Nemanja Posrbica Posted September 2, 2018 Posted September 2, 2018 (edited) Vratili smo se u elitno društvo u kojem klupski pripadamo i za kojim žudimo već decenijama. Vraćena je vera u klub, u trenera, u igrača…I odmah te sreća pogleda, protivnici promašuju prazne mreže, njihove lopte iza gol linije se ne računaju u pogotke, šutevi koje naši odapinju ulaze u ćoškove. Povraćen je onaj DNK o kojem mi je moj stari pričao. DNK koji se zagubio sa ratom i gde je evropski gigant pretvoren u lokalnog pajaca. Mi smo se vratili u naše društvo, koje je sada nemerljivo bogatije od nas, ali je ipak naše. Jednostavno sam znao, one sekunde kada se završio prvi meč u Beogradu, da ćemo se plasirati i da moram da nabavim kartu za koju sam još ranije skapirao da neću moći standardnim putem preko neta da to ostvarim. Cimao sam bar deset ljudi i nije bilo moguće doći do karte koje su završili u Ljutice Bogdana. Zašto bi član kluba dobio kartu za gostovanje, zar ne? A nikoga ko bi mi uzeo u Salzburgu ne znam. Sve dok se panta rhei nije pojavio na PPP 23. uveče i rekao da ide da kupi kartu u subotu. Zlatna šansa, koju sam morao iskoristiti. Ovaj put mu se još jednom, valjda 77. put, neizmerno zahvaljujem za kartu. I njemu i njegovoj ženi. Obično bez problema nalazim društvo za inostrana gostovanja, ali ovaj put ne. Voz do Salzburga, pa hostel. Hostel od 5 spratova sa valjda 200 soba i bar 500 navijača Zvezde u njima. Posle kratke razmene mišljenja u vezi meča i insistiranja da probam domaći kulen, slaninu i rakiju, rastajem se od mojih cimera i odlazim da se prošetam do centra i uz put standardno nešto pojedem. Zbog Borje, izbor je pao na kolumbijski bistro, gde sa Kolumbijcima malo na španskom i malo više na engleskom ćaskam o životu u Kaliju. Majica je standardno neutralne boje, ali sa istaknutim motivima jednog grada u kojem smo pre 13 godina dobili po nosu. Ako bar ne izgledam kao zavisnik od crveno-bele boje, ne znači da nisam, obično me ponašanje oda. Nisam mogao da se suzdržim ni u Trnavi u 97. minutu kada na tribini okružen navijačima Spartaka slavio gol Radonjića kao da je Dejov trk u Minhenu ili projektil u mreži Rome. „Vidi šta mu piše na majici“, reče prijatelju jedan iskusniji navijač Zvezde u starom gradu Salzburga gde su navijači Zvezde okupirali i kafane i ulice uz pesmu, dimove i standardno smetlište koji ostaje iza njih. Čikam sreću noseći majicu koja sluti na propast. Uskoro je i korteo navijača krenuo za stadion, ali nisam stekao utisak da je puno ljudi otišlo iz centra. Morao sam da sačekam panta rhei-a da stigne da mi da kartu, pa da se zajedno uputimo ka stadion. Kasnio je zbog gužve u blizini Salzburga što je bilo očekivano, ali očigledno da je njemu to kašnjenje teže palo nego meni. Skoro uvek uživam u isčekivanju meča, posebno od kako je Miloe™ trener. Posle kratkog upoznavanja, njegovog čekiranja u hotel i parkiranja automobila, taksijem se upućujemo ka stadionu. Ne postoji ništa što više volim od duge šetnje do stadiona pred važne mečeve, ali ovaj put sam morao da promenim ritual, panta rhei i njegova supruga sa kojima sam odmah ostavio jako dobru komunikaciju su insistirali na brzom prebacivanju do stadiona. „Drveno“ zdanje Red Bull Arene, kraj granice sa Nemačkom, je zaista neobično. Ne liči na korporativni klub kakav je RBS, ali je valjda zato i napravljeno da mu da dušu. Kontrola za ulazak je bila samo spora, ne i temeljna, makar ne za srpske pojmove. Bio sam ubeđen da po starom dobrom običaju, na tribinama gde su Srbi, neću moći da sednem na „svoju stolicu“, ali me je panta rhei ubeđivao da hoću i zaista tako bi. Germanizacija. Ubrzo je počelo zagrevanje