s nama, mi samo živimo ovde (to jest, oni koji žive)? Kiselina progovara iz mene, znam, ali malo mi je muka dok slušam i gledam ovaj politikantski cirkus, ovo jebeno pozicioniranje preko leđa cele zemlje, kakva je da je. U redu, pravim izuzetke, mogu da uvažim Perinu kiselinu jer dugo i dobro znam da je autentična, bezinteresna i suštinski inokosna i znam čime je plaćena, ali sve ovo ostalo i sve ove ostale kačim mačku o rep.I samo se još pitam šta li je samo radio Nikolić Tomislav onog dana kada su ona četiri stvorenja umlaćivala Srđana Aleksića ? da li je pekao rakiju ili je negde na terenu agitovao za Veliku Srbiju, i sekundirao glavnom Vojvodi u pravljenju spiskova nepoćudnih, onih koji imaju proći kao Srđan ako se budu mnogo gicali? Ljupki Toma, mili Toma, ?naš drug?, takoreći; nema veze, neka pobedi, baš nije cool da se uzrujavamo zbog takve sitnice. Važno je da ćemo onda videti kiselu Borisovu facu, a? Jel'da da to vredi toga, a? O, kako će to samo biti zabavno, he he, a? A?Peščani sprud, 30.01.08

[Mp40]

Ostrascen je!

[Ivo Petović]

Teofil briljira.

[Hella]