igrača CZ, ćaskanje o Zvezdi, Liverpoolu, koreografiji sa balonima... Pričaće se bajke o ovom gostovanju narednih 20 godina, ali je bilo maksimalno 10.000 Srba na stadionu, najverovatnije i manje. Od toga solidna većina su bili gastosi u dresovima Sergeja, Matića i Mitrovića iz repke. Počinje tekma, koreografija, pesma par minuta i očekivano sve slabije navijanje, ipak to nije Beograd i cela ekipa koja to radi nebrojeno puta godišnje. Pritiska RBS, mnogo deluju bolje nego u prvom meču. Očekivano imamo problem sa kontrolom lopte, ali deluje da ćemo primiti gol svaki napad. Borjan standardno isporučuje svoju glupost po meču, koja opet standardno nekako ne završi u mreži. Mladi, jako talentovani Daka, se namešta da nas načne boljom nogom i da ubaci u praznu mrežu loptu kada se „gardista“ Savić pojavljuje iz zemlje i čisti. Ali obično kada zasere na početku meča Borjan, do kraja brani kao zmaj. I dalje pritiskaju RBSovci kao da nikada nisu bili u LŠ. Možda i jesu, kako ko računa. Menja Simića Jovančićem, Milojević. Dobar trener sebi prizna kada promaši. Lagano smo se otarasili teškog pritiska, ali i dalje su oni ti koji vode reč. Uskoro će pauza, pa da se malo povratimo, umeo je to Milojević da uradi nebrojeno puta. A onda, Ulmer kiflom za strašan gol Dabbura, kojeg je isti onaj Savić zaboravio. Šamar pred poluvreme, raduju se korporativci i na terenu i na tribinama. Malo da se povratimo, možemo sigurno do gola, a onda da se branimo, opet. Da li da uđe Pavkov odmah ili naknadno? Na koji način doći do gola, šanse, ali pre svega do lopte? Brzo prolazi vreme, igrači su već na terenu i još se nisam ni spremio za nastavak, penal, pa gol. Ne mogu čak ni da se žalim na Turčina, nema teorije da mogu da vidim šta se dešava na drugoj strani terena. „2-0 je ipak dosta, ali ako damo jedan, može da se desi da ih uhvati panika, mlad su tim.“, konstatovao sam gledajući nepoverljivog panta rhei-a. Ulazi Pavkov za bunar i prebacuje malo težište na njihovu polovinu. 2-0 je idealno za njih, pecaju grešku za kontru, a imaju stabilnu prednost. Dok se to dešava, neko sa severa dolazi i psuje nam sve živo i mrtvo, jer ne navijamo kako treba. I onda Pongračić, verovatno najbolji igrač dvomeča, gazi Gavrila Principa Milana Pavkova. Krstičić hoće da udavi štopera RBSa. Fitilj je upaljen, on uz pomoć Filipa Stojkovića, „diže“ ekipu. Prekid, Degenek za Bena, 1-2. Imao sam utisak da je između dva gola prošlo bar 3-4 minuta. Opet ista kombinacija, 2-2. Unezverenost na jugu, skačemo jedni drugima po glavama, grlimo se sa nepoznatim ljudi, retko ko veruje svojim očima. Nakon toga verovatno 30 najdužih minuta u životu. Imali su desetine opasnih napada do kraja, ali će mi samo jedna biti u glavi do kraja života. Slobodan udarac, Yabo šutira, lopta ide u rogalj. Baš kao što su navijači sa juga Marakane videli gol protiv Rome sekund pre ostalih tribina te 2005., ja sam video ovaj šut Yabo-a, ali tu je Borjan da me podseti na ono što sam napisao u prvom postu o povraćenom DNK. Bez reči i vrlo oskudno sam proslavio ulazak u LŠ prvih par minuta, ljudi su utrčavali na teren, slavili na tribinama. Trebalo mi je vremena da prihvatim euforiju. Nakon toga dok su Terzić i ostali iz kluba zajedno sa redarima vraćali navijače sa terena na tribine i dok su igrači slavili sa kopom 20ak metara dalje, zvao sam sve žive kojih sam se setio, od kojih me je pola iz ljubomore napušavala, a druga nije mogla da veruje šta se dešava kao i ja. Standardno, najupečatljivije je bio razgovor sa mojim ocem, Barijevcem. Nije to bio razgovor, ja sam ispuštao neke zvuke, on je standardno imao suze u očima koju uvek ima nakon nekog uspeha Zvezde. Imao ih je dosta u zadnjih 14 meseci, a imaće ih i još, čini mi se.Billy-ja sam zvao i vikao mu da „ne zna šta je propustio“, valjda baš prizivajući Napoli. Panta rhei je ubrzo napustio objekat i otišao da proslavi na svoj način, dok sam ja ostao na stadionu da se još malo divim, gledam usporene snimke meča na video bimu, sve dok se neki „Austrijanac“ nije setio i pustio himnu LŠ na razglasu za gostujuće navijače. Ubrzo sam se našao iza gola na dnu tribine, dok su se tek tada pojedinci vraćali sa terena na tribine. Za mene je fajront označio jedan viđeniji sa severa koji je protivpožarnim aparatom isprskao redare nekoliko metara od mene. Laganim korakom sam išao do starog dela Salzburga gde sam usput ćaskao sa lokalnim navijačima Zvezde, među kojima je bila i Hrvatica koja je sa suprugom došla da navija za Zvezdu, nepoverljivo me testirajući kako ću reagovati na to odakle je. Kratka žurka u gradu, pa malo duža pijanka u holu hostela, da bih na kraju morao da malo opustim atmosferu u sobi između jedne starije gospođe koja je ubačena kod nas u sobu i mojih cimera iz Srbije koji su bili vidno nezadovoljni tom odlukom uprave hostela. Četvrtak je upropastila kiša, slična onoj kada smo pukli od Ekerena. Slabo sam šta video po Salzburgu, moraću da se vratim. I tako, po prvi put je Red Bull zaista dao krila. Edited September 2, 2018 by Nemanja Posrbica
Milosh76 Posted September 2, 2018 Posted September 2, 2018 Posrbica u svom najboljem izdanju Nemoj sad da te opet nema dugo!
porucnik vasic Posted September 2, 2018 Posted September 2, 2018 Хвала Посрбице. Немој сад да те нема.
Miljenko Posted September 2, 2018 Posted September 2, 2018 Ovo je vise za neku kolumnu ili blog. Sjajno u svakom slucaju.
John Coltrane Posted September 2, 2018 Posted September 2, 2018 @Nemanja Posrbica Dobro nam se vratio. Divan tekst. Nego sta ti je pisalo na majici?
Прслин Posted September 2, 2018 Posted September 2, 2018 7 hours ago, Nemanja Posrbica said: Standardno, najupečatljivije je bio razgovor sa mojim ocem, Barijevcem.
panta rhei Posted September 2, 2018 Posted September 2, 2018 9 hours ago, Nemanja Posrbica said: Vratili smo se u elitno društvo u kojem klupski pripadamo i za kojim žudimo već decenijama. Vraćena je vera u klub, u trenera, u igrača…I odmah te sreća pogleda, protivnici promašuju prazne mreže, njihove lopte iza gol linije se ne računaju u pogotke, šutevi koje naši odapinju ulaze u ćoškove. Povraćen je onaj DNK o kojem mi je moj stari pričao. DNK koji se zagubio sa ratom i gde je evropski gigant pretvoren u lokalnog pajaca. Mi smo se vratili u naše društvo, koje je sada nemerljivo bogatije od nas, ali je ipak naše. Jednostavno sam znao, one sekunde kada se završio prvi meč u Beogradu, da ćemo se plasirati i da moram da nabavim kartu za koju sam još ranije skapirao da neću moći standardnim putem preko neta da to ostvarim. Cimao sam bar deset ljudi i nije bilo moguće doći do karte koje su završili u Ljutice Bogdana. Zašto bi član kluba dobio kartu za gostovanje, zar ne? A nikoga ko bi mi uzeo u Salzburgu ne znam. Sve dok se panta rhei nije pojavio na PPP 23. uveče i rekao da ide da kupi kartu u subotu. Zlatna šansa, koju sam morao iskoristiti. Ovaj put mu se još jednom, valjda 77. put, neizmerno zahvaljujem za kartu. I njemu i njegovoj ženi. Obično bez problema nalazim društvo za inostrana gostovanja, ali ovaj put ne. Voz do Salzburga, pa hostel. Hostel od 5 spratova sa valjda 200 soba i bar 500 navijača Zvezde u njima. Posle kratke razmene mišljenja u vezi meča i insistiranja da probam domaći kulen, slaninu i rakiju, rastajem se od mojih cimera i odlazim da se