Pozitivna nulaTeofil PančićNa mom biračkom mestu, bez obzira na visinu (ne)izlaznosti, nikada nema gužve: sve je uvek ležerno, komotno i bez cimanja, sede tamo neke čike i tete u umereno vickastom raspoloženju, i sve je nekako mikofo. Pa dobro, tamo ionako uvek pobeđuju ?demokratske snage?, šta god to u konkretnom trenutku bilo. Sve je tako bilo i u nedelju, dvadesetog januara: došao sam, zaokružio sedmicu, i otišao kod prijateljice na vusla. Isto je tako bilo i u nedelju, trećeg februara: prošetao sam do narečenog dečijeg vrtića utonulog među krošnje listopadnog drveća oko sedam uveče, zaokružio dvojku i otišao kod prijatelja, da pratimo istoriju na delu, po ko zna koji put od 1990. Nas istorija, naime, nikako da se okane; tačnije, pustila bi ona nas, ali nećemo mi nju! Zato su i ovi izbori bili tek još jedna od hiljadu etapa na tom putu: kako da se iskobeljamo iz Istorije, shvaćene na jedan beznadno arhaičan (otuda i smrtonosan) način. E sad, ko je tu pripomogao, pripomogao je; ko je ostao kod kuće, da Uživa U Sebi, neću mu kvariti: na tu su vrstu užitka ljudi provereno najosetljiviji. Na svu sreću, i bez njih je sve nekako prošlo, doduše tesno, mada opet, sto dvadeset hiljada glasova razlike, to je grad veličine Subotice. Sa onima koji su dirljivo iskreno (po)verovali da su odviše otmeni da ?glasaju protiv? dobacilo bi se možda i do veličine Novog Sada, ali šta sad, pobeda je pobeda...Hm, ali čija ?pobeda?, i šta je tu uopšte ?pobeda?? Puko izbegavanje poraza (zapravo: katastrofe), ništa drugo. Bilo gde drugde i u bilo kojim normalnijim okolnostima, to bi bilo malo; ovde i sada, i to je nešto. Zato je, bar na prvi pogled, ishod ovih izbora tek status quo, što je svakako frustrirajuće, nedovoljno, čak bedno, osim u poređenju s onim što bi bilo da je izborni rezultat bio drugačiji. Sad shvatam šta znači ona floskula ?pozitivna nula?...Vidi vraga, izgleda da i ne mora da bude tako?! U trenutku nastanka ovog teksta jedva da je prošlo 48 sati od saopštavanja prvih izbornih rezultata, a neki nimalo zanemarljivi tektonski procesi su već krenuli. Vlada Srbije možda se upravo na naše oči raspada, a i ako preživi, ne vidim šta bi to moglo ozbiljnije i na duži rok da je zakrpi. Eto nama novog potonuća notorne ovdašnje ?analitičarske pameti?: od nedelje uveče slušamo ceo jedan hor koji mudruje kako će Koštunica, koji da je ?najveći gubitnik ovih izbora?, sada naprosto morati, onako do nogu poražen i ponižen izbornim rezultatom, malo da smanji doživljaj, i da pusti DS-u glavnu reč u Vladi, i to za početak tako što barem neće opstruirati potpisivanje vajnog ?političkog sporazuma? sa EU, kao kakvog-takvog erzaca za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Nevolja sa ovdašnjom analitičarskom pameću, gotovo bez razlike s obzirom na političke preferencije analitičara, jeste štrebersko i neodustajno insistiranje na racionalnosti postupanja političkih aktera. Otuda u poslednje vreme stalno ?promašuju? belanovičkog Mislioca. Poduže već upozoravam da su Koštunica i njegovo okruženje (verovatno bespovratno) otplutali ka nekoj vrsti suicidalne političke sumanutosti, da je ?Kosmet? postao njihova psihotična fiksacija, zarad koje bi bili spremni da spale i mnogo vrednije i važnije stvari od jedne ionako beznadno trule vlade. Zato im je samo dan i po nakon izbora bio sasvim dovoljan da krenu u bombašku kontraofanzivu, s namerom da očuvaju em svoj ničim zasluženi dominantan položaj u izvršnoj vlasti (dok se još može), em dosadašnju izolacionističku politiku prema EU. Najbizarnije od svega je što je to na neki perverzan način jako dobra vest. Zašto? Zato što Borisa Tadića praktično onemogućava da nastavi da pliva na talasu političkog oportunizma, čemu je sklon u svakoj situaciji, osim one kada ga sateraš u ćošak i prinudiš ga da se brani. Sve mahnitiji Koštunica čini (mu) upravo to, i to tako nedvosmisleno da se čak ni Tadiću ne bi smelo omaći da ne iskoristi ovako raskošnu priliku. Drugim rečima, da su ga Koštunica i Ilić makar malo ?ispoštovali? (zemunskim jezikom kazano), Tadić bi se lako i zadovoljno vratio u želatinozno nirvanističko stanje u kojem je vegetirao do predizborne kampanje. Sada će mu to biti znatno teže, mada će ? naučili smo toliko o njegovom političkom mentalitetu ? verovatno učiniti još neki ?pomirljivi? pokušaj u tom pravcu. Daj Bože da mu to ne uspe, i da ništa ne urazumi razularene Koštuničine talibančiće!photographer padavanOd ovog ?izvora? vode, dakle, dva putića: jedan je da se strasti nekako smire, da svi uvuku rogove, i da se Veliko Truljenje spokojno nastavi. Lepo Koštunici jer vlada, lepo Tadiću jer se slikuje okolo i ispušta predsedničke zvuke (da parafraziram Mišu Vasića), lepo njegovim namnoženim japi-haharima, jer zauzimaju tolika važna i unosna mesta. No, evidentan i čini se nepomirljiv raskol oko (ne)potpisivanja političkog sporazuma sa EU znatno umanuje šanse za takav rasplet. U sledećih nekoliko dana ćemo videti šta će od svega toga biti, no evo scenarija koji je, čini mi se, realistički i optimistički istovremeno: DSS & co. definitivno prelaze na stranu radikala i SPS-a i zahtevaju da se prokletoj Evropskoj uniji da šut-karta; Demokratska stranka i G17 ne pristaju, Vlada puca po šavovima, i raspisuju se prevremeni parlamentarni izbori, verovatno zajedno s pokrajinskim i lokalnim, dakle na proleće.Zašto bi ovo bila divna vest? Zato što bi ona predizborna krilatica da su predsednički izbori ?referendum o evropskoj budućnosti Srbije? u slučaju prevremenih parlamentarnih izbora bila 101% tačna. Iluzionisti, prelivode i ostali ?trrećeputni? šibicari izgubili bi sadašnji široki manevarski prostor, i Srbija bi imala jasan izbor između jedne kolone u kojoj bi stupali DSS, NS i SPS pod vodstvom radikala, i druge u kojoj bi bili ? kako god to ?tehnički? izgledalo - DS, LDP, G17, LSV, Mađari i Ljajić, a verovatno i Ugljanin, pošto u takvoj konstelaciji teško da bi mogao bilo kome da objasni neki drugačiji izbor. ?Referendumsko pitanje? bilo bi prosto: jeste li za to da Srbija i njeni građani nastave (hm: počnu?) da žive kao normalni ljudi, ili ste za to da izvršimo kolektivni suicid, skrhani fantomskim ?kosovskim bolom?? Fer pitanje zahteva fer odgovor, pa kakav on bude, tako će biti i Srbiji, i niko joj neće biti ni prav ni kriv doli ona sama.Ako do nečega sličnog dođe, ja znam šta ću raditi te nedelje. Glasaću za ono što mi je najbliže, ili bar za ono što mi nije preterano daleko. Okej, ne volim suvišne mistifikacije, pa ne krijem da sam, kao slobodan i partijski nesvrstan građanin, do daljnjeg ?glasač LDP-a?. Dakle, nameravam to i da ostanem, ako me sam LDP ne onemogući u tome. Čedomir Jovanović je u nedelju, izlaskom na izbore, pokazao da je ipak zreo čovek i političar - za razliku od niza političkih pubertetlija iz svog okruženja - čime se kvalifikovao da i dalje glasam za njega. Naročito ako u međuvremenu ili nekako uozbilji svoje okruženje, ili ga promeni, ako se ovo sadašnje pokaže neuozbiljivim. U politici je malo šta tako grozno kao intelektualci u poznoj adolescenciji. Na drugoj strani, ako takvi, daleko bilo, prevladaju, stojim vam dobar da će LDP moći samo da sanja o makar i polovini od sadašnjih 220-230 hiljada glasova. Umesto toga, LDP bi se sveo na samodovoljnu i samozaljubljenu sektu Pravednika, dakle, na ?levu? varijantu DSS-opskurantizma, na kružok u permanentnom laganom osipanju koji će ljubomorno uzgajati svoju ekskluzivnost kontra šizmatičnosti ostatka profanog sveta. A jedan DSS Srbiji je sasvim dovoljan, štaviše, jedva smo ga preživeli ? ako ga uopšte preživimo.Peščani sprud, 06.02.08.

[Musharaf]

odlican, odlican tekst. eto i neke vajde od kostunice - maksimalno je inspirisao teofila.