prošetam do centra i uz put standardno nešto pojedem. Zbog Borje, izbor je pao na kolumbijski bistro, gde sa Kolumbijcima malo na španskom i malo više na engleskom ćaskam o životu u Kaliju. Majica je standardno neutralne boje, ali sa istaknutim motivima jednog grada u kojem smo pre 13 godina dobili po nosu. Ako bar ne izgledam kao zavisnik od crveno-bele boje, ne znači da nisam, obično me ponašanje oda. Nisam mogao da se suzdržim ni u Trnavi u 97. minutu kada na tribini okružen navijačima Spartaka slavio gol Radonjića kao da je Dejov trk u Minhenu ili projektil u mreži Rome. „Vidi šta mu piše na majici“, reče prijatelju jedan iskusniji navijač Zvezde u starom gradu Salzburga gde su navijači Zvezde okupirali i kafane i ulice uz pesmu, dimove i standardno smetlište koji ostaje iza njih. Čikam sreću noseći majicu koja sluti na propast. Uskoro je i korteo navijača krenuo za stadion, ali nisam stekao utisak da je puno ljudi otišlo iz centra. Morao sam da sačekam panta rhei-a da stigne da mi da kartu, pa da se zajedno uputimo ka stadion. Kasnio je zbog gužve u blizini Salzburga što je bilo očekivano, ali očigledno da je njemu to kašnjenje teže palo nego meni. Skoro uvek uživam u isčekivanju meča, posebno od kako je Miloe™ trener. Posle kratkog upoznavanja, njegovog čekiranja u hotel i parkiranja automobila, taksijem se upućujemo ka stadionu. Ne postoji ništa što više volim od duge šetnje do stadiona pred važne mečeve, ali ovaj put sam morao da promenim ritual, panta rhei i njegova supruga sa kojima sam odmah ostavio jako dobru komunikaciju su insistirali na brzom prebacivanju do stadiona. „Drveno“ zdanje Red Bull Arene, kraj granice sa Nemačkom, je zaista neobično. Ne liči na korporativni klub kakav je RBS, ali je valjda zato i napravljeno da mu da dušu. Kontrola za ulazak je bila samo spora, ne i temeljna, makar ne za srpske pojmove. Bio sam ubeđen da po starom dobrom običaju, na tribinama gde su Srbi, neću moći da sednem na „svoju stolicu“, ali me je panta rhei ubeđivao da hoću i zaista tako bi. Germanizacija. Ubrzo je počelo zagrevanje igrača CZ, ćaskanje o Zvezdi, Liverpoolu, koreografiji sa balonima... Pričaće se bajke o ovom gostovanju narednih 20 godina, ali je bilo maksimalno 10.000 Srba na stadionu, najverovatnije i manje. Od toga solidna većina su bili gastosi u dresovima Sergeja, Matića i Mitrovića iz repke. Počinje tekma, koreografija, pesma par minuta i očekivano sve slabije navijanje, ipak to nije Beograd i cela ekipa koja to radi nebrojeno puta godišnje. Pritiska RBS, mnogo deluju bolje nego u prvom meču. Očekivano imamo problem sa kontrolom lopte, ali deluje da ćemo primiti gol svaki napad. Borjan standardno isporučuje svoju glupost po meču, koja opet standardno nekako ne završi u mreži. Mladi, jako talentovani Daka, se namešta da nas načne boljom nogom i da ubaci u praznu mrežu loptu kada se „gardista“ Savić pojavljuje iz zemlje i čisti. Ali obično kada zasere na početku meča Borjan, do kraja brani kao zmaj. I dalje pritiskaju RBSovci kao da nikada nisu bili u LŠ. Možda i jesu, kako ko računa. Menja Simića Jovančićem, Milojević. Dobar trener sebi prizna kada promaši. Lagano smo se otarasili teškog pritiska, ali i dalje su oni ti koji vode reč. Uskoro će pauza, pa da se malo povratimo, umeo je to Milojević da uradi nebrojeno puta. A onda, Ulmer kiflom za strašan gol Dabbura, kojeg je isti onaj Savić zaboravio. Šamar pred poluvreme, raduju se korporativci i na terenu i na tribinama. Malo da se povratimo, možemo sigurno do gola, a onda da se branimo, opet. Da li da uđe Pavkov odmah ili naknadno? Na koji način doći do gola, šanse, ali pre svega do lopte? Brzo prolazi vreme, igrači su već na terenu i još se nisam ni spremio za nastavak, penal, pa gol. Ne mogu čak ni da se žalim na Turčina, nema teorije da mogu da vidim šta se dešava na drugoj strani terena. „2-0 je ipak dosta, ali ako damo jedan, može da se desi da ih uhvati panika, mlad su tim.