[vinska musica]

Vreme br.892 Nuspojave U odbranu straha Ako je postojalo nekakvo "sejanje straha" pred Nikolićevom pobedom, onda je ono bilo sasvim opravdano, etički neproblematično i na suvim činjenicama zasnovano -------------------------------------------------------------------------------- piše:TeofilPančić Bila je to scena za nezaborav: sjatilo se to oko Nikolić Tomislava, pokunjeno i pokislo, čak ih ni miris pečene gicetine razgaliti nije mogao; Vučić Aleksandar uporno je tražio nešto po podu, možda mu je ispao svežanj ključeva, možda članska karta, možda mesečna markica za relaciju Surčin-Schiphol, možda nešto četvrto, ko zna, a možda je samo shvatio da je naprasno ostario te večeri. Ma, gore glavata, biće još mladosti, Aco, ali ne više onakve! U prosjeku ? 1991... Kako god, T. N. je bio toliko ljubazan da prizna poraz ? što je odmah izazvalo grcajuću egzaltiranost raznih komentatora, kao da su em silno iznenađeni, em neizmerno zahvalni što nije izvadio handžar i zapovedio juriš ? ali ne bez ogorčene napomene kako je, avaj, "pobedio strah" i kako je protiv njega vođena "prljava kampanja". što bi kanda imalo značiti da je on zapravo moralni pobednik ovih izbora, ili nešto tako. Ma jašta. Samo neka on moralno pobeđuje, one druge njegove pobede koštale su nas mnogo više...Nije mi za Tomislava N, onaj ko gubi ima pravo ne samo da se ljuti nego i da isfantazirava svakojake izgovore, ali zanimljivo je kako je ta njegova tvrdnja dosta široko prihvaćena, i to relativno daleko izvan radikalskog kruga. Još pred nedeljno glasanje javljali su se novinarski i analitičarski glasovi ? prednjačilo se, jakako, u krugu "nezavisnih DSS analitičara" ? kako, eto, zli političko-medijski establišment prljavo sapliće srčanog radikalskog kandidata te podmećući mu šešelja, te podsećajući na ratove, fašizam, bedu, hiperinflaciju i ostale sasvim marginalne nuspojave devedesetih. K?o biva, zamisli šta mu pripisuju! Zamisli čega bi oni da nas podsete! Ma da, devedesetih bismo valjda trebali da se sećamo po tome što su The Prodigy svirali u "Pioniru" (a dovela ih valjda, Vjerica Radeta, ili šta?!), a ne po tim trivijalnostima... Najbolji je komentar na to demagoško nagvaždanje dala Gordana Suša u Kažiprstu Radija B92: "Pa, čega ćemo se sećati?". Mislim, šta je drugo radikalsko istorijsko nasleđe nego to? I ko je, uostalom, radikalski predsednik (i guru) nego šešelj? I s kim je taj šešelj radio ama baš sve što je radio, nego s Tomom, Alexandrom i ostalom ljupkom radikalskom novorođenom nevinaščadi? I s čijim je starijim bracom Toma ono vilenio po Moskvi samo tri-četiri dana pred izbore? I jesu li se radikali ikada i ikako ? pa makar i demagoški ? odrekli bilo čega iz svoje ideologije i iz svoje prakse u ovih petnaest i kusur godina?Drugim, trećim ili desetim rečima: ako je postojalo nekakvo "sejanje straha" pred Nikolićevom pobedom, onda je ono bilo sasvim opravdano, etički neproblematično i na suvim činjenicama zasnovano. šta su to uopšte radikali ponudili, osim nešto već ranije viđenog predizbornog umiljavanja ? sećate li se kad su onomad muftiji nosili kompjutere, nakon što su mu njihovi glasači (hebiga, sigurno nisu Čedini, nemo? da se lažemo!) razlupali džamiju!? ? a što bi razvejalo strahove? Kako jedna nedvosmisleno zločinačka organizacija iz devedesetih, koja u međuvremenu nije promenila ni program ni vođstvo, može da bude tretirana drugačije, osim ako nam svima svrake nisu mozak popile, sa svom memorijom u njemu pohranjenom? I zašto je autentično (dakle, neizmišljeno) podsećanje na to "prljavo"? I ako je to "prljavo", šta je onda "čisto"? Možda vežbanje u amneziji, stilska dostignuća u pokornosti?! Ili je ? ?ajde i devedesete na stranu ? možda prljavo podsetiti da je isti onaj fini i smerni Nikolić Tomislav koliko pre godinu-dve u predsedniku Srbije video "ustašu"? I da se njegovi doglavnici dan-danas na isti način iživljavaju nad Ivanom Dulić-Marković?Na drugoj strani, nije da nije bilo "prljave kampanje" poslednjih dana. Evo mog iskustva: u izbornu nedelju sabajle, nekako između prvih i drugih petlova, vraćam se sa jednog rođendanskog žura i na ulazu u zgradu zatičem sveže zalepljeni produkt ? prethodne ga večeri, naime, nije bilo tu ? nečijeg noćnog aktivizma: letak sa likom Čedomira Jovanovića i simbolima LDP-a, i sloganom "život je zakon", uz "naredbodavni" poziv da se 3. februara "ostane kod kuće". Stvar je bila evidentni lažnjak. To jest, evidentan za upućenije, ali ne znači da je to svako mogao odmah da prozre. šta mislite, ko ju je posejao po Beogradu, a kanda i drugde? Možda Krstić i šaper? Hau jes nou. Siromah Čeda, morao je da porani na izbore, da izvadi štetu... Kome je moglo biti u interesu da glasači LDP-a ostanu kod kuće? Odgovor je toliko jednostavan da bi ga se relativno lako dosetila i Nataša Jovanović.A ono sramno blaćenje Čanka i Kostreša, u najjezivijem stilu devedesetih, jel? to bilo ta "čista kampanja" moralnog pobednika i giganta? Bili ljudi, kao predstavnici Vojvodine, pre par godina u zagrebačkom Lisinskom na nekakvoj tancujućoj iju-ju manifestaciji "Srijem Hrvatskoj" (u značenju: ruka ruci, Sveti Sava srpskome narodu etc.), te su geniji iz Magistrata iz toga, namerno degeneričnom jezičkom akrobacijom, sklepali konstrukciju kako "Čanak poklanja Srem Hrvatskoj". A Čanak je podržao Tadića, ergo... Pa i ja sam svojevremeno u Lisinskom bio na koncertu Lajonela Hemptona ? objašnjenje za radikale: to vam je jedan vremešni crnac što udara u vibrafon; vibrafon je jedan muzički instrument, nešto kao gusle, samo sasvim drugačije ? pa valjda iz toga ne proizilazi da sam Afroamerikanac, ustaške džez provenijencije? I da poklanjam Alabamu Hrvatskoj?Nikolić Tomislav, u svakom slučaju, neće biti predsednik Srbije. Ako je istina da je u tome presudio strah, onda je to samo dokaz kako izvesna vrsta straha ume da bude i plemenito i korisno osećanje. Najiskrenije rečeno, gledam bez imalo poštovanja na sve one koji se nisu uplašili tih dana, niti su učinili ono što bi učinili da su se uplašili. Jer to onda znači da su ili budale, što je još nekako i podnošljivo, ili su besprizorni cinici, što je sasvim, sasvim nepodnošljivo.

[Кристофер Лумумбо]

Kako to, dakle, rade Danci? Pohapse bez pardona ono nešto bašibozluka što misli da je legitimno baviti se likovnom kritikom kao ekstremnim sportom, koji uključuje ?sveto nasilje?. I kako još rade Danci? Tako što pet vodećih danskih dnevnika, kao akt solidarnosti, objavi karikaturu s prorokom Muhamedom u glavnoj ulozi, autorsko delo onog karikaturiste kojeg je narečeni bašibozluk bio namerio da ukoka, jer im je malko dirao u svetinje. Svetinjama svaka čast, svim i svačijim, ali pozitivni zakoni Kraljevine Danske, a bogme i tekovine civilizacije prosvećenosti, zamislite, ne dozvoljavaju da se sprovodi bilo kakvo nasilje i samovolja nad nekim ko čini stvari koje se ne kose sa pozitivnim zakonima, mada se kose s vašim verovanjima, pa ma koliko moguće ?duboka? ona bila. Znate, verovanja su vam za po kući, a napolju se imate ponašati pristojno! U protivnom, dođu neke čike pa vas odvedu. A kako to rade Srbi? Ne, ne, pogrešan pravac, ćorsokak: svi predobro znate ?kako to rade Srbi?. Hajde bolje da zamislimo kako bi to radili Srbi da su sličniji Dancima no Irancima: razgalamljeni ološ koji prekida izložbe ili tribine bi pohapsili, a vodeći dnevnici bi na naslovnim stranama objavili, recimo, inkriminisana likovna dela. Ma šta inače mislili o njihovom kvalitetu: znate, ni za onog danskog crtača ne vlada opšte mišljenje da je baš genije. Izvesna vrsta ?estetskog sudovanja? ovde se pojavljuje kao kukavički i licemerni izgovor za uzmicanje pred nasilnicima. A o tome šta bi – da se nešto prime na danski sindrom - radile vodeće beogradske galerije, nije nužno da detaljišem.Lako je Dancima: kod njih je ?nešto trulo? bilo još u Šekspirovo doba; trulež se u međuvremenu povukla znatno južnije, valjda joj ne odgovara hladna klima. Sudeći po ovome što se poslednjih dana dešava, ubrzo bi na kraju svake ?kulturne manifestacije? (tribine, promocije, koncerta, otvaranja izložbe, pozorišne predstave, filmske projekcije) trebalo izgovoriti mantru zahvalnicu Obrazu zato što nije sprečio održavanje dotičnog događaja, a mogao je, kao u onom vicu u kojem se raspilavljeni sovjetski građani dive dobroti druga Lenjina koji mazi decu po glavi, a mogao bi sve da ih pobije. Jer, Obraz i slične fašistoidne falange ovde kanda postaju leteći/teleći odredi za hitne intervencije u kulturi, nekakav politartistički JSO, ili možda ponajpre (para)pravoslavni SKOJ. Sudeći po mlakom otporu na koji nailaze, uključujući i benevolentnu ignoranciju od države, možda nije daleko dan kad će komesarska uloga Obraza & co. biti i institucionalno uređena. Naime, ?obrazovska? i ostala kamarila mogla bi biti angažovana i iz budžeta honorirana da izigrava ono što su u komunizmu bili ?izdavački saveti?: ništa nisi mogao da objaviš ako to ne aminuje ?izdavački savet?, kao paternalistička organizacija zadužena da brine za Ideološku Budnost. Pretpostavljam da je Obraz, kao svako pravo amatersko kulturno-umetničko društvo, već formirao likovnu, muzičku i literarnu sekciju, a možda i klub kino-amatera, tako da mu neće nedostajati kadrovska osnova, a sve ostalo je stvar dobre volje. Koje, vidimo, ne nedostaje. Mutantna Srbija kakva nastaje na naše oči, Srbija kakva nije bila ni 1991, Srbija u kojoj su histerija i psihotično bunilo iz dana u dan sve agresivnija zvanična ideologija, verovatno i zaslužuje Obraz kao svoju patrolirajuću versko-nacionalističku falangu, kao svoju varijantu homeinijevske islamističke milicije. Famozni, po defaultu nerazmrsivi kosovski čvor još je od 1981, a naročito od 1988, permanentni izvor ?vanrednog stanja?, i to sada ulazi u terminalnu fazu. Eto sjajne prilike za svako malo nedojebano govno da pronađe Smisao Života! A možda ga, jebote, i u Qriru intervjuišu, blago ocu, blago majci! Eto prilike da se pri samom startu zakržljala ljudskost, da se neizlečiva ništavnost ?transcendira? uz pomoć kamena, motke ili šta se već nađe pri ruci, da se infantilno-patološkim nasilničkim porivima balavih upišanaca podari aura ?uzvišene borbe za Našu Stvar?, koja god to stvar bila! Juriš, drugovi, pardon – braćo! Nema nikakve sumnje da su sve te falange samo spoljni simptom, i da same po sebi ne bi bile veliki problem, kada se iza njih ne bi krilo nešto mnogo veće i opasnije. Svugde, uostalom, ima i neonacista, i rasista svih vrsta, i verskih fanatika, ali takvi tavore na margini, izazivajući apsolutni odijum velike većine društva, uključujući i sve relevantne medije i političke stranke, bile one ?leve? ili ?desne?. U Srbiji, zemlji čiji je premijer poletno sarađivao u časopisu Obraz, ono što zastupaju Obraz, Dveri & co, ako i nije sam mejnstrim, samo središte dominantnog vrednosnog sistema, onda svakako nije ni daleko od njega. Zamislite to kroz sliku Sunčevog sistema: ako je srce ovdašnjeg mejnstrima Sunce, onda su Obraz i društvo negde oko Merkura, što je very hot; u normalnom, liberalnom društvu, bili bi daleko iza Plutona, u tzv. Kujperovom pojasu, na temperaturi veoma bliskoj apsolutnoj kosmičkoj nuli, na mestu odakle se Sunce vidi kao samo još jedna tačkica u moru sijajućih tačkica. A kako se tome čuditi, kad se i sam Koštunica – mislim, čujete li vi tog čoveka? - neopozivo otkačio od matične planete, pa sad jezdi bezglavo svemirom kao asteroid, i sam bog zna koliko će milenijuma proći dok se negde ne prizemlji?! A u tom ga bauljanju prate ne samo otkačeniji od njega, nego evo i psihologa Tadića kako mu tercira, tražeći za sebe mesto dr Spoka u toj posadi? Halo, graund kontrol tu mejdžr Tom, ima li koga prisebnog Out There?! Ima li uopšte inteligentnog (pa još i odgovornog) života za komandnim tablama otkačenog svemirskog broda zvanog Srbija?Kako rekoh, nova Srbija nastaje na naše oči, i ovih dana se uživo pišu i stvaraju pravila života u njoj. A nigde u pravilima ne piše da taj život mora biti inteligentan. Zato, ko bez otpora prespava ove dane, niko mu posle neće biti kriv. A zamislite tek mnoštva kreativnih mogućnosti koje se otvaraju kad Kosovo i formalno proglasi nezavisnost! Jer, Kosovo je idealan, nezamenjiv izgovor za sve arbitrarniju vladavinu bizarnih opskuranata i antologijskih budala, i teško je i zamisliti razmere štete (o sramoti da se i ne govori) koju su ti ljudi u stanju da načine, samo ako im se dozvoli. A koliko ja vidim – nisu oni ti kojima se nešto dozvoljava, nego oni izdaju dozvole. Onda kad su dobre volje, dakako. Peščani sprud, 14.02.08. Jel moze neko da postuje najnoviji text?!