“, konstatovao sam gledajući nepoverljivog panta rhei-a. Ulazi Pavkov za bunar i prebacuje malo težište na njihovu polovinu. 2-0 je idealno za njih, pecaju grešku za kontru, a imaju stabilnu prednost. Dok se to dešava, neko sa severa dolazi i psuje nam sve živo i mrtvo, jer ne navijamo kako treba. I onda Pongračić, verovatno najbolji igrač dvomeča, gazi Gavrila Principa Milana Pavkova. Krstičić hoće da udavi štopera RBSa. Fitilj je upaljen, on uz pomoć Filipa Stojkovića, „diže“ ekipu. Prekid, Degenek za Bena, 1-2. Imao sam utisak da je između dva gola prošlo bar 3-4 minuta. Opet ista kombinacija, 2-2. Unezverenost na jugu, skačemo jedni drugima po glavama, grlimo se sa nepoznatim ljudi, retko ko veruje svojim očima. Nakon toga verovatno 30 najdužih minuta u životu. Imali su desetine opasnih napada do kraja, ali će mi samo jedna biti u glavi do kraja života. Slobodan udarac, Yabo šutira, lopta ide u rogalj. Baš kao što su navijači sa juga Marakane videli gol protiv Rome sekund pre ostalih tribina te 2005., ja sam video ovaj šut Yabo-a, ali tu je Borjan da me podseti na ono što sam napisao u prvom postu o povraćenom DNK. Bez reči i vrlo oskudno sam proslavio ulazak u LŠ prvih par minuta, ljudi su utrčavali na teren, slavili na tribinama. Trebalo mi je vremena da prihvatim euforiju. Nakon toga dok su Terzić i ostali iz kluba zajedno sa redarima vraćali navijače sa terena na tribine i dok su igrači slavili sa kopom 20ak metara dalje, zvao sam sve žive kojih sam se setio, od kojih me je pola iz ljubomore napušavala, a druga nije mogla da veruje šta se dešava kao i ja. Standardno, najupečatljivije je bio razgovor sa mojim ocem, Barijevcem. Nije to bio razgovor, ja sam ispuštao neke zvuke, on je standardno imao suze u očima koju uvek ima nakon nekog uspeha Zvezde. Imao ih je dosta u zadnjih 14 meseci, a imaće ih i još, čini mi se.Billy-ja sam zvao i vikao mu da „ne zna šta je propustio“, valjda baš prizivajući Napoli. Panta rhei je ubrzo napustio objekat i otišao da proslavi na svoj način, dok sam ja ostao na stadionu da se još malo divim, gledam usporene snimke meča na video bimu, sve dok se neki „Austrijanac“ nije setio i pustio himnu LŠ na razglasu za gostujuće navijače. Ubrzo sam se našao iza gola na dnu tribine, dok su se tek tada pojedinci vraćali sa terena na tribine. Za mene je fajront označio jedan viđeniji sa severa koji je protivpožarnim aparatom isprskao redare nekoliko metara od mene. Laganim korakom sam išao do starog dela Salzburga gde sam usput ćaskao sa lokalnim navijačima Zvezde, među kojima je bila i Hrvatica koja je sa suprugom došla da navija za Zvezdu, nepoverljivo me testirajući kako ću reagovati na to odakle je. Kratka žurka u gradu, pa malo duža pijanka u holu hostela, da bih na kraju morao da malo opustim atmosferu u sobi između jedne starije gospođe koja je ubačena kod nas u sobu i mojih cimera iz Srbije koji su bili vidno nezadovoljni tom odlukom uprave hostela. Četvrtak je upropastila kiša, slična onoj kada smo pukli od Ekerena. Slabo sam šta video po Salzburgu, moraću da se vratim. I tako, po prvi put je Red Bull zaista dao krila. pa do neke sledece prilike...nadam se uskoro
Bright Billy Posted September 2, 2018 Posted September 2, 2018 (edited) dobar tekst a sad nek se spreme gospoda napolitanci Edited September 2, 2018 by Bright Billy
Recommended Posts