Edited February 21, 2008 by kojot

[Sludge Factory]

Da stavim i ovde, gde mu je mesto:All stars parada Teofil Pančić Za manje od dva sata, pred nečim što je nekada bilo Savezna skupština, a sada je nejasno šta je, usred teritorije koja je nekada bila država, a sada je još maglovitije šta je, trebalo bi da počne Veličanstveni Narodni Miting u organizaciji ?Vlade i parlamentarnih stranaka?. Cela je zemlja stavljena na izvol'te tom događaju, besplatni su vozovi, besplatan je parking, ko zna, možda bude i baklava i boze na mukte, u spontanoj režiji sirotih Goranaca i onih koji se tako osećaju, ne-učestvujući građani biće preventivno odstranjeni iz centra da ne smetaju, ne žali se ni para ni infrastrukture, raspomamljeni paradržavni mediji talambasaju kao da je smak sveta, i samo još Bracika Kertes fali, da zagrmi koju ni po babu ni po stričevima, pa da sve bude baš nostalgično, da ne rečem retro. Godina je 2008, a ne 1988, kao što bi se moglo pomisliti, a Narod se ima Dogoditi u ime ?odbrane Kosova? koje da su nam nepravedno oteli (pa ćemo mi sad zato organizovano da im se najebemo majke, ali ?kulturno?). Dočim se Narod te 1988, i toliko puta docnije, događao, hm, gle, takođe zarad ?odbrane Kosova? i tako toga. Pa će kanda biti da je ovo danas veličanstveno i spektakularno finale jednog dvadesetogodišnjeg herojskog napora/otpora. Pa nekako ispada da je napor bio prilično uzaludan i bezveznjački odigran, ali nema veze, nije važan rezultat, važan je trud! Ah, da, nedostajaće i Milošević Slobodan da, kao onda, utešno objasni da će da 'apsi, ali bez brige, njegov je duh živ da življi ne može biti, čak se razmnožio deobom i naselio mnoge duše, uključiv i one Na Visokom Položaju. Još, velim, nije započeo taj pašićevski ?veliki narodni odisaj?, ne zna se još ništa o tome koliko će duša tamo biti i kako će sve one iskazati svoju duševnu ranjenost, pa je valjda pravi trenutak da se postavi poneko pitanje. Najpre, šta se ovime želi postići? No, još je važnije ovo: kako će se znati da je The Miting uspeo, da je postigao tu svoju svrhu, koja god bila? Koji su kriterijumi, i ko ih određuje? Da li je važan samo govor brojki, i hoće li uspeh biti ako se okupi milion, dva ili tri miliona ljudi? Eno neuporedivog Vučić Aleksandra kako danima zaziva ?najveći miting u istoriji Srbije?, implicirajući da size does matter, i da će poruka tako biti jasna. šta, međutim, ako se okupi samo sto-dvesta hiljada duša, nahvatanih na najčudesnije načine odlično uvežbane još u socijalizmu, a što bi ipak bilo skandalozno malo za događaj iza kojeg stoji Država? Dakle, hoće li to onda biti neuspeh ? i čiji neuspeh? I u čemu se uopšte razlikuju jalovost i poraz pred manje publike od jalovosti i poraza pred više publike? Uostalom, zamislimo ? koliko god besmisleno i groteskno to bilo - da celih tri ili četiri miliona ogorčenih Srba protestno preplave Beograd: koji bi to efekat proizvelo? Reklo bi se da niko ne gaji čak ni iluziju da zna bilo šta nalik odgovoru na ovakva i slična pitanja. ?Veličanstveni miting? otuda nema nikakvu suvislu svrhu, niti može voditi bilo čemu artikulisanom, bilo čemu određenom. Njegova je jedina svrha da bude, a važno je da bude jer je to imanentno logici ?antibirokratskog? žanra, po kojoj se ovakve manifestacije standardno odvijaju evo tačno dvadeset godina, kao važna prateća pojava univerzalnog (samo)srozavanja Srbije. Boris se Tadić u poslednji čas izvukao od samoskrivljene bruke sopstvene kertesizacije i zaždio u Rumuniju, što je možda dobar signal: možda je Demokratska stranka napokon pronašla nekog efikasnog belog maga koji uspeva da neutrališe Koštuničine parapsihološke moći nad predsednikom ove države. Ili su Tadiću nekako ipak u poslednji čas objasnili da baš nigde na vidiku, od Horgoša do Preševa, nema majci tog glasača DS-a iz devedesetih koji bi dopustio sebi da se ovog popodneva nađe tamo, pa sve da mu obećaju i članstvo u kakvom Upravnom odboru: neke se stvari naprosto ne rade, i tačka. Pristojan čovek uvek bira društvo; Tadić inače rado ističe da se bori za pristojno društvo. U vezi sa Događajem kojeg, bodrijarovski rečeno, možda neće ni biti, to jest, možda se neće ni dogoditi samim tim što će biti bez suvislog sadržaja, i što će biti samo jedan dozlaboga izanđali ritual, dakle, ?ništa novo?, sve vrvi od pitanja, a razumnog odgovora nigde, i biće da ga neće biti ni posle samog (ne)događaja. Dakako, sva se ta pitanja mogu bez ikakve štete sažeti i sliti u jedno, u ono poznato: ?čemu ovo služi, a još i ne radi??. Ali, možda to ima i dobru stranu, jer je ono što se upravo sprema da bude, uistinu možda i poslednji čin jednog bučnog, a ispraznog igrokaza koji je na daskama već dvadeset godina, dakle, od one nezaboravne 1988. Od tada do danas, sa kraćim pauzama, traje taj razgalamljeni populistički cirkus, dvadeset je godina kako se sav politički, moralni i intelektualni šljam i talog ove zemlje, u jednom trenutku srećno okupljen na i oko vlasti, dočepao ovakvih huškanja i zborovanja kao sjajnog metoda za opstanak na vlasti, i nikako da sjaše sa te besne kobile, nikako da ohane, da se mane ćoravog posla. Evo se, vidim, Ivica Dačić i slični veselo spremaju na Miting, s razlogom ga povezujući s ?narodnim pokretom iz 1988 i 1989?. Da, ovo je njihovo nasleđe, imaju svako pravo da traže počasno učešće i autorska prava, baš kao što imaju i ekskluzivno autorsko pravo nad dubokom, fundamentalnom propašću ove zemlje, nad time što dvadeset godina životarimo u besmislu i sramoti, predvođeni osobito rafinirano probranim sortama najgorih od najgorih ljudi koji se uopšte mogu naći na današnjem bazaru ljudskosti.Miting se, dakle, sprema li sprema, biće tu Nikolića, biće Koštunice, kao i ostalih uobičajenih sumnjivaca, ali cenim da bi bilo nekako najpoštenije da ova urnebesna tragedija nikako ne prođe bez svih najvećih turbopolitičkih zvezda ovih dveju odvratnih i gnusnih decenija, zato neka se popne na binu šerlok Matija da promrsi onu o ?najskupljoj srpskoj reči?, neka zapevne Vitezović koju o ?dogođenom narodu?, neka izvarira Najcrnji Brana onu o ljubljenju svinje u dupe, neka se svi prvaci ovog dugovekog teatra izređaju u nekoj vrsti greatest hits retrospektive, valjda oproštajne, red je da se podsetimo uživo njihovih najuspelijiih tačaka, to jest onih koje su bile toliko uspele da posle njih više ništa od uspeha nije bilo preostalo za Srbiju, svu su predviđene zalihe uspeha potrošile same na sebe. Dakako, valjalo bi i Braciku pustiti iz zatvora i popeti ga na mejn stejdž, da ga masa ritualno ispoštuje, jer on je za ovu estradnu branšu ono što je Džoni Keš za kantri, u najmanju ruku. Valjalo bi i Legiju i šešelja čuti i videti na tom mestu, jer mu svakako pripadaju, no ako je to (još) nemoguće, mogli bi makar da upute pozdravne telegrame, koje bi, drhtavim i sugestivnim glasom, mogao pročitati neki od glumačkih junoša sa onih bilbor(a)da i autobuskih plakata. A za kraj, obavezno Bora Čorba, da otpevne nešto vickasto i oštroumno, kako već on ume, da mađijski zapljune Sve Dušmane, koji mu to ionako neće zameriti, naprotiv: koga je god on pljunuo i prorekao mu brzu i pravednu propast, krenulo mu je u životu. I šta posle, za bis? Posle sledi još samo Molitva, kao vešto skrivana suština našeg premudrog ?akcionog plana?. Pevačica je već tu, vazda rada da pomogne, hajmo ruke gore, ne može nam niko ništa, a i zašto bi nam iko išta, kad smo mi sve to već sami na sebi obavili, i još uporno doobavljamo, i tako već dvadeset godina? A imamo i lukavi ?akcioni plan? za narednih dvadeset, genijalan u svojoj bizarnosti: da propadnemo jako, ali zato sporo, mučno, neslavno i bez stila.Peščani sprud, 21.02.08 www.pescanik.net

[ferdinand]

Odličan!Operacija Veliko SranjeTeofil PančićKao u onom starom ?antirežimskom? vicu o tipu koji svakog dana strpljivo traži i očekuje čitulju na prvoj strani novina, tako i ja ovih dana otvaram novine očekujući da na prvoj strani ugledam crnu hroniku: da li je građanin Koštunica Vojislav uhapšen? A domaćin Ilić Velimir? A lice Samardžić Slobodan? šta, nisu ni danas? Znači, još ništa od Srbije kao ozbiljne države!U redu, znam ja gde živim, znam ja da od suđenja njima nema ništa, ne što nisu krivi, nego što sve vuče na to da jesu... Naime, navedena lica, sva na visokim i ? u teoriji, to jest ? veoma odgovornim državnim položajima ovih su se dana naročito isticala što u jedva malkice uvijenom pozivanju na nasilje, što u sasvim otvorenom opravdavanju nasilja prema ljudima i imovini (uzgred, poslušajmo ovde Vladimira Gligorova: ?Ne postoji nasilje nad stvarima, kao što misle neki ministri. Postoji samo nasilje nad ljudima i drugim svesnim ili živim bićima. Ako se razbije prozor, to je nasilje nad onim čiji je prozor?) i u zabašurivanju vrlo konkretnih krivičnih i prekršajnih dela, te u sakrivanju njihovih počinilaca od zakona. To ih načelno kandiduje za Zabelu, ali to je samo načelno; konkretno, to ih kvalifikuje za najviše položaje u državi Srbiji. što, opet, i nije sasvim bez smisla: Srbija kakvoj oni teže i kakvu grade zemlja je u kojoj vlada baš takav poredak vrednosti, krojen po njihovoj meri, evo im stoji kao saliven.Ako je, dakle, neko još imao iluzija da su ti ljudi samo nekakve nesposobne šeprtlje, gulanferi i zgubidani koji teraju Srbiju u propast jer naprosto ne umeju bolje, dešavanja u poslednjih nedelju dana, s naglaskom na četvrtak, morala bi ga opasuljiti: mi ovde imamo posla sa opasnim i beskrupuloznim pučistima koji neće mnogo birati načine da miniraju sve šanse Srbije da se iskobelja iz orbite Organizovanog Ludila, tog otrovnog miš-maša loše po(j)ezije, kretenskog ?umovanja? nepismenih lucprda, svakodnevnog fašizma, endemskog siromaštva i (ne)penzionisanih ruskih generala. Dakle, ljudi, oni sve ovo rade namerno. I to što podjaruju najniže strasti iako svako sa tri čiste u glavi prokleto dobro zna da to ne može služiti ama baš ničemu dobrom niti ovoj devastiranoj i satrtoj zemlji doneti bilo kakve koristi, čine namerno; i to što gledaju da strateški zatruju odnose sa svima koji će nam trebati zarad lakšeg pristupa Evropskoj uniji, nije im bez neke zadnje misli; i to što svoju sasvim već očiglednu pomahnitalost preslikavaju i na medije i na političku scenu i na znatan deo društva, nije nešto što im se omaklo jer nisu pazili; i to što je Srbija za ciglih nedelju dana uznazadovala bar deset godina, a u nekim stvarima postala gora i haotičnija od bilo koje faze ogavne Miloševićeve Srbije, takođe je posve smišljeno. Njihova je namera jasna i nedvosmislena: uzurpirati, oteti Srbiju od većine njenih građana, i zavesti strahovladu antievropske manjine, gubitničke na izborima na kojima je baš Evropska unija bila ?referendumsko pitanje?. Kosovo i njegova samoproglašena nezavisnost, koja ama baš nikoga u kosmosu nije iznenadila, tu je samo izvanredan izgovor, kao što je Kosovo dežurni i (činilo se) nepresušni izgovor za sve nepodopštine po Srbiji već dvadeset i kusur godina. Zato se toliko panično i boje da ga ne ispuste, ne kao teritoriju (to je već maestralno odradio njihov ćubasti uzor-prethodnik), nego kao temu i izvor stalne frustracije i psihoze: šta će oni bez Kosova & neizostavne Metohije, o čemu će patetično, glupo i isprazno da vunovlačare ceo dan do podne? I čega će ministar biti nesrećni Samardžić, čovek koji svojim svetlim delima i umnim rečima ubedljivo dokazuje da je Aleksandar Simić zapravo najprisebniji od Koštuničinih savetnika?Ono, dakle, što smo gledali u četvrtak bila je pokazna vežba, prava mala Operacija Veliko Sranje: sa'će da vidite šta ćemo da vam radimo (uostalom, Koštuničin vezir od Kustendorfa to je jasno i rekao)! A kome će to oni nanu naninu, jel' Amerikancima i Slovencima? Ili možda sumnjivim licima Tači Hašimu i Haradinaj Ramušu? Ne budite naivni: nama, onima koji su na drugoj strani, proevropskoj većini zemlje Srbije, i nikome drugome. Samo smo im mi, uostalom, u dometu, a ove ostale mogu samo da mrze. I njih im je do balčaka istrošio g. Ćuba, i tu vajde više nema. Uostalom, bez Ćube i ekipe nikada jedan Tači ne bi tako lako postao državnik.Gotovo celokupni javni diskurs doživeo je ekspresnu degeneraciju monumentalnih dimenzija (i ne tek momentalnih posledica), i to se takođe nije dogodilo samo od sebe, usled neke tobožnje masovne epidemije neurastenije. Poslušajte ovih dana Veliko Lupetaranje iz visokih i srednjih ešalona deesesovskih, novosrbijanskih, radikalskih i dačićevskih, pa recite da li je to mehanički zbir individualnih otkačenosti, ili se sve to ipak nekako uvezalo u jedinstveni megaludi psiho-organizam? Pa ovde fali još samo Bojić Milovan, da odrecituje onu sovjetičesku pesmu! Obratite pažnju na horsko brbotanje ?rodoljubaca? umetničke i naučne fele, pa recite da to nije vešto programirani back to 1989! Pogledajte samo na šta ovih dana liči ?javni servis evropske Srbije?, sa svojom pošemerenom šemom; pogledajte šta sve uspeva da izađe u Politici, gde Antonić i društvo objavljuju poternice; a opet, sve je to mila majka prema posve razularenim Novostima, koje su pod direktnom vlasničkom kontrolom države, i koje ovih dana izgledaju tako da bi se smučile i njihovom nekadašnjem zloglasnom uredniku Brajeviću, vedeti smrdljivih devedesetih. Kao i onima koji su uređivali novine u vreme čuvene ?Trst je naš? euforije. Jeste, doduše, tabloidiotluk po običaju sve to radi prostije i prostačkije, ali (para)državni mediji imaju mnogo veći, tj. dublji uticaj, a koriste ga na način koji je dostojan vremena ?odjeka i reagovanja? - osim što je sada mnogo gori, mnogo eksplicitniji. Gde li je onaj Tata Brada s hemijskom olovkom, da upotpuni morbidni cirkus?Boris je Tadić dobio izbore zato da nam svi ovakvi i njima slični ne bi vladali, da bi prestali da nam se istovaraju u živote. Tadića, međutim, nigde nema, čas je u Rumuniji, čas je u Ruandi, gde li (osim kad Medvedeva voda kao mečku po Beogradu); Đelić, Đilas i društvo statirali i tancovali na onom sramnom ?mitingu?; Petrovića od šapca nema u nekoliko obližnjih galaksija, kao da pravosuđe nema nikakvog posla ovih razbojničkih dana; cela Demokratska stranka snom mrtvijem spava, življi su od svih njih zajedno odbačeni Zoran živković i skrajnuti Dragoljub Mićunović, jedino još oni izreknu nešto suvislo, nešto na srpskom. Ostali valjda čekaju direktivu, ama džaba, jer Tadić jeste i hteo mandat i dobio mandat, i neka ga je dobio, ali treba mu sada već dosta otvoreno reći (velik je i snažan momak, preživeće on to šokantno saznanje) da ga nije dobio zato da se u duetu s rumunskim predsednikom ? to vam je, znate, onaj što mu je država u Evropskoj uniji i u NATO-u - jalovo prenemaže i teatralno cokće oko Jednostrane Nezavisnosti Kosova, nego da ovu zemlju bez titranja svakovrsnom političkom ološu povede ka Evropskoj uniji, što znači da napravi ozbiljan zaokret u navigaciji, a ako tom prilikom neko i (s)padne s političke palube, šta da se radi: taj uvek može da promeni brod i otplovi u Murmansk, za svojom srećnom zvezdom. Za to je bivši profa dobio mandat, a ne zato da ponižavajuće ponizno moljaka raspojasanu bagru da se ukloni sa ulice, i uopšte, da bude lepša i kulturnija varijanta Nikolić Tomislava ili mlađi, pomalo sporokapirajući bata Koštunica Vojislava, onaj kojeg stariji brat šalje po burek, tri puta ponavljajući: ?pazi, s mesom! i jogurt!?. Može li to Boris? Nemam pojma da li može, ali znam da mora. U protivnom, biće odgovorniji za novi, možda najdublji sunovrat Srbije od Koštunice, Ilića i Nikolića zajedno.U međuvremenu, i dalje valja gledati novine od prve strane. Sudska hronika obično nije tamo, ali vest koju ipak čekam i kojoj se ipak nadam svakako bi bila objavljena baš tamo!Peščani sprud, 26.02